Фјодор И. Тјутчев, О ДУШО МОЈА…

О  душо моја пророчког знања!
О срце моје цело у бригама, —
О, како тучеш на границама
Нашег двоструког постојања!…

Ти, становнице двају светова,
Твој дан је — болестан и страстан,
Твој сан је — пророчки-нејасан,
Као откровење духова…

Пусти да груди страдалне, стегне
Страст судбинска, узбурка их, свије —
Душа је спремна, да попут Марије,
Пред ноге Христове заувек легне.

1855.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Владимир Лоски, МИСТИКА И БОГОСЛОВЉЕ

(…) У извесном смислу, свако богословље је мистично, с обзиром да јавља Божанствену тајну која је дата Откривењем С друге стране, мистику често супртстављау богословљу као област која је недоступна познању, као неизрециву тајну, као скривену дубину, као нешто што се пре може доживети, неголи познати, као нешто што се пре предаје појединачном искуству (које превазилази нашу способност расуђивања), неголи било каквом опажању наших чула или нашег разума. Кад бисмо беспоговорно прихватили сличну концепцију одлучног супртстављања мистике и богословља, дошли бисмо до Бергсоновог става о разлици између статичне религије Цркве (тј. социјалне и конзервативне религије) и динамичне религије мистика (тј. личне и обновитељске религије.) Да ли је Бергсон у извесној мери био у праву тврдећи постојање такве супротстављености? Питање је тешко решити, утолико више што се два одређења (која Бергсон супротставља у обаласти религије) заснивају на два „пола“ његовог философског виђења васељене — природи и животном пориву. Међутим, независно од Бергсонових погледа, често чујемо мишљење по коме је мистика област која је назначена само малоројним, изузецима из општег правила, тј. да је привилегија која је дата неким душама, које опитно стичу истину, док сви остали требада се задовоље више или мање слепим потчињавањем догматском учењу, које се налаже споља у виду принудног ауторитета. Наглашавајући те супротоности, може се отићи предалеко, посебно уколико се човек униеколико удаљи од историјске истине. На тај начин се могу супротставити мистици и богослови, духоносци и црквена јерархија, светитељи и Црква. Довољно је присетити се на низ места код Харнака, на „Живот светог Франциска“ од Сабатјеа, и других дела, која су најчешће настала из чпера протестантских историчара.

Источно предање никада није правило оштру разлику између мистике и богословља, између личног искуства познања божаствених тајни и догмата утврђених Црквом. Речи које је пре једног века изговориио велики правословни богослов московски митрополит Филарет прекрасно изражавају наведени став: „Ниједну мудрост, па ни скривену у тајни, не треба да самтрамо туђом за нас или нама неприпадајућом, већ треба са смирењем да усмеравамо ум ка божанственом зрењу и срце ка небеским осећањима“. Другачије речено, догмат који изражава богооткривену истину (која нам изгледа као недоступна тајна) треба да доживљавамо у процесу у коме ћемо се принуђавати на дубоку промену свога ума, тј. на унутрашње умно пре-образовање (уместо што бисмо га прилагођавали модусу схватања), чиме постајемо способни да стекнемо мистичко искуство. Стога се богословље и мистика не супротстављају. Напротив, они се међусобно подупиру и допуњују. Прво је немогуће без друге: мистички опит је личносно пројављење опште вере, као што је богословље општи израз онога што свако може да доживи. Изван истине коју чува Црква лични опит би био лишен сваке веродостојности, сваке објективности: он би био смеса истинитог и лажног, реалног и илузорног, тј. био би „мистицизам“ у рђавом смислу речи. Са друге стране, учење Цркве не би имало никакво дејство на душу човека уколико не би изражавало унутрашњи опит истине, који се у различитој „мери“ даје сваком верујућем. Према томе, нема хришћанске мистике без богословља. Још суштинскије се може рећи да нема ни богословља без мистике. Предање Источне Цркве није случајно назива „богослова“ сачувало само за три духовна писца: прво, за „најмистичнијег“ од четири јеванђелиста -—Светог Јована Богослова; друго, за Светог Григорја Богослова — аутора зритељних поема; треће, за Светог Симеона, званог „Нови Богослов“, који је опева сједињење са Богом. На тај начин мистика се у даном случају разматра као врхунац сваког богословља, као „превасходно“ богословље. 

Насупрот гносису, у коме се познање по себи јавља као циљ гностика, хришћанско богословље је увек само средство, само извесни скуп знања који треба да служи циљу који превазилази свако знање. Коначни циљ, пак, јесте сједињење са Богом или обожење, о коме говоре источни Оци. На тај начин долазимо до закључка који у извесном мери може да изгледа парадоксалан: хришћанска теорија има у вишој мери практично значење, наиме, уколико је мистичнија и уколико се непосредније устремљује ка свом вишем циљу -—сједињењу са Богом, утолико је теорија „практичнија“.

Владимир Лоски,  ОГЛЕД О МИСТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ, (стр. 17-18) Манастир Хиландар, 2003.

Превод: Хиландарски монаси

Роберт Рождественски, ЕХО ЉУБАВИ

Покриће небо
 звездана прашина,
 повиће се гране меко.
 Ја те чујем и из тих даљина.
 Ми смо – ехо,
 ми смо – ехо.
 Ми смо –
             једно другог дуги ехо.


 И мени до тебе,
 где год да пребиваш,
 лако је срцем изградити мост.
 Опет нас, Љубави, позиваш!
 Ми смо – нежност,
 Ми смо – нежност,
 Ми смо –
               једно другог вечна нежност.


Чак и у пределима
 у дубокој тами,
 иза линије смртнога круга,
 знам, нећемо бити сами.
 Ми смо – сећање,
 ми смо – сећање.
 Ми смо –
             звездано сећање једно другога.

Р.И. Рождественски, ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ПОСТОЈИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ БОГ, РУСИЈА СЕ ГРАНИЧИ СА ЊОМ

Све зависи од тачке гледишта. У Русији ће ме боље схватити. Ани на оном свету ће ме још боље схватити него у Русији. Докраја ће ме схватити. Мене саму ће научити да себе докраја схватим. Русија је само граница земаљског разумевања, иза границе земаљског разумевања Русије је безгранично разумевање не-земље. „ПОСТОЈИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ БОГ, РУСИЈА СЕ ГРАНИЧИ С ЊОМ“ тако је рекао РИЛКЕ, који је свуда ван Русије, чезнуо за Русијом, читавог живота. С том земљом, ЗЕМЉОМ БОГ — РУСИЈА СЕ И ДАНАС ГРАНИЧИ. То је ПРИРОДНА ГРАНИЦА, коју не могу да померају политичари, јер није означена црквама. Не само данас, после свега што се догодило, УВЕК ЈЕ РУСИЈА БИЛА ЗА СВЕ ШТО ЈЕ НЕ-РУСИЈА — ОНАЈ СВЕТ, са белим медведима или бољшевицима, свеједно, али — ОНАЈ. Нека врста претње СПАСЕЊА — ДУШÂ — ПРЕКО ПРОПАДАЊА ТЕЛА.

…РУСИЈА НИКАД НИЈЕ БИЛА ЗЕМЉА ЗЕМАЉСКЕ КАРТЕ. И они који би путовали одавде, ПУТОВАЛИ СУ УПРАВО ПРЕКО ГРАНИЦЕ: ВИДЉИВОГ.

На ту Русију стављају песници свој улог. На Русију СВУ, на Русију — СВАГДА“
Медон, јануар, 1932.

Марина Цветајева, УМЕТНОСТ У СВЕТЛУ САВЕСТИ

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 46) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990. Превела: Милица Николић

Борис Вишеславцев, ПУШКИНОВА ПОЕЗИЈА СЛОБОДЕ

(…) И, ево, морамо да признамо да је без извесног безумља и пијанства поезија немогућа. Уметник ствара у својеврсном божанском безумљу, каже Платон. Поезија ствара „као у сну“, несвесно, као Питија. „Грозница рима“,  „поезија светог бунила“, ослобођени су сваке разумне заповести. Међутим, не може се само на безумљу изградити поезија нити уметност уопште: потребан је још и ум. И Пушкин је поседовао такав ум, веома трезвен и проницљив, и ако му је у животу недостајала разборитост, његова мудрост се налазила у поезији. Уметност није хаос већ космос, тј. лепота, и она се ствара из хаоса, из стихијске игре снага. Уметност поседује у себи оба та елемента: свесно и несвесно, Аполона и Диониса, хармонију и дисхармонију, свето безумље и свету мудрост и једино је она хармонија драгоцена која разрешава дисхармонију. „Лепота ће спасити свет“ каже Достојевски. О умној лепоти, нествореној красоти, говори св. Серафим Саровски и о. Сергеј Булгаков. Није случајно нити узалуд што се епитет „божански лепо“ тако често примењује на високу уметност. Осетљивост за лепо дата је руском народу о чему сведочи наша музика, наша поезија, и пре свега, Пушкин. Али служење лепоти, поклоњење лепоти, чак и доживљај лепоте, јесте слобода, ослобођење духа и не трпи никакво насиље, никакву принуду. Могућа је принуда на ласку и лицемерје, на улагивање, али немогућа је принуда на оно што се допада или не допада. Истинска уметност је увек „слободна уметност“.

Пушкин, разуме се, не даје философију слободе већ поезију слободе; али његова поезија садржи у себи мудрост и ту мудрост у одежди лепоте философ лако препознаје. Ево у чему се она састоји: слобда је драгоцена на свим својим ступњевима, од најнижег до највишег. Није тачно да је стихијност природних сила и страсти сама по себи зло. Напротив, она је услов стваралаштва јер се космос ствара из хаоса и то је подједнако тачно за апсолутно Божанско стваралаштво као и за људске „уметности“. Бог показује Јову ирационалност тајанствених, стихијских, божанствених енергија као одговор на његов захтев законите праведности и рационалне појмљивости Провиђења. И након тога Јов се клања пред овом тајном: „Тада одговори Господ Јову из вихора и рече: Где си ти био када ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман… Јесу ли ти се отворила врата смртна?… Можеш ли ти свезати ланце Влашишима или свезу Ориону раздрешити? Можеш ли ти знати зашто постоји глупи ној, храбри коњ и страшни нерањиви слон?“ (Књига о Јову, гл. 38-41)

И у човеку живе ове природне, космичке силе; несвесну слободу самовоље даровао ми је Бог, онај исти Бог који ме је „призвао из ништавила, душу ми испунио страшћу, ум сумњом узбукао“… Таква је ирационална дубина слободе која чини њен најнижи ступањ, ступањ стихијне самовоље („мала слобода, по Августиновим речима). Али слобода не иде само у дубину већ и у висину. Под њом је „бездан“ али је над њом „Дух Господњи“. Тај највиши ступањ слободе („велика слобода“, по Августину) Пушкин је постигао кроз стваралаштво. Истинска уметност је слободна уметност, геније је увек — „слободни геније“. Али његова слобода је двојака: она осећа потребу за нижом, стихијском, природном, космичком слободом — и вишом, духовном, мистичком, Божанственом слободом, оном слободом за коју је речено „А где је дух Господњи, онде је слобода“. У човековој души ова највиша слобода јесте одговор на Божанствени зов који га позива на стваралачко служење, на „свету жртву“. Али та жртва, то служење — није ропство, није чак ни „јарам закона“, већ, напротив, добровољно позвање које је слобода духа, она иста слобода о којој је речено: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани!“ Слободни геније доживљава своје позвање као служење лепоти и истини, као песничко и пророчко служење: он чује „Божански глас“, он извршава Божанску вољу: „зборећ крени!“ И од ње добија највећу слободу духовног прозрења и поимања:

И зачух неба свег дрхтање,
Анђела вишњих лет кроз свод,
Подводни, бића морских, ход,
И земне лозе, чак, клијање…

И још једна слобода му је дата: слобода пророчке речи која се не боји ни царства, ни свештенства, слобода да „речима жеће срца људи“.

Такве су највиша и најнижа слобода. Међу њима постоје градације, понекад узлет: од самовоље страсти ка прихватању највише воље („Да буде воља Твоја“), од стихијских природних сила ка стваралаштву и култури, ка култу виших вредности, светих за човека. Слободно стваралаштво, а у суштини и целокупни човеков живот, крећу се између та да пола, између дубине и висине („Из дубине вичем к Теби, Господе!“ — каже Псалмопевац), између дубине природних стихија и висине Божанственог духа. Природне снаге, природне страсти и нагони, неопходни су за стваралаштво, чак и за живот, али у исто време њихова самовољна слобода „пропашћу прети“. Стваралачка слобода јесте превладавање хаоса, противуречја, случајности. Из противстављених природних сила ствара се хармонија космоса. Таква је принцип сваког стваралаштва — уметничког и моралног. Он је прелаз од слободе самовоље ка слободи самосавлађивања. Слобода означава аутономију, самоодређење, самосталност: „ја одлучујем, делујем, бирам, оцењујем.“ Чиме заправо „ја“ располажем? Одговор: свим телесним и душевним енергијама. Достојевски непрестано говори о том самосавлађивању. Задатак руског човека је — да овлада несвесном, стихијском силом коју осећа у својој души, руском стихијом. У томе се састоји морални задатак, услов морала. Пушкин је тога био савршено свестан, његово морално просуђивање одликује се ретком праведношћу и тачношћу. Он никада није мешао добро и зло, никад није стављао себе с оне стране добра и зла, у њему је присутно дубоко осећање греха и кајања: „узалуд стремим сионским висинама, грех ми стоји за петама. „, и даље: „и, гадећи се, читам живот свој и тешка клетва читање ми прати…“ Успињање ка највишој слободи врши се узу помоћ аутономног, слободног моралног суда. Та слобода моралног суда код Пушкина није науршена никаквим спољашњим деловањима, никаквом принудом, никаквом личном коришћу, никаквим притиском јавног мњења, никаквом социјалном забраном.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ (одломак из „Индивидуална слобода код Пушкина“ 31-33), Логос, Београд, 2007.

 

Рајнер Марија Рилке, НАПРЕДАК

Опет мој дубок живот гласно хучи
као да шире корито му бива.
Свака се слика све више открива,
сваки ми предмет све присније звучи.
Моје се биће с безименим слива:
па сваким чулом, проникнув из грања
ко птица небом ветровитим сања,
а душом, што лелуја ко да сва
на црним стоји рибама, урања
у прекинути дан језерског дна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (Књига слика, стр. 24), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ДЕТИЊСТВО

Протиче школско дуго страховање
и споро дан пун тупих ствари тоне.
О, самовање, о, тешко битисање…
А изађеш ли: све улице звоне,
водоскок пршти, ласте небом роне,
и све до краја васионе
израста свет кроз уздрхтало грање. —
О, ићи мален кроз то таласање
и немати ни сличности ни споне
с људима, који твог се пута клне — :
О, чудно доба кад све у чежњу тоне,
о, самовање.

И све у своје упијати зене:
људе и жене; људе, људе, жене
и децу што се, далека, шарене
и неслична су и туђа су сва;
и онде кућу, и каткад неког пса…
И осећати да час ужас тка,
а час се душом поверење прене — :
О, бесмислена туго, страво, сну од пене,
о, дубино без дна.

И дугим муклим играма се дати
у башти којом гасне златни прах,
и каткада на одрасле натрчати
хватајућ лопту, омамљен и плах,
а кад се мрак са свију страна сјати
ка дому своме круто корачати,
вођен за руку и тајећи дах — :
О , све је даље, све теже да се схвати
тај тучани страх.

И сатима уз рибњак што се мути
клечати с малим чуном кô у сну,
и чамцима се другим разасутим
дивити што још лепше круже ту,
и гледати свој лик што тек се слути
док тоне мален према мрачном дну — :
О, давни дане, где твоји мутни пути
трну и мру?

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (Часловац, стр. 19-20), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Иво Андрић, ГЛАВНО ЈЕ ДЕЛО

Нема сумње да су за формирање једног писца и постанак његовог дела важни и често одлучујући фактори: средина из које је писац никао и ток његовог личног живота. Али питање повезаности и зависности између тих фактора и пишчевог дела тако је сложена и суптилна ствар да јој, при испитивању дела, треба приступити са много обзира и пажње. — Просто гомилање биографског материјала не може само по себи ниишта објаснити, а може да створи забуну и доведе до погрешних закључака. Стварни доживљаји стоје увек иза дела које је уметник написао, али они су, као што рекох, у нарочитом односу према делу и тај однос је у сваком поједином случају друкчији и тражи други поступак при изучавању дела. Гете је, на пример, рекао једном да је све што стоји у његовом делу доживљено, али ништа није казано онако како је доживљено. Нема правог писца који није повезан са друштвом и људима, али број његвих личних доживљаја није увек у истој мери важан и пресудан за процену његовог дела (…) Писац-уметник доживљава мање-више исто што и ми сви остали; питање је само како он то доживљава, и, нарочито, какав уметнички облик, какво тумачење од опште важности он свом доживљају даје; кратко речено: какво уметничко дело ниче из тог доживљаја. По том делу, и само по том, он је оно што је, тј. писац и уметник, и по томе се само разликује од нас осталих људи који живимо истим или сличним животом. Главно је дело. И томе делу треба посветити највише пажње.

(Из интервјуа Ива Андрића листу Средњошколац, 27.10.1951.)

Цитирано према Жанета Ђукић Перишић, ЖИВОТ И ПРИЧА стваралачка биографија Иве Андрића, (стр. 21-22), Академска књига, Нови Сад, 2012.

Игор Северјанини, ЧИМЕ ОНИ ЖИВЕ?

Они живе политиком, раздорима, ратовима,
Патролама и актима, ждрањем, пићем и сплеткама,
Интригама заразним, гнојним, бујним злом у њима,
Безобзирјем, завистима, развратима и злобама.

Мислиоце, уметнике и песнике не познају,
Боје их се и презиру, трутовима називају.
Ал’ потомство зато праве, и за њега бринут’ знају,
Убеђени при том мисле да животу добит дају!…

Игор Северјанин
20. јануар 1923

Препевао: Александар Мирковић

Алек Вукадиновић, ДЕЖУРНИ УКУЋАНИ

Ватра — која те обасјава
Земља — која те надахњује
Страница — што те удаљава

Удар — који те проналази
Зрно — које те зауставља

Светлост — која те  р а з р е ђ у ј е

Алек Вукадиновић, ДАЛЕКИ УКУЋАНИ, СКЗ, Београд, 1979.