Фјодор М. Достојевски, ЗА СВЕ ЈЕ ПОТРЕБНО НАДАХНУЋЕ И ОГРОМАН ТРУД

М. М. Достојевском, Семипалатинск, 31. мај 1858.

(…) Не треба мили пријатељу журити, већ ваља настојати да се направи нешто добро. Пишеш ми, драги мој, да сам ја вероватно самољубив и да сада желим да се појавим са нечим веома добрим и зато сам засео да из јаја излежем то нешто веома добро. Претпоставимо да је то тачно; али пошто сам већ одложио бригу да се појавим са романом, ја пишем две приповетке које ће бити само сношљиве (па и то, ако да Бог), тако да ја сада немам стрпљења да нешто велико излежем. Али каква ли је то, пријатељу мој, теорија да слика треба да буде створена одједном итд. итд. итд? Кад си дошао до тог уверења? Веруј ми да је за све потребан огроман труд. Веруј ми да лака, дивна Пушкинова песма од неколико стихова изгледа као да је написана у једном даху само зато што ју је Пушкин дуго лепио и прерађивао. То су чињенице. Гогољ је седам година писао Мртве душе. Све што је написано одједном није било зрело. У Шекспировим рукописима, кажу, није било брисања и дописивања. Отуд код њега тако много монструозних и некукусних ствари, а да је на томе још порадио — било би боље. Ти очевдидно бркаш надахнуће, тј. прво тренутачно обликовање слике или покрета у души (што се увек и догађа), са радом. Ја, на пример, одмах записујем сцену онако како је први пут угледам и радујем јој се; али потом је обрађујем читаве месеце и године, надахњујем се по неколико пута а не једном (зато што волим ту сцену) и по неколико пута јој додајем или одузимам понешто, како ми се већ догађало, и веруј ми да је испадало много боље. Само нек има надахнућа. Без надахнућа, наравно, ничега неће бити. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881,(стр. 318), ЛОГОС, ГРАФИЧАР, Београд-Ужице, 2015.

Advertisements

Владимир Соловјов, ЧЕМУ РЕЧИ?

Чему речи? У безмеђу азура
Валова етерских складни токови
Носе ти жеље узавреле ко бура
И уздахе тајне неме љубави.

И, треперећи пред милим прагом,
Заборављених снова хрли ти рој.
Том, тако блиском ваздушном стазом,
Још трен — и пред тобом сам, само твој.

У магновењу сусрета невидљивог
Незнана светлост озариће тебе,
И тешки сан живота свакодневног,
Чезнући и волећи, збацићеш са себе.

септембар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Ј. В. Гете, КЛАРИЧИНА ПЕСМА

Поплављен
Срећом
И јадом и сном,
Стрепети
Надом
И грцати њом,
Клицати
С небом,
Немети под њим —
Волети! — Боже,
Шта има над тим.

Ј.В. Гете, Лирске песме, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1932

Препевао: Велимир Живојиноић

Арсеније Тарковски, ЗЕМНО

Када би моме роду записана била 
          Мекана колевка богова, 
Небеска мајчица би ме напојила 
          Светим млеком облака. 

Постао бих бог шуме ил реке, што вреба, 
          Чувар био хлеба и гроба, — 
Али човек сам, бесмртност ми не треба: 
          Страшна је неземаљска судба. 

Хвала, са усана ми осмех спао није 
          Над сољу и над жучи земној. 
Збогом, праштај, виолино Олимпије, 
          Не смеј се, и нада мном не пој. 
1960.
 
Арсеније Тарковски 

Препевао: Александар Мирковић 

Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.

Петар Петровић Његош, НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse
(“Сладост  даха  те  богиње надилази
све  миомирисе  срећне  Арабије”)
À

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;                  5
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите кâ комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.           10
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа рàзвијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави   15
душу ми је напојио — све њен в’јенац гледим плави.
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија — до њих хитро сви долазе!           20
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка —
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат — моје време сад не иде;          25
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд — да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети —
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;          30
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кâ бог вели,                 35
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!          40
Цјелителни балсам свети — најмирисни аромати
што је небо земљи дало  на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи                  45
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди…
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!                             50
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама  два свијета срећна важе,                  55
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би дâ, и све славе.
Не мичу се уста с устах — цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;              60
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 168-170), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Владимир Соловјов, БЕСКРИЛНИ ДУХ, ЗЕМЉОМ ПОКОРЕН…

Бескрилни дух, земљом покорен,
У самозабораву, заборављен бог…
Само један сан — и опет је окриљен, —
Високо од немира световног.

Нејасна луча познатог блистања,
И одјек тихи песме неземне, —
Пређашњи мир вечнога сијања
Опет се диже испред душе нежне.

Само један сан — и у тешком буђењу
Ти ћеш чекати сред мучне сете
Поново одсев неземног виђења,
Поново одјек хармоније свете.

јун 1883.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Св. Климент Римски, КАД ДВОЈЕ БУДУ ЈЕДНО…

Глава 12.

Дакле, сваки час ћемо очекивати долазак Царства Божјег у љубави и праведности, зато што не знамо дан појављивања Божјег. Сам Господ на питање једног ученика, када ће доћи Његово Царство одговори: када двоје буду једно, и спољашње буде као унутрашње, и мушко заједно са женским буде — ни мушко, ни женско.¹ Али двоје бивају једно када ми једно другом говоримо истину, и када у два тела непритворно постоји једна душа. И — спољашње као унутрашње значи следеће: унутрашње означава душу, а спољашње тело. Зато, као што је твоје тело видљиво, тако и душа твоја треба да се да се види у добрим делима. И мушки пол с женским ни мушки ни женски — то….²

Св. Климент Римски, Друга посланица Коринћанима (одломак)

Превео са руског: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

1. Ове речи су нису позајмљене из канонских књига Еванђеља, већ из апокрифног Еванђеља египћанског, сведочи Климент Александријски (Strom. III, 13). Наведено питање Спаситељу приписује се Соломији.

2. Овде за завршава текст посланице који је до нас дошао у Александријском рукопису. Недостајуће објашњење последње тачке можемо допунити из Клмента Александријског (Strom. III, с. 9), где се по мушким подразумева гнев и јарост; под женским – жеља  који се морају прекинути.

(Изворник: Писания мужей апостольских. — Рига: Латвийской Библейское
Общество, 1994. — Стр. 151–164, 401–406. Перевод П. Преображенского.)

Андреј Тарковски, ОГЛЕДАЛО (одломак)

„Са изненађујућом постојаношћу сањам један исти сан. А он, непрестано покушава да ме врати у болно драга места, где се раније налазио дом мога деде, дом у коме сам се родио пре више од четрдесет година, на трпезаријском столу покривеном белим уштирканим чаршавом. И сваки пут, када пожелим да уђем у њега, нешто ме омете, спречи. Често сањам тај сан, навикао сам се на то. И када видим зидове брвнаре, потамнеле од времена и полуотворена врата у таму трема, у сну већ знам да само сањам. А превелика радост замрачи се очекиваним буђењем. Понекад се нешто деси, и ја престајем да сањам и дом, и борове око куће мога детињства. Тада почињем да тугујем. Чекам и не могу да дочекам тај сан, у којем опет видим себе као дете, и у коме сам поново срећан јер је још све испред мене, јер је још све могуће.“

Превод: Александар Мирковић

Епиктет, О ПРОРИЦАЊУ

Многи од нас занемарују многе прикладне радње, управо што се бавимо прорицањем када томе време није. Јер шта то више пророк може видети осим смрти, опасности, болести или уопште нечег сличног томе? Ако је потребно да се изложим опасности због пријатеља, ако је прикладно чак и да умрем за њега, зар ћу имати времена за прорицање? Зар немам пророка у себи који ми говори шта је суштина доброг и лошег, који ми објашњава где се та два налазе? Каква ми је још онда корист од утробе жртва и знамења? Зар ћу поднети пророка који ми вели „иду у твоју корист“? Зна ли он шта је корист? Зна ли он шта је добро? Је ли научио, као што је научио о утроби, где се шта налази? Ако то зна он ће тиме знати и где је лепо и ружно, и праведно и неправедно. Човече, реци ти мени шта је живот а шта смрт, шта је сиромаштво а шта богатство; зар ћу ја тебе питати да ли ми они иду у корист или не? Зашто не говориш о граматици? Зар ћеш, дакле, говорити о теми у којој сви лутамо и око које се сви међусобно препиремо. Лепо је ономад одговорила она жена која је прогнаној Гратили намеравала да упути брод са месечним залихама хране. На нечију примедбу „како ће их запленити Домицијан“, она је одвратила. „Драже ми је да их заплени, него да их не пошаљем. 

Шта нас, дакле, нагони на то да непрестано консултујемо пророчанства? Кукавичлук, страх од будућег исхода. Зато ми ласкамо пророцима. „Хоћу ли, господару, ја наследити оца?“ „Да видимо, принесимо жртву.“ „Да, господару, како то већ судбина иште.“ Потом, ако одговори: „Наследићеш!“, ми се њему захваљујемо како да смо од њега нешто наследили. Због тога нас и они изврћу руглу. Шта нам је онда чинити? Зар да им одлазимо без жеља и зазирања, попут оног путника који пита пролазника који пут да одабере, а да му је свеједно хоће ли ићи лево или десно? Не жели он да одабере ни један ни други, јер који год да одабере тај ће га одвести тамо где хоће. Тако и ми, треба да одлазимо богу као водичу и да се њиме служимо као сопстеним очима — ми њих не молимо да нам покажу ствари које заправо тражимо, већ прихватамо утиске које нам представљају. Но, ми се сада пред пророком, тумачем птичјег лета, тресемо, хватамо га за руку и обраћамо му се као богу, молећи: „Господару, смилуј се; допусти ми да изађем!“ Ропска душо, не желиш ли себи нешто боље? Зар је ишта друго боље од онога како бог мисли да треба? Зашто оним што је до тебе упропаштаваш свог судију, зашто обмањујеш свог саветодавца?

Епиктет, РАЗГОВОРИ, (стр. 119-120), Карпос, Београд, 2017.

Превели са старогрчког: Соња Васиљевић и Алекса Петровић