Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ ДИЈАЛОГ ПРЕД БОГОМ

Ваше логорашко искуство је утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на Вас?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин[3], који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као рекаон се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас је то касније утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаја дијалога?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују. После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из јеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота. А када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање  – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцедентално осећање које је догађај!

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију. Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?  

Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

Одломак из интервјуа ДИЈАЛОГ О ЖИВОТНОМ ИСКУСТВУ, који је са Жарком Видовићем водио Богдан Златић, објављен у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014. (стр. 129-131, 136)

Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/22724

Валентин Катасонов, ЕКОЛОШКЕ ЛАЖИ: КАКО ЈЕ КОМПАНИЈА „ДИПОН“ ЗАШТИТИЛА ЧОВЕЧАНСТВО ОД „ОЗОНСКИХ РУПА“

ЕКОЛОГИЈА КАО ДИМНА ЗАВЕСА

Питањима екологије у светској економији бавим се безмало пола века (још од времена када сам као кандидат почео да пишем дисертацију на тему „Економски проблеми заштите околине у САД“). Управо на прелазу шездесетих у седамдесете године прошлог века, еколошка проблематика је неочекивано постала популарна у агенди ОУН и многих њених специјализованих органа. Створена је чак и нова организација у оквирма ОУН – Програм ОУН за заштиту животне средине (УНЕП). Касније су, питања заштите животне средине и одрживог развоја почелa да се разматрају и у међународним финансијским организацијама (МФО) – ММФ, Светскoj банци, ЕБРР и другим.

Још деведесетих година сусрео сам се са практичним радом неких МФО у сфери екологије. Био сам финанскијски директор у пројекту Светске банка за управљање животном средином за Русију (ПУОС), члан Консултативног савета за животну средину и одржив развој председника ЕБРР. Године 1991. као консултант ОУН учествовао сам у припреми извештаја за генералног секретара ОУН (за излагање на Конференцији ОУН о животној средини и одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992).

На крају сам изградио потпуно јасну представу и чврст став да је еколошка тематика била специјално иницирана од Запада као „димна завеса“ која прикрива циљеве веома далеке од заштите животне средине.

На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер), а затим су ове теме, подржане од међународних организација, заузеле једно од првих места у агендама безбројних форума – глобалних, регионалних и националних. Текла је река лепих речи о неопходности учитавања интереса будућих поколења, о очувању природног наслеђа човечанства, о чувању биоразноликости, заштити човекове околине од загађења, о чувању човековог здравља, одржавању одрживог развоја итд. Но, иза свега тога били су само скривени политички и економски интереси неколико земаља „златне милијарде“. А што је још озбиљније и опасније – интереси такозване наднационалне елите којој је екологија била потребна за поткопавање националног сувренитет држава, да би на њиховим крхотинама створили јединствену светску државу на челу са светском владом.

Изнесена је лажна теза о томе да је за заштиту земљине биосфере, пошто је она јединствена и недељива, потребно ослобађање од „националистичких предрасуда“. Такође, глобални обим еколошких пролбема захтева и глобални прилаз (њиховом решењу), а он је могућ само уколико се формирају глобалне (по суштини наднационалне) институције управљања и заштите животне средине.

Екологија се, такође, користи као параван за решавање себичних интереса крупног бизниса, одређених корпорација. Узгред, правилније је рећи да се не користи екологија као таква – већ се користи „фејк екологија“, то јест, лажне теорије и модели који онда формирају у друштву искривљене или чак неистините представе. Лажне представе о обиму будућих екоколошких претњи, о узроцима њиховог настанка и, сагласно томе, средствима за њихово спречавање. А откуда се узимају те лажне представе, при чему често снабдевене таблицама, графиконима и формулама? Њих припремају људи „науке“. Намерно стављам наводнике пошто је од науке остала само реч. Ова институција ради по наруџбини, за новац. И ако им се добро плати, људи „науке“ су спремни да наручиоцима пруже образложење да два и два нису четири, већ пет или три. Једном речју, онолико колико је потребно наручиоцу. А „научни продукт“ се даље шири у масе кроз средства информисања, опет за добар новац. Еколошка тематика је предивно поље за стварање најневероватнијих „теорија“ или „еколошких фејкова“. А трошкови њиховог стварања се добро исплаћују.

РОЂЕЊЕ ХИПОТЕЗЕ О „ОЗОНСКИМ РУПАМА“

Да не бих причао без доказа, навешћу пример једног таквог „еколошког фејка“ који је почео да се ствара осамдесетих година прошлог века. Та лаж је већ испунила своју мисију, ње се више и не сећају.

И геофизичари, и биолози, и лекари су запазили да је озонски слој који се налази на висини од, отприлике, 25-30 километара изнад Земље, важан за човека и целокупан живот на планети јер штити све облике живота од јаког ултравиолетног зрачења Сунца. Узгред, озонски слој, као и Сунце, посматран је и схватан као некаква константа.

Године 1957. у оквирима Међународне године геофизике отпочело је изучавање многих земљиних тајни и њене биосфере и, између осталог, систематски је посматран озонски слој. Подстрек овим испитивањима дали су успеси у освајању космоса – вештачки сателити, космички бродови и орбиталне станице помогли су у мониторингу озонског слоја. Сви су били изненађени када је, у периоду од 1957-1962, забележено смањивање озонског слоја, а његова дебљина је и без тога врло мала – око 4 милиметра. Појавиле су се прве узнемирујуће публикације на тему топљења озонског омотача. Истина, по истеку петогодишњег периода посматрања озонски слој је поново почео да се враћа у нормалу. У периоду од 1970-1980 наново је уочено да се стањује или „троши“. Посебно је уочљиво било његово нестајање изнад Антарктика. Пре неких четрдесетак година појавила се синтагма „озонска рупа“.

Даље су се догађаји одвијали врло брзо. Уље на ватру су додали амерички научници Шервуд Роуланд и Марио Молина, а такође и запднонемачки научник Паул Круцен. Ови хемичари су 1973-1974 године изнели хипотезу према којој је главни узрок стварања „озонски рупа“, опасности која угрожава целу плантету – фреон. Тачнији и шири назив ове супстанце је: хлорофлуороугљеници (ЦФЦ). Хлор који се налази у фреону уништава озон. Како су оценили наведени научници-хемичари, један атом хлора може уништити најмање 10 000 молекула озона.

А како настају фреони? Њих производи човек. Значај део хемијске индустрије ради стварајући фреоне, које човек користи у свакодневном животу, а такође се користе и у разним другим индустријским гранама. ЦФЦ се примењују за хлађење у кућним и индустријским расхладним уређајима, за аутомобилске клима-уређаје, чишћење површине штампаних плоча за израду микроелектронских уређаја, аеросолног распршивања козметичких и других средстава из аеросолних боца, израду различитих пластичних производа, гашење пожара. Други ЦФЦ се користе за производњу полиуретана и стиропора – материјала који су заступљени у великом броју произовда за потрошњу, почевиши од пластике за једнократну употребу до изолационих материјала, затим, за прање електричних уређаја и чак космичких бродова после полетања. Значајан део ЦФЦ се користи у одбрамбеној индустрији.

ЦФЦ су добијени у лабораторијама још пре Другог светског рата. Постављен је задатак да се пронађе јевтина, незапаљива и нетоксична супстанца и то је учињено. Најпопуларнији ЦФЦ су постали: фреон-11 и фреон-12, намењени за кућне фрижидере и климе. Њихова велика производња и потрошња почела је одмах после рата. Од 1950. до 1975. годинe обим светске производње ЦФЦ је растао сваке године 7-10%, дуплирајући се сваких десетак година. И, осамдесетих година прошлог века, у свету се производило око 1 милион тона ЦФЦ-а.

Седамдесетих година, након појаве озонске хипотезе, у Америци је настала мала паника, иако су закључци америчких хемичара били прелиминарни и суштински су имали статус хипотезе. Међутим, изненада се појављују стихијске кампање грађана против даљег коришћења фреона. Посебно су нападима биле изложенe аеросолне бочице (дезодоранси, козметика) јер су садржавале фреон. Обим продаје лимених бочица овог типа нагло се преполовио. Године 1978. у САД је чак донесен закон који забрањује коришћење ЦФЦ-а у аеросолним распршивачима. Овим законом је нанесен значајан ударац хемијским компанијама. Пре свега – америчким. Али и иностраним које су испоручивале на америчко тржиште аеросолне распршиваче са збрањеним фреоном. Хемијске компаније су се уплашиле да ускоро може доћи до забране производње и других производа који садрже фреон или у чијој се производњи користи фреон (на пример, стиропор).

У ИГРУ УЛАЗИ КОМПАНИЈА „ДИПОН“

Лавовски део у производњи фреона, у то време, припадао је америчкој компанији „Дипон“ (DuPont), истој оној која је почетком тридесетих година разрадила у својим лабораторима ЦФЦ. Одмах после објављивања Роуланд-Молинове хипотезе корпорација „Дипон“ је започела контранапад бројним саопштењима у којима је истицала да су закључци америчких хемичара „фантазије“. Тако је представник корпорације 1974. године иступио пред Конгресом САД са следећом изјавом:

„Хипотеза о повезаности хлора и смањивања озонског слоја је чисто спекулативна и не постоје докази који је подржавају“.

Да би деловао непристрасније, додао је:

„Ако поуздани научни подаци… покажу да… ЦФЦ не могу да се користе без штетних последица по здравље „Дипон“ ће прекинути производњу ових једињења.“

Представник „Дипона“ је написао, у чланку објављеном у часопису Chemical Week 16. јула 1975. године, да је теорија о унштавању озона – научна фантастика, бесмислица.

Током 14 година компанија „Дипон“ је деловала на два фронта очекујући победу на једном од њих. Први фронт – дискредитовање хипотезе о погубном ефекту фреона на озонски слој планете. Други фронт – разрада, у сопственим лабораторијама, нових једињења којима би било могуће заменити старе фреоне и која не би била сумњива у погледу својих еколошких карактеристика. На првом фронту нису успели. А на другом јесу. Успели су да разраде нове облике ЦФЦ-а који заиста ни на који начин нису утицали на озон (најпознатији је – фреон -134).

Средином осамдесетих година тактика компаније претрпела је озбиљан заокрет: „Дипон“ је неочекивано постао критичар старих фреона, но, истовремено је наступио и са „конструктивним предлозима“ да се стари ЦФЦ замене новим, који су били разрађени у „Дипоновим“ лабораторијама. Сада је компанија своју лобистичку делатност пренела са првог фронта на други, рекламирајући на све начине нове фреоне. И, у складу са тим, „Дипон“ је почео да подржава Роуланд-Молинову хипотезу, коју је још јуче критиковао и исмевао.

Истина, постојало је мало „али“ у вези са новим фреонима: прво, били су неколико пута скупљи од старих. Друго, испоставило се да нису безопасни када је реч о запаљивости и човековом здрављу. Но, „Дипон“ и његови „помоћници“ (средства информисања, представници „науке“, екологије итд), нису примећивали те „ситнице“. Вероватно, „Дипон“ није штедео новац за плаћање услуга својим „помоћницима“.

Судећи по свему, међу „помоћнике“ је доспела и ОУН, која је беспоговорно почела да подржава Роуланд-Молинову верзију и активно се бори за очување озонског слоја посредством замене старог поколења фреона новим ( о овом говорим са сигурношћу јер сам неко време био консултатнт ОУН и бавио се еколошком проблематиком).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

Хероји науке постали су Американци Шервуд Роуланд, Марио Молина и њихов немачки колега Паул Круцен. На тајанствен начин, њихова хипотеза из осамдесетих година добила је статус – теорије. А деведесетих година то је већ био – аксиом. Да нико не би доспео у искушење да посумња у аксиом, 1995. године поменута тројица хемичара су добила Нобелову награду.

Крајем прошлог века у Француској је изашла књига Ошота Хамара „Озон – рупа ни из чега“. Предговор је написао Гарун Тазиев, светски познат француски вулканолог. Ево фрагметна из поменутог предговора:

„Озону у стратосфери ништа не прети уништењем. Они, који су се током последњих десет година трудили да убеде у то човечанство, издају научну истину. Противречи истини када се као изговор да се окриви ЦФЦ за уништење озона над Антарктиком, тврди да је сада позната „озонска рупа“ била откривена 1985, иако је она постојала још 1956. Научници, који су макар једном фалсификовали истину, никада више не заслужују поверење, при чему је неважан предмет о коме говоре.“

ГЛАВНИ БЕНЕФИЦИЈАР „ОЗОНСКЕ АФЕРЕ“ ПОЗИВА ОУН У ПОМОЋ

Апетити и амбиције комапније „Дипон“ постали су огромни. Скривајући се иза Роуланд – Молинове хипотезе „Дипон“ је могао без особитих напора да „прогура“ кроз Конгрес САД закон који забрањује коришћење старих фреона и стимулише производњу и потрошњу нових. Такав закон обезбеђује монополску позицију компанији на америчком тржишту. Но, корпорацији је ово било мало. Она је одлучила да освоји светско тржиште. И као „ован за пробијање“ послужиле су јој међународне организације, пре свега ОУН и њене специјализоване структуре из УНЕП-а (Програм ОУН за животну средину) и Светски еколошки фонд (СЕФ). За почетак, на иницијативу ОУН, утврђен је Међународни дан заштите озонског омотача – 16. септембар. Године 1985. донет је међународни оквирни документ – Бечка конвенција о заштити озонског омотача. Ударничким темпом отпочео је рад на припреми међународног споразума о практичној акцији која се тиче искључиво тема везаних за ЦФЦ, који би садржао конкретне обавезе и рокове за замену старих фреона новим.

Тај документ је Монтреалски протокол. Реч је о међународном споразуму чији пун назив гласи: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. У преводу: Монтреалски протокол о супстанцама које уништавају озонски омотач. Потписало га је тридесет земаља 1987. година а на снагу је ступио 1. јануара 1989. Монтреалски протокол је предвиђао замрзавање производње фреона старог поколења (они су означени бројевима 11,12, 113, 114, 115) на нивоу из 1986. почевши од 1992. А у периоду од 1993-1998 потребно је смањити ниво производње за 50% у односу на почетни. Уз фреон додата су још нека једињења која могу оштетити озонском омотач. На пример, хидрохлорфлуоругљоводоници, угљентетрахлорид.

У документима ОУН стално је присутан оптимизам поводом озонске будућности планете: наводно, главни бенефицијар Монтреалског протоклоа је целокупно човечанство. Не, главни бенефицијар је америчка корпорација „Дипон“! Уз помоћ наведеног Протокола она је успела да издејствује затварање предузећа за производњу такозваних ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) шром света. Она је освојила светско тржиште новог поколења фреона, успостављајући продају много скупљих и профитабилинијих производа. Наравно, на Монтреалском протоклу су зарадиле и друге компаније. На пример, оне које су производиле фрижидере и клима-уређаје. Стари уређаји су бачени, појавило се ново поколење фрижидера и расхладне технике коју су назвали environmentally friendly (еколошки безбедна). До 2005. године само је у САД извршена замена старих фрижидера новим у износу који премашује 220 милијарди долара. Истина, фрижидери за кућну употребу са новим фреонима које производи „Дипон“, повремено експлодирају, пале се, трују и шаљу на онај свет своје власнике. Но, све су то ситнице на фону таквог грандиозног задатка као што је спасавање човечанства од истањивања озонског омотача.

МОНТРЕАЛСКИ ПРОТОКОЛ КАО ОРУЖЈЕ УНИШТЕЊА ХЕМИЈСКОГ ОДБРАМБЕНОГ СЕКТОРА РУСИЈЕ

Изненађујуће је, али све земље света заједно су стале под заставу Монтреалског протокола. Стање је у децембру 2009. изгледало овако: 196 земља чланица ОУН ратификовале су његову почетну верзију. Највећeм броју земаља које су потписале Монтреалски протокол, од овог документа није ни вруће ни хладно. Оне не производе ЦФЦ.

Али неколико земља света, у тренутку потписивања Монтреалског протокола, биле су веома велики произвођачи фреона. Оне су, природно, производиле старе ЦФЦ који су пронађени почетком тридесетих година. Осим низа индустријски развијених земаља Запада, то су били и СССР, Кина и Индија. Кина и Индија су се уздржале од потписивања Монтреалског споразума, наставивиши производњу старих, или „сивих“ фреона. А Совјетски Савез, започевши разарајућу перестројку под руководством М.С. Горбачова, чинио је све само да би се свидео Западу.

15. септембра 1987. године у Монтреалу, совјетска делегација коју су чинили стручњаци, одбила је да потпише апсурдни и, за земљу опасан, документ. Један од чланова делегације Владимир Матвејевич Захаров, напуштајући Монтреал је рекао:

„Не постоји научна основа, колико-толико озбиљна, за његово потписивање“.

Из Кремља се зачуо грозни крик! Принудно смо потписали документ у ноћи пред нову 1988. годину. Самим тим главни део хемијске индустрије земље био је осуђен на уништење. Производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) у Русији је достигла максимум 1990. године и износила је 197.490 тона, укључујући 110.140 тона ЦФЦ-а.

Године 1996. укупна производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) се смањила на 47.575 тона (смањење 4,1 пута) а произовдња ЦФЦ-а је смањена на 17.122 тоне (смањење 6,4 пута). Од произведених материја које штете озонском омотачу, 1990. године унутар земље је искоришћено 58,8% а 1996. – 15.408 тона или 32,4%. Остатак је извезен у републике СНГ и земље у развоју („сиво“ тржиште ОУС). Особеност производње фреона и других материја које оштећују озонски омотач у нашој земљи била је у томе што је значајан део производње намењен одбрамбеној индустрији. Безумно потписивање и испуњавање Монтреалског протокола, у почетку од Совјетског Савеза, а затим Руске Федерације, наносило је озбиљан ударац војно-економском потенцијалу земље. Од цивилне индустрије највећу штету је претрпела производња фрижидера за кућну и индустријску употребу. Део производње ОУС нашао се у новим државама, насталим на крхотинама СССР-а. Пре свега Украјини, која је после добијања независности, аутоматски постала учесник Монтреалског протокола.

Био сам сведок тих драматичних догађаја деведесетих година. Десетине хемијских предузећа у земљи, у складу за захтевима Монтреалског протокола, морала су да буду затворена или препрофилисана. Представници војно-индустријског комплекса слали су влади СОС сигнале, упозоравајући да одбрамбена индустрија остаје без неопходне хемије.

Влада (премијер Гајдар, Черномирдин, Кириенко) и Министарство заштите животне средине и природних ресурса РФ изјавили су да је испуњавање међународних обавеза важније од одбрамбене способности земље. Директори предузећа су се на сваки начин трудили да испуне захтеве Монтреалског протокола. Као „ован за пробој“ искоришћена је Светска банка која је Русији дала кредит (110 милиона долара) за реализацију Пројекта за управљање животном средином. Осим кредита, у оквирима пројекта, давали су и грантове за „реконструкцију“ предузећа које производе ОУС (озон-уништавајуће-супстанце). Фактички, то је био мито за затварање предузећа.

Заправо, то је била закулисна војна операција „Дипон-а“ против наше хемијске индустрије која се скривала под заставом Монтреалског протокола. На крају, у децембру 2000. године последњих седам русих фабрика које су испуштале материје које наводно уништавају озонски слој, биле су затворене. Од тада се целокупна наша индустрија базира на коришћењу производа америчке компаније „Дипон“. Занимљиво, шта ако америчко руководство у оквиру кампање економских санкција против Русије забрани „Дипону“ извоз, нама неопходних хемијских производа? Како је то повезано са декларацијама наше власти о јачању економске и војне безбедности Русије?

Године 2017. у Москви је одржана конференција под вишезначним називом: „Од Монтреалског протокола ка Монтреалском трибуналу“. Била је посвећена тридесетогодишњици потписивања протокола. Посебно занимљиво и оштро је било иступање Григорија Крученицког, који води оделење озонског мониторинга Централне аеролошке опсерваторије Руског хидрометеоролошког завода. Ево одломка из његовог говора:

„Да би се испунили услови протокола и одустало од производње низа хемијских производа, уништен је, фактички, хемијски сектор одбрамбеног комплекса СССР-а. Разбијен је новцем који је Међународна банка за реконструкцију и развој доделила Совјетском Савезу за реорганизацију хемијске индустрије за производњу нових фреона. Новац је дат западним стручњацима са поптуним технолошким описом наших хемијских комбинта у Волгораду, Лењинск-Кузњецком и Перми. После тога ми смо постали таоци настале ситуације“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https: //reosh.ru/valentin-katasonov-ekologicheskie-fejki-kak-kompaniya-dyupon-zashhishhala-chelovechestvo-ot-ozonovyx-dyr.html?

Георг Тракл, ПЕСМЕ

МУЗИКА У МИРАБЕЛУ

Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде,
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
у сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отоврени.
у одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка тне лампу, точи
соната звуке ноћницима.

РОНДЕЛ

Протекло је све злато дана,
вечерње боје смеђе, плаве:
мру кад се благ фруле јаве
вечерње боје смеђе, плаве.
Протекло је све злато дана.

САН ЗЛА

Смртног звона звуци још крстаре –
у црној соби љубавник се буди,
прислања образ звездама и студи.
На реци видиш једра, паламаре.

Сјакте се сукње, звецкјау гитатре.
Калуђер, трудна жена, тиска људи.
Под златним сјајем кржља кестен худи;
црно и тужно штрче цркве старе.

Кроз бледе маске дух зла гледа сада.
Грозно и тмурно сутон на трг пада;
пред вече аде од шаптања трепте.

Читају мутне знаке птичјег лета
губавци који труле. Парком шета
сестра са братом, гледају се, цепте.

МЕЛАНХОЛИЈА

Плавкасте сенке. О, те тамне очи,
њин дуги поглед док клизе нетрагом.
Гитара звуци прате јесен благо
у башти што се у цеђ мрку точи.
Туробност смрти из нимфиних шака
озбиљно струји, трошне усне сишу
црвене дојке, низ црну цеђ се њишу
увојци влажни сунчевог дечака.

ОЗАРЕНА ЈЕСЕН

Навршава се лета круг
воћем и чистим златним вином.
Чудесни самотников друг
мир је што влада шумском тмином.

Добро је, – вели сељак сад.
Пред сам крај снажи и весели
вечерњих звона тихи склад.
Поздравља јато што се сели.

Љубавни ово чај је благ.
Таласи чун низ реку гоне
и лепох слика ђердан драг –
у ћутање и покој тоне.

У СТАРИ СПОМЕНАР

Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.

ЧОВЕЧАНСТВО

Пред човечанством ватрен бездан ров,
бубњање, ход сред крвавога дима,
ратници тамних чела; гвожђа зов,
очај и ноћ у тужним мозговима:
Евина сенка, црвен новац, лов.
Вечера тајна, кроз облак светлост грану.
Благ мук у хлебу и у вину бди,
а њих се сабра дванаест. Пре но свану
вичу кроз сан у маслињакку сви;
и свети Тома гура прст у рану.

DE PROFUNDIS

Има стрњишта на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлости што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуње леске
опет зазвучаше кристални анђели.

ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ

Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
цело дуго послеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по тлу;
тужна свирка на гитари.
благој лампи што се зари
тад се враћаш ко у сну.

ПСАЛМ

Посвећено Карлу Краусу

Постоји светиљка коју је утрнуо ветар.
Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница.
Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова.
Постоји просторија коју окречише млеком.
Лудак је умро. Пстоји острво у Јужном мору
што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви.
Мушкарци играју ратничке игре.
Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем
кад се распева море. О, наш изгубљени рај.

Нимфе су напустиле златне шуме.
Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.
Панов син се јавља у лику радника-кубикаша
што преко поднева спава на ражареном асфалту.
Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце!
Постоје собе пуне сазвучја и соната.
Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом.
Крај болничких прозора греју се оздрављеници.
Бела пара на каналу доноси крваве заразе.
Туђа сестра се опет јавља у нечјим злим сновима.
Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама.
Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора.
Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице.
У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника.
Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама.
Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато.
Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју,
а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светским легендама.

Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал.
У тами старога азила дотрајавају људске развалине.
Мртва сирочад лежи крај баштенског зида.
Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила.
Црви капљу са њихових пожутелих капака.
Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства.
На сребрним петама клизе ранији животи
и сенке проклетника силазе у воде што уздишу.
У гробу свом се бели чаробњак игра својим змијама.

Ћутке се над костурницом отварају Божје златне очи.

ПРОПАДАЊЕ

Увече, када звона на мир звоне
пратим лет птица дивни и безмерни,
поворке тих ходочасника смерних
које у јасну даљ јесењу роне.

Ходећ по башти, где се сутон хвата,
сањам о њиној светлијој судбини,
док сати ток заустављен се чини.
За облацима пратим стазе јата.

Задрхтим тад од даха распадања.
Нариче кос из обнаженог грања.
Уз притоке трошне лоза се румени,

док се, мртвачко коло деце неме,
крај ограда бунара запуштених
зебући клоне плаве хризантеме.

НОЋНА ПЕСМА

Непомичнога дах. Животињски лик
укочен од плавети, од њене светости.
Огромно је ћутање у камену

маска поноћне птице. Благи трозвук
скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице
нагиње немо над плавичасте воде.

О, ви тиха огледала истине!
На самотниковој слепоочници од белокости
јавља се одсјај палих анђела.

***

Страховито је пропадање рода.
У тај час пуне се очи посматрача
златом његових звезда.

Увече тону звона што више не брује,
руше се црни зидови на тргу,
мртви војник зове на молитву.

Као бледи анђео
ступа син у празни дом својих отаца.

Сестре су отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему
на повратку са тужних ходочашћа.

О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба.

О, ви псалми под пламеним поноћним кишама,
кад слуге коривама по благим тукоше очима,
кад се детињски плодови зове
надвијају у чуду изнад празнога гроба.

Тихо се месеци пожутели котрљају
преко младићевих грозничавих чаршава
пре но што наиђу зима и ћутање.

Георг Тракл, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (из збирке ПЕСМЕ објављене 1913), СКЗ, Београд

Изабрао и превео: Бранимир Живојиновић

Андреј Фурсов, КАКО ПРОЋИ КРОЗ НОВО „МРАЧНО ДОБА“

Од средине седамдесетих година тече процес демонтаже капитализма, који као да се „враћа“ у своју „додемократску прошлост“, у епоху „гвоздене пете“ и источно-индијских компанија, тих претходница данашњих транснационалних корпорација, само много суровијих. Ограничавање прогреса је, за светску врхушку, начин да створе свој нови свет. За већи део човечанства овај „нови свет“ ће постати ново „мрачно доба“ – које не треба мешати са средњим веком, који је почиње распадом империје Карла Великог у IX веку.

„Мрачно доба“ је период од средине VI века (када је коначно престао да функционише систем римских аквадуктова) и средине IX века.

„Мрачно доба“ је заиста епоха мрака за разлику од оклеветане, од стране делатника Ренесансне и посебно Просветитељства – светле епохе, која је потрајала готово до почетка XIV века; од XIV-XVII века настаје ново „мрачно доба“ које је, узгред, имало колико привлачну, толико и лажну фасаду – Ренесансе.

Прво „мрачно доба“ је период од Х–VIII века пре нове ере. Друго „мрачно доба“ је хроноклазам од VI–IX века. И, на крају треће – од 1340-1640 године.

Ми данас тонемо у четврто „мрачно доба“. Имам у виду, пре свега, европску историју. Шта је то „мрачно доба“? То је период када старо још увек није умрло, а ново тек почиње да клија. И њихови међусобни односи, њихова преплитања рађају накарадне футуро-архаичне форме. У таквој ситуацији није најважније преуређење. Не може се преуредити кућа која се руши. У таквој ситуацији најважније је пројектовање – то јест, стварање структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање „мрачног доба“.

Примери таквих структура су манастири током другог „мрачног доба“ VI-IX века. Језуитски кружоци за време трећег „мрачног доба“ XVI-XVII. А у књижевности то су две Академије Исака Асимова. Немогуће је преуредити свет који се руши, могу се преправити само острвца, из чијих ће будућих веза, настати мрежна структура новог друштва. Ново друштво настаје као мрежа, као систем енклава. То је дуг процес, који траје неколико поколења, процес оштре борбе. Прича Клифорда Симака „Поколење које је достигло циљеве“. „Зато је потребно почети сада“, како је некада говорио маршал Лиоте.

Луј Жобер Гонзал Лиоте (1854-1934) је француски маршал који је служио у Алжиру. Врелина је исцрпљивала Французе и маршал је наредио да се са обе стране пута, који су обично користили, посади дрвеће. На примедбу да ће оно порасти за, дај Боже, педесетак година, Лиоте је рекао: „Баш зато почните одмах“.

Почетак захтева неколико ствари. Прво: анализу историјске ситуације и тенденције развоја савременог света. Друго: анализу основних социјалних група у савременом свету, њихове потенцијале, интересе, ко су им савезници, ко нису… Треће: анализу главних затворених структура које усмеравају развој света, њихових пројеката који представљају концентрисани израз њихових интереса, циљева и задатака. Само на овој основи можемо приступити пројектно-конструктивним активностима, схватајући да то утиче на туђе интересе, супротставља им се – улази у борбу са њима.

Нове структуре морају да имају, истовремено, одлике корпорације, институције и специјалне службе. И, у исто време, да не буду ни једно од њих, већ нешто принципијелно ново. Наравно, таква структура у данашњем свету треба да има и четврту димензију, да би донекле била невидљива тродимензионалном свету. Међутим, управо овде почиње опасност „пливања са теговима на ногама“.

Опасност №1. Савремена друштвено-професорска профана наука, било наша било западна, налази се у кризи и не одговара више савременом свету, не види многе његове структуре. Она их просто не види! Ни процесе. Анализа, која претходи разради пројекта, захтева нову науку о друштву. На први поглед то је немогућ задатак. Већ постоје велики институти који ништа не могу да учине. Но, ствар је у томе да тако и треба да буде.

Пробоје увек остварује мала група људи или појединци, а онда им се прикључују остали. Неко разбије стену, а остали сакупљају камење. Али стену разбијају мале групе. Овде влада принцип «small is beautiful» – „мало прекрасно“ функционише. То је као извиђачко-диверзантски одред: десант, решење задатка и… идемо даље.

Али ту се крије опасност №2. Кадрови. Јасно је да пробој у науци не чине масе, већ мале групе, то јест когнитивни спецназовци. Мени се јако допада термин – когнитивни спецназовци. А тако је и са појединцима. То сам већ рекао. Но, чак је и спецназ тешко сакупити. Знам случај када се човек спремао да оснује институт, било је и средстава, али од тридесетак канцеларијица које је требало попунити он је успео да пронађе људе за само 14. Једноставно није било специјалиста.

Наравно, ово не значи да су проблеми нерешиви. Како су говорили, нема тврђаве које не могу да освоје бољшевици. И, осим тога, треба се сетити приче о две жабе. Једна је упала у млеко и одмах потонула. А друга се борила, скакала и скакала и претворила млеко у павлаку и искочила.

Лепо је, знам из сопственог искуства, ући у свет илузија и замишљати пројекте да свима буде добро. Али свет није онакав какав ми желимо да буде. Валерштајн је веома волео фразу: «The world is not what we would like it to be», „Свет није онакав какав бисмо желели да буде“. Не можемо пројектовати свет у маглини Андромеде када живимо на планети Торманс, да, још у доба Бика. Када не живите у свету Дарт Вејдера, већ у социјуму Дарт Вејдера. Можемо, наравно, испоставити захтеве свету, и гордо чекати док свет не спусти пред наше ноге, али неће се спустити. Треба га спустити.

Зато је могуће чекати реакцију, а могуће је и маскирати се, пронаћи одговарајуће место и постепено, не претендујући у почетку на глобални захват, ширити се и бити спреман за освајање нових територија када се промени ситуација. У биологији то зову „рецесивна мутација“. Управо на тој основи су сисари победили диносаурусе у еволуционој борби. А гмизавци који су дошли раније, у премском периоду, изумрли су.

Исто се догодило са, уз све њихове разлике, совјетским и нацистичким пројектима. Совјетски и нацистички пројекти су били различито усмерени. Нацистички пројекат је пројекат анти-модерне, пројект усмерен на очување капитализма. Совјетски пројект је пројект антикапиталистичке модерне, пре свега заснован на универзалној људској основи, а не на расној. Но, оба су се показала… Дошли су пре времена. И, обратите пажњу шта раде ултраглобалисти. Они из левог, глобалистичког пројекта издвајају троцкистичку линију и преузимају нацистички пројекат.

Шта је Швабов „велики ресет“? То је реализација нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама. То је покушај да се сједине нацистички и троцкистички пројекти. Понављам, то је покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин.

Пред сваким, који се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/ govoritfursov/kak-proiti-cherez-novye-temnye-veka-andrei-fursov-62694576031eff3556a7e445?&

Александра Мирковић, МОЈА БАКА ЈЕ САХРАНИЛА САПУН


Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: Не ваља се…
А увек је мирисала на босиљак и нану,
Јутро у пролеће и шуму у лето.

Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: То је од ђавола, сине…
(Иако сам јој била једина унука).
Ђаволи га праве у казану,
Кувају људске душе, додала би.

Деца у селу су ми рекла да је луда.
Мамa је вртела главом: Не пије лекове…
Тата је причао о неком давном рату,
А ја сам их слушала, гледала и волела…

Бака се сваки дан молила, предвече, код крушке.
Плела венчиће од цвећа, полагала их на земљу
И опет се молила док се не смркне.
Зашто се ту молиш, једном сам питала.
Дођи, рекла је, дођи кад нико не види.

Лето, дрхти август, мирише у врелини свој крај.
Топле и благе отварају се очи неба.
Дошла сам, а она је почела да копа ─
И откопала дрвену кутију.
Отворила је, а унутра:
─ Сапун!
Бако, зашто си закопала сапун.
Сине, рекла ми је, (а била сам јој унука),
Сине, дали су ми га ’45, ал то није сапун,
Погледај ове тачке, то су очи мога Ђорђа,
Звезде, исте твоје, а ово, ово је Павлов осмех,
Погледај косе Јеленине, дуге прсте Станине ─
То су моја деца.
А овде су очи, и уши, и главе, и руке, и ноге
Јованове, Милошеве, Миланове, Ђурђине, Јованине…
Читаво наше село стало у један сапун…
Па сам га, сине, сахранила…

Дечји гласови у даљини ме дозивају.
Летња ноћ, топла, пуна. Мирише на живот.
А ја дрхтим, не знам зашто, не разумем…
И осећам да моја бака није луда.
Није луда! Није луда!

Александра Мирковић III/1
Карловачка гимназија
Сремски Карловци

ИЗВОРИ:

  1. https://jadovno.com/jovan-miric-sahranjivanje-sapuna/#.YhSmLZZddPY
  2. Јован Мирковић, ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА О ЈАСЕНОВАЧКИМ ЛОГОРИМА, Издавачи: ГрафоМарк, Лакташи Бесједа, Бања Лука Музеј жртава геноцида, Београд, 2000.

    „Усташе само спроводе у Јасеновцу њемачку глобалну политику… Врше масовни геноцид и у исто вријеме користе жртве за стицање капитала. Није ријеч само о производњи сапуна од њих, него прављењу ташни, ципела, четки итд, управо што су и Нијемци радили. Поред тога, скидају жртве и узимају њихову одјећу, обућу, златне зубе, личне предмете итд. … Та чињеница казује да ваља мало шире сагледати улогу Јасеновца у глобалној њемачкој политици освајања Европе, Азије и цијелог свијета, што је захтијевао крупни индустријски
    капитал.“ (стр. 187)

    „Ови типови гробница“ (односи се на текст: „Утврђено је да у Градини постоје три врсте гробница: – гробнице убијеног народа у стојећем ставу, – гробнице са искуханим костима
    жртава, које су кухане у жељезним казанима на Градини и – гробнице са пепелом спаљених људи.“) „отварају три значајна питања и дају дјелимичан одговор: прво, да су људи убијани
    масовно, друго, да су посмртни остаци вађени па спаљивани или директно живи или мртви спаљивани и треће, да су од људи усташе производиле сапун. Ко може да обори ове
    поставке, мора за то наћи доказ. Ово је истина.“ (стр. 188)

    Наводи у књизи Јована Мирковића су из књиге: Радомир Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Историјскосоциолошка и
    антрополошка студија, Сарајево, Свјетлост, 1990.

Арсеније Савин, СВЕТЛИЦА

Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.

А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.

А онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!

пролеће 1942.

Арсеније Савин

Игор Северјанин, ПРОЛЕЋНИ ДАН

Пролећни дан, и злато и слâд, –
Цео град сунцем заслепљен!
Ја сам опет – ја: опет сам млад!
Опет весео, заљубљен!

Душа пева, хрли у поља,
Туђинима говорим „ти“…
Какво пространство! каква воља!
Какве песме, и цветови!

Брзо ћу по друму кочијом!
Брзо ћу до младог луга!
Румена лица пред капијом!
Љубићу врага ко друга!

Шуме дубраве у висини!
Цвета трава и јоргован!
Кривих нема: сви су невини
У овај благословен дан!

април 1911.

Игор Северјанин
Препевао: Александар Мирковић

Семјон Франк, СПАСЕЊЕ СВЕТА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА ОД ЗЛА

Дакле, без обзира на пијетистичка расположења, довољно распрострањена у хришћанском свету, без обзира на људску склоност ка индивидуалном усавршавању, морамо се увек непоколебиво придржавати необориве аксиоме хришћанске савести која каже да је човек одговоран не само за зло чији је он сам извор или носилац, него и за сво оно зло у свету којем се не супротсатавља. Хришћанин не може остајати равнодушан ни према страдањима својих ближњих, ни према злу које они чине или које њима влада. Од њега се не траже само достигнућа у сфери његове личне светости, него и његова саосећајност према страдањима ближњих, његова активност у борби против светског зла. Хришћанин по самој својој суштини мора носити и бреме своје браће – и то не само материјално, него и морално бреме.

Изгледа да још није било довољно схваћено у којој се мери хришћански морал у том смислу разликује од обичног, рекло би се „природног“ морала, и колико је изнад њега. По уобичајеном моралном становишту сваки човек је одговоран за своје сопствене поступке или за ону ограничену сферу живота која му је поверена и зависи од његових активности. Принцип личне, индивидуалне одговорности је и основни принцип права, и принцип уобичајеног моралног вредновања људи. За злочин одговара једино сам злочинац или његови саучесници и помагачи, и нико други. У свом уобичајеном моралном вредновању људи једноставно подразумевају да између појединих личности постоје јасне разлике јер их доживљавају као засебне, међусобно независне центре или носиоце активности. Наравно да је такав морални став и неопходан и легитиман. Међутим, били бисмо у великој заблуди кад бисмо мислили да је људски морал исцрпљен тим моралним ставом. Већ у одређеним случајевима друштвено-правног живота индивидуалну одговорност допуњава колективна одговорност, и то управо тамо где активност једног човека утиче или може да утиче на активност другог. За нарушавање права или за пропуст једног службеног лица одговара не само то лице, него и његови претпостављени. У свим компанијама и акционарским друштвима материјалну одговорност сносе не само лица која непосредно склапају уговоре, него и остали учесници те групе.

Све се то, ипак, схвата више као изузетак из општег правила индивидуалне моралне одговорности или као изведена последица из њега тамо где се те индивидуалне одговорности фактички међусобно преплићу. Принципијелни смисао начела колективне одговорности открива се само тамо где је морални живот одређен мотивом љубави. Тако родитељи осећају да су одговорни за све лоше у њиховој деци, или за оно лоше што њихова деца чине, јер у тим појавама зла у својој деци виде резултат неке своје грешке, неког свог пропуста, неправилног васпитања – речју, они то виде као резултат нарушавања свог дуга љубави према деци или немарног испуњења тог дуга. У споју пријатељства, љубави и моралне осетљивости сваки учесник окривљује самог себе за сваку неправду која се некако прокрала у односе – чак и тамо где директна кривица лежи на другом учеснику; он пита самог себе који је његов сопствени грех, који је његов пропуст био извор тог зла које се прикрало у душу другог учесника општења.

Ова последња свест налази своју принципијелну и универзалну основу у хришћанском моралу. Будући да хришћанин има највишу и универзалну дужност да љуби ближње, сваког човека и све људе, будући да је обавезан да у сваком смислу помаже ближњима и да их спасава, он зна да је индиректно одговоран за свако зло, за свако страдање, за сваку невољу у свету – за све што је у свету несавршено, греховно. Свако такво зло или несрећу он доживљава као последицу свог пропуста у испуњењу дуга љубави. У многим случајевима и личног и друштвено-политичког живота ми имамо, чак и ван јасне хришћанске свести, то осећање колективне одговорности, тачније – осећање моје или наше одговорности за зло које је завладало у свету због директне кривице других. Често кажемо себи: „Морао сам то предвидети, морао сам се унапред томе одупрети, и ако то нисам урадио, онда је за зло које је учинио други крив и мој немар, моја небрига према оном што се дешава другим људима, недостатак делатне љубави према ближњима или бриге према њима“. Такво је осећање социјалне одговорности свих чланова друштва за материјалну беду сиромашних или осећање колективне одговорности свих народа за очување међународног мира и томе слично. Малопре смо рекли да хришћанска свест чини општу, принципијелну и универзалну основу тог начела одговорности свих за светско зло; дуг љубави и одговорности за друге није тек морални пропис или морално осећање – та свест је заснована на схватању унутрашњег исконски органског свејединства свечовечанског живота.

Из овога следи веома важан закључак: чак и ако достигне максималну савршеност у оквирима сопствене, личне светости и максималну независност од тамних сила овога света, хришћанин остаје потчињен тим силама или дотакнут њима и у том погледу он морално дели судбину свих других људи у овом несавршеном свету.

Због тог међусобног односа онај универзални дуализам хришћанског живота (који смо горе укратко обрадили), дакле дуализам између „живота у Богу“ (Кол 3; 3) и потчињености силама овога света, спојен са дуализмом између индивидуално-личног унутрашњег пута према Богу и метафизички и морално заснованог учешћа сваке личности у општој судбини света, налази свој неизбежни одраз у дуализму моралног става – у дуализму одређујућих начела моралног живота.

У свом индивидуално-личном, унутрашњем духовном животу човек који тежи да се руководи Христовом истином има обавезу да, без икаквих компромиса, следи једини хришћански завет: „будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5; 48); уколико му то не успе, уколико дух у њему не одолева немоћи тела, он ће то разумети као грех и слабост које он мора настојати да преброди. Руководећи човеков принцип у односу према ближњима, у активности и моралној енергији, усмереној на супротстављање злу света, не може бити лично савршенство, него, напротив, принцип максималне ефективности и корисности његове борбе против зла. Човек није у стању да одоли и без остатка уништи зло које влада светом, али је у исти мах свестан своје одговорности за то зло, и зато је дужан да предузме све мере на ефикасном супротстављању злу и максималној заштити својих ближњих од зла. Другим речима, у нашем односу према ближњима, према свету, мерило нашег личног савршенства може бити само максимална напетост наше свести о одговорности за судбину ближњих, наше воље да им помогнемо.

Из овога искрсава једно питање од чијег правилног решења потпуно зависи здрав и хришћанској свести адекватан морални став. Поставља се питање, у којој се мери поменута два принципа – принцип личног усавршавања и принцип максималне ефективности у супротстављању злу света – практично међусобно подударају? Другим речима, у којој мери хришћанин у својој бризи о добру ближњих, о њиховој заштити од зла, може деловати онако како му налаже принцип личног усавршавања, заправо, може ли достизање свог циља тражити само у деловању (на себе и на друге) виших, благодатних сила?

Правилан одговор на ово питање захтева увиђање једне разлике која се у етичким разматрањима често губи из вида, или се, пак, схвата нејасно. Наиме, задатак истинског, суштинског спасења морамо разликовати од задатка обичне заштите од зла, тј. спољашњег супротстављања духовним и материјалним силама које разарају свет и спољашњег суделовања у стварању благостања ближњих и света. Што се тиче првог задатка, дакле задатка суштинског спасења, из саме суштине хришћанског откривења, односно хришћанске вере произилази уверење да је то спасење дело једино виших, благодатних сила и да зато човек у свом стремљењу ка спасењу својих ближњих (или васцелог света) може и мора бити само обични пратилац тих виших сила. Свака замисао спасења која мисли да се човек и свет могу спасити на други начин, помоћу другачијих – очито земаљских – сила представља издају основног смисла хришћанске вере. Навешћемо само један пример и рећи да је примена насиља или принуде овде у принципу недопустива, да је у принципу лажна свака уобразиља да постоје неке спољашње мере којима се може уништити зло и омогућити тријумф сила добра. Истински спасоносне, благодатне силе дејствују само кроз стихију слободе, кроз спонтано буђење дубинских сила људског духа које им добровољно хитају у сусрет, и једина позиција из које човек може помоћи својим ближњим да се отворе за дејство благодатних сила је позиција љубави, тј. изливања на ближње сопствених благодатних сила, уколико их он уопште поседује. Тако овде – мада је могуће и извесно супарништво између активности усмерене према вани, дакле према спасењу других, и активности на личном, унутрашњем усавршавању – обе активности леже у истој равни и не могу доћи у међусобни принципијелни сукоб. Смисао духовне активности, како оне усмерене у једном, тако и оне усмерене у другом правцу, састоји се у васпитавању људске душе – своје или туђе – за примање благодатне силе божанствене Светлости. Стање љубави, молитве, аскезе, самоодрицања овде важи и на личном, унутрашњем човековом путу према Богу, и у помоћи коју ми доносимо ближњима у њиховој тежњи да се приближе Богу. У том смислу можемо рећи да се у основи „толстојевства“ и њему сличних етичких позиција налази потпуно правилна, истински хришћанска идеја. Она се састоји у свести да никаквим земаљским, спољашњим, грехом оптерећеним мерама, никавим насиљем и принудним обуздавањем не можемо ни суштински превладати зло, ни суштински оздравити свет и однеговати у њему добро. Никакво насиље – чак ни физичко уништење носилаца зла – не уништава суштински, супстанцијално ниједан атом зла: зло се у његовој суштини уништава само добром, благодатном силом љубави, као што тама ишчезава тек онда кад је озари светлост. Дело суштинског спасења света је искључиво дело органског прорастања у свет и процвата у свету највиших, благодатних сила светости, добра и љубави.

Највећа и заиста погубна заблуда толстојевства и моралног пуризма уопште садржана је у томе што оно тај задатак суштинског духовног усавршавања света не разликује од задатка помагања ближњима и свету, садржаног у оној уобичајеној заштити ближњих и света од рушилачких сила зла. Тај задатак је такође морално обавезјујући за човека, али ту ствар стоји потпуно другачије. Навешћемо пример који је у расправама на ову тему постао већ баналан, иако се још решава. Кад на наше очи насилник бездушно мучи дете, није довољно да мислимо о „спасењу душе“ и детета и самог зликовца; глас здраве људске савести, а тим више глас хришћанске савести, говори нам да смо пре свега дужни да зауставимо само мучење, да спасимо дете од страдања. Ако при томе наша молитва, наш савет или преклињање успеју да створе такав благодатни ефекат да практично делују на вољу насилника и приморају га да се покаје и прекине мучење – онда је то још боље. Али, шта ако ни све то не успе да заустави насилника? Видели смо да сама свемоћ Божија – тим пре оне благодатне силе које смо лично ми у стању да призовемо у помоћ и да их, тако рећи, актуелизујемо – јесте иманентна и невидљива моћ која истовремено открива и немоћ тих сила у пракси земаљског живота. Увек, дакле, постоји могућност да те силе у датом конкретном случају практично нису довољне. И више од тога, та недовољност или слабост благодатних сила као емпиријских и у свету ефективно делујућих сила припада самом, већ објашњеном, основном односу светлости која „светли у тами“ (Јн 1; 5) и таме коју она неће моћи до краја света да потпуно победи и расеје. Шта морамо да урадимо у таквој ситуацији? И без трунке богословских размишљања, наша савест, наш морални инстикт дошаптава нам потпуно очигледно решење: морамо истргнути дете из насилникових руку, морамо, можда, свезати насилника, затворити га у тамницу, и у крајњем случају, ако нема друге, морамо прибећи свим средствима, чак и оном да убијемо насилника. Другим речима, морамо прибећи свим средствима која су неопходна да бисмо прекинули то злодело, и то средствима потпуно световним и зато увек мање или више грешним, све до страшног греха убиства човека.

Тако нас (у нашој хришћанској обавези да своје ближње и цео свет заштитимо од зла, да им олакшамо страдања) сопствена морална одговорност за реалну ефективност наше помоћи ближњима и свету увек може принудити да, тамо где нема друге могућности, прибегнемо световним начинима борбе који су увек и неизбежно оптерећени грехом, тј. да кренемо путем који се у одређеном смислу (касније ћемо то разјаснити) разилази с путем унутрашњег духовног усавршавања. У тој 130 сфери хришћански дуг нас приморава да на своју савест пре преузмемо грех, него да, чувајући нашу личну чистоту и светост, због нечињења будемо криви за победу зла у свету, зла с којим се нисмо ухватили у коштац. Хришћанин је дужан да иде на грех у својој спољашњој борби против зла, односно у одбрани света од зла онда, и само онда, кад глас савести каже да ће грех изазван нечињењем бити већи од греха проистеклог из активног супротстављања злу.

Дакле, због свејединства духовног бића, сама чињеница да постоји греховни свет – непросветљени, још неискупљени, зато и грехом обремењени свет, а то је, како смо видели, фундаментална аксиома хришћанске свести – с једне стране изнутра оптерећује моју душу грехом у форми мог унутрашњег саучествовања у општељудској слабости и греховности, а са друге – доводи ме у трагичан положај моралне обавезе да саучествујем у греху тамо где ми нема друге него да пристанем на грех, наравно, ако желим да моја помоћ ближњима буде делотворна. Зато је потпуно неосновано оно у хришћанском свету веома распрострањено толстојевско-секташко схватање принципа хришћанског моралног понашања, заправо захтев да хришћанин буквално схвати јеванђелски завет „непротивљења злу“, да претварајући тај завет у правило, у спољашњи закон понашања, и проширујући га и на случајеве у којима се ради о несебичној помоћи ближњима, у свим условима и без обзира на све последице, сачува неприкосновену чистоту своје личне хришћанске савести. То је, нажалост, класични и распрострањени начин изопачавања хришћанске свести у њену супротност – у фарисејство.

Навешћемо овде пример, аналоган горе наведеном, али мање хипотетичан, разумљивији и изразитији по својој актуелности. Хришћански пацифизам, одбацивање рата и одбијање служења војне обавезе у име неприкосновености и светости живота сваког човека – чак непријатеља који је напао на домовину – може бити за живу хришћанску свест највећи грех, ако последица тог чувања сопствене чистоте буду масовна убиства и зверства која је починио напријатељ испуњен силама зла; због принципа хришћанске одговорности ти злочини ће лежати на савести онога који је у име сопствене чистоте одбио да узме оружје у руке и супротстави се – принципијелно гледано помоћу изнуђеног убиства – злочиначкој сили да не однесе победу на земљи. То уопште не значи упадање у баналну распрострањену саблазан (о којој ћемо касније још морати да говоримо), по којој истине хришћанске или чак уопште моралне свести тобоже нису примењиве на област друштвеног живота – саблазан која тако лако квари морално осећање и оправдава људску греховност и злочинаштво. Не може бити ни говора о принципијелном ограничавању сфере важења хришћанске заповести – у наведеном примеру чак старозаветне заповести „не убиј“ (2Мој 20; 13); напротив, ова заповест важи безусловно, у суштини универзално; сваки који убије је грешник – чак и кад је то убисто учињено и из најнесебичнијих мотива, из осећања љубави према ближњима и одговорности за њихову судбину, у борби против рушилачких сила зла. Своје грешности мора бити свестан и војник који је убио непријатеља чак и у најправеднијем одбрамбеном рату за одбрану домовине од насилника који напада на њу, или за одбрану слободе од освајача који настоји да пороби свет; древна пракса Цркве, по којој је војник, учесник рата, био дужан да се покајањем и ношењем епитимије очисти од својих учињених грехова убиства и насиља, потпуно је адекватна истинској хришћанској свести. И, обрнуто, међу „револуционарима“ свих политичких праваца данас толико распрострањено принципијелно оправдање и чак хваљење убиства и насиља у функцији остварења одређених циљева који се сматрају апсолутно вредним – представља страшан морални разврат, погубан за људске душе. Суштина је, дакле, у томе да хришћанин, због своје одговорности за судбину ближњих у грешном свету, може бити доведен у безизлазан положај у коме уопште не постоји могућност избегавања греха; и да су, како смо рекли, могуће – у принципу чак и неизбежне – ситуације у којима грешно дело, чак и такво као што је убиство ближњег, пред судом непоткупљиве и неподмитљиве хришћанске савести мора бити признато као немерљиво мањи грех од нечињења и пасивног односа према светском злу и страдању, дакле од нечињења руковођеног жељом да се очува морална чистота своје личности. Сваком моралном пуристи и „conscientious objector“ мора бити отворено постављено питање: ако убиство или саучесништво у убиству и, уопште, у насиљу јесте грех, није ли онда исто тако грех – некад још већи грех – скрштених руку пасивно посматрати како се злодело одвија пред нашим очима и при том се позивати на то како смо ми сувише чисти да бисмо се умешали у ту прљаву ствар? Не купујемо ли тада сапсење од греха простим упадањем у још већи грех фарисејства? Историја последњих деценија европског човечанства, која се завршила нечувеним разуздавањем адских сила у свету, представља вапијуће оптужујући чин не само против самих насилника и носилаца зла, него истовремено и против свих хришћанских и хуманитарних моралних пуриста који су изгубили строгу свест о својој одговорности за светско зло, о својој обавези да му се истински и ефикасно супротставе.

Тако смо дошли до свести о истини која је максимално одговорна управо зато што је привидно саблажњива и што се лако може злоупотребити. Ако сви заједно сносимо моралну одговорност за зло у Ономе који одбија војну службу из религиозних мотива (енгл.) – Уредникова напомена. свету, ако нисмо у стању да га потпуно уништимо и успоставимо апсолутну светост земаљског живота, онда мерило правилности или савршености живота у свету није чистота ни безгрешност чина, него једино нужност самог тог чина као тад најефикаснијег средства одбране света од зла.

На први поглед може изгледати да овим оправдавамо фамозни неморални принцип „циљ оправдава средства“. Такав закључак би био последица неспоразума. Потпуно разјашњење тог неспоразума даћемо касније, мада и овде можемо навести разлоге који га потпуно отклањају. Принцип „циљ оправдава срества“ јесте неморалан, али не зато што у одређеним условима опрашта или санкционише дела која су сама по себи греховна. Он је неморалан зато што релативизује светињу добра и зато што уместо безусловног покоравања моралној дужности подмеће рационално-утилитаристичку, рекло би се економску рачуницу моралних добитака и губитака; при томе се мисли да и постављање циља, и избор средстава за остварење циља зависе од слободног рационалног мишљења, по аналогији са слободом предузетничке иницијативе и калкулације. Морална ситуација коју покушавамо да објаснимо потпуно је дугачија од поменутог принципа. Она је у принципу слична једино стању које кривично право назива стањем крајње нужде уз једну једину разлику што је ту нужност о којој овде говоримо издиктирао безусловни захтев („категорички императив“) моралне дужности, а не нагон за самоодржањем. У описаној ситуацији човек је против своје воље доведен у трагичну неминовност да моралну чистоту појединачног свог чина жртвује у име захтева љубави према ближњима. Он ни најмање не „оправдава“ свој грешни чин у апсолутном смислу, он је потпуно свестан свог греха, и свесно се руководи свешћу да би нечињење било још већи грех. Само подвођење те ситуације под категоријални однос „средства“ и „циља“ није адекватно суштини ствари. Постављање „циља“ овде не звиси од човековог мишљења, већ морална дужност императивно прописује шта нам мора бити циљ. Ни „средства“ се овде не могу хладно одабрати по принципу њихове сврховитости, напротив – сагледана и оцењена у свеукупности и ненамерности њихових последица, у целој њиховој конкретној моралној природи, таква средства се намећу нашој свести као једини морално обавезујући начин нашег деловања, без обзира на греховност самих тих средстава.

Овде се, дакле, не ради о рационално-утилитаристикој користи средстава за остварење циља, него о целовитом решењу моралног такта које је руковођено тежњом да у се датим конкретним условима нађе излаз најмање оптерећен грехом, а највише прихватљив у погледу испуњења захтева моралне дужности (а све пред лицем трагичне немогућности – због несавршености света и несаврешености самог моралног субјекта – да се очува апсолутна безгрешност понашања). Сваки наш морални поступак према свету подразумева и нашу обавезу да нам нит водиља не буде очување наше личне моралне чистоте, изоловане од судбине ближњих, него настојање да достигнемо релативно максималну савршеност свог понашања, све у зависности од тога колико имамо снаге да у свом понашању реално остваримо делотворну, одговорну љубав према ближњима. Истински правилно морално решење није садржано ни у самом придржавању слова моралног закона, поготову не у слепом придржавању апстрактног општег правила које не узима у обзир конкретне потребе реалног живота; његов дефиниенс је једино љубав, а њени су захтеви увек конкретни; другим речима, истински правилно морално решење се састоји у релативно најбољем испуњењу моралне истине, дакле онога што је Аристотел назвао непреводивом речју έπιεικές – ми бисмо рекли оним што је „примерено“, „прикладно“, конкретно правилно. О правилном моралном решењу можемо рећи само једно: оно је такво зато што, узимајући у обзир сву пуноћу конкретне ситуације, сав конкретни значај и све последице нашег чина, морамо поступити управо тако а не другачије не би ли наш чин, без обзира на његову несавршеност и греховност, максимално одговарао нашој дужности према нама самима и нашим ближњима – нашем осећању одговорности у служењу Богу и људима.

Морални пуристи, присталице личне чистоте и индивидуалног спасења душе, у страху узмичу пред ризиком оних моралних решења која макар и издалека подсећају на неморални принцип „циљ оправдава средства“; међутим, они остају слепи за супротну моралну опасност која се састоји у томе да чин, који је по субјективном мотиву или замисли свог извршиоца – добар, може бити погубан и зато објективно неморалан кад се примени на конкретне услове, да, дакле, може имати погубне објективне последице и тиме извршиоца учинити одговорним за велико зло.

За морално правилан чин нису довољне само добре намере; понекад је „и пут у пакао поплочан добрим намерама“. Тачније, истински добра воља већ у свом зачетку подразумева као свој саставни део морални такт, она подразумева и моралну храброст и јасно морално вођење рачуна о истинским људским потребама, мудрост и ширину видика у оцени истинског значаја нашег деловања у конкретној ситуацији, односно стању у ком се свет налази. При томе, а све због те увек исте основне истине хришћанске свести – неотклоњиве несавршености света, која ће трајати све до његовог очекиваног коначног преображаја – никад не смемо сметати с ума кључну истину да је одређени минимум несавршености и зла напросто неизбежан у овом свету, да смо принуђени да то зло носимо, да у њему чак учествујемо и да зато морамо пазити да резултат наше тежње ка непорочној чистоти понашања не буде повећање количина зла у свету. Ако желимо да наше понашање буде истински морално, није довољно да будемо кротки као голубови – морамо бити и мудри као змије .

Само се по себи разуме да поменута истина уз недовољно строгу и објективну моралну свест и, тим више, уз намерну несавесност, може постати извор злоупотреба; сваки грех, чак невољни, чак морално обавезни грех, оптерећује душу, и може је искварити ако покрај недовољно осетљиве савести пређе у навику. Осим тога, чак и морално обавезно греховно деловање увек има, због заразности греха, и ненамерне штетне последице које трба пажљиво узимати у обзир; а навикавање на таква деловања постепено умањује ту осетљивост. Нема, ипак, те моралне истине коју човек не би могао злоупотребити; већ смо видели да управо хришћанска истина, због принципијелне немогућности да има било каква своја тачно одредива спољашња мерила, представља за греховну људску вољу веома згодан повод за злоупотребе. Зато могућност злоупотребе није аргумент против правилности малопре изнетог мишљења.

Наравно, основни услов правилне примене принципа конкретне ефективности наше моралне активности је јасно чување поменуте разлике између задатка заштите света од зла и задатка суштинског превладавања зла. Неразликовање тих задатака увек има погубне последице. Управо нас оно увлачи час у погубно искушење немогућег задатка ширења само добра и уништења зла насилним греховним средствима, држећи нас у стању заборава да је тај задатак доступан само слободном деловању и осећању љубавичас, напротив, помућује свест о нашој одговорности за страдања ближњих, о нашој обавези да будемо активни у заштити света од зла. Јасно разликовање тих двају потпуно различитих задатака има суштински значај за целокупну морално-друштвену праксу живота у области педагогије, кривичног права, државне политике и друштвене делатности.

(Ово мишљење можемо илустровати бројним и веома актуелним примерима. Навешћемо уместо тога један посебно поучан пример из историје папства. Крајем XIII века, у једној од епоха највеће моћи папске власти, њене највеће уплетености у политички живот и, самим тим, њене оптерећености посебно тешким гресима, једном приликом је био учињен покушај да се због спасења Цркве доведе на папски престо свети монах-отшелник, испуњен делотворном вером у јеванђелско сиромаштво и јеванђелску одвојеност од света – неки Петар са планине Муроне, који је примио име Целестин V. Кратка владавина тог светог човека била је низ срамних неуспеха. Захваљујући његовој наивности, необавештености, неспособности да обузда зло, његовом вољом су овладали најгори интриганти; анархија и несреће Цркве и Италије само су се увећавале под његовом влашћу. Већ након пола године он је морао да призна своју неспособност и да се повуче са престола. Данте смешта његову душу, без обзира на његову личну светост, у први, спољашњи круг пакла, на који су осуђени бескарактерни, безвољни људи. Поучну супротност овоме представљају ликови двају светих жена с краја XIV века – св. Бригите Шведске и св. Катарине Сијенске, које су уједно биле мудре саветнице папа у њиховом управљању Црквом).

Објаснили смо неизбежни дуализам моралних принципа хришћанског живота који произилази из његовог раније изложеног дуализма. Тај међусобни однос можемо и морамо испитати још дубље.

Семјон Франк, СВЕТЛОСТ У ТАМИ (одломак, стр. 125-134), Факториал, Москва, 1998.
Превео: Мирољуб Авдаловић

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ — ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА!

*** Историја није хронологија. ИСТОРИЈА НИЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ ШТА СЕ ДОГОДИЛО. ИСТОРИЈА ЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СУ ЉУДИ УСПЕЛИ ДА ИЗДРЖЕ СВЕ ТО ШТО СЕ ДОГОДИЛО А ДА УПРКОС ТОМЕ ОСТАНУ ИСТИ И ДА ТИ ДОГАЂАЈИ НЕ УТИЧУ НА ЊИХ. Дакле, како они одговарају на тај изазов догађаја времена у коме све постаје пролазно, а како нешто може остати стално, непромењено; да за човека нема никаквих закона о промени, режима, робовласничког, феудализма, капитализма…ништа. Човек чува идентитет, као што чува аутетнтичан православни, који је и даље сличан Светом Сави. ТО МЕНЕ ЗАНИМА: КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ТО ОДРЖИ,КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ОДРЖИ ВЕРА КОЈА ИМА СНАГУ ДА ТВОРИ Личност, А Личност ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СПОСОБАН ДА СЕ ОДУПРЕ СВИМ МАТЕРИЈАЛНИМ ПРИНУДАМА, СВИМ ДОГАЂАЈИМ КОЈИ ФОРМИРАЈУ ЧОВЕКА. Маркс каже да је човек историјско биће по томе што се мења онако како се и друштво мења. Међутим, ми овде имамо пример да заједница остаје иста као и у давнини. МЕНЕ ЗАНИМА ТА ТАЈНА Личности, ТАЈНА ИСТОРИЈЕ КАО МОГУЋНОСТ ДА НЕШТО ОСТАНЕ ИСТО УПРКОС ВРЕМЕНУ. ЛИЧНОСТ НЕ ДОХВАТА ВРЕМЕ КОЈЕ ГА ЗАПЉУСКУЈЕ..

*** Говорим о томе зашто је ЛИТУРГИЈА НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ, ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија ЈЕ ИЗНАД. А НИЈЕ АУТОРИТЕТ ОНАЈ КОЈИ СЛУЖИ Литургију, ПА ТАМАН ДА ЈЕ И ПАТРИЈАРХ. ЛИТУРГИЈА ЈЕ АУТОРИТЕТ, ЈЕР СЕ У ЊОЈ ЈАВЉА Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! ЛИЧНОСТ ЈЕ ДОГАЂАЈ У ЉУДСКОМ БИЋУ. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, НИСИ СВАКИ ДАН Личност, АЛИ КАД ТИ СЕ ТО ДОГОДИ ТИ ТО ПАМТИШ. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, А АКО СИ Личност, НЕМОЈ ДА СЕ УОБРАЗИШ, ТО НИЈЕ ТВОЈА ТВОРЕВИНА. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

*** Човек само трансценденталним осећањем, које је уплив Духа Светога, може да постане Личност. Човек не може да управља једино тим преображајем искуства…. Тако да смо ми Личности само преко трансцеденталног осећања. Личност је превазилажење индивидуе, личност је празнични догађај у животу човека као особе…

*** АКО ЉУДИ ГОВОРЕ О ХАРМОНИЈИ ИЗМЕЂУ Цркве И ДРЖАВЕ ОНА ЈЕ МОГУЋА САМО У ЛИЧНОСТИ ДРЖАВНИКА КОЈИ СУ ПОБОЖНИ А НЕ У ДРЖАВИ КАО ТАКВОЈ. ТАКОЂЕ И У ЛИЧНОСТИ ПАТРИЈАРХА КОЈИ ТРЕБА ДА ВОДИ РАЧУНА О ЛИЧНОСТИ, А НЕ О ТОМЕ ДА ЛИ СЕ НЕКО УПИСАО У ПРАВОСЛАВЉЕ. ТА ХАРМОНИЈА СТАВЉА Личност У ПРВИ ПЛАН Литургије И СВЕГА, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.

Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. ТИ СВЕЦИ БРАНЕ Цркву, А НЕ СРПСКУ ДРЖАВУ. А ДРЖАВУ ЋЕ ДА БРАНИ НАРОД, КОЈИ ГЛАСА КАО ПРАВОСЛАВНИ, ИДЕ У ВОЈСКУ КАО ПРАВОСЛАВНИ И БРАНИ ДРЖАВУ КАО СВОЈУ КУЋУ. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. ЦРКВА ЈЕ ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо ВИШЊИЋ ИЗНОСИ ТЕЗУ ДА ЈЕ ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК БИО У ОДБРАНУ Завета, Цркве, А НЕ ДРЖАВЕ. ЈЕР ЋЕ ДРЖАВУ ДА ИЗГРАДИ Црква А НЕ ОБРНУТО! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. ГЛОБАЛИСТИ САДА ВОДЕ ВЕЛИКУ БОРБУ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА, ЈЕР ЗНАЈУ ДА ПРАВОСЛАВЉЕ ГРАДИ НАЦИЈУ КАО МОРАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ А НЕ КАО ПОЛИТИЧКУ. ОНИ ПРАТЕ ПАРОХИЈЕ И МНОГО ИМ ОДГОВАРА ШТО ЛИТУРГИЈСКО-ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА ВИШЕ НИЈЕ НАЈВАЖНИЈА У Цркви, ВЕЋ ЈЕ ТО ЕПИСКОП. ТО ЊИМА ЛИЧИ НА КАТОЛИЦИЗАМ, И ТО ИМ ЈЕ ПРИХВАТЉИВО, ЈЕР ОНДА МОГУ ДА СПРОВОДЕ СВОЈУ ПОЛИТИКУ. ОНИ КОЈИ ЕПИСКОПА СТАВЉАЈУ ИЗНАД ЛИТУРГИЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПАПИСТИЧКИ СУ РАСПОЛОЖЕНИ. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од ЈОАНИКИЈА МИЋОВИЋА НИКШИЋКОГ, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

*** ПРВО ТРЕБА ДА САВЛАДАМО СУЈЕТУ без које није могуће наћи излаз ни у фудбалској утакмици. И брак се распада ако је човек сујетан. СУЈЕТАН ЧОВЕК НИЈЕ СПОСОБАН ЗА САРАДЊУ. ЦРКВА ТРЕБА ПРВО ДА НАС НАУЧИ ДА НАСТУПАМО КАО Личности И ДА ПРЕПОЗНАЈЕМО Личности У СЕБИ И У ДРУГИМА. Таква парохијска заједница ће у свакој општини имати и те какав утицај, није то лако окупити људе и ти би људи били и у политичком животу доминантни јер не би гурали своје личне интересе. Рецимо, када би парохијска заједница била културни центар, она би као таква била далеко јачи центар од Коларчевог универзитета, Академије, Универзитета и ту би било много шта речено другачије, па би и општина живела другачије.

Одломак из интервјуа објављеног у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

Разговарао: Богдан Златић

Приредио: Александар Мирковић