јеромонах Роман, РУСКИ ВОЈНИК

Да нисам монах испосник – био бих Руски Војник. 
Речи звоне ко на сабор кад зове звоник.
У звуку том је – Победа! У звуку том је – Крик!
Ослушните их –
Руски Војник!

Ти си за све војевао, дела су ти свêта давно,
Кости посвуд – колико се пружа видик.
Нек клевећу врагови – потамнети неће
Име славно –
Руски Војник!

У јагњећој кожи вуци Историју преправљају,
И смеју се твом путу и руже твој лик.
Што болујеш, тужиш? Шта судови људски знају?
Пред Господом ти си –
Руски Војник!

јеромонах Роман
26. јануар 2006.

Препевао: Александар Мирковић

Александар Зиновјев, ЗАПАДОИД

Већ у XVIII веку имале су огромног утицаја идеје о једнакости људи. Нећу оспоравати да су ове идеје одиграле велику улогу у историји човечанства уопште, а нарочито у еволуцији Запада. Ове идеје су у почетку имале политички и правни карактер. То што су имале и морални смисао, није било ништа ново, јер је хришћанство од самог почетка истакло тезу о једнакости свих људи пред Богом. Али, потом су свакојаке „прогресивне“ идеологије као и разни моралисти довели идеју једнакости до апсурда, приписујући јој смисао једнакости свих народа и у смислу њихових потенцијалних природних способности. Свако тврђење да се народи разликују по природним задацима, почело се карактерисати као манифестација расизма, национализма и шовинизма.

По себи се разуме да постоје универзална људска својства. Она су општепозната. У њих пре свега спада то, да сваки нормални човек има урођен управљачки орган (мозак) и тело којим се управља. Задатак првог је да обезбеди телу самоодржање, и да га прилагоди егзистенцијалним условима. Сваки нормалан човек тежи да то чини на најбољи начин (с његове тачке гледишта), то јест да ради у личном интересу, Ова банална истина је била позната људима одвајкада. Они су је фиксирали у мудрим народним изрекама, као на пример „Властита кошуља је ближе телу“ или „Риба тражи где је дубље, а човек — где је боље“ и ово су учинили много пре но што су професионални мислиоци почели да је користе у својим теоријама.

Од времена А. Смита (нисам трагао за ранијим изворима) усталила се традиција да се ово универзално и изворно човеково својство, да се руководи личним интересом, повезује с приватним власништвом и приватним предузетништвом, и да се у овоме види нека природна основа капитализма. Ово је чисто идеолошко уверење. Оно је лажно с научне тачке гледишта. Лични интерес као основа за човеково понашање је заиста његово природно својство. Оно није нужно повезано ни са каквим социјалним уређењем, ни са каквим типом друштва. Људи су постојали стотине хиљада година (ако не и милиона), пре но што се фомирао капитализам. И увек су поступали по принципу личног интереса. И у комунистичком друштву људи се исто тако руководе овим принципом. Када су људи у комунистичким земљама избегавали посао, ленствовали, аљкаво радили, забушавали, крали, узимали и давали мито, потказивали, клеветали, итд., они су се руководили личним интересима, а не некаквим другим.

Од универзалних људских својстава, не зависи никакав тип друштвеног уређења, између осталог ни од поменутог мотива људског понашања. Она важе у сваком од њих, попримајући различите облике у зависности од конкретних животних особености које владају у њима. Као што се у живом свету сви организми прилогађавају егзистенцијалним условима, то исто чине и људи у њиховој социјалној средини. Човекова универзална својства не дају предност никаквом типу друштва. Насупрот томе, од типа друштва зависи какав ће облик она овде попримити и како ће се испољавати. Карактер људског материјала утиче на то који се тип друштва формира у некој људској скупини, и какав облик овде попримају законитости тог типа друштва. При томе, не играју овде улогу нека универзална својства свих људи, већ особита својства одређене врсте људи, и то као својства целог народа, а не једноставно сваког човека понаособ. Она су и својства засебних људи, али не као Робинзона, већ као представника одређене људске масе која се репродукује из поколења у поколење током многих столећа и хиљада година.

Запад се стварао, развијао, учвршћивао, очувавао и освајао своје место на планети захваљујући људима одређеног типа, а не просто људима уопште. Називаћу их западоидима. Запад не би био могућ ни са каквим другим људским материјалом. Никакав други људски материјал не би био у стању да створи Запад, нити да га очува на том нивоу који је достигао.

Навешћу карактеристичне црте западоида, или тачније, западоидности. То су практичност, предузетност, прорачунатост, способност за конкурентску борбу, инвентивност, спремност на ризик, хладноћа, емоционална безосећајност, склоност индивидуализму, комплекс више вредности, тежња независности и успеху у послу, склоност ка савесном обављању посла, склоност јавном наступу и театралности, осећај супериорности у односу на друге народе, јача склоност да се влада другима него код осталих народа, способност за самодисциплину и самоорганизовање. Сматра се да је западоид индивидуалиста, за разлику од многих других типова људи који су колективисти. Ако се речима „индивидуалист“ и „колективист“ не природаје никакав морализаторски нити вредносни смисао, с овим се можемо сагласити. Сваки нормалан човек мање-више доживљава себе као индивидуу („Ја“) и као члана неке скупине њему сличних („Ми“). Али форме овог доживљаја, пропорција „ја“ и „Ми“ у човековом менталитету, њихов узајамни однос и испољавање у понашању људи су различити. То и даје у резултату различите типове људи на том плану.

Западоиди су се појавили и достигли садашње стање у оквиру западно-европске цивилизације у којој је „Ја“ играло доминантну улогу у пару „Ја — Ми“ и било јаче развијено него код других народа и цивилизација, а „Ми“ је било савез снажно изражених „Ја“, могло би се рећи — унутар Ја —цивилизације. Захваљујући западњаштву ово својство западоида је било екстремно развијено, обухвативши све сфере њиховог бића. С ове тачке гледишта западно-европска цивилизација и западњаштво које се развило на њеној основи су уникалне појаве у историји човечанства. У том смислу западоиди су индивидуалисти, а њихово друштво је индивидуалистичко.

Целокупна животна форма западних земаља јесте резултат и манифестација индивидуализма западоида. Ако је потребно у неколико речи изразити његову суштину, могло би се рећи да је фундаментални принцип бића западоида следећи: радити за себе, посматрати све остале као средину и средство за егзистенцију. Ово је наравно крајње поједностављење. А ако читалац ради одбране западоида наведе нека њихова позитивна својства, нећу то оспоравати. Пре свега, ја не видим ништа лоше у наведеном принципу. Руски мислилац Н.Г. Чернишевски који је преводио и пропагирао радове Љ.С. Мила у Русији у ХIХ веку, високо је ценио ово својство западних људи, називајући га „разумним егоизмом“. Друго, принцип социјалног индивидуализма не спречава код људи развој многих, с моралне тачке гледишта, позитивних својствава, као што и принцип социјалног колективизма не спречава развој негативних особина. На пример, развијен осећај сопствене вредности и тежња ка личној слободи незамисливи су без социјалног индивидуализма (без „разумног егоизма“). А гушење личности је обична ствар у колективистичким друштвима.

По мом схватању западоид није неки типичан, просечан човек који се често сусреће. Мој опис овог је апстрактна и сумарна карактеритика људског материјала на Западу као мноштва и масе људи. Својства западоида су растворена У овој маси, подељена су најразличитијим пропорцијама, комбинацијама и количинама међу мноштвом индивидуа. Али „раствор“ западоидности овде је толико јак, да је целокупну масу људи у интересу научне симплификације могуће посматрати као мноштво типичних западоида.

Земље Западне Европе биле су у стању да дају довољно људе оваквог типа (западоида), који су се показали подесним да изграде западно друштво. С другим људским материјалом, понављам и подвлачим, не би се добило ништа слично. Не може бити аргумент против реченог ни пример САД. У САД су се заиста скупили људи са свих страна света. Али, америчку цивилизацију нису стварали они, већ људи западног типа, то јест нарочите придошлице из Западне Европе. Они су оформили иницијално језгро и покретачку снагу овог процеса. Остали су прихватали учешће у процесу као увучени и искоришћени од ових. Пошто је главна ствар за овај процес обављена, то јест цивилизација се формирала и добила извесну развојну инерцију у одређеном смеру, маса људи другог типа била је у стању да је подржи. Али новатори у овом историјском стваралаштву били су људи западног типа. Сматрам да су они основа и гарант њеног постојања и у будућности.

Сваки народ је способан да се користи благодатима западне цивилизације ако му се пруже као поклон. Али тешко да је сваки народ способан да сам створи цивилизацију такве врсте или макар да постане саучесник у њеној изградњи и одржавању. Уверење да су тобоже различити социјални системи само ступњеви у развоју једног те истог апстрактног „човечанства“, и да тобоже сваки народ може проћи ове ступњеве у својој еволуцији је фактички лажно с научне тачке гледишта. Западну цивилизацију су створили народи с одређеним својством. То је њихова уникална и непоновљива творевина. То спада у њихову природу, у њихов карактер. Други народи су стварали цивилизације другачијег типа, које су више одговарале њиховом карактеру и животним условима.

У историји западоида могу се разликовати два периода. У првом периоду се одвијао индивидуални одабир људи са својствима западоида. Ова својства нису измислили хуманисти и мислиоци, већ су постојала код људи који су улазили у избор у облику природних склоности или мање-више развијених способности. Људи с оваквим особинама су имали извесне предности пред другима — били су бистрији, лукавији, хладнокрвнији, таштији. С временом број оваквих људи је растао, они су постајали пример за друге и доприносили да се код ових испоље аналогна својства. Ова својства су се култивисала, изоштравала. Догађао се својеврсни одабир, сличан вештачком одабиру при гајењу културних биљака и животиња.

Други период је назначен у првој половини нашег века и пуном снагом је избио после Другог светског рата. У овом периоду вештачки одабир је замењен новим методама. Почели су да штанцују људе у масовним размерама помоћу вештачких средстава, наиме да их профилишу помоћу васпитања, обуке, идеологије, пропаганде, културе, медицине, психологије. Догодило се нешто слично што је већ виђено при побољшању домаћих животиња и културних биљака помоћу вештачких стимуланса, хемијског ђубрива и генетске технике.

Александар Зиновјев, ЗАПАД ─ ФЕНОМЕН ЗАПАДЊАШТВА, Наш дом/L‘ Age d‘ Homme, Београд-Lausanne, 2002.

Превео са руског: Мирослав Ивановић

Андреј Фурсов, НАРКО-ТЕРОРИСТИЧКА ЕНКЛАВА НА ЈУГУ ЕВРОПЕ

Књига коју читалац држи у рукама, формално је посвећена такозваној „држави Косово“ – нарко-терористичкој енклави коју су формирале северноатлантске врхушке на југу Европе. У суштини, ово је књига о томе како је устројен савремени свет, како светска врхушка, локалним и нелегалним сегментом којем припадају оператори светског криминалног система (везу обезбеђују специјалне службе и неке породице нижег и средњег слоја светске елите), управља историјским процесом. Аутор књиге је – наш водећи стручњак за Балкан, „обојене револуције“ и друге облике контролисаног хаоса, доктор политичких наука Елена Пономарјова.

У првој глави дата је историја проблема. Конкретно, врло добро је приказана заједничка западна НАТО агресија против Југославије, која је решавала два проблема: рушење Југославије и стварање, под маском „државе Косово“, нарко-криминалне енклаве која има велики геополитички, криптополитички и економски (ресурси, транспортне комуникације) значај. Срби су представљали главну препреку на путу решења овог задатка. Уз то, будући православни Словени, на Западу су посматрани као „балкански Руси“; отуда је временом дошло до ирационалне мржње западоида према Србима, посебно Немаца, које су Срби озбиљно тукли током два светска рата у ХХ веку.

У принципу, за време агресије против Југославије и касније, током заједничког истискивања Срба са Косова и Метохије (даље у тексту – КиМ), натовци су поновили оно што су 1942 године учинили Србима нацисти у савезу са Хрватима-католицима и тим истим Албанцима. Е. Г. Пономарјова подсећа да се 21. брдска вафен дивизија „Скендербег“, формирана 1. маја 1944. највећим делом од муслимана-сунита, одликовала посебном суровошћу и да је поклала око 40 000 (четрдесет хиљада) Срба. НАТО агресија против Југославије, као и некада Хитлерова агресија, имала је за циљ уништење српског народа, сламање његовог духа, психоисторијско поткопавање. Карактеристично је да такозвана светска заједница, тј. светска капиталистичка врхушка и средства информисања која контролише (СМРАД – средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације) никада није осудила ни Немце, ни НАТО, ни Хрвате, ни Албанце за уништење Срба, санкционишући на тај начин ово уништење.

Врло је карактеристично да је загребачки бискуп Алојзије Степинац, који је за време рата позвао хрватске усташе да убијају Србе, због чега је касније провео у затвору 16 година, од папе Пија XII произведен у кардинала и постао члан Курије, а од папе Јована Павла II године 1998, уочи НАТО агресије против Југославије је беатификован. Испада да Ватикан post factum одобрава масовна убиства Срба или, у најбољем случају, не сматра их злочином. Узгред, шта се може очекивати од Ватикана – највеће организације која је 1945-1946 извршила масовно пребацивање нациста у Америку („Ватикански коридор“, „Манастир“)? Шта можемо очекивати од русофоба и совјетофоба Јована Павла II, који је током 70-минутног разговора благословио Горбачова за капитулацију пред Западом, на сусрету са Бушом-старијим на Малти? И није важно што је тај папа – Словен, главно је да је он – „слуга Капитала“, слуга „господара светске игре“.

Наслов друге главе књиге – „Ослободилачка војска Косова – бандит у служби ‚господара историје‘“ говори сам за себе. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) – љубимица је северноатлантских политичара без обзира на то што је специјални представник председника Клинтона на Балкану Р. Гелбард јасно саопштио: ОВК је „ван сваке сумње терористичка организација“. Али то је ‚господарима Историје‘ (тако је Б. Дизарели звао владајућу светску врхушку) неважно: терористи, исламисти, нацисти – нема никаквог значаја ако је њихово деловање усмерено против историјског противника Запада, било да су у питању Руси или Срби.

У априлу 1994. године Клинтон је лично одобрио испоруку оружја босанским муслиманима и почео пребацивање хиљада муџахедина из читавог муслиманског света. У раду је добро показано како су 1996. године представници једне од затворених наднационалних структура међународног споразумевања и управљања – Билдербершког клуба – почели активно да користе америчку ЦИА-у и западнонемачки БНД за врбовање и наоружавање ОВК, како је ЦИА и команда специјалних јединица Бундесвера обучавала војнике ОВК.

У фебруару 1998. године почео је рат ОВК против Југославије, тј. против Срба, међутим, већ у октобру је југословенска армија разбила, од Запада наоружане и нахушкане бандите, и довела их до ивице уништења. У том моменту Запад се умешао. У октобру 1998. Савет НАТО-а, претећи бомбардовањем, поставио је С. Милошевићу ултиматум, а у јануару 1999. године за „светску заједницу“, заједничким напорима НАТО-а и Албанаца, приређен је спектакл – „инцидент у Рачку“, у коме су откривени лешеви 45 Албанаца које су, наводно, убили Срби. Касније је доказано да су лешеви Албанаца били довезени у Рачак из разних места, да Срби нису имали никакве везе са тим (схема која је разрађена још у Румунији – наводно стрељање етничких Мађара; лешеви „убијених“ били су довезени из десетак мртвачница а онда су пуцали у њих аутоматима). Међутим, лажна вест је пуштена и светски СМРАД (средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације прим.прев.) се дочепао ње.

НАТО и пре свега САД (посебно је агилна била М. Олбрајт, која је, како се касније испоставило, имала пословни интерес на Косову) почели су да припремају агресију. Нажалост, посредно им је помогла помирљива позиција Јељциновог режима који је већ дисао на шкрге; у том смислу јељцинштина сноси моралну и политичку одговорност не само за оно што се десило деведесетих година у РФ, већ и за оно што се десило са Југославијом. Наравно, југословенска кривица јељцинштине само је посредна и не може се ни на који начин поредити са директном кривицом НАТО-а: у случају НАТО-а можемо говорити о ратном злочину и ратним злочинцима – јер како другачије квалификовати оне који су наредили да се бомбардује мирно становништво Југославије? Надам се, доћи ће време и ови људи ће добити свој Нирнберг или ће на неки други начин бити кажњени.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године. Била је то прва акције ове врсте у Европи после 1938. године, када је уз дозволу Велике Британије, Француске и Италије Хитлер упао у Чехословачку. Године 1999. нападачки субјект нису били нацисти, већ натовци, а објект – опет Словени, само не западни, већ јужни. Континуитет, ипак.

20. јуна 1999. године агресија је постигла своје циљеве: почело је повлачење Југословенске армије са КиМ под контролом НАТО-а, праћено етничким чишћењем Срба од стране Албанаца уз прећутну сагласност натоваца.

Е. Г. Пономарјова илуструје ову ситуацију цитатом из рада В. Блума „Убиство демократије. Операције ЦИА и Пентагона у периоду Хладног рата“: „САД, као и увек, остају верне политици увођења и(ли) подршке најодвратније тираније у свету. […] за америчке лидере већ је постало уобичајено да говоре о слободи и демократији подржавајући све облике диктатуре“. Реч је о двојним стандардима и лажи као карактеристичној црти политике САД, било да је у питању епоха Хладног рата или последње две деценије; „највулгарније у Хладном рату је, – пише познати енглески аутор политичких трилера Џон Ле Каре – то што смо научили да гутамо сопствену пропаганду. […] У нашем претпостављеном поштењу сопствено саосећање принели смо као жртву великом богу равнодушности. Бранили смо јаке од слабих, усавршавали смо уметност јавног лагања. Од достојних поштовања реформатора и пријатеља правили смо непријатеље, а пријатеље – од најодвратнијих владара. И једва да смо се упитали: колико још можемо да штитимо наше друштво таквим средствима, остајући при томе друштво које вреди штитити“. В. Блум пише о тиранијама које су увели Американци, Џ. Ле Каре о њиховој подршци најодвратнијим властодршцима. У случају „државе Косово“ реч је о подршци одвратним криминалним тиранијама, о свесном курсу политизације криминала од стране САД, о савезу са политизованим криминалом. То је очигледно из наименовања у „републици Косово“. Како констатује аутор „што је већи злочин у прошлости то је виши положај (тог или другог лица, прим. А.Ф.) у политичком систему ‚републике Косово‘“. Ово је принципијелни курс САД и Европске уније, ако реч „принципијелан“ употребимо у овом контексту.

Хашим Тачи, Агим Чеку, Адем Јашари, Рамуш Харадинај – међународни су злочинци, бандити на челу бандитске државе. При томе Американци и западноевропљани, који не бирајући стављају Србе на оптуженичку клупу (Међународни трибунал за бившу Југославију је првобитно је основан као анти-српски орган), испољавају дирљиву бригу према косовским лидерима, без обзира на стотине сведочанстава о њиховим тешким злочинима и учешћу у трговини наркотицима и људским органима.

Тако је пред суд доспео Рамуш Харадинај. Пред судом га заступа адвокат Чери Блер – жена једног од главних иницијатора бомбардовања Југославије, премијера Велике Британије Тонија Блера. Данас се мало ко сећа овог верног слуге светске врхушхе, неугледног субјекта са лажљивим очима које скривају поглед и манирима макроа из лондонског Ист Енда, који је крајем деведесетих година био један од главних подстрекача ратова на Балкану. Да, брачни пар Блер (Чери је добила седам милиона евра) је добро зарадио на југословенској трагедији. Године 2012. Харадинај је проглашен невиним! Према подацима агенција, на које се ослања аутор књиге, за ослобођење Харадинаја Албанци су потрошили 50 милиона евра. Разуме се, ни северноатлантска врхушка није била спремна да изгуби тако вредан кадар, а још је и зарадила на свему овом.

Овде је, такође, видљив континуитет у политици САД у односу према ратним злочинцима. Године 1945. Американци су урадили све што су могли да извуку из тешког положаја хиљаде нацистичких злочинаца. Њих су отпремали у САД или смештали у америчке зоне у Немачкој, а најважније је било – да раде против СССР-а, против Руса. Такође бих напоменуо да је амерички капитал, да су корпорације САД сарађивале са Трећим рајхом готово до 1944, а најактивнији је био – рокфелеровски „Стандард Оил“. А када је Рокфелеров човек, Прескот Буш, (деда и отац председника САД), који је имао тесне економске везе са Рајхом због тих контаката 1943. доспео у САД пред суд, Рокфелерови су одредили да га брани, као адвокат, још један њихов човек – будући директор ЦИА Ален Далас, који је добио спор.

Трећа глава књиге је у целини посвећена албанској мафији као темељу, системском елементу „државе Косово“ и као важном сегменту светског криминалног система. Аутор испитује принципе функционисања и унутрашњу структуру албанске мафије – једне од најозбиљнијих у савременом криминалном свету, а такође и различите сфере њене делатности – нарко-трговину (Албанци контролишу 75% испорука хероина у Западној Европи и 50% у САД; сваки месец кроз руке нарко дилера пролази четири до шест тона хероина, годишњи приход је 2 милијарде долара); трговину људским органима; сексуално ропство (још крајем деведесетих година 75% проституције у Енглеској се налазило под контролом албанске мафије; слична је ситуације и у многим другим европским земљама). Албанска мафија је организовала и бројне услуге за изопаченике најразличитијих типова – од педофила до љубитеља садомазохистичког секса са трудним женама. При томе, највећи број ових перверзњака су представници европске буржоаско-аристократске врхушке и живе у Западној Европи или врхушке арапских, афричких и азијских земаља који редовно навраћају у Европу; о Америци да не говоримо. Како албанска мафија организује сексуалне услуге представницима врхушке добро је показано у филму П. Морела „96 сати“ (2008. године) – реч је о везама албанске мафије, француског естаблишмента и арапских шеика.

Е.Г. Пономарјова показује да су за рушење Југославије и стварање нарко-терористичке енклаве Косова биле заинтересоване различите снаге са различитим мотивима.

Први је геополитички мотив колективног Запада. Рушење Југославије, њено дробљење и стварање Косова повезало је западно и источно крило НАТО-а. У исто време, моћна војна база САД на Косову омогућава остваривање војно-стратешке контроле над значајним делом Балкана. Главни задатак: не допустити повратак Русије овде, коначно је истиснути са Балкана.

Друго, економија. Рејон Косова је богат различитим минералима, суштински ово је балканска ризница на коју су транснационалне корпорације (ТНК) одавно бациле око; ипак, постојање Југославије није дозвољавало да се дочепају укусног парчета. Кроз Косово и земље формиране на тлу бивше Југославије пролазе важни транспортни коридори, могу проћи и гасоводи, нафтоводи. На тај начин Косово постаје центар експлоатације и пљачке балканских народа од стране северноатлантске врхушке.

Треће – светска криминална економија. Косово је најважнија база за претовар наркотика. Налази се на средини „балканске маршруте“ која повезује зону „Златног полумесеца“ са нарко-тржиштем Европе. О овом аспекту треба мало више рећи.

Наркобизнис игра огромну улогу у савременој светској економији. Корпорације и банке зарађују огромне количине новца; узимајући га од трговаца и произвођача наркотика по врло ниској стопи – остварују астрономски профит. Претварајући новац у легалан и ликвидан, банке, у суштини, финансирају нарко-трговину. По мишљењу стручњака 50% светских банака опстаје (у данашњем облику) захваљујући нарко-бизнису, при чему постоји подела рада: англо-америчке банке су „везане“ за тржиште хероина, немачке – за тржиште вештачких наркотика, банке „романске Европе“, пре свега оне повезане са Ватиканом, за тржиште кокаина.

“Нарко-бизнис цвета зато што, – пише Е.Г. Пономарјова, – зарађени новац представља гаранцију за инвестирање највећих светских компанија. Нарко-трговци кредитирају политичаре“. И није чудо што је значајан сегмент светске капиталистичко-аристократске врхушке или непосредно увучен у нарко-бизнис или посредно од њега остварује немали приход. Својевремено је група научника под руководством Линдона Ларуша објавила рад «Dope incorporated» у којем је показала везе администрације САД са нарко-трговином и изазвала бесну реакцију (Ларуш је провео неколико година у затвору због измишљеног дела).

Непосредни тутори-контролори глобалног нарко-бизниса су, како сматрају аналитичари, три специјалне службе: МИ-6, ЦИА и МОСАД које контролишу 90% нарко-трговине, осталих 10% припада различитим мафијашким структурама које су, у већој или мањој мери, под контролом наведених служби. Резултат свега је – институционализација организованог криминала, срастање криминалних структура и специјалних служби уопште, и при стварању бандитске државе Косова, посебно. Добијамо занимљиву слику: Косово контролише тандем – албанска мафија и специјалне службе Запада, а све то наткрива Бела кућа и европски чиновници који седе, по тачном запажању Џ. Лафленда „на бајонетима НАТО војске“. У том смислу, Косово представља важну карику и полугу у управљању светске врхушке светским криминалним системом, која га уз то користи и у остваривању политичких (прекрајање савременог света) и психоисторијских (борба са Словенима као православцима који нису склони животу у капиталистичким формама) циљева.

Коначно, на крају, али не по значају: на широком социо-културном плану питање настанка нарко-криминалних зона типа Косова условљен је психоисторијском деградацијом Запада, пре свега, Западне Европе, која се одрекла рада и радне етике, религиозног и културног идентитета, која стреми забави (од конвулзија у дискотекама, које су прецизно именоване местима „смрти културе“ до коришћења дрога) и тоне у пороке (проституција) и полну изопаченост (хомосексуализам, педофилија и др.). Европљани – почевши од банкара до обичног народа – потражују услуге које пружа албанска мафија и њено легло – Косово.

“Република Косово“ је нарко-криминални нуспроизвод рушења Југославије. Аутор сасвим тачно истиче чињеницу да рушење Југославије (као и СССР-а) нипошто није било резултат народне воље, националног самоопредељења народа, већ резултат реализације класних, геополитичких и криминалних интереса дела светске врхушке и дела владајућих слојева Југославије. Конкретна форма остваривања ових интереса била је стратегија контролисаног хаоса и војна интервенција, рат под лицемерним изговором „хуманитарне акције спасавања Албанаца“.

Рат у Југославији писац О. Маркејев је назвао „моделом“: „Овде, на Балкану, као лешинари слетале су све више-мање озбиљне светске обавештајне службе. Користећи ситуацију – „рат ће све обрисати“, као на вежбама су ‚ваљали‘ моделе разрађене за ‚ванредне ситуације‘, гранатирали своје војнике, врбовали и ликвидирали туђе, полагали мреже за будуће операције, када игра буде озбиљнија и улози буду врло високи, тј. када буде реч о баснословном профиту за светску врхушку“.

“Модел“ рата у Југославији није повезан само са Југославијом, Балканом, већ и са Русијом. На југословенском „материјалу“ разрађен је модел рушења политичко-етничке, политичко-религиозне, геополитичке целине активним коришћењем етничког и религиозног фактора. Једини „објекат“ близак „по конструкцији“ Југославији била је – словено-турска (православно-муслиманска) Русија, тим пре што је и однос Запада према Русима исти као и према Србима, само са више страха. Још једном ћу цитирати О. Маркејева поводом рата у Југославији: „Неко је поставио за циљ да се разјасни може ли се закувати конфликт мешањем паклене чорбе етничких, религиозних и економских противречности у словенској држави. И ако може, ко и како треба да буде уплетен, које ће сенке прошлости оживети непријатељство, које идеје ће кренути да круже главама, колико крви је потребно док измучено становништво не буде спремно да са цвећем дочека беле тенкове интернационалних снага“.

Другим речима, рат деведесетих у Југославији, чију кулминацију представља НАТО агресија – без које се држава не би распала, између осталог је био и социјални експеримент које су извршиле одређене снаге. Резултат експеримента било је уништење југословенске економије (коју ће доћи да обнове западне ТНК), њена демодернизација. А оно што се дешавало и дешава на Косову и око њега – класични је пример неоварваризације и футуроархаизације друштвених односа. И постало је јасно: неоварвари које је створила западна врхушка, пре или касније ће срушити њихов свет или га бар опоганити – већ га погане. Како је говорио Шекспиров јунак „иди, иди отровани челику, на своје одредиште“. Решавајући своје задатке, светска врхушка ствара свет у коме ће криминализација постати један од основних друштвених односа демодернизованог друштва које тоне у архаичност. Пред вратима данашњег „Рима“ – Запада – није Ханибал, већ џин неоварварства кога су пустили из боце. Данас Хашим Тачи коље Србе, сутра ће његови наследници клати Европљане.

Поновићу оно што сматрам најважнијим. Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноаталнтских врхушки по свом значају далеко превазилази границе Балкана – као у своје време пуцањ Гаврила Принципа. Читава ова прича не само да је створила прецедент претварања мафије у псеудо-државу, већ и осветлила важне механизме управљања светом. Иза онога што споља изгледа као срастање западних специјалних служби са криминалом, заправо се скрива срастање светске врхушке и криминала. Друга страна политизације криминала је криминализација политичких врхова савременог света, која доводи у склад светску политику са криминалним карактером светске економије. Последња почива на пет „колона“: трговина нафтом (30% је нелегално), трговина наркотицима (100% криминал), трговина оружјем (50% нелегално), трговина златом и драгоценим металима (минимално је 50% нелегално тј. криминал), проституција и порно-бизнис (90% криминал). Јасно је да су господари ових пет „прстенова“ криминалци, али не непосредно, већ посредно, преко ланца „специјалне службе – криминал“. Специјалне службе су увек, овако или онако, биле повезане са криминалом, ипак, када је почела неолиберална контрареволуција/глобализација на прелазу седамдесетих и осамдесетих година, ова веза је добила системски политичко-економски карактер. То се огледало, са једне стране, у активном уласку криминала у власт у целом свету, а са друге – у повећању удела представника специјалних служби и војних кругова у владајућим структурама многих држава у свету.

Све ово је врло слично завршној фази постојања Римске империје, па иако су историјске аналогије пре свега спољне природе, овде имамо над чиме да се замислимо. Стварање криминалних футуроарахичних енклава иде у корак са демодернизацијом самог Запада, која се испољава у деиндустриализацији, уништењу образовања, ширењу екологизма са његовим антихуманим ставовима и много чему другом. Демонтажа друштва Модерна је геостратешки курс светске врхушке, и зато стварање бандитске државе Косово треба разматрати и у овом контексту, поред већ поменутих. И природно, можемо очекивати појаву аналогних власт-криминал новотворевина; то је, такође, у складу са логиком стварања света енклава – најразличитијих: од зона богатих (Дубаи) до криминалних зона (Косово).

И последње. Прича о Косову ( а такође о Ираку, Либији, Сирији) показала је да имамо посла са суштински, криминалном светском врхушком – криминалном како по циљевима (смањивање становништва на планети за 80%), тако и по средствима њиховог достизања. Ова врхушка активно прекраја свет и престројава сам Запад, који се у многоме већ претворио у Постзапад, и који не само да пориче, већ потире традиционалне европске и хришћанске вредности, у гнојној рани која трули испуњена вољом за смрт цивилизације. У „љубави“ северноатлантских врхушки према албанском криминалу испољава се не само геополитички и геоекономски интереси, већ и тешка психоисторијска болест, социокултурна изопаченост – дубоко у то верујем. Може ли се са овим људима играти по правилима, тим пре по њиховим правилима? Никада. Југословенска и косовска историја, да не спомињемо Либију, Ирак и Сирију, сведоче о томе „кристалном јасноћом“.

Свој рад Е.Г. Пономајова завршава епизодом из бриселских преговора 19. априла 2013. године, када су премијери Србије (Ивица Дачић) и Републике Косова потписали документ који су саставили евро-чиновници. По мишљењу аутора створен је опасан прецедент: од тог тренутка свака територија коју контролишу мафијашки кланови или терористичке групе може бити проглашена субјектом светске политике, ако то одговара интересима Запада. Бриселски договор, заснован на двојним стандардима, ставио је руководство Србије под међународну контролу, тј. контролу од стране светске врхушке, учврстио посебну улогу НАТО-а на Балкану, и, у суштини, био признање Републике Косова од стране Србије.

У овој етапи Срби су изгубили. Победиле су силе Зла – светска врхушка и политизовани криминал који је опслужује. Но, упркос томе, нада увек постоји. У центру Београда, на гробљу, стоји споменик херојима Првог светског рата – величанствена статуа српског војника; у подножју постамента шири се орао на издисају који симболизује срушену немачку моћ – Другог рајха и Аустроугарске империје. Овај споменик за мене представља симбол будућег реванша Срба над силама Зла.

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.livelib.ru/book/157127/readpart-prestupnye-internatsionaly-v-tsentre-evropy-kak-nato-sozdayut-gosudarstvabandity-elana-ponomareva/~3?fbclid=IwAR3mjEZHBHyGa-FZC2d8BWcAszAy2UelW5CL_5j4GPT3Jup4t7hcsIlFLKw

Андреј Фурсов, БЕЗ ИЛУЗИЈА

Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je заменити. Једни верују – светска влада, други – цивилизације, трећи – регион-државе. Национална држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-држава.

Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији 1920-1930-тих година или Немачкој 1933-1945-тих година. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно, чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшан од „нових монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није будућност, већ садашњост. Она је овде само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа националне државе који користи.

Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се, захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних, материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први. Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне трговине (НАФТА). Други, и много важнији је појава, већ почетком 1990. године феномена – који је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у књизи карактеристичног наслова „Крај националне државе: успон регионалних економија“ (1995) назвао – „регион-државом“ или „регион-економијом.

По мишљењу Кеничи Омаеа, управо регион-економија, а не држава која је у опадању, представља природну пословну јединицу глобалне информационе економије, при чему, независно од тога да ли се регион-економија налази унутар граница ове или оне државе, у којима постоји као економска аутономна целина (Силиконска долина у САД, англомерација Сан-Пауло у Бразилу, Сутокен и Кансај у Јапану, Сверна Италија, Баден-Витемберг и тако даље) или је распоређена са обе стране границе или чак граница (Русијон – Лангедок – Каталонија; Пенанг – Медан – Пхукет; Сингапур – Џохор – острва Ријау). Регион-економија решава проблеме коришћењем глобалних ресурса; у већој мери је повезана са другим регион-економијама него са својом земљом.

Функционисање регион-економије одређено је пре свега економским, а не политичким или социјалним императивима. Регион-економија је јединица потражње и потрошње, и ништа више од тога. Због тога број становника не треба да буде већи од двадесет милиона (иначе неће бити обезбеђено јединство грађана као потрошача, сви морају бити релативно богати), али и не мањи од пет милиона (да би се обезбедила економичност услуга, особито оних које су важне за ефективно учешће у глобалној економији). На тај начин, глобална економија не представља јединствено ткање, већ мрежу од више стотина чворних тачака повезаних, пре свега, међу собом. Она као да лебди над светом са његовим националним државама до којих јој нимало није није стало.

Оно што је Омае назвао „регион-држава“ Филип Бобит зове „тржиште-држава“ (market-state) која долази да замени националну државу. Ако су императиви последње носили политичко-економски карактер, а од 1945-1975 године још и социјални, онда су императиви и смисао живота region-state или market-state пре свега економски, а тек потом политички и још мањем степену социјални. Суштински, и један и други облик представљају десоцијализацију, денационализацију, а у извесном смислу и детериторијализацију државе.

И, ако регион-дражава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“ ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем – „корпорација-држава“ (corporation-state).

Корпорација-држава је такав механизам, чији циљеви и функционисање носи пре свега економски карактер, то јест, усмерено је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних за државе, до уклањања економски сувишног, нерентабилног са економске (корпоративно-државне) тачке гледишта – становништва (од ускраћивања становништву „заједничког колача“, до, фактички његовог искључења из реалног живота).

Када се најважнијом за државу прогласи економска конкурентност на глобалном нивоу, њене социјалне и националне компоненте могу се заборавити – држава почиње да се понаша као корпорација у којој је све опредељено економском ефикасношћу: „преживљавају најјачи“ и „ништа лично“.

Национална држава, наравно, неадекватна је у свету неолибералне глобализације. Она не само да је ирационална са ове (неолибералне) тачке гледишта, већ и слабо конкурентна пошто је оптерећена социјалним обавезама према становништву. У индустријској епохи испуњавање ових функција није доброчинство већ императив.

Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго, индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у целини, отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће, постојање, током индустријске епохе системског антикапитализма (СССР), који логично проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, противречи јој – welfare nation state, то јест да постане држава општег благостања.

Глобална информациона постиндустријска економија, због свог научно-техничког нивоа и могућности премештања индустријске производње на Југ, нема потребу за бројном средњом и радничком класом. Епоха борбе за хегемонију се завршила, капиталистички систем има свог хегемона – САД (од 1980-тих година – Глобалну Америку). СССР је престао да постоји. Не треба никога прехрањивати и мирити.

Дакле, корпорација-држава је такав административно-економски комплекс који, будући да је формално државни апарат, игра самосталну и одлучујућу улогу у датој земљи; који у исто време ставља интересе те земље у зависност од економских органа (корпоративних) или, у крајњој линији, разматра прве кроз призму других; који је из сопствених интереса приватизовао, карактеристичне за државу као институцију, функције власти (приватизација власти-силе) и у исто време се одрекао испуњавања великог дела, карактеристичних за државу, социјалних дужности и функција (или их значајно смањио).

Унутрашњи принцип организације корпорације-државе је – клан. Управо клан, а не појединац, као у националној држави, представља социјалну јединицу корпорације-државе: појединци „овде не ходају“.

Национална држава се не претвара одмах у корпорацију-државу. Прво се трансформише у државу-корпорацију, да тако кажем, денационализује се, приватизује. Како је приметио један од лидера мексичких сељака у Чијапасу, „у кабареу глобализације“ држава почиње да се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само оно што је крајње неопходно – контрола над становништвом. Националне владе престају да буду и националне и владе, претварајући се у спољашње административне органе корпорација.

У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација („-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу.

Управо корпоративност (недржавност, а и антидржавност) чини корпорацију-државу готово идеалном структуром и формом за глобалну криминалну економију, а тачније, само – глобалну економију. На крају – границе између криминалних и правних зона су принципијелно укинуте: „профит изнад свега“.

Корпорација-држава се налази не само са оне стране добра и зла, већ и са оне стране закона и злочина. То је принципијелно нови (пост-буржоаски и пост-цивилизацијски истовремено) феномен, не само са тачке гледишта државности, већ и са тачке гледишта економије, права и морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа, одређеног људског материјала.

Речено, ипак, не значи да је држава готово ишчезла. Процес маркетизације/корпоративизације државе још се није завршио, овде су могућа и обрнута кретања. Прво, у националној држави, особито у њеном језгру, постоји још много снаге за отпор. Посебно ако постоји моћна социјална традиција, чији корени сежу не само у ново доба, већ и у средњовековље (средњовековни корпоративизам је био принципијелно другачији од познокапиталистичког – социјални, а не економски, и, да их не би мешали, правилније је говорити о корпорационости). И што су ти коренови снажнији, спорије тече процес одумирања nation-state и њеног претварања у corporation-state кроз state-corporation. У азијским друштвима препреке на путу десоцијализације представљају локалне колективистичке традиције и корпорације.

Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби, искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних држава они пребацују своје проблеме.

Треће, очување фасаде националне државе омогућава да се прикрије пљачкашка суштине корпоративно-криминалне државе, да се корпоративно-криминални конфликти и интереси представе као национално-државни: „Где паметан човек крије каменчић? Међу каменчићима на морској обали“. Тим пре што се корпорација-држава формално простире на истој територији као и национална држава, као свеукупност компоненти њених структура и испољава се, пре свега, као збир, а не као целина, и зато ће њен потенцијал увек бити слабији од националне државе. Преосталу моћ целине која слаби, снагу синергијског деловања, корпорација-држава, слично оси-јахачу (читати „Живот инсеката“ Жана Анри Фабера) може да црпи само од националне државе, од њеног становништва.

Конфликти у новој епохи ће се продужити током одређеног времена у старој форми и под старим знамењима, и тек када застаре, а нови агенти коначно стану на ноге, наступиће brave new world корпорација-држава и поставиће се задатак спасавања од државе уопште. Управо у том смеру, супротно од онога како су се развијале структуре власти у Западној Европи током „дугог XVI века» (1453–1648 године), развија се сада држава која је прешла свој врхунац – форму и фазу националне државе.

Корпорација-држава има много обележја која је приближавају раним капиталистичким (како државама, тако и структурама типа Британске источноиндијске компаније) и преткапиталистичким владајућим структурама. Пут ка њима је – пут „назад у будућност“ или „напред у прошлост“. Вероватно ће корпорација-држава прећи свој пут од националне државе до недржавних облика власти брже него што су се кнежевине XV–XVI века претвориле у националне државе. Разуме се, ако ништа не преокрене или деформише овај „прогрес“. Јер, ми говоримо о системима и еволуцији, но постоји још субјеката и револуција, постоји борба која је, како је тачно приметио Хераклит, „отац свега“. Ко или шта може зауставити корпорацију-државу – „младића“ који крупним корацима граби напред?

Неолиберализму се могу супротставити конзервативизам и марксизам; социопатологији „хероја“ корпорације-државе – солидарност; паракриминалном колективизму и клановима – индивидуализам. Да ли је успех гарантован? Не, никако. Али то не значи да треба радосно прихватати прогрес који вас гура назад, потискује. „Ово није мој прогрес“, – каже Кандид, главни јунак „Пужева на падини“ Стругацких – „на мене ће се он спотакнути“. И, стискајући скалпел, одлази у Шуму. Узгред, не кажем да цео ток историје током наредних тридесет-четрдесет година може бити измењен уплитањем сила и стихија много моћнијих од корпорација-држава, али то је друга тема.

ДВЕ ВАРИЈАНТЕ БУДУЋНОСТИ

Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и, могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%. На који начин планирају да то постигну – друго је питање.

Упоредо са тенденцијом глобализације развија се и друга тенденција – распад глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се – о томе пишу чак и у штампи – назиру империје из прошлости: империја Карла Великог, Британска, Османска; неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина. Јасно је да распад јединственог света неће бити једноставан – у свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности.

Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити – глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем бити другачији него што је данашњи.

Хаос у периоду 1980-2000 године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести. Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном хаосу могу постати (делимично већ постају) центри пост-глобалне кристализације власти и богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски, превазилазе националну државу која се сели у прошлост.

Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних светских игара и светског управљања, тј моћно организационо оружје1? Организационом оружју се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом свету који се налази у бифуркационој тачки.

Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност, суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.

Али за то је неопходна одговарајућа власно-организациона (у ХХ веку су говорили: државно-политичка) форма. Таква форма, са једне стране, мора истовремено бити способна да се супротстави глобализацији, заустављајући је испред њених врата, а затим, окренувши се, не дозволи да се таласи глобалног „прогреса“ склопе над њом; с друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се распао свет, користећи их као савезнике у отпору глобализацији.

Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини (ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје: ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља супер-концерн и супер-државу.

Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитну, сопствену организацију типа нео-редова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.

За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.

Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара повољне могућности за стварање ИПО и структура типа нео-редова, већ чини такав корак једином шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном, посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа нео-редова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнтивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОР:
1. https:/ /zen.yandex.ru/media/govoritfursov/bez-illiuzii-kakim-budet-vek-korporacii-andrei-fursov-62ba15fe3a63e44aec3469f5?&

2. https://zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dva-varianta-buduscego-nastupaet-epoha-novyh-imperii-andrei-fursov-62ba07d7fc912e0efa852d36?&

НАПОМЕНЕ:

  1. В.С. Овчински, Организационо оружје,
    https:/ /izborsk-club.ru/1466?ysclid=l5oxauolvm242514347

Александар С. Пушкин, О БИБЛИЈИ

Постоји књига чија је свака реч тумачена, објашњавана, проповедана у свим крајевима земље, примењивана у свим могућим животним околностима и догађајима у свету; из које не можете поновити ни један израз а да га већ сви не знају напамет, који већ није постао народна пословица; она не садржи ништа што нам је непознато; но, књига се ова зове Јеванђеље – и таква је њена вечно нова лепота, да ако је, презасићени светом или утучени и снуждени случајно отворимо, више нећемо имати снаге да се одупремо њеној сладосној привлачности и наш дух ће уронити у њену божанску красноречивост.1

***

Мислим да народу нећемо никада дати ништа боље од Писма… Његов укус постаје јасан када почнеш да га читаш, јер у њему ћеш наћи цео људски живот. Религија је створила уметност и литературу; све што је било велико у најдаљој прошлости, све је повезано са овим религиозним чувством које постоји у човеку исто као и идеја лепоте заједно са идејом добра… Поезија Библије је посебно пријемчива чистој машти. Моја деца и ја ћемо читати Библију у оригиналу… Библија је светска.

***

Библију сам читао од корица до корица у Михајловском (око 1825. године) када сам тамо био у прогонству, читао сам чак неке главе својој Арини, но и пре тога сам много читао Јеванђеље. Хоћете ли да вам нешто признам? Једном сам путовао на Свете горе, у манастир, да бих приуствовао помену Петру Великом… Манастирски слуга ме је замолио да сачекам у келији. На столу је лежала отворена Библија и ја сам погледао страницу – био је то Исаија. Прочитао сам одломак који сам парафразирао у Пророку. Одломак ме је погодио, прогонио неколико дана и једне ноћи сам написао песму; устао сам да је напишем; чини ми се да сам те стихове видео у сну…

Исаију сам читао и раније; но овог пута текст ми је изгледао предиван. Мислим да сам га боље схватио. Тако увек бива са Светим писмом: што га више ишчитаваш дубље га разумеш, све више се расветљава и шири…

Народ је увек био склон религији. Овим хоћу да кажем да народ осећа да Бог постоји, да је Он највише биће у васелени, једном речју, да Бог јесте… И ја сам, на крају, дошао до уверења да је човек нашао Бога управо зато што Он постоји. 2

А. С. Пушкин
Превод: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

  1. А.С. Пушкин, О човековим дужностима https: //rvb.ru/pushkin/01text/07criticism/01criticism/0436sovr/0957.htm?ysclid=l58jww1gq1661921928
  2. Смирнова-Россет А. О. Записки. М., 2003, стр. 317

Сергеј Глазјев, ВАШИНГНТОН НЕЋЕ МОЋИ ДА ПОБЕДИ У СВЕТСКОМ ХИБРИДНОМ РАТУ

— Налазите се на челу геоекономског развоја који мења правила игре – развојa новог финансијско-монетарног система кроз асоцијацију ЕАЕС-а (Евроазијски економски савез) и Кине, који заобилази САД долар, пројекта који ће ускоро бити завршен. Да ли бисте могли да саопштите неке особености овог система, који, наравно, није Брeтон-Вудс III, али, по ономе што се може видети, очигледно представља алтернативу Вашингтонском консензусу и врло је близак потребама Глобалног Југа?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У нападу хистерије русофобије владајућа елита САД искористила је свој последњи адут у хибридном рату против Русије. Замрзавајући руске девизне резверве на рачунима западних централних банака, финансијски регулатори САД, ЕУ и Велике Британије поткопали су статус долара, евра и фунте стерлинга као светских резервних валута. Овај корак је нагло убрзао текућу демонтажу светског економског поретка заснованог на долару.

Пре више од десет година на Астанинском економском форуму моје колеге и ја смо предложили да се пређе на нови глобални економски систем заснован на синтетичкој трговачкој валути која се базира на индексу валута страна-учесница. Касније смо предложили да се прошири базна корпа валута додавањем око двадесетак берзанских роба. Новчана јединица заснована на тако широкој корпи била би математички моделована и демострирала би високи степен чврстине и стабилности.

Отприлике у исто време предложили смо стварање широке међународне коалиције за пружање отпора у хибридном рату за глобалну превласт, који је финансијска и владајућа елита САД повела против земаља које су остале ван њене контроле. Моја књига „Последњи светски рат. САД почињу да губе“, која је објављена 2016. године, научно је објаснила природу долазећег рата и доказивала његову неизбежност – закључак је заснован на објективним законима дугорочног економског развоја. Заснивајући се на тим истим, објективним законима, књига је доказала неизбежност пораза старе доминантне државе.

Данас се САД боре за очување своје превласти. Но, као и Велика Британија раније, која је испровоцирала два светска рата али није успела да сачува своју империју и централно место у свету јер је њен колонијални економски систем застарео, и САД је суђено да доживе неуспех. Британски колонијални економски систем који је заснован на ропском раду, био је истиснут од стране структурно ефикаснијих економских система. И САД и СССР су били много ефикаснији у управљању људским капиталом у вертикално интегрисаним системима у које су поделили свет на своје зоне утицаја. Прелазак на нови светски економски поредак почео је после распада СССР-а. Овај прелаз сада долази до свог краја с неизбежним распадом глобалног економског система заснованог на долару, који је обезбеђивао основу за глобалну доминацију САД.

Нови конвергентни економски систем, који настаје у Кини и Индији, представља следећу неизбежну етапу развоја, која спаја у себи преимућства како централизованог стратешког планирања, тако и тржишне економије, а такође и државне контроле над новчаном и физичком инфраструктуром и предузетништвом. Нови економски систем обједињује различите слојеве друштва око циљева повећања заједничког благостања на много снажнији начин него англосаксонске и европске алтернативе.

То је главни узрок због кога Вашингтон неће моћи да победи у глобалном хибридном рату који је започео. То је, такође, главни узрок због кога ће данашњи глобални финансијски систем оријентисан на долар, бити замењен новим, заснованом на консензусу земаља које ће се придружити новом светском економском поретку.

У првој етапи прелаза ове земље се враћају коришћењу својих националних валута и клириншких механизама, појачаних билатералним валутним своповима. У овом тренутку, цене се и даље, углавном, утврђују на основу цена које су изражене у доларима на различитим берзама. Ова етапа је готово завршена: после замрзавања резерви Русије у доларима, еврима, фунтама и јенима мало је вероватно да ће било која суверена земља наставити да гомила своје резерве у овим валутама. Њихова непосредна замена су – националне валуте и злато.

Друга етапа прелаза садржаће у себи нове механизме образовања цена које нису везане за долар. Формирање цена у националним валутама повезано је са значајним додатним трошковима, но, свеједно ће бити привлачније него формирање цена у „невезаним“ и сумњивим валутама као што су долар, фунта, евро и јен. Једини кандидат за светску валуту – јуан – неће заузети њихово место због своје неконвертибилности и ограничености спољашњег приступа кинеским тржиштима капитала. Коришћење злата као вредностног оријентира ограничено је неудобношћу његовог коришћења за плаћање.

Трећа и завршна етапа преласка на нови економски поредак укључује стварање нове дигиталне валуте засноване на међународном споразуму, споразуму заснованом на принципима транспарентности, праведности, добре воље и ефикасности. Очекујем да ће модел такве новчане јединице које смо разрадили одиграти своју улогу у датој етапи. Слична валута може бити емитована од стране фонда девизних резерви земаља БРИКС-а којем се могу придружити све заинтересоване земље. Тежина сваке валуте у корпи може бити пропорционална БДП-у земље (на пример, на основу паритета куповне моћи), њеног удела у међународној трговини, а такође и броју становништва и величини територија земаља учесница.

Осим тога, корпа може да садржи индекс цена основних роба на берзи: злата и других драгоцених метала, кључних индустријских метала, угљеника, семена, шећера, а такође и воде и других природних ресурса. Да би обезбедили подршку и учинили ову валуту чвршћом, временом могу бити створене одговарајуће међународне резерве ресурса. Ова нова валута ће се користити искључиво за инострана плаћања и издавати земљама-учесницама на основу раније одређене формуле. Уместо ње земље-учеснице ће користити своје националне валуте за кредитирање, финансирање националних инвестиција и индустрије, а такође и за стварање државних резерви. Токови капитала ван граница ће и даље бити регулисани националним валутним правилима.

Економиста Мајкл Хадсон посебно се пита: ако тај нови систем омогући земљама глобалног Југа да обуставе доларизацију дуга и буде заснован на платежној способности у иностраној валути, могу ли онда кредити бити везани или за сировине, или за Кину, за реално учешће у капиталној инфраструкури финансираној иностраним недоларским кредитом?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Прелазак на нови светски економски поредак, спроводиће се систематским одбијањем испуњавања обавеза у доларима, еврима, фунтама и јенима. У овим односима он се ничим неће разликовати од примера које су дале земље емитенти ових валута, које су сматрале да је сврсисходно украсти девизне резерве Ирака, Ирана, Венецуеле, Авганиста и Русије вредне трилионе долара. Пошто су САД, Велика Британија, ЕУ и Јапан одбиле да испуне своје обавезе и конфисковали богатсва других земаља које су штеделе у њиховим валутама, зашто би ове земље биле обавезне да им врате новац и сервисирају њихове кредите?

У сваком случају учешће у новом економском систему неће бити ограничено обавезама у старом. Земље глобалног Југа могу постати пуноправни учесници новог система независно од дугова које имају у доларима, еврима, фунтама и јенима. Чак ако оне објаве дефолт по својим обавезама у овим валутама, то никако неће утицати на њихов кредитни рејтин у новом финансијском систему. Национализација екстрактивне индустрије такође неће довести до застоја. Осим тога, ако ове земље резервишу део својих природних ресурса за подршку новом економском систему, њихова одговарајућа тежина у валутној корпи нове новчане јединице ће се пропорционало увећати што ће обезбедити тој земљи значајне девизне резерве и кредитни потенцијал. Осим тога, билатералне линије трговинске размене са земљама-партнерима обезбедиће им адекватно финансирање за заједничке инвестиције и финансирање трговине.

У једном од својих есеја који сте недавно написали, „Економија руске победе“, позивате на „убрзање формирарања нове технолошке парадигме и институција новог светског економског поретка“. Између осталих препорука, посебно инсистирате на стварању обрачунско-платног система у националној валути земаља-чланица ЕАЕС и разраду и стварање независног система међународног поравнања у ЕАЕС, ШОС (Шангајска организација за сарадњу) и БРИКС, што би могло уклонити критичну завсиност од система СВИФТ који контролише САД. Може ли се предивдети сагласност и тежња ЕАЕС и Кине да „прода“ нови систем члановима ШОС-а, другим члановима БРИКС-а, члановима АСЕАН-а и земљама западне Азије, Африке, Латинске Америке? И да ли ће то довести до биполарне геоекономије – Запад против остатка света?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: То је заиста правац којим идемо. Нажалост, монетарне власти Русије још увек су део вашингтонске парадигме и играју по правилима доларског система, чак и после отимања руских девизних резерви од стране Запада. С друге стране, недавне санкције су изазвале интензивну самоанализу у осталим земљама које не улазе у доларски блок. Западни агенти утицаја, као и до сада, контролишу централне банке већине земаља, приморавајући их да спроводе самоубилачку политику коју је прописао ММФ. Ипак, таква политика у овом тренутку толико очигледно противречи националним интересима незападних земаља, и њихове власти су све више основано забринуте за финансијску безбедност.

Ви правилно истичете потенцијално централну улогу Кине и Русије у формирању новог светског економског поретка. Нажалост, данашње финансијско руководство Русије остаје у клопци интелектуалног ћорсокака вашингтонске парадигме и није у стању да постане партнер-оснивач у стварању нове глобалне економске и финансијске структуре. Истовремено, морало је да се сусретне са реалношћу и створи национални систем међубанкарске размене порука, који не зависи од СВИФТ-а и отвори га за иностране банке. Линије крос-валутних свопова са кључним земљама-учесницима већ су створене. Већина трансакција између држава-чланица ЕАЕС већ је нормирана у националним валутама и удео њихових валута у унутрашњој трговини расте великим темпом.

Аналогни прелаз се догађа и у трговини са Кином, Ираном и Турском. Индија је навела да је спремна да пређе на плаћање у националним валутама. Много напора се улаже у разраду клириншких механизама за плаћање у националној валути. Паралелно се предузимају стални напори да се разради дигитални небанкарски платни систем који би био везан за злато и друге берзанске робе – „стабилне монете“.

Недавне санкције банкарских канала од стране САД и Европе довеле су до брзог повећања ових напоре. Групе земаља које раде на новом финансијском систему треба само да објаве да је завршена разрада структуре и да је спремна нова трговачка валута и тог момента процес формирања новог светског финансијског поретка ће се још више убрзати. Најбољи начин да се то постигне било би објављивање на редовним састанцима ШОС или других организација. Ми на томе радимо.

Са Федералним резервама, а такође ни са Европском централном банком нису обављене консултације о замрзавању руских девизних резерви. У Њујорку и Франкфурту кажу да би они били против тога да су их питали. Да ли се ви лично очекивали замрзавање? И да ли је то очекивало руско руководство?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У мојој књизи „Последњи светски рат“ тврдио сам да је вероватноћа да ће се то на крају догодити врло висока. У овом хибридном рату економски рат и информационо-когнитивни рат су кључна попришта сукоба. На оба фронта САД и земље НАТО имају огромну предност и нисам имао никакву сумњу да ће они у пуној мери то искористи кад дође време.

Одавно се залажем за замену долара, евра, фунте стерлинга и јена за наше девизне резерве у злату, које се код нас у изобиљу производи. На жалост, западни агенти утицаја, који заузимају кључне позиције у централним банка већине држава, а такође и рејтинг агенције и кључне публикације успеле су да угуше моје идеје. Даћу вам пример, не сумњам да су високи чиновници Федералних резерви и Европске централне банке били укључени у разраду антируских финансијских санкција. Ове санције се постепено и стално уводе и ступају на снагу практично моментално, без обзира на познате тешкоће са бирократским доношењем одлука у Европској унији.

Стратешко партнерство Русије и Кине постаје све чвршће што стално потврђују и сами председници Путин и Си Ђинпинг. Али, против партнерства се говори не само на Западу већ и у неким руским политичким круговима. У овом изузетно деликатној историјској етапи колико је поуздана Кина као стратешки савезник Русије?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Основа руско-кинеског стратешког партнерства је здрави смисао, заједнички интереси и искуство сарадње током стотина година. Владајућа елита САД је започела глобални хибридни рат усмерен на заштиту своје хегемонске позиције у свету, циљајући на Кину као главног економског конкурента и на Русију као на кључну уравнотежујућу силу. Првобитно су геополитички напори САД били усмерени на изазивање конфликта између Русије и Кине. Западни агенти су јачали ксенофобне идеје у нашим средствим инфомисања и блокирали сваки покушај преласка на плаћање у националнимм валутама. Са кинеске стране западни агенти су подстицали владу да удовољи захтевима који су били у интересу САД.

Међутим, суверени интереси Русије и Кине логично су довели дo јачања њиховог стратешког партнерства и сарадње у циљу супротстављања заједничким претњама које долазе од Вашингтона. Тарифни рат САД са Кином и рат финансијским санкцијама са Русијом потврили су ову забринутост и демонстрирали очигледну и реалну опасност са којом се сусрећу наше две земље. Заједнички интереси преживљавања и борбе уједињују Кину и Русију и наше две земље се у значајном степену налазе у економској симбиози. Оне се допуњују и међусобно јачају конкурентност. Ови заједнички интереси ће се сачувати у дугорочној перспективи.

Кинеска влада и кинески народ веома добро памте улогу Совјетског Савеза у њиховом ослобађању од јапанске окупације и у послератној индустријализацији Кине. Наше две земље имају чврсту историјску основу за стратешко партнерство и нама је суђено да тесно сарађујемо у нашим заједничким интресима. Надам се да ће стратешко партнерство Русије и Кине, које јача захваљујући уједињењу пројекта „Један појас – један пут“ са Евроазијским економским савезом, постати основа пројекта Великог евроазијског партнерства Председника Владимира Путина и језгро новог светског економског поретка.

Сергеј Глазјев
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/23042

Олга Четверикова, УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА ПРОТИВ „РУСКОГ ВАРВАРСТВА“

Бурно прославивши седамдесетогодишњицу почетка Другог светског рата и потписивањa пакта Молотов – Рибентроп, Европа је остала потпуно нема на годишњицу почетка Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза. Све се може једноставно објаснити. Ако су 1939. и 1940. године европске земље биле у улози жртава нацизма, онда су 22. јуна (1941) наступиле као агресори. Тог дана Русију није напала само Немачка, већ готово цела Европа уједињена под њеним вођством, Еврoпа која је покорно прихватила систем „новог германског поретка“. За европску владајућу класу то је подједнако сраман датум као и 30. септембар – дан Минхенског споразума, чију је седамдесетогодишњицу, сматра Запад, такође, боље прећутати.

Подсетимо се: до лета 1941. године Немачка је освојила 11 земаља: Аустрију, Чехословачку, Пољску, Данску, Норвешку, Белгију, Холандију, Луксембург, Француску, Југославију и Грчку. Све су биле раскомадане према инетресима Немачке, а њихов положај је одређен у складу са статусом који су им доделили нацисти. Неке земље и територије су биле анектиране: Аустрија, Судети, Данциг, западна Пруска, Познањ и Шлезија, Луксембург, белгијски Еупен и Малмеди, Алзас и Мозел, северна Словенија. У другима је уведена директна (војна или грађанкса) немачка управа: Пољско генерално губернаторство, Норвешка, Холандија, Белгија и север Француске. У трећим је установљено старатељство над локалном управом: Чешко-Моравски протекторат, Словачка, Данска, Вишијевска Француска, Хрватска, Србија, Црна Гора, Грчка.

Што се тиче осталих држава, које су сачувале своју независност, њих пет – Италија, Финска, Мађарска, Румунија, Бугарска (такозвани „сателити“) – биле су савезници Немачке у агресивном блоку и упутиле су (изузев последње) на Источни фронт своје оружане снаге. Остале, иако неутралне (Шпанија, Португалија, Швајцарска, Шведска, Ирска), овако или онако, радиле су за Немачку. Шведска је је испоручивала хитлеровцима руду, кугличне лежајеве, топове; Швајцарска, прецизне инструменте, противавионске топове, аутоматске топове и давала финансијску помоћ, а такође, уступала транспортни коридор кроз Алпе. Португалија је извозила волфрам и била коришћена за транзит, за Немачку, важних роба; а Шпанија је послала против Црвене армије „Плаву дивизију“ и извезла један део нафте, који је добила из Латинске Америке, у Немачку, уз сагласност Англосаксонаца.

Против Совјетског Савеза су ратовале, такође, норвешке, словачке, хрватске, данске, холандске, белгијске и француске оружане формације (француска СС дивизија „Шарлеман“). Нису били малобројни ни Пољаци који су ратовали против СССР-а: како тврди у чланку објављеном у пољском листу «Gazeta Wyborcza» диреткор Института за историју Шлеског универзитета професор Р. Качмарек, аутор књиге „Пољаци у Вермахту“ – 2-3 милиона људи у данашњој Пољској има рођаке који су служили у немачкој армији. Он, такође, претпоставља да је на Источном фронту могло погинути до 250.000 Пољака.

Тако су против Совјетског Савеза коришћени скоро сви ресурси Европе уједињене у велики војно-индустријски коплекс, који је представљао економску основу империје германске нације, позване да успостави нову границу између Европе и Азије (Русију је Хитлер убрајао у Азију). „Наш задатак, – напомиње фирер – састоји се у томе да померимо ову границу што је могуће даље на исток, ако је потребно и иза Урала… Отровно гнездо Петербург, из кога је тако дуго азијатски отров текао у Балтичко море, мора да нестане са лица земље… Азијати и бољшевици ће бити протерани из Европе, епизода двестапедестогодишњег азијатства је завршена… Исток ће за Западну Европу бити тржиште и извор сировина“.

Управо ову мисију – да предводи уједињену Европу против Русије – тежио је да преузме од Хитлера – Черчил, који је у тајном меморандуму, још у октобру 1942. изјавио: „Све моје мисли окренуте су пре свега Европи… Догодила би се страшна катастрофа ако би руско варварство уништило културу и независност древних европских држава. Иако је тешко говорити о томе сада, верујем да ће европска породица нација успети да делује као јединствен фронт, као једна целина… Свој поглед усмеравам ка јединственој Европи“. Посебно је актуелан за Енглеску овај задатак постао у пролеће 1944. када је совјетска војска прешла границу и започела ослобађење Европе. О том периоду Черчил је писао у својим сећањима: „Одлучујућа практична питања стратегије и политике сводила су се на то да је, прво, Совјетска Русија постала смртоносна опасност, друго, да је потребно неизоставно створити нови фронт против њеног брзог напредовања, треће, овај фронт у Европи мора ићи, колико је могуће даље, на Исток“. Потреба за решењем ових задатака постала је и прави узрок убрзане припреме Англо-Американаца за стварање другог фронта у Фрнацуској, који је отворен у јуну 1944. Ипак, апогеј енеглеске „политике уједињења“ била је операција „Незамисливо“ у марту 1945. коју је разрадио Черчил, и у складу са којом је 1. јула те године планирао да са 112-113 дивизија (укључујући и дивизије Вермахта) започне рат против Совјетског Савеза.

Дакле, ако је Други светски рат у Европи био рат између „својих“ због сукоба око власти, онда је Велики отаџбински рат био за Русију и руски народ ─ питање опстанка. И сећања на, за Русе трагичан датум, која захтевају јаснун и директну осуду нацизма, сваки пут постављају пред западне елите судбинско питање о њиховој одговорности за светски конфликт. Главно је следеће: јасно и недвосмислено осуђивање нацизма неспојиво је са курсом Запада који води у његову фактичку ─ рехабилитацију. У државама Источне Еворпе то се већ отворено остварује, а у Западној Европи се овај процес одвија у облику постепене легитимизације нацистичке идеологије као погледа на свет који утврђује право изабраних на потпуну власт над човечанством.

У суштини, тај „нови поредак“ који је испробан у нацистичкој Немачкој и Европи коју је контролисала, данас се преноси на цео свет. И, пошто се овај поредак гради, како је говорио Бжежински, на рачун Русије, против Русије и на крхотинама Русије, западне елите су лишиле Русију права гласа у „великој игри“, чија су правила написале за себе… То се јасно показало 2009. године када је Парламентарна скупштина ОЕБС-а донела резолуцију у којој се изједначава улога Совјетског Савеза и нацистичке Немачка у изазивању Другог светског рата. Исто тако, отворено безобразно понашање европске врхуше, видимо и данас. Међутим, више није у питању ПС ОЕБС-а, већ Европски парламент који себи дозвољава дрско мешање у унутрашње послове Русије, доношењем 9. јуна оштре резолуције, у којој изражава своје неслагање са ограничењима која су уведена опозиционим партијама, затим се у резолуцији захтева да Русија повуче војску са „окупираних територија“ (Јужне Осетије и Абхазије) и укине „подстицаје за трговину као што су тамошњи савез иземђу Русије, Белорусије и Казахстана“. Русију непрестано покушавају да поставе у положај детета које треба да буде кажњено, које мора да пита за сваки свој корак.

Седамдесетогодишњица напада уједињене Европе на Совјетску Русију обележава се у време када Запад врши отворену оружану агресију против Либије. Аналогија је очигледна. И треба говорити о томе гласно, а не покушавати да се колективни агресор смири… Међутим, данас су европски владајући кругови ван система међународног права. Зато, ми Руси, срамно ћутећи о недопустивом нарушавању правних и моралних норми, које води до убијања мирних грађана и прети да се претвори у хуманитарну катастрофу која ће захватити и друге делове света, укљчујићи и Русију – издајемо сећање на наше очеве и дедове, капитулирамо пред силама са којима су се они борили не на живот, већ на смрт.

2011.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /ruskline.ru/monitoring_smi/2011/06/22/obedinennaya_evropa_protiv_russkogo_varvarstva?fbclid
=IwAR3epHlVCA1S1tppZblRD0lxJmXbaSlZdua_sPicZoDV7A0IxGmjNgPo4iE

Андреј Фурсов, НЕВИДЉИВА БИТКА

— Андреје Иљичу, на Постзападу „зелену агенду“ и Швабову концепцију критикују најчешће истраживачи и аналитичари који, да тако кажем, нису из мејнстрима. Да ли има изузетака?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Изузетака има, и није их мало. Ограничићу се на један пример. У САД ради врло познати економиста Бранко Милановић, аутор књига „Усамљени капитализам“ (Capitalism Alone), „Глобална неjеднакост“ (Global Inequality) и других, а такође и великог броја чланака, објављених, између осталог, и у званичном ултраглобалистичком часопису Foreign Affairs. То јест, он ни у ком случају није маргиналац, није критичар система. Дакле, крајем 2021. године изнео је своје виђење новог, нормалног „зеленог света“ (на мом језику то је свет био-еко-техно фашизма), и та слика је директно повезана са проблемом Мета-универзума.

Милановић пише да су данас најбогатији, тј. 10% светског становништва, одговорни за емисију 46-47% гасова који изазивају ефекат стаклене баште (напомињем да су недавно, на такозвани Климатски самит долетели представници светске врхушке са 400 приватних авиона који су отровали атмосферу као што је отрује просечан Американац за годину дана) и да троше огромни део светског бруто производа.

Заиста, узмите САД. Са 4% светског становништва они троше 40% производа створених у свету. То јест, они „једу“ десет пута више него што треба. Јасно, ово је просек, а „једу“ пре свега они на врху. Милановић пише: „Постоје два начина смањења потрошње. Нормирање, које се односи на све: од врха до дна.“ То јест, толико литара бензина (на једног човека), толико килограма меса месечно, толико киловата електричне енергије. Јасно је да ће у том случају настати „црно тржиште“ у светским размерама, но, богата врхушка своје потребе неће, ни у ком случају, смањити. Они ће се постарати да натерају на то друге – ниже и средње слојеве, „мидлове“. Зато ће, према Милановићу, бити реализована, пре свега, друга варијанта: увођење пореза на, наводно, опасне за климу производе и услуге, на пример, производњу нафте, гаса. При чему ће то бити порези и за појединце и за државе.

Јасно је да ће ударити пре свега по сиромашним, особито по средњим слојевима. У зависности од земље удео „мидлова“ у становништву је различит. У САД и богатим земљама Европе то је око 50%, у Русији – не више од 10%. Снага удара ће бити различита у зависности од слоја, а такође и од конкретне земље. Посебно тешко ће бити слабо развијеним земљама. На пример, Мексику, Алжиру или Нигерији наложиће да плате огромне порезе. Ако их уплате све што су зарадили продајом нафте – изгубиће. Ако не продају нафту, улетеће у кризу, почеће протести, бунт, итд.

Дакле, ако буду уведени порези о којима говорим, пропашће туризам, а са њим – угоститељски бизнис, а са њим – авио-превоз. Узгред, 2020. године он је опао за 60%. Ако се смањи авио-превоз, то значи „збогом авио-индустрији“. И, наравно, „збогом градовима“ који живе на рачун туризма. На пример, Фиренца. Многи европски градови (не само европски) почеће да личе на оно што је насликао француски уметник из XIX века, Ибер Робер. На пример слика „Поглед на замишљену галерију Лувра у рушевинама“ или развалине других европских градова у будућности.

Да би људе, примећује Милановић, „брже психолошки потчинили, локдаунима ће их терати de facto у кућни притвор“, и додаје да су КОВИД-локдауни учење и привикавање прола, уопште сиромашних, а такође и „средњака“ на оскудан живот у свету будуће „зелене“ економије, у свету који ће, сагласно Швабу, постати за већину „велика Патагонија“.

Уопштено, свет „зелене“ економије представља, заправо, реализацију једне од верзија света из маште. При чему не у пасторалној варијанти „Господара прстенова“ Џ.Р. Толкина, већ у суровој варијанти света „Игре престола“ Џ.Р. Мартина или „Точкова времена“ Р. Џордана. По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који седе кући, добиће базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну реалност. Погоршање здравља ће их принудити да купују непрестано лекове и на тај начин плаћају данак Биг Фарми.

Осим виртуелних „призора“ обезбедиће им и „хлеб“, тј. јело али вештачко, или од инсеката, црва итд. Узгред, у Европској унији су већ одобрили производњу производа од инсеката. А у САД на Дан захвалности 2021. први пут су извајали ћурку од соје. Већ видим: понедељак – без меса, „шкорпиони у уторак“, „соја средом“. Али, потребне су и слике у које ће човек уронити док седи код куће, и одвикава се од нормалних социјалних контаката, а самим тим и од сарадње у борби за своја права.

Постоји још један узрок захтева за стварање Мета-универзума. Мислим да је то одговор, иако раније испланиран, на притисак који на ексисте врши државна бирократија и финансијалисти.

Објасните, молим вас, ко су „ексисти“?

АНДРЕЈ ФУРСОФ: „Ексиситима“ (од енгл. речи access — приступ) се називају власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења: информационе токове, социјалне мреже, индивидуално и групно понашање (наметањем потреба, циљева, мишљења). Ексисти теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Управо су они – главни непријатељ индустријског капитала, оног дела финансијског сектора који овај капитал опслужује и државне бирократије.

Следећи спрат пирамиде, иза ексиста, припада финансијалистима (не треба их мешати са финансијским капиталом ХХ века). То су побеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, следи оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником, затим – индустрија и аграрни сектор. У Трамповој пароли „Учинићемо Америку поново великом!“ „велика Америка“ је индустријска Америка 1930-1980-их година. Трампизам представља покушај индустријског капитала и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули. Ипак, одмах после анти-трамповског државног преврата написао сам да ће сада између победника отпочети сукоб за превласт у победничком „троуглу“. Већ у лето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте – институционални и пропагандни – на пример, кампању против Цукерберга: такорећи, „пустио је крила“, треба смирити младића. Најава Мета-универзума је одговор, империја ексиста узвраћа ударац.

Државна бирократија на Постзападу и у Кини добро је схватила да дигитализација представља директну и очигледну претњу држави и њиховим позицијама. Зато, на пример, у Кини сама држава тежи да се претвори у субјект дигитализације, не уступајући простор онима који покушавају да постану локални ексисти.

— Што се тиче борбе између оних који су победили Трампа, треба се присетити да је крајем новембра 2021. године местo главног извршног директора „Твитера“ напустио Џек Дорси, који је, симболично, уништио Трампа. И није само отишао. Отишао је, очигледно, да се бави криптовалутним берзама. Многи су се оријентисали према њему као истакнутом инвеститору. А он је напустио једну од највећих и најутицајнијих ИТ компанија да би се бавио финансијама будућности…

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Финансије будућности су, упрошћено говорећи, оно што су ексисти спремни да супротставе финансијализму. Краће речено, постоји финансијски капитал, постоји финансијализам и оно што можемо назвати финансијама будућности, које су повезане са ексизомом.

Оно што сте рекли поводом „Твитера“ и одласка у криптовалуте је врло занимљиво. У току је жестока борба, при чему, са традиционалне тачке гледишта, готово невидљива. Или видљива као мачеви џедаја: само на трен нешто блесне. Занима ме када ће се свему овоме придружити, у пуном обиму, специјалне службе и криминални синдикати.

— Последњих месеци питање пандемије није нестало из агенде, али као да је отишло у други план.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је природно. Иако не треба сасвим искључити други долазак пандемије, у принципу, сада задатке, које је према плановима ултрагобалиста требало да реши проглашење пандемије, решавају енергетска (што значи, активација „зелене агенде“) и прехрамбена (што значи насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку“ храну од инсеката, црва и других гадости) – криза. И, иако с времена на време лопови из Светске здравствене организације (СЗО) и њихова локална агентура покушавају да пласирају приче о новим, још страшнијим сојевима вируса, то већ није оно што је било. Након приче о омикрону објављеној у лондонском часопису The Economist крајем 2021. ефекат није исти.

— Шта имате на уму?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наслов чланка објављеног у The Economist је гласио „Пандемија ће нестати 2022. године“. Речју „нестати“ превео сам изворно will fade away – дословно: избледеће, угасиће се. Часопис припада делом Ротшилдима, делом Фабијанском друштву и не представља средство информисања, већ идејно-политички орган за формулисање ставова који изражавају интересе дела светске врхушке. Појава чланка са директивама значи: даљи наставак пандемије, бар у оном облику и размерама у којем се одвијала од пролећа 2020. до јесени 2021. године, није пожељан, не одговара интересима оних моћних сила које стоје иза, некада врло пристојног часописа, The Economist.

Готово истовремено са објављивањем овог чланка појавио се Гејтс и такође изјавио да ће се 2022. године пандемија, највероватније, завршити. СЗО jе, узгред, порекла да је објавила пандемију. Њихова званична позиција је сада следећа: ми ништа нисмо објављивали, само смо неформално упозорили, а све што је урађено, урадиле су владе конкретних земаља.

Све је то лаж, ми се одлично сећамо да је СЗО објавила пандемију. Узгред, сећамо се како је нитков Борељ покушавао да изврши притисак на Лукашенка, наговарајући га и обећавајући 60 милијарди долара ако се придружи анти-ковид мерама и не одржи параду у Белорусији. И, сада се од пандемије – уз све реално оболеле и умрле (то нико не пориче) – одустало. Истрага је завршена – заборавите. Вероватно на неко време. Током трајања рата. Током рата, као што је познато, епидемије су ретке, али зато после рата… После, епидемије довршавају оно што није завршио рат. Случај са „шпањолицом“ је класика.

— Шта се десило?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Можемо само да нагађамо. Узрока може бити неколико. Прво, захваљујући пандемији веома и брзо су се обогатили одређени сегменти светске врхушке што је сувише ојачало њихову „преговарачку позицију“ у борби за посткапиталистичку будућност, науштрб других сегмената или просто нарушило неку равнотежу. Друго, отпор људи се показао много снажнијим него што је очекивано. Треће, вероватно је већ било испланирано да се учини све како Русија не би могла да избегне војни конфликт, па је донета одлука да се епидемија и рат не комбинују, већ да се нагласак стави на локални рат са ванлокалним последицама као средство за решење не само геополитичких већ и ширих, системско-историјских задатака стварања „нове нормалности“. Одлучили су и појавио се чланак са инструкцијама у The Economist. А да би смањили бенефицијентима пандемије могућност да се извуку пуштен је омиркон.

Како је вирус могао да одигра улогу у игри против бенефицијената пандемије?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Вирус није могао, али омикрон, који је, испоставило се, антивирус – могао је. Још средином децембра 2021. године А.Ј. Попова је са изненађењем приметила да од соја омикрон оболевају у свим земљама, при томе и они који су се вакцинисани од ковида, без обзира коју су вакцину примили, али леталних исхода, практично није било. А у јануару 2022. Гејтс, са жаљењем које није могао да сакрије, изјавио је да, по ономе што се може видети, омикрон делује као вакцина, тј. као антивирус; зато, „претпоставио“ је Гејтс, следећа пандемије неће бити као корона, већ много страшнија (то је његова омиљена „песма“).

Слажем се са оним аналитичарима који сматрају да је омикрон свесно пуштен (при чему скоро истовремено у већини земаља) као средство да се „посече“, бар делимично, пандемија. Но, у сваком случају, власти ЕУ су пожуриле да донесу законе о обавезном, од 1. јула 2022. године „зеленом КОВИД пасошу“ и о обавезној вакцинацији: епидемија, не епидемија – вакцинишите се и то више пута. У априлу ове године Обама је у свом говору званично признао: „Ми смо спровели клиничко испитивање вакцина на милијардама људи у целом свету“.

Ипак, у овој етапи плана стварања новог светског поретка прекидач „социјална катастрофа“ је пребачен са „пандемије“ на „рат“ и енергетска криза коју он може изазвати биће искоришћена полифункционално: и као средство за деиндустријализацију, и као средство за смањивање становништва, и као средство смањивања нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле.

На пример, у Италији почињу да развијају систем „друштвеног кредита“ усмерен на контролу „правилног људског понашања везаног за климатске промене“, глобалног загревања, наводно, изазваног човековом делатношћу. И то упркос тврдњама озбиљних, непристрасних научника који, прво, поричу катастрофалан утицај човека на климу; друго, убедљиво доказују да се над нама није надвило глобално отопљење, већ захлађење. НАСА је потврдила да се смањује број и активност сунчаних пега, што говори о наступајућем захлађењу. Периоди захлађења су увек повезани са смањењем приноса пољопривредних култура, растом цена пољопривредних производа, према томе и опасношћу од глади. А сада замислите: у складу са дезимформативним кампањама ултраглобалиста, оријентисаних на глобално загревање, реализује се читав програм мера, а онда наступа захлађење. Резултат је очигледан – глад великих размера.

Сада, средства која су проверена током пандемије, као што је локдаун, могу бити коришћена и као мера за борбу са „антропогеним загађивањем природне средине“. На пример, крајем прошле године у Њу Делхију је уведен локдану, али не због корона вируса, већ због загађења ваздуха. Заједнички резултати су – ударац по економији, пре свега по малом и средњем бизнису. А неповољна еколошка ситуација, смог и друге „прелести“ су свакодневница, можемо рећи, иманентна црта практично свих мегаполиса Југа: Лиме, Боготе, Мексико Ситија, Лагоса, Карачија, Даке и других. А то значи да су климатски локдауни за њих потпуно реални. Ако је на богатом Северу, са његовом више или мање повољном еколошком ситуацијом (по светским стандардима), лакше засновати епидемијски локдаун, онда је на сиромашном Југу „климатско-еколошки“ резон много убедљивији.

Који год од три правца рушења старог и стварања новог светског поретка победи: глобални фашизам – биолошка измена човека („био-“), „зелена агенда“ („еко-“) или дигитализација („техно-“) – (највероватније, сва три одједном, мењајући односе у зависности од околности) – ултраглобалисти се неће помаћи с места – класна суштина свега овога остаће иста. Особеност посткапиталистичког уређења које су испланирали, састоји се у томе да његови производни, социјални односи и за њега карактеристична неравноправност, не само да предвиђају, већ захтевају промену биолошке природе човека. Није случајно Шваб посебно истакао разлику „четврте индустријске револуције“ коју рекламирају, од три претходне; изјавио је да ако су прве три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. И даље: „Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мења ваш идентитет.“ То су снови трансхуманиста – они желе да заврше епоху људи. Мене то подсећа на „Господара прстенова“, када на почетку Саруман, а затим и Орк Готмог, радосно кличу: „Завршила се ера људи! Наступа време Оркова!“

Узгред, „оркова“ не мора бити много. Један од задатака ултраглобалиста јесте и брзо смањивање становништва планете. Програмски минимун – 3 милијарде људи. Године 2021. Роберто Чинголани, научни директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021. године министар за еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија, у интервјуу часопису Corriere Quotidiano је изјавио: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити“ (захваљујем Екатарини Коваленко која ми је скренула пажњу на овај интервју).

Како овде не споменути покојног мужа Елизабете II, Војводу од Единбурга, који је више пута изјавио да у следећем животу на Земљи жели да буде смртоносни вирус како би самањио вишак становништва. А програмски максимум већ нису милијарде, него 500 милиона људи.

Јасно је да док постоји Русија ови планови не могу да се остваре потпуно, чак и у случају ако би врх Руске Федерације делимично прихватио неки од њих. За „потпуно“ ултраглобалистима је потребно ексклузивно поседовање нуклеарног оружја. А они то немају. Нуклеарно оружје има и Русија. Међутим, Русија има и увек је имала и много других изненађења за непријатеље. Овде се враћам на конфликт у Украјини. Дугорочни, главни задатак Постзапада у њему је – коначно решење руског питања. Без тога, без њихове победе и нашег пораза у Украјини, нови светски поредак неће заиграти. Тако су се сложили историјски вектори – у Украјини се решава судбина новог светског поретка глобалиста. И они то одлично схватају.

У априлу, садашњи наследник британске гране Ротшилда (заклетих непријатеља Русије, ко год њоме да влада: Романови, Стаљин, Путин) Натанел Ротшилд, обратио се писмом члановима владе Велике Британије. У њему је Путина назвао најопаснијим човеком од пораза Хитлера ( the most dangerous man since the defeat of Hitler), за њим следи – Си Ђипинг (узгред, чланак о Путину је уклоњен са веб-сајта Светског економског форума). „Украјина – наставља Ротшилд – је нешто толико суштински важно (essential piece) и не можемо себи дозволити да изгубимо на геополитичкој шаховској табли… Не треба да гајимо илузије: ако дозволимо Владимиру Путину да заузме Украјину то ће бити сигнал нашим непријатељима – Ирану, Кини и Северној Кореји, поготово што ништа нећемо учинити када се суочимо са нападом ове силе. У суштини, наше одбијање да предузмемо војну акцију значи да је наш глобални пројекат мртав (is dead on its feet). Инсистирам (urge), ви сте дужни да ангажујете више снага против Русије и њених проксија, интензивирате „информациони рат“ да би кориговали јавно мнење и пошаљете оружје нашим пријатељима у Украјини. Без Украјине светски поредак не може да опстане (might not survive)».

У овој „посланици“ постоје четири важна места. Прво, господар даје наредбу високо постављеним (он их је високо поставио) чиновницима да појачају војна дејства против Русије. Друго, Русију, поређењем Путина са Хитлером, Ротшилд проглашава за непријатеља света (под „светом“ се има у виду део планете који се налази под контролом ултраглобалиста), а онда су против ње дозвољене све акције. Треће, победа над Русијом је замишљена као војна победа са свим последицама које из тога проистичу. Четврто, и најважније, Ротшилд сматра да битка у Украјини решава – ни мање ни више – судбину глобалног поретка на челу са Западом и победа Русије може довести пропасти овог поретка. – „Све је пропало: гипс скидају, клијент одлази!“ (Цитат из познатог руског филма „Бриллиантовая рука“, 1968. прим.прев.)

Ротшилд, један од господара светске игре, још једном је, при чему са очигледном дозом хистерије, отворено и не скривајући демонстрирао да у Украјини ми, Русија, ратујемо не толико са укро-нацистима колико са Постзападом, са новим светским поретком који се гради (планирано – на нашим костима), из кога данашњи буржуји, као некада Хитлер, желе да нас обришу гумицом Историје.

Поново смо се нашли у 1941. години. Опет нацисти, само не немачки, већ украјински шљам, необандеровци; опет Англосаксонци, који хушкају са радосним осмехом Европљане, које смо средили 1945. године, недоношчад пораженог хитлеровог Еврорајха. Јасно је зашто сав тај олош који баштини нацизам жели да затре 9. мај – нашу Победу! Зато што је то победа над њима, над њиховим очевима и дедовима који нису само легли под Хитлера, већ му и служили или радили за његову победу, као Чеси на „Херман Геринг утврђењу“ (предратна „Шкода“, трећина тенкова за Источни фронт су направљени у њој), или су били у саставу нацистичких хорди које су јуришале на нашу земљу (Мађари, Финци, прибалтички народи, Румуни, Шпанци, Италијани, Французи – гомила свега и свачега), да би у њој и остале. И оставили су потомцима мржњу према Русима и жељу да понове Drang nach Osten. И они покушавају. Уверен сам да ће се све завршити као у причи о Маљчиши-Кибаљчиши: „И у страху је бежао поражени Главни Буржуј, громко проклињући ову земљу и њен задивљујући народ“. (Цитат из књиге Аркадија Гајдара «Сказка о Военной тайне, о Мальчише-Кибальчише и его твёрдом слове», прим.прев. ).

А ми, истовремено са решавањем главнобуржујског питања, треба овде, у позадини, да на миран информационо-финансијски начин коначно решимо питање ко су добри а ко лоши „момци“.

Разговор водио: Иља Титов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /izborsk-club.ru/22801

Андреј Фурсов, КУДА НАС ВОДЕ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

СВЕТСКА ВЛАДА

Често чујемо термин „светска влада“. У облику у коме се користи, наравно, није реч о неком органу који регуларно заседа и објављује одлуке. Када се каже „светска влада“ мисли се на оно што је Иљин, такође несрећно, назвао „светска закулиса“. Овај термин је у значајној мери дискредитован, иако га користе озбиљни научници, на пример, Имануил Валерштајн који је седамдесетих година (прошлог века) говорио о неопходности светске владе. Данас о њему говори Жак Атали.

Када говоримо о светској влади, треба се сетити да је то метафора. А шта се скрива иза ове метафоре? Очигледно да је капиталистичка класа – класа светских размера, а политичка организација капиталистичких система, до данас, носи формално – међудржавни карактер. Но, буржоазија има наддржавне, наднационалне економске, политичке и социјалне интересе, и очигледно да су потребне структуре које ће доносити одлуке водећи рачуна о њима. Јасно је да ове структуре не могу бити јавне. Постоји структура која се зове ОУН – али она је организација држава.

Свакој владајућој класи потребне су класне организације и као такве функционишу различити англосаксонски клубови, на пример Билдербершки клуб за који и врапци знају. Мислим да су главне, најважније структуре такозване светске владе скривене. Светска влада, у облику у којем постоји данас у свету, не као метафора већ као реалност је, безусловно – мрежна структура корпорократије.

***

Светску врхушку чини скуп породица монарха (не свих, разуме се), стара европска аристократија, банкари и индустријалци. Они су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама, организовани у затворене ложе, клубове, комисије и томе слично. Таква породично-пословна „паукова мрежа“ постоји у данашњем облику 150-200 година.

Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије нису декоративне фигуре, реликти средњовековља, како их често представљају, већ један од сегмената онога што је британски премијер Дизарели нзавао „господарима историје“, а наш позанти писац О. Маркејев – „господарима светске игре“.

Шта су председници и премијери на Западу? Високи службеници посађени у високе фотеље, које је светска врхушка унајмила да би опслуживали њене интересе. При томе, по правилу, чиновнике пажљиво посматрају специјалци светске врхушке. Као, на пример, пуковник Хаус, који је био уз председника САД Вилсона и „помоћник“ британског премијера Лојд-Џорџа, лорд Лотијан. У стварности, председник и премијер су се налазили испод својих „помоћника“. Редак изузетак представља Буш-старији и његов син као председници САД. Бушови су део светске врхушке, они су даљи рођаци британске краљице, руководе друштвом „Лобања и кости“ (огранак Илумината) у Јејлу. Али, понављам, то је изузетак. По правилу, председници и премијери су дошљаци из средњег слоја на које врхушка гледа са висине.

МАСОНИ

Масонство је заиста одиграло велику улогу, посебно у XVIII – XIX веку. „Слободни зидари“ су васпитавали онај људски материјал који је играо руководећу улогу у епохи револуција 1789-1848 године на Западу и дошао на власт. Ипак, укључивање масона у државу донело је низ проблема, а крајем XIX века захтевало је и нове облике организације затворених наднационалних структура, који више одговарају новој епохи светске борбе за власт, информацију и ресурсе.

Говорим о „Групи“ (или друштву „Ми“) коју је основао С. Родс, а развио А. Милнер, и другим структурама. Масонство нико није укинуо, оно је наставило да игра одређену улогу, понекад значајну, али је престало да буде једина и доминантна форма конспиро-структура. Тако, у руској револуцији, масонске ложе „Велики Исток Француске“ деловале су веома активно (преко Керенског), али су постојале и друге снаге повезане са британском обавештајном службом, Рокфелерима, Американцима, немачким генералштабом и, наравно, контраобавештајном службом Русије која је помагала империјално оријентисане бољшевике. Резултанта ових снага је Октобарска револуција.

После Другог светског рата појавила се потреба за новим „поколењем“ затворених организационих структура; и оне су се појавиле: Борманов Четврти рајх, Билдербершки клуб, Римски клуб, Трилатерална комисија… Многи њихови чланови су остали масони, илуминати, бнеј-бритовци и др… но, то су биле принципијелно нове структуре, „наоштрене“ за нове задатке.

ЕЛИТЕ И ОКУЛТИЗАМ

САД су, испоставило се, подложне појави заједничкој свим друштвима која старе – таласу мистицизма и окултизма. Ова тенденција је захватила чак и индустријалце. У јулу 1987. године представници неколико највећих америчких корпорација разматрали су питање: како метафизика, окултизам и индијски мистицизам могу помоћи у борби за светско тржиште.

Позната Висока школа бизниса при Стенфорду, увела је у програм свог семинара „Стваралаштво у бизнису“ – медитацију, вежбање за развијање видовитости, гледање у карте…

Ирационалне снаге контра-културе излазе на површину онда, пише Гимпел, када се завршава епоха великих научних достигнућа, техничког успона и економског раста. Тако се десило и са исламом у XIII веку, Европом у XIV, а зaтим и на прелазу XIX у XX век, са Америком шездесетих година прошлог века. У таквим ситуацијама алхемија почиње да потискује хемију, астрологија – астрономију, зоолошки речници се замењују бестијарима.

Све активније наступају присталице еколошког начина мишљења, који, борећи се за повратак природи, не схватају да својим упорношћу подривају вољу развијених друштава да решавају сложене проблеме.

Не обраћају сви и увек пажњу на то да друштва која старе – као да се враћају у детињство и одушевљавају различитим лукавим уређајима и аутоматским играчкама. То је танталова чаша у епохи хеленизма, задивљујући механички уређаји из књиге Ал-Џазарија, писаној у време опадања ислама, сложени механизми за забаву гостију на двору војводе Бургундског.

СТРАТЕГИЈА АНТИ-РАСТА

У мају 2020. у Великој Британији је објављен манифест, потписан од чак 1.100 стручњака, који позива на „стратегију не-раста“ (или анти-раста – degrowth strategy). У документу се говори о неопходности прихватања „демократски испланираног и у исто време оријентисаног на одрживи развој и равноправност, снижавања квалитета економије“. Аутори позивају да се створи „економија нижег квалитета“ (downscaling economy).

У јулу 2020. године К. Шваб и Т. Малер у књизи „Велики ресет“ придружују се одушевљено британском манифесту, позивајући на стварање будућности у којој ћемо живети боље задовољавајући се малим. Као пример који треба следити они наводе живот Аргентинаца у Патагонији – суровом и сиромашном крају. Но, то је предвиђено за неразвијене земље, развијеним земљама се не предлаже „патагонизација“, већ „јапанификација“ (ниво на који је Јапан доспео после америчког економског удара средином осамдесетих година), тј. један ниво више.

При томе, такав пад и смањење потрошње и квалитета живота препоручује један од редовних посетилаца Давоса, места где се, како је тачно приметио британски часопис, сваке године сусрећу представници глобалне елите који истичу важност борбе са климатским променама настављајући да лете приватним авионима; глагољају о неопходности борбе против глади и сиромаштва једући бутерброт са црном икром који заливају скупим шампањцем; емотивно говоре о неопходности борбе против неравноправности окружени послугом…

КУДА НАС ВОДЕ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Капиталисти од средине седамдесетих година прошлог века свесно демонтирају капитализам. Сада је процес у последњој фази, али Шваб никада неће рећи да демонтира капитализам. Он каже: „стејхолдерски“ капитализам, то јест, капитализам у коме човек нема ништа. Или „инклузивни“ капитализам. Ово је, такође, капитализам у коме немаш ништа, али си – капиталиста. То ме подсећа на једну персијску анегдоту. Човек куца на врата града. Питају га: „Ко си ти?“ А он одговара: „Ја сам властелин! Само властелин. Раније сам имао дом, изгорео је, породица побегла. Остала ми је само титула. Ја сам – властелин!“

Исти је случај са „инклузивним“ капитализмом. Инклузивни капиталиста је капиталиста без својине. У том смислу Шваб је као пацоловац из Хамелина, који својом фрулом мами и води људе у „инклузивни“ капитализам.

После избијања кризе 2008. године, западне фабрике мисли – Think Tanks – побринуле су се за програм, сада већ реалног, преласка у посткапитализам. Разрадили су неколико сценарија развоја кризне ситуације. Као највероватнији прихваћен је глобални крах. А са тачке гледишта жељене будућности највећи број експерата је изабрао антрополошки прелаз.

Антрополошки прелаз подразумева стварање друштва у коме нема средњег слоја, где се виши и нижи слој разликују међусобно као биолошки облици. Виши слој живи 120-140 година, храни се правим месом; не живи у Мета-универзуму, већ у реалном свету. Нижи слој живи 50-60 година. Али, најважије је – они живе у Мета-универзуму, хране се месом црва, у лошем еколошком окружењу и т д. Нема туризма! Седи ту, стави наочаре за виртуелну реалност и путуј по Африци, или где год…

Свако уређење има своје особености. Замислите да имамо црну кутију. Ми не знамо какво је то друштво, морамо да схватимо каквог је оно типа. Ако се послужимо марксистичком скалом: робовласничко, феудално… На које питање морамо да одговоримо да би схватили тајне тог друштва? При томе, напомињем, по принципу Едгарда Поа или Честертоновог оца Брауна… „Тајне свих друштвених система леже на површини.“

Својевремено, када сам био млад, седамдесетих година, мислио сам да ће једног дана отворити архиве и да ће документа моћи да се прочитају. Рецимо, сада издају сајентолошку литературу, може се прочитати. Документи су постали доступни, али у њима нема ничега! Ми смо преценили западне сајентологе. А постоје и отворена документа, рецимо, ако се Устав КПСС пажљиво прочита, све тајне совјетског система се могу у њему наћи. Постоји једна страница, остално не морате читати, на којој су све тајне совјетског система записане. Замислите да морамо да сакријемо тајне неког система. Шта треба да урадимо? На које питање треба себи да одговоримо да би све било јасно? Шта је предмет присвајања у том систему.

Објект присвајања конституише субјекта који присваја и све остале, који су изашли да прошетају. Ако се присваја човекова воља која управља телом – то је робовласништво. У капитализму се присваја капитал. То јест, опредмећени рад који себе реализује као вредност која се сама увећава. Али ствар је у томе што су већ крајем ХХ века одлучујући фактори материјалне произовдње – нематеријални: информација и социјално понашање, социјалне мреже.

И ако се контролишу социјалне мреже и информације, онда већ није нужно контролисати капитал. То је секундарно. На исти начин као што није било потребно контролисати земљу током преласка у капитализам. Зато што је капитал земљу, укључујући је у свој обрт, претварао, функционално, такође у капитал. Иако по садржају она остаје земљишна својина.

Ново уређење је уређење које ће се вртети око присвајања нематеријалних фактора производње, тј. информација и социјалног понашања. Свако социјално понашање се контролише помоћу мреже. То је пооштравање друштвене контроле. Уопштено, треба рећи да се сваки нови систем појављује као пооштравање социјалне контроле. Иначе не успева. А овде је, поред свега осталог, социјално понашање и фактор материјалне производње. То је принципијелна ствар. Но, пре него што се систем покрене, треба припремити објекат експлоатације.

Шта је претходило капитализму у Енглеској, који процес? Ограђивање. Људи су отерани са земље. Било је потребно да немају ништа. Погледајте, данашње светско богатство се процењује на, отприлике, 90 трилиона долара. 1% светског становништва контролише 35 трилиона долара. Али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој…

Намерно не говорим „средња класа“ зато што „средња класа“ није тачан термин. Средњи слој чине представници три различите класе, чисто статистички. Они имају различит извор прихода, али је он (приближно) једнак, квантитативно. Зато је правилније рећи средњи слој.

Дакле, средњи слој контролише 40 трилиона долара. Према томе, потребно је лишити људе ових 40 трилиона долара. Јасно је да сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Значи, та средства им морају отети да би их претворили у нижи слој новог система.

А како то могу учинити? Неке могу обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам“. Крекс, фекс, пекс, Лиза Алиса, Мачак Базилио… Ево, за мене су, на пример, Шваб и Евелин де Ротшилд – мачак Базилио и Лиза Алиса. Аутомобили су непотребни – каршеринг је добар. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Крекс, фекс, пекс и већ си срећан! То је једна варијанта.

Али, даклеко од тога да су сви људи будале и да ће се одрећи својине. Шта се још могу учинити? Како људе могу лишити својине, а да они не кажу реч против? Наравно, можемо их уплашити! Шта још? Хајде да размислимо. Потребно је да доведемо средњи слој на ниво Орвелових прола. Како се то може учинити? Економском кризом… Сјајно! Конкретније. На пример, уводимо порез на „зелену агенду“. Узгред, Фарид Закарија је отворено у својој књизи рекао да мале и средње фирме, повећање пореза везаног за „зелену агенду“ неће моћи да плате. Значи, оне ће бити или уништене или продате.

Даље, смањење потрошње. Овде сам се насмејао… Но, како да кажем и смешно је и тужно. Немачки лекари су већ говорили да је енергија скупа, вода је скупа. Правилно је купати се једном у три недеље. Ово није шала! Једном у три недеље се окупати. А непријатан мирис ће после три дана сам нестати. То јест, ограничење потрошње енергије, воде, хране. Уводи се рационализација исхране. То је оно о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао пре 15 година, говорећи да „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија“.

И још, деиндустријализација, смањење становништва Европе. Замена становништва мигрантима који ће бити срећни и задовољни базним приходом. На тај начин се ствара нови нижи слој. Тако се стварао и у XVI веку. То јест, сваки друштвени систем настаје тако што се, пре свега, ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати. Ето шта се данас дешава…

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОР:

  1. https://zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru&from_parent_type=subscriptions_heads_item&parent_rid=1975848029.95.1654411430772.87953&from_parent_id=0

2. https:/ /zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chto-seichas-proishodit-kuda-nas-vedut-mirovye-elity-andrei-fursov-627c39b80448487dff10e08b?&

Николај Берђајев, ЦРКВЕНА ПРЕВИРАЊА И СЛОБОДА САВЕСТИ (Два схватања хришћанства)

Клерикализам је туђ духу православља. Овај негативни феномен се више развијао на тлу католицизма. Али сада присуствујемо рађању руских клерикалних тенденција и клерикалне идеологије. Наша православна омладина, чак и њен најбољи део, погођена је овом болешћу. Међу младима је то дечија болест руског религијског препорода, страствена реакција против дугог периода отпадања од Православне цркве. Међу старијима, у предреволуционарној генерацији, то више личи на старачку склерозу, потпуну неспособност за стваралаштво и слободу.

Последњи архијерејски сабор у Сремским Карловцима, кренувши путем црквеног раскола, поразио је митрополите и осудио хришћански покрет младих. Подстицао је отровна, злобна подозрења желећи да зарази здраве душе својом безумном неповерљивошћу. Изазвао је страшан потрес својим клерикалним настројењима и учинио да се замислимо над основним питањима црквене самосвести. То је позитивна страна овог несрећног сабора. Понекад се добро постиже кроз зло. Божије провиђење може чак и зло да користи у сврхе добра. Отворила се гнојна рана. И то је добро. Задат је страшан ударац ауторитету руских епископа у Југославији и Бугарској који су свих ових година практиковали духовно застрашивање. И ово искушење морају болно искусити они који су били подложни илузији клерикализма.

У одређеним деловима руске омладине, који су искрено и страствено религиозни, али који нису до краја промислили и схватили основе православља, постоји тенденција да сваког епископа сматрају непогрешивим и да виде у њему нешто попут папе. У поколењу које је захваћено реакцијом против рушилачких стихија револуције постоји потреба за ослањањем на непоколебљиву стену, потреба за чврстим ауторитетом, постоји страх од слободе духа, од слободе избора. Али такво расположење мора довести до трагичних сукоба савести.

Само је у католицизму до краја развијен концепт спољашњег, непогрешивог, хијерархијског ауторитета и из њега се извлаче остали закључци. У православљу такав концепт може бити само непотпун и противречан. Ако се може живети са једним папом, онда живот са двадесет и пет папа који се међусобно свађају и један другог нападају, лако може да се претвори у лудницу. У ствари, православље се разликује од католицизма не по томе што има двадесет пет папа уместо једног, већ по томе што у њему нема ниједног папе. И то се мора до краја разумети.

Православна свест не познаје непогрешиви ауторитет епископа. Унутрашњи непогрешиви ауторитет има једино читава Црква, једино црквена саборност, а њен носилац је цео црквени народ свих хришћанских поколења, почевши од апостола. У Окружној посланици источних патријараха из 1848. године, каже се: „Непогрешивост почива искључиво у универзалности Цркве, обједињеној узајамном љубављу, а неизменљивост догмата, као и чистота обреда није поверена заштити само јерархије, већ целокупног црквеног народа који јесте тело Христово.“ Носилац и чувар хришћанске истине је читав црквени народ, а не само јерархија. И не постоје никакве формално-правне гаранције које би изражавале унутрашњи ауторитет Цркве.

Један православни појединац може бити више у праву него огромна већина епископа. Била су времена када је Свети Атанасије Велики, још као ђакон, тј. особа безначајна у хијерархији, био носилац истине православља против скоро целог источног епископата који је нагињао аријанству. Свештеници тог времена, поклоници спољашње јерархијске власти, сматрали су за своју дужност да буду против светог Атанасија Великог и да подржавају епископе аријанце. За православну свест је потпуно допустиво да је мирјански аутор Алексеј С. Хомјаков боље изразио дух православља него неки митрополити на које је утицала схоластичка теологија, било католичка, било протестантска.

У православљу је била могућа већа слобода религиозне мисли. Велика предност православља налази се у његовом недостатку спољашњих гаранција, у томе што православна визија Цркве није по обрасцу царства овога света, по аналогији са државом која захтева формално-правне услове; напротив, православна визија Цркве је надахнута вером у непосредно деловање самог Светог Духа. Питање које је сада затамњено, али које мора бити постављено у свој својој оштрини јесте питање о томе признаје ли православље слободу савести као првобитну основу духовног живота? Тјутчев је једном, у вези са папом Пијем IX, написао: „Упропастила их је кобна реч. Слобода савести је постала бесмислена.“ Ове речи, тако блиске нашим словенофилима, имају смисао и оправдање само у том случају ако православље чврсто стоји на гледишту да слобода савести није глупост, већ највећа вредност хришћанства. Али, ми живимо у епохи бојажљивости и страха пред слободом савести, као и неспремности да сносимо бреме слободе, бреме одговорности.

Савремене клерикалистичке тенденције су одраз католичког поимања цркве и црквене власти. А ово католичко поимање је посебно снажно код оних који фанатично и искључиво себе сматрају православцима, који мрзе католицизам и нису у стању да разумеју његове позитивне стране. Данас постоји реакција не само на руску антирелигијску мисао, што је врло добро, него и против руске религијске мисли XIX века, што је већ незахвалност и непотребан раскид са континуитетом. Руска религијска православна мисао била је необично слободољубива, неговала је идеју слободног духа, слободе савести и припремала је стваралачку духовну реформу, духовни препород који је био угушен силама давно започете атеистичке револуције и од ње неодвојивих сила смртоносне реакције које гасе дух. Сада је стваралачки покрет црквеног препорода отежан и парализован неистинама „Живе цркве“ и лажним црквеним реформама у совјетској Русији.

Проблем слободе савести за мене је основни проблем хришћанске свести и зато га треба поставити на најјаснији и најрадикалнији могући начин. Слободи увек припада првенство над ауторитетом. Чак је и у католицизму трагање за непоколебљивим ауторитетом са својим спољашње видљивим знацима, на крају крајева, фиктивно и засновано на илузији. Непогрешив ауторитет папе претпоставља његово признавање и потврђивање слободном вољом верујућег католика.

Папски ауторитет није спољашња објективна реалност, није реалност природно-материјалног поретка, попут камена који је бачен на нас или комада дрвета који би нас споља ударио, то је стварност духовног реда. Али папски ауторитет постаје духовна стварност само као резултат чина вере, који је чин слободе, дакле чин признавања религиозног субјекта.

Особеност владајуће католичке перцепције је у томе што она жели скоро да заустави деловање слободе савести, што не препознаје њено трајно деловање. Православна перцепција у принципу не прихвата ту границу слободе савести, то њено преношење на највиши црквени орган. Слобода савести делује непрекидно, кроз њу се остварује и сам саборни живот Цркве. Живот Цркве је јединство љубави у слободи. У суштини, све што је духовно значајно, у католичком свету такође, претпоставља слободу савести, стваралаштво слободног духа, а не деловање спољашње формалне власти.

Слобода савести у православљу уопште не значи протестантски индивидуализам, она је изнутра, у дубини повезана са саборношћу. Реформација је била савршено у праву у својој афирмацији слободе савести, али је након тога ступила на лажни пут индивидуализма. Слобода није приватност душе, њено противстављање свакој другој души и целом свету. У стихији слободе, хришћанске слободе, индивидуално-јединствено је тајанствено повезано са универзално-свеопштим. Али слобода се никада не може зауставити или потиснути, не може се делегирати на другог и на друге, она може само бити просветљена.

Никада нећу прихватити ништа против моје слободне савести, нећу прихватити ни самога Бога, јер Бог не може бити насиље нада мном. И моје смирење пред највишим може бити само просветљење и преображај моје слободне савести изнутра, само мистичко заједништво са вишом реалношћу.

Чак ни васељенски сабор, највиши орган православља, нема формални ауторитет. Васељенски сабор нема формалне и правне ознаке, чулно је видљив, али он нема законски карактер. Од сабора не треба правити идола, не треба га апсолутизовати. Сабор може бити и разбојнички, са свим одликама легитимности. Истински васељенски сабор је онај који је заиста вођен Духом Светим. Аутентичност и духоносност васељенског сабора открива и потврђује слободна савест црквеног народа. Дух Свети делује у црквеном народу, у црквеној саборности и установљује разлику између истине и лажи, аутентичности и фалсификата.

Поредак црквеног постојања као духовног постојања разликује се по томе што нема спољашњих гаранција, нема правних и материјално опипљивих знакова истинитости. О свему одлучује духовни живот, духовно искуство. Дух Свети не делује онако како делују природне или друштвене силе. Ту нема никавих аналогија. Превелик уплив такве аналогије представља искушење у црквеном животу, то је уподобљавање Цркве овоме свету.

Хијерархијско устројство Цркве историјски је неизбежно. Настанак и развој канона је феномен другог реда, а не примарног поретка. Примаран је само духовни живот и плодови које он доноси. То је оно што одржава Цркву у светости. Инсистирање на примату спољашње јерархијске власти увек је самообмана и илузија. Дефинитивно се потчињавају спољашњој јерархијској власти они чија су унутрашња уверења иста или слична црквеној власти. Нико се никада није потчинио спољашњем ауторитету ако се његова савест одлучно томе противила, или је пак потчињавање било знак чисто спољашње дисциплине.

Исто се мора рећи и за католике. Спољни ауторитет сам по себи никада и никога није успео да убеди у било шта. Убеђење увек долази изнутра и увек претпоставља узајамно деловање слободе савести и Духа Божијег. Клерикализам је убедљив само за људе клерикалне по духу, за оне који и сами највише цене чиновничко устројство живота, за оне који желе и са нестрпљењем очекују тријумф клерикализма и те школе мишљења. Бранитељи власти и непријатељи слободе обично признају потпуну и неограничену слободу за себе, али не желе да је признају другима. Ти људи сами су најмање скромни, а највише својевољни.

То се потврђује на примеру десничарско-клерикалног тренда у емиграцији. Екстремне и повремено фанатичне присталице линије архијерејског синода у Карловцима, а против митрополита Евлогија представљају екстремно десничарску монархистичку групацију која не бира највише црквено тело и митрополите на основу принципа црквених канона, већ на основу својих политичких симпатија и црно-реакционарних афинитета. Ако би архијерејски синод и архијерејски сабор изненада усвојили леви и слободољубиви правац деловања, ако би раскинули са десним монархистичким тенденцијама, тада би их садашње присталице напустиле и почеле да негирају њихову црквеност и ауторитет. Такви исти су и комунисти који сами заступају пуноћу слободе, али другима не дају да слободно дишу.

Сви ови екстремно десничарски монархисти у емиграцији у потпуности признају за себе слободу савести и слободу избора, заговорници су црквене власти тамо где им одговара и кад им се свиђа, признајући ауторитет оним митрополитима и епископима који повлађују њиховим инстинктима и деле са њима исте погледе. Неколико пута сам чуо од Руса у Берлину да они не признају ауторитет митрополита чијој јурисдикцији припадају јер им се не свиђа правац којим он иде. Црквену реч која би осудила њихове тежње и политичке афинитете ти људи никада не би препознали и послушали као глас Цркве. Уосталом, они никада нису желели да слушају патријарха Тихона, односно врховни орган Православне руске цркве, нису га слушали ни епископи којима се није свидело патријархово усмерење. Само формирање архијерејског синода представљало је нарушавање воље патријарха, било је произвољан чин.

Сви ови самовољни људи из десничарског табора никада нису признавали слободу цркве и увек су бранили насиље државе над црквом, чак не толико ни државе колико сопствених политичких циљева и интереса. Први карловачки сабор, осуђен од патријарха, сав је протекао у знаку доминације десничарских монархистичких организација над црквом. Чему овде служи јерархијска црквена власт? Не признају је онда када им се не свиђа.

Сада је у десној емиграцији црквена власт призната тамо где се одобравају и подстичу реакционарно-обновитељске политичке тенденције, где влада дух мрачњаштва и злобна параноја од јудеомасонске завере. На каноне нико не обраћа пажњу осим када је потребно неко лажно и лицемерно покриће. Савршено је јасно да је са канонског становишта истина на страни митрополита Евлогија, али за десно-клерикални правац црквена власт припада архијерејском синоду јер он изражава њихов дух и њихове тежње. Десно-клерикални табор се и састоји од оних људи који у цркви желе доминацију своје политике, монархистичке државности. Они такође признају и примат слободе над ауторитетом, али само сопствене слободе. Своју слободу или самовољу пројектују на оно црквено тело које им се свиђа и које им одговара. И ову лаж мора разоткрити и разоткрива је сам живот.

Карловачки епископат представља одређену партију, одређену струју, то није глас Цркве. Захтеви ове струје загранично-емигрантске православне цркве за аутокефалијом и за управљањем целом Руском православном црквом, јадни су и смешни. Значајан део емигрантске јерархије (не сви, наравно) јесу епископи који су напустили своју паству и зато они не могу имати велики морални ауторитет за сав руски православни свет. Ниједан епископ или свештеник у емиграцији нема морално право да суди епископима и свештеницима који су осуђени на мученички живот у Русији. А има и таквих који са презиром и осудом говоре о патријарху Тихону, о митрополиту Венијамину. То је безбожна и одвратна појава. Нико не може знати како би се презрени и осуђени појединац понашао у совјетској Русији, да ли би пришао „Живој цркви“ као што су то чинили бивши црностотинаши, пошто су се претходно бавили денунцијацијама и били сервилни према режиму. Ми сада знамо да су и патријарх Тихон и митрополит Венијамин – сваки на свој начин – мученици.

Ступили смо у дугу епоху црквених превирања. За онога ко познаје црквену историју, ту нема ничег новог. Али ми Руси смо навикли на дужи период мира и стабилности у цркви. Православни су живели стабилним начином живота у снажној кохезији цркве и државе. У руском свету XIX века одвијала су се бурна кретања која су и довела до кризе и катастрофе, али је црква очигледно била у стању гробног спокоја и непокретности. Можда је катастрофа и проистекла из ове непокретности цркве. Монархија је чувала спокој цркве, али је истовремено гушила сваки стваралачки покрет у цркви, не дозвољавајући чак ни сазивање сабора.

Многи православни су мислили да ће овај мир и непокретност трајати вечно. Али за проницљивији поглед било је јасно да није баш све у Православној цркви тако сигурно и мирно. Догађали су се унутрашњи процеси, откривале су се унутрашње противречности које нису биле обелодањене само зато што је црква била заробљена од државе. Преовлађујући стил царске цркве била је умртвљеност, мртвачка инерција и непокретност. Није било црквених превирања или спорова зато што није било стваралачког живота, или га је било само у мањини која је била немоћна да се изрази. Када је у цркви првих векова било сукоба, у њој је било и бурног стваралачког живота. Црквена превирања могу бити друга страна бурног унутрашњег живота, религиозне напетости, унутрашњих борби духа.

Улазимо у такву епоху, врло тешку, болну, пуну одговорности, али и радосну због појаве стваралачког покрета. Структура православне духовности мораће да прође кроз промену. У православљу се појављује нови стил. И треба припремити своју душу за немирну и конфликтну епоху. Немогућ је повратак старом миру и стабилности, не треба ни да га буде. Не можемо скинути са себе терет слободе избора, не можемо се ослонити на непоколебљиву стену изван нас. Та стена је у дубини нашег духа.

Сведоци смо историје Православне цркве која означава крај и ликвидацију не само петровског синодалног периода, већ и константиновског периода у историји хришћанства. Сада смо на почетку нове ере у хришћанству. Црква ће морати на нов начин да дефинише свој однос према свету, као и према процесима који се у њему одвијају. Она мора бити слободна и независна од државе, од царства Ћесара, од стихија овога света и истовремено бити саосећајнија, благонаклонија према позитивним и креативним процесима у свету, она мора благосиљати кретање света према Христу и хришћанству, чак и када то кретање још није свесно. За разлику од досадашње праксе, она треба да прослави добродошлицом повратак блудног сина.

У епохи историјских криза и ломова, рушења старог света и рађања новог, црквена јерархија не успева благовремено да освести размере догађаја, не схвата одмах црквени, религиозни смисао онога што се дешава. Део јерархије остаје потпуно у прошлости и жуди за обновом старог, спокојног, непомичног живота. Нема осећај за историјски тренутак. Слеп је за оно што се догађа у свету. На трагедију човечанства гледа без љубави и саосећања, пун фарисејског самооправдавања и учаурености. Други део јерархије почиње да осећа неку прекретницу, али је још није довољно свестан. Трећи део је већ свеснији. Тако разноврсни осећаји и различити степени свести о ономе што се дешава рађају борбу унутар саме јерархије и црквене сукобе. Као и увек, класни и лични мотиви, класна борба и лична суревњивост мешају се са идеолошким мотивима.

Карловачки епископи, карловачки синод и претежни део сабора представљају онај правац јерархије који потпуно припада нестајућој прошлости, епохи у православљу која одумире. Они не виде ништа и не разумеју шта се догађа, духовно су слепи и озлојеђени због трагедије која се дешава у свету и човечанству, они су савремени писмознанци и фарисеји, за које је субота већа од човека. Последњи карловачки сабор и његова осуда сваког стваралачког покрета у хришћанству последњи су трзаји умируће црквене епохе, монофизитске по духу (у смислу негирања човека), и цезаропапистичке по телу (у смислу обоготворења земаљског цара). Ова струја мора анатемисати све што се догађа у човечанству и у свету, поседнута је злобном неповерљивошћу и подозривошћу, види само увећање зла јер жели само стари живот и мрзи сваки нови живот.

Она није везана за оно што је вечно у Цркви, већ за оно што је у њој пролазно и пропадљиво. Спречава зору младог живота у православљу. У овој струји не само да нема духовне истине, него нема ни канонске истине. Десничарска синодална струја у емиграцији формално је слична левичарској синодалној струји у совјетској Русији. Слобода Цркве је на удару и овде и тамо. Духовна истина и канонска истина у потпуности су на страни оног дела јерархије који чува слободу Цркве, који Цркву ставља изнад стихија овог света и политичких страсти, који је осетио размере историјског преврата који се догодио и немогућност повратка на старо. Овај део јерархије у иностранству представља митрополит Евлогије. И ствар овде није у личним ставовима митрополита Евлогија, већ у томе што се он показује као оруђе Највише Воље, Божијег Промисла у тешком и болном, прелазном периоду постојања православне цркве у иностранству. Такав је био и патријарх Тихон за целу Русију. У томе нам је јасно пружена Божија помоћ.

Патријарх и митрополит не могу бити гласноговорници било каквих екстремних струја у црквеном животу и ретко кад су иницијатори неких динамичних кретања. Њихова мисија је у одржавању црквене равнотеже током периода превирања и немира. Али у својој мисији не би требало да се мешају у настајуће стваралачке покрете, они их могу благословити и укључити у основне токове црквеног живота.

Равнотежа живота цркве, њено јединство, не може се одржати кроз компромисе са оним делом јерархије који се распада, који проклиње стваралаштво и спречава цркву да уђе у ново доба. Ова пропадајућа струја осуђена је на одумирање. Црквени развој је на другој страни од те умртвљујуће политике која гаси дух. Мислим да је раскол неизбежан, пре или касније. Православна црква због њега неће престати да постоји и неће изгубити јединство. Важно је јединство у истини, а не компромис између истине и лажи. А страх да ће се реакционарно-обновитељска струја коначно одвојити и угасити није религиозно-црквени већ политички страх, јер ће ово бити фатални ударац за читав десничарско-монархистички покрет. Но, овај ударац мора да се зада јер овај покрет кочи опоравак Русије и руског народа, спречава настанак бољег живота.

Крајње десна струја у православљу држи се црквеног национализма, самоће и изолације православља од хришћанског света, не разуме дух васељенске универзалности. Можда ћемо морати да прођемо кроз нови раскол старообредника и старовераца, али у најгорем смислу тих речи. У старом расколу је постојала свенародна истина, у новом расколу је неће бити. Овај раскол је могућ и у самој Русији и у емиграцији. На ово треба бити духовно спреман. Биће потребна храброст и одлучност.

Наша црквена епоха представља врло тежак и сложен духовни проблем. Шта значи ако се епископ, познат по свом подвижничком животу, прави монах који живи по завештањима светих отаца, познат по својој духовности, испостави као духовно слеп, као неко ко није способан да разликује духове, ако свугде у свету и човечанству види само зло и таму, ако је осуђен да свуда око себе баца само мрачне клетве?

Ово је врло забрињавајуће питање које захтева промишљен однос према себи. Очигледно, аскеза сама по себи не доводи до виших духовних достигнућа и не развија духовни вид, може чак исушити и окаменити срце. Ђаво је, такође, аскета. Потребан је и други елемент на духовном путу без којег аскеза губи свој просветљујући и преображавајући смисао. Аскеза без љубави је бесплодна и мртва. „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 1–7)

Епископи, сабрани на архијерејском сабору у Карловцима нису испунили завете Апостола Павла. У њиховим речима и делима нема љубави, постоји дубоко непријатељство, одсуство љубави према човеку и Божијој творевини. Они нису „дуготрпељиви“, „милосрдни“, они су „горди“, „нетрпељиви“, „зло мисле“, ништа не „трпе“, не „надају се“ ничему, ништа не „подносе“. Монах аскета може да испуни заповест љубави према Богу, али ако не испуни заповест љубави према ближњем, ако не воли човека и Божију творевину, ако у човеку види само зло, онда је и сама његова љубав према Богу искривљена и изопачена, онда је он „звоно које јечи, кимвал који звечи“.

Монашко-аскетска зловоља, недостатак љубави, сумња у људски свет, у сваки покрет у свету, представља изопаченост хришћанске вере. Хришћанство је религија љубави према Богу и љубави према човеку. Љубав само према Богу, без љубави према човеку је изопаченост љубави према Богу. Љубав према човеку без љубави према Богу (хуманизам) је изопаченост љубави према човеку. Тајна хришћанства је тајна Богочовечанства. Монах аскета у коме се срце стврднуло и охладило, који воли Бога али не воли човека и свет, у пракси и животу је монофизит, он не исповеда религију Богочовечанства. Он је кривац за рођење безбожног хуманизма у свету.

Православље није увек одолевало искушењу монофизитства и сада видимо његове лоше плодове. Сведоци смо последњих, грчевитих трзаја монофизитског православља непријатељског према човеку, тачније псеудоправославља. Овај дух је осуђен на пропаст, он злобно делује против човека и проклиње сваки животни напредак. Ово питање се оштро поставља у нашим црквеним диспутима. Сада постоји борба за хришћанство као религију Богочовечанства која спаја у себи пуноћу љубави према Богу и према човеку. Аскеза без љубави је мртвило, она не отвара очи већ чини слепим, она од човека прави ушкопљеника. Ова истина се мора искусити у садашњим сукобима. Онај ко се искључиво брине за спас своје душе и ко је хладан и суров према ближњем, тај уништава своју душу. Код епископа који су донели своје резолуције на сабору у Карловцима нема знакова хришћанске љубави, они чине дела без љубави, непријатељска према човеку. Они су монофизити у духовно-моралном смислу те речи, ма колико исповедали беспрекорне црквено-догматске формуле. У овоме је метафизичко значење тренутних догађаја.

У наше време много се говори о томе да живот треба оцрквенити. То је слоган хришћанског покрета руске омладине. Слоган је, несумњиво, тачан али захтева откривање и појашњење његовог садржаја јер се у тај појам могу сместити веома различити садржаји.

„Оцрквењени“ живот се може схватити у смислу лажног јерократизма и клерикализма, у духу старе византијске теократске идеје, историјски пропале и необновљиве. Неки разумеју израз „оцрквенити“ као потчињавање свих аспеката живота јерократском принципу, непосредном вођству јерараха. Ово је пре католичко него православно схватање црквености, католичка теократска идеја од које се и многи католици ослобађају. Није јасно откуда у одређеном делу наше омладине та идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супротставља начелу саборности, које лежи у основи Православне цркве. Саборност Цркве, која не може имати никакав формално правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања.

Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупан црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање.

Свештенству припада вођство на духовном путу спасења душа, али не и на путу стваралаштва које је човечански позив. На пример, старчество, које је тако карактеристично за православље, сведочи о томе да чак ни духовни дар руковођења душама није директно повезан са јерархијским чином. Јер старац је човек обдарен личном харизмом кога народ препознаје, духоносна личност, а не одређени чин у јерархији. Епископи су скоро увек прогонили старце. Несумњиво је да епископу припада дисциплинска власт у својој епархији без које је немогуће управљање црквом. Али то не означава ни непогрешивост ауторитета, ни посебан дар поучавања. Епископат предводи хијерархијско устројство цркве, одржава црквено јединство и чува православну традицију. Али њему не припада власт над целим стваралачким животом човека и народа, над његовим знањем, над његовим друштвеним устројством, њему не припада стваралачка иницијатива у духовном животу.

Чак и католицизам признаје да унутарње свештенство припада свим хришћанима и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. Католици само на спољашњем плану афирмишу јерархијски принцип у екстремном облику. Православље још више препознаје потенцијално опште свештенство. Ово је у складу са учењем апостола и многих учитеља Цркве. Међутим, јерократизам је одступање и искривљавање, одбијање да се призна да Дух Свети делује у целом хришћанском човечанству, да Христос пребива међу својим народом. Ово је искушење Великог инквизитора, одрицање од слободе духа и уклањање терета слободног избора, стављање одговорности на неколицину и скидање те одговорности са савести свих хришћана. И није поштено за ово кривити само католике.

„Оцрквењавање“ живота може се разумети и у дијаметрално супротном смислу, видећи у њему управо стављање веће одговорности целом црквеном народу, свим хришћанима, снажније деловање духовне слободе. Може и треба да се препозна као потенцијално црквено и оно што нема званични, формално правни печат црквености.

„Оцрквењавање“ живота је невидљиви процес, оно се одвија дискретно. Царство Божије долази неприметно у дубини људских срца. Људи су се уморили од конвенционалне лажи спољашње црквености која симболички освештава живот без његовог стварног преображаја и побољшања. А истинско оцрквењавање живота не означава само процесе који су формално подређени црквеној јерархији и подлежу условно-симболичком освећењу, него пре свега оне процесе у којима се живот заиста мења и преображава у духу Христовом, у којима се испољава Христова истина. Ови процеси могу споља остати слободни и изгледати аутономно, али изнутра Дух Христов може деловати у њима. Теодор Бухарев, један од најсјајнијих руских теолога, врло добро је говорио о „Христовом снисхођењу ка људима“ и о сједињавању са Христом у сваком чину нашег живота.

Оцрквењавање“ живота је истинска, онтолошки реална христијанизација живота, уношење Христове светлости, Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва. Овај процес захтева духовну слободу, он не може бити резултат спољашњег ауторитета или принуде.

Оцрквењавање“ живота није само сакраментални, светотајински процес, процес освећења живота, то је такође и профетски, пророчки процес, стваралачки процес који преображава живот, мења га, а не само освећује. Према томе, он се не може одвијати под искључивом влашћу јерократског принципа, у њему делује хришћанска слобода.

Погрешна и произвољна је тврдња да благодат делује кроз власт, а да не делује у слободи. Наводе како је слобода починила многа злодела у свету, да је бивала мрачна и без милости. Међутим, власт је такође починила много злочина и ширила је таму и злобу у свету. Не постоји гаранција ни у власти, ни у слободи, јер и иза власти може да се крије деструктивна слобода, самовоља и хировитост. Али, слобода може бити и просветљујућа и пуна благодати. Дух Божији делује кроз слободу.

Тамо где је Божији Дух, ту је и слобода. Без слободе Божије дело не може бити извршено у овом свету. Слободна савест у човеку је затамњена првородним грехом, али није уништена. У противном би слика и прилика Бога у човеку биле избрисане, он не би могао да прими никакво откривење и религиозни живот би био немогућ. Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра, у човеку је утврђена слободна савест као непосредно деловање Христове светлости у њему.

Неустрашива афирмација слободе духа, слободе савести има посебан значај у нашој критичној епохи, у време црквених сукоба и верских олуја. Слобода је сурова и захтева чврстину духа. Али та строгост и та чврстина су данас преко потребне. Управо је у нашој епохи немогуће ослонити се искључиво на спољни ауторитет, на стену која се уздиже изнад нас, а није у нама самима. Морамо до краја искусити овај осећај одсуства спољних гаранција и спољне непогрешивости, освестити га тако да се у нама самима открије непоколебљиво упориште.

То уопште не значи да нас је Бог напустио. Деловање Светог Духа може бити јаче него икад. Непостојаност свих спољашњих власти, крах свих илузија могу имати смисао провиђења. Ово нам је послато као испит наше хришћанске слободе, наше унутрашње снаге. Ниједном православном хришћанину није дато да избегне слободу избора и извршење чина слободне савести. Не може се од овога кукавички побећи и сакрити се на сигурном месту.

У епохи превирања и борби, самој високој јерархији ће бити потребна слободна савест хришћана, слобода њиховог избора. Богу је потребна човекова слободна савест, човекова слободна одлучност, његова слободна љубав. Читав смисао стварања света лежи у овоме. Негирање слободе савести као врховног начела и првобитне основе религиозног живота, одрицање је смисла света, то је онда ропско супротстављање Богу, то је искушење и пропаст. Патос слободе савести није патос формалног и равнодушног либерализма, он се односи на сам садржај хришћанске вере.

Ја све време говорим не о слободи коју захтевам од Бога, већ о слободи коју Бог захтева од мене. Црквени сукоби који се сада збивају у Русији и у емиграцији, постављају захтев за чврстином, снагом, јачином, за моћном слободом у нама. Без духа слободе не може се победити искушење комунизма и нема му се шта супротставити.

Није нам дозвољено да збацимо са себе бреме, озбиљност и подвиг слободе. У одређеном смислу, колико год то парадоксално звучало, присиљени смо на слободу самим трагичним током светских догађаја. А наша свест мора да стоји на висини задатка свих историјских збивања. Жалосни догађаји који су се одиграли на архијерејском сабору имају своју позитивну страну – ослобађају од илузија и искушења, негативним путем подсећају хришћане на њихово првородство, на њихово више позвање. Подозрење према хришћанском покрету руске омладине, према ономе највреднијем што сада постоји у емиграцији, поучава младе људе да је хришћански препород немогућ без слободе духа. Сада је јасније него икад раније да Православну цркву не одржава спољашња власт и спољашње организационо јединство, већ унутрашња слобода духа, слобода Христова, слобода и благодат, деловање Светог Духа на човекову слободу.

Николај Берђајев, Два схватања хришћанства, (стр. 90-109) Biblos Books, 2021.

Приредио: Благоје Пантелић
Превод: Павле Карастојковић