Валентин Катасонов, „ОТКРОВЕЊА“ ЖАКА АТАЛИЈА

Вакцинација треба да створи „правилан“ генетски код човека

19. јула на Интернету се појавио снимак са кратким наступом Жака Аталија – познатог економисте, политичара и писца – који ће се памтити. Жака Аталија сврставају међу најутицајније фигуре нашег времена. О њему говоре као о човеку који опслужује интересе клана Ротшилд; као и о човеку који је био несмењиви саветник Председника Француске, почевши од Франсоа Митерана; као и о човеку који је пуно уложио да би Емануел Макрон 2017. постао председник Француске (због чега Французи данас јаучу).

Атали је и аутор неколико десетина књига које сам зове „пројектовањем будућности“. Прошле године Клаус Шваб, председник Светског економског форума (СЕФ) објавио је план „Великог ресета“ и многи ставови тога плана су се поклопили са Аталијевим идејама. Не изненађује: Клаус Шваб и Жак Атали – птићи су из Ротшилдовог гнезда.

Јулски видео наступ Жака Аталија био је шокантан. Толико шокантан да је већ после неколико часова YouTube био принуђен да блокира овај снимак. Ипак, без обзира на напоре светских цензора да га уклоне, он се може наћи на Интернету. На пример овде:

Кључна реч Аталијевог говора је – „код“. Он говори о разним кодовима – компјутерским, телефонским, генетским, етичким, социјално-економским, прехрамбеним. У ширем смислу – код представља збир неких правила, начела. Атали лаконски дефинише – кодови су закони који управљају светом. И почиње да философира о очигледном: у свету је много тога несавршено, чак ужасно. Ова несавршеност настаје због тога што неки кодови имају озбиљне недостатке. Онда објављује тезу: ми можемо свет учинити савршеним исправљајући кодове свих система.

Користећи метод реторичких питања, Атали пита: треба ли мењати генетски код човека? И, иако не даје јасан одговор, идеју генетске модификације човека потпуно подржава. Човек еволуира, каже Атали, но та еволуција не иде у жељеном правцу; човекову еволуцију треба ставити под контролу, а инструмент контроле еволуције треба да буду кодови.

Атали изјављјуе да се током историје човек све више претварао у „артефакт“, у „објект“. У духу Клауса Шваба („Четврта индустријска револуција“) Атали поздравља синтезу човека и компјутера, појаву киборга, тј. биоробота. Он не искључује да резултат „објективне тенденције“ може бити и стопроцентни – „вештак“. Свет може и без човека. Кодови треба да убију човека! Нека уместо човека постоји „артефакт“ и „објект“, али „правилан“. А „правилност“ „објекта“ обезбеђују „правилни кодови“.

Аталијева размишљања су ме подсетила на роман-антиутопију „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија. Житељи тог света били су производи са покретне траке. Производња би започињала вантелесном оплодњом јајне ћелије, која је смештана у специјалну бочицу. Бочица је било разних и коначни производи који су силазили са производне траке имали су различите карактеристике. Разлике су програмиране у етапи стварања ембриона у бочицама. Господари „врлог новог света“ користили су неколико генетских кодова помоћу којих је било могуће производити елиту (каста „алфа“), средњу класу („бета“, „гама“) и нижу („делта“ „ипсилон“), која тек издалека подсећа на homo sapiens-а.

Атали бежи од питања ко ће се бавити разрадом „правилних кодова“ и уводити их у живот. Међутим, одговор се налази код Клауса Шваба, који подробно говори о модификацији човека у духу трансхуманизма. А том модификацијом ће се бавити власници најкрупнијих корпорација. А њима ће, пре свега, бити потребни облици биоробота, као што су ниже касте „делта“ и „ипсилон“ у Хакслијевом роману, предодређене за најпрљавије послове.

Понешто Атали говори и о другим кодовима. На пример, помиње „код учтивости“. Атали је психолог, он објашњава „доброту“, „праведност“, „алтруизам“, „добронамерност“, „бригу за будућа поколења“ – да би стекао поверење. Помиње и „социјални код“ кроз који посматра модел „инклузивног капитализма“ који описује Шваб. Атали га назива „позитивно друштво“.

Од „социјалног кода“ Атали прелази на тему коју су давно разрадили – „економију живота“. Предлаже да се ослободимо дела пољопривреде, великог дела транспортног сектора (аутомобилски, ваздушни, железнички) машиноградње, хемијске, текстилне индрустрије – као „штетних“. Штетним Атали, такође, назива и производњу фосилних горива, енергетику засновану на њима, црну металургију која ствара огроман „карбонски траг“ учествујући у великој емисији угљендиоксида. Он обема рукама гласа за радикалну „декарбонизацију“ светске економије, да би се спасили од климатског потопа. У састав „економије живота“ Атали укључује и сектор здравства и хигијене, производњу прехрамбених производа, образовање, културу, дигиталне технологије, безбедност, „зелену“ енергетику. Између осталог, заступа потпуни прекид производње шећера и производа у којима се он користи.

Дијапазон Жака Аталија је широк: започиње питањем човекове генетске модификације, а завршава шећером и правилном исхраном. Што се тиче вакцинације Атали заузима врло јасан став: вакцинација ја неопходна, она мора постати атрибут будућег „позитивног друштва“, старајући „правилан“ човеков генетски код.

У видеу о којем говорим, Жак Атали задаје и оваква реторичка питања: да ли ће прелазак друштва у ново стање бити постепен или брз и нагао? Да ли ће се такав прелазак остварити добровољно или принудно?

Избегавајући директан одговор, Атали примећује да је могућ шокантан прелазак. Изградња „позитивног друштва“ уз помоћ силе и принуде, разматра се код њега и његових наручилаца као један од кључних сценарија. И овде је уочљива паралела са идејама „шок-терапије“ Милтона Фридмана, по чијем рецепту је започето спровођење шок-терапије у Чилеу убиством председника Аљендеа 1973. године, и која је настављена убиствима хиљада и хиљада Чилеанаца.

На Интернету се може наћи много коментара на јулска „откровења“ Жака Аталија. Већина њих гласе овако: „лудак у делиријуму“, „Атали је полудео“, „интелектуално махнитање“, „канибализам прикривен умним и лепим речима“, „фашизам у интелектуалној фолији“. Свака од ових карактеристика је потпуно тачна.

Чак се и компанија Гугл уплашила сувише отвореног откривања планова светских закулисних владара и блокирала видео са наступом француског „интелектуалца“. Ипак, ове идеје он је износио и пре четрдесет година, говорећи о неопходности „диктатуре здравља“. Данас видимо ту диктатуру у облику директног напада на човекове слободе и законе држава.

Последње Аталијево „откровење“ треба озбиљно схватити и пажљиво пратити. „Душевни болесници“ се спремају за одлучујући скок ради освајања светске власти.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.discred.ru/2021/08/21/valentin-katasonov-otkroveniya-zhaka-attali/

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

У свету је у току процес првобитне акумулације нематеријалног карактера, који ствара основу за нови друштвени систем, користећи могућности дигиталних технологија. О контурама овог система и његовом теоријском разумевању говорио је за „Дан ТВ“ историчар и мислилац Андреј Фурсов, представљајући књигу Шошане Зубоф (Shoshana Zuboff) „Епоха надзорног капитализма“(The Age of Surveillance Сapitalism). Упознаћемо читаоце са најважнијим деловим његовог излагања.

Зубоф пише да надзорни капитализам није контрола над средствима за производњу, већ над средствима за модификацију потрошње. То јест, главни фактор који се отуђује јестепонашање, примећује Фурсов.

“Она пише да је Google изумео надзорни капитализам, као што је почетком ХХ века компанија General Electric изумела менаџерски капитализам и масовну производњу. Но, заједно са Google – ту су и Microsoft, Facebook и тако даље. Производи надзорног капитализма нису продукти који учествују у размени вредности, што је карактеристично за капитализам. Они не стварају конструктивне односе „произвођач – потрошач“, већ ‚пакују‘ наше понашање, навике и искуство тако да служe туђим интересима. Човек постаје сировина.

Овај надзорни капитализам зна све о нама, а ми о њему – практично ништа. Ако је индустријски капитализам процветао науштрб природе, онда се информациони капитализам гради на рачун људске природе. Но, у томе је ствар – то више није капитализам. Зато што је капитал – опредмећени рад, који се може уложити (у производњу или неку другу делатност, прим.прев.) и створити нову вредност. Ако је реч о контроли друштвеног понашања посредством ваших потреба, или колико пута кликнете мишем – и то се бележи – то већ није капитализам. Овде је објект присвајања сам човек“ – каже Фурсов.

Понекад нови систем називају – дигитални феудализам. То је грешка, истиче историчар. У феудализму су отуђивали у односу на човека – спољашње факторе, пре свега власт располагања земљом. ИТ-корпорације отуђују човекову власт над собом, сопственим потребама и избором.

“Године 2004. Гуглов Gmail почео је да скенира личну преписку да би је искористио за циљеве рекламирања. Године 2007. „Фејсбук“ је отпочео пројекат „Бикон“ као нови начин социјалног ширења информација. Заправо, он је дозволио оглашивачима на „Фејсбуку“ да прате кориснике и открију шта купују, без њихове дозволе. То јест, појавио се нови облик економске власти, но за њом следи и политичка власт. Зубоф говори да се citizens претворио у netizensжитеља мреже. А они су лишени права на приватност. Чим изађете на мрежу са вашом приватношћу је завршено.“

“Веома је интересантан термин – бихејвиорални вишак вредности. То јест, понашање постаје тај вишак вредности. За разлику од индустријских предузећа „Гугл“ присваја као вишак вредности човеково понашање. То јест, човек се присваја у целини као потрошачка индивидуа. Њега облажу паучином потрошачких информација. Нико се није досетио да се овде не ради само о новом облику експлоатације, већ новом виду човековог отуђења. При чему је оно дошло у облику веома доброг гаџета. Субјект је „Гугл“ и комплекс платформи. Они сакупљају податке о понашању људи. То јест, формира се човек који је већ оспособљен за „Гугл“ и зависан од њега. То није резултат унутрашњег развоја дигиталних технологија. Непосредно из дигиталних технологија то не настаје. То је друштвено-економска конструкција. Технолошко уређење је последица друштвеног система, а не обрнуто“ – изјавио је Андреј Иљич.

Ако је масовна производња тежила да створи нове изворе потражње, онда „Гугл“ и њему сличне корпорације изграђују бизнис око растуће потражње оглашивача.

Човек који куца на рачунару и нешто наручује, мисли да је потрошач. Не! Он је сировина. О њему се сакупљају информације. Реални потрошач „Гугла“ је – оглашивач. А човек је жива нафта. Отуда и атмосфера потпуне тајности на „Гуглу“ – истиче Фурсов.

“Долазимо до важног појма – првобитне акумулације. У своје време некапиталистичка првобитна акумулација створила је основу капитализма, пошто сваки систем настаје на вансистемским предусловима. То што ради „Гугл“ – и јесте првобитна акумулација, само не капитала, већ некапиталистичких актива за ново уређење. При чему, све је то некако неприметно највећем броју људи. У XVI веку, када је вршено ограђивање, било је очигледно: људе су изгонили са земље. Данас људе истерују из њихове приватности која омогућава слободу избора. Међутим, функционише и материјални процес – уништење малог и средњег бизниса. На тај начин се рашчишћава трг за ново уређење. И у таквим структурама, као што је „Гугл“ долази до међусобног преливања власти и својине. Јер, уколико контролишете понашање људи то већ није својина – то је власт.

Долази до успостављања корпоративне контроле над одређеним зонама у којима нису на снази државни закони, већ правила дате корпорације. То јест, такве структуре врше институционализацију слободе друштва. У овим структурама постоји сложен трокласни систем акционара, а на врху су – један-два човека. Они и доносе све одлуке, то су „жреци“. Повезани су са специјалним службама, дубоком државом и банкама. Оно што Зубоф зове надзорни капитализам и дубока држава – две су форме у којима сазрева принципијелно ново посткапиталистичко уређење. ИТ-корпорације конструишу и претендују на друштвене територије, по обиму без преседана, које још нису обухваћене законом, на пример – сајбер простор. Оне су се и упутиле тамо. Овде имамо аналогију са XVI веком у историји капитализма. Северноатлантски субјект га је стварао у својој морској зони, која није била уређена (пиратерија). И освојили су ту територију. Исто се дешава и сада.

Господари ових процеса постају „жреци информација“. Они одлучују која информација се даје друштву, која се крије, а која одбацује. Испада да је то расподела знања. Постоји знање за масе и тајно знање. Дигитализација се појављује као оруђе за лишавање права. Моћ ових структура има свој извор у логици акумулације контроле над понашањем. То је принципијелно некапиталистичко уређење. Термин „ексесизам“ (access) одражава суштину ових структура. Оне лишавају огроман део становништва приступа знању. Рецимо „Сбер“, који је добио велика права у модификацији образовања – то и јесте одсецање огромног дела становништва од знања и образовања. И, веома симболично, људи из „Сбер-а“ су довели на форум у Санк-Петербургу Дању Милохина (руски модни тиктокер, блогер и репер, прим.прев.). Ово и јесте симбол „масовке“ (масовни скуп, прим.прев) која је потребна платформама“ – рекао је Фурсов.

Јевгениј Чернишов

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.nakanune.ru/news/2021/09/26/22622215/?fbclid=IwAR2lBPz3gaketMS2ivQsWNiKen1X_yoQcPpygc2yIxd90BKsdvNpHUr04Ps

Валентин Катасонов, КАТОЛИЦИЗАМ – ЂАВОЛОВА ЗАМКА (Достојевски о римокатолицизму)

“Велики инквизитор“ Ф.М. Достојевског, на најбољи начин разобличава католицизам. По свој прилици, Достојевски раскринкавање католицизма започиње још у роману Идиот (1869) речима главног јунака, кнеза Мишкина: „Католичанство је исто што и нехришћанска вера, – каже он. …Нехришћанска вера, прво! То је прво, а друго, римски католицизам је гори чак и од атеизма. Атеизам проповеда само нулу, а католицизам иде даље: он изобличеног Христа проповеда, оклеветаног и оскрнављеног, Христа супротног! Оно антихриста проповеда, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење, оно ме је много намучило.“

Уз неке допуне Достојевски ову идеју понавља и у роману „Зли дуси(1871-1872). Пише: „… римски католицизам већ није хришћанство; Рим је прогласио Христа који је подлегао трећем ђаволовом искушењу, и објавио целом свету да Христос без царства земаљског не може на земљи опстати; на тај начин је католичанство прогласило антихриста и тако уништило цео западни свет“ (дијалог између Шатова и Ставрогина у првој глави другог дела).

А 1876. Достојевски у Дневнику писца записује: „Римски католицизам је продао Христа због славе и власти на земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ‚хришћанство на Земљи не може одржати без папинске световне власти‘, он је тако прокламовао и новог Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: ‚Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!‘ О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се не слаже с трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ‚целе тајне‘, обављено управо у оном тренутку када је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. У нас су се тада многи томе смејали: ‚Срдит јесте, али моћан није…‘ Само, мало је вероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувек тако било у католицизму, да се барем све то подразумевало и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета. Да, али увек је постојала тајна: папа је вековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то било само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сенком целу Земљу. И, ево, у тренутку када му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар католицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред целим светом казује сву истину о себи: ‚Ви сте помислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара папске области? Знајте да сам ја себе одувек сматрао господаром целога света, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него правим – ја сам одувек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени припадају на Земљи све судбине људске, времена и дани, и, и ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости‘.“1

Узгред, ове речи Достојевски је написао вођен „свежим трагом“ Првог Ватиканског сабора, који је 1870. прогласио догмат о непогрешивости папе.

А у Дневнику писца за 1877. годину (новембар), писац предвиђа да ће католицизам довести Европу до крви и масовних убистава: „Они су одбацили једину могућу формулу свога спасења проистеклу од Бога и која је кроз откровење најављена: Љуби ближњег свога као самога себе и заменили практичним закључком као што је Chacun pour soi et Dieu pour tous, или научном аксиомом која се зове ‚борба за опстанак‘. Лишени инстинкта којим животиње уређују свој живот савршено, људи су се охоло понадали на науку, заборављајући да је што се тиче изградње савршеног друштва и сама наука немоћна, она је још увек у повоју. Људи су се препуштали маштању. Та будућа кула Вавилонска је постала с једне стране идеал, с друге, пак, стране страх за читаво човечанство. Али, на смену овим сањарима, убрзо су се појавила и друга учења, проста и свима разумљива, као што су она која су говорила: ‚треба отети богатима, крвљу треба залити свет а после ће се све некако само од себе уредити‘. Најзад, пошло се и даље од оваквих учитеља, појавило се учење о анархији са којом би, ако би се она једном реализовала, вероватно започео нови период антропофагије, људи би тада били принуђени да почну све изнова као и пре десет хиљада година. Католицизам све ово одлично схвата и он тиме саблажњава вође оног подземног рата. Он ће њима рећи: ‚код вас нема центра, нема система у вођењу послова, ви сте сила која је расута по свету, а сада, након пада Француске, ви сте још и притиснути. Ја ћу бити она сила која вас уједињује и привући ћу на вашу старану и оне који још увек у мене верују‘. Било како било али овакво јединство ће се остварити. Католицизам не жели да умре а социјална револуције и период нових социјалних промена у Европи су такође нешто несумњиво: ове две силе ће се, нема сумње, сложити, те две тенденције ће се слити у једно. Разуме се, католицизам ће чак искористити клање, крв, отимачину, па чак и антропофагију. Ту се католицизам нада да ће опет упецати на удици у мутној води своју рибу, он осећа да ће му човечанство измучено хаосом и неправдом похрлити у загрљај, осећа да ће поново бити једини и јединствени земаљски кнез и владар света овога и да ће на тај начин коначно остварити свој циљ‘.“2

У роману „Браћа Карамазови“ Велики инквизитор у име католицизма, готово речима Карла Маркса, говори да, наводно, биће одређује свест3 . Да, тобоже, прво треба прoменити „социјално-економске услове“ живота људи, а после тога захтевати од њих морално понашање: „… ‚Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!‘ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула.“ Обратимо пажњу на ове речи Великог инквизитора: „Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка.“

Појаснимо шта је то било „пре равно oсам векова“. Велики инквизитор има у виду да је Света столица донела одлуку да установи своју апсолутну власт у Европи, уздижући се изнад кнезова и краљева. Отпочела је „конверзија“ духовне власти Свете столице у пoлитичку. Она се остваривала под застaвом обнове Римске империје, која је коначно пала под ударима варвара у V веку нове ере. Година 800. римски папа Лав III, благословио је франачког краља Карла да постане император Запада. Краљ је тада добио титулу „Великог“. Овенчавши 25. децембра 800. године Карла Великог императорском круном, папа Лав III је раскинуо везе са Константинопољем и створио нову Западну империју. Самим тим, политичко тумачење Цркве као продужетка древне Империје, добило је конкретан израз. Света столица је рачунала да ће Карло Велику успети да обједини разорену Европу, и учини је „јединственом“, и да ће на челу уједињене Европе бити римски папа. Касније, године 962. римски папа је благословио немачког краља Отона I да оствари сличан задатак. Пројекат уједињења Европе назван – „Света римска империја“, живео је до почетка XIX века када су га окончали Наполеонови ратови. Као што видимо, отпадање западне гране Цркве (римског престола) од Јединствене Цркве почело је пре Велике шизме (1054). Последње представља само формално фиксирање тог отпадништва.

Занимљиво, много раније од Достојевског, у пародијама о Католичкој цркви које су писали католички монаси у XIII веку, изречена је мисао о римском папи који би, када би Христ поново дошао, издао наредбу: „баците Га у таму најкрајњу“.4

Немачки философ и католички богослова италијанског порекла Романо Гвардини (1885-1968), у својој књизи Der Mensch und der Glaube („Човек и вера“), пише: „Благодатна суштина хришћанства замењује се техником покоравања душе, а иза се крије нешто још страшније, управо демонска воља да се стави рука на Самог Бога. Израз овога је католичка Црква која је супротна религији слободе, духа, љубави и живе хришћанске пуноће срца“. 5

Године 1873. у свом „Дневнику писца“ Достојевски пише: „Римска црква, у облику у коме се сада налази – не може постојати. Она је то сама јасно рекла, изјавивши да је њено царство од овог света и да Христос ‚без царства земнога не може у свету да се одржи‘.“ У роману „Браћа Карамазови“ Аљоша каже Ивану: „Ми знамо језуите… Они су једноставно римска армија будућег светског царства земаљског, са императором – римским првосвештеником на челу“.

Немам намеру да описујем читаву политичку историју Европе после почетка остваривања пројекта „Свете Римске империје“. Означићу само њене најважније тачке. Света столица почела је да губи свој водећи положај у односу на световну власт кнезова и краљева. А онда је дошло је време – и монарси су почели да губе свој утицај и тронове. На њихово место дошли су „господари новца“ (раније су их звали – „зеленаши“), који су већ престали да спомињу Христа и почели да се клањају мамону. Ово је нагло убрзало процес претварања људског друштва у стадо. Ојачале су тоталитарне тенденције власти. Људи, негде под великом принудом, а негде добровољно (у замену за удобност и мир) почели су да се одричу своје слободе претварајући се човекоподобна бића типа Homo ekonomicus.

Интересантан коментар ове приче, речима Достојевског, преноси нам писац и публициста В.Ф. Пуцикович: „Достојевски не само да ми је дао нека појашњења везана за Легенду, већ и директно поручио да нешто о њој напишем… Што се тиче самог садржаја Легенде објаснио ми је да је она против католицизма и папства, управо против најужаснијег периода католицизма, то јест инквизиционог периода, који је имао тако ужасан утицај на хришћанство и цело човечанство. Отворено је рекао да у периоду инквизиционог католицизма нису деловали ни Христос, ни папа, већ „просто злодух, ђаво“. 6

Можда се најпотпунији преглед и анализа односа Достојевског и његових хероја према католицизму налази у књизи „Философија и религија Достојевског“, из пера преподобног Јустина (Поповића), српског светитеља.7 Ево цитата из поменуте књиге: „Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти… Римокатолицизам се усредсредио на једну жељи – да сазда светску државу по сваку цену.“

Узгред, не тврдим да је цео патос Достојевског усмерен искључиво против католицизма. Сумње и искушења које је Велики инквизитор осетио током свог дугог живота, захватају у једнаком степену и протестанте, и агностике, чак и православне. Сасвим тачно запажа Н. Берђајев говорећи о Великом инквизитору: „Католичка поставка и форма поеме нису суштинске. И могу се потпуно одвојити од полемике са католичанством.“8

Познато је из писма Н.А. Љубимову (публицисти, коредактору М.Н. Каткова у Руском веснику) од 11. јуна 1879. да су први на удару критике Достојевског у Легенди били социјалисти; син Љубимова пише: „…присећам се… прво се, у рукопису Достојевског, све оно што говори Велики инквизитор о чуду, тајни, ауторитету могло односити уопштено на хришћанство, но Катков га је убедио да преради неколико фраза и, између осталог, убаци фразу: ‚Ми смо узели од њега Рим и мач царски‘; на тај начин није било сумње да је реч искључиво о католицизму. У размени мишљења Достојевски је бранио исправност основне идеје Великог инквизитора, која се односи подједнако на све хришћанске вероисповести, а везана је за неопходност прилагођавања, из практичних разлога, највиших истина Јеванђеља разумевању и духовним потребама обичних људи“.9

И Николај О. Лоски скреће пажњу да Иванова критика католичке цркве додирује и Православну: „Иван Карамазов говори своју ‚поему‘ као критику католичке Цркве или, тачније, не целе католичке Цркве, већ изопачености које чине неке њене слуге. Он не примећује да се његов напад односи на све Цркве, и католичку и Православну“.10

Валентин Катасонов, Достојевски о науци, капитализму и последњим временима, (одломак из књиге стр. 188-192 ), Кислород, Москва, 2020.

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.koob.ru/katasonov/dostoyevskiy_o_nauke

НАПОМЕНЕ:

1 Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1876., стр. 103-104, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим.прев.)

2 Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877-1881, стр. 377-378, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим.прев.)

3 „Не одређује свест људи њихово биће, већ обратно, њихово друштвено биће одређује њихову свест.“ К. Маркс, Капитал, (прим. прев.)

4 См. статью проф. И. И. Лапшина «Как сложилась легенда о Великом инквизиторе», в сборнике «О Достоевском», т. I, под ред. А. Бема, 1929, Прага.

5 Цит. по: Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www.odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).

6 Пуцыкович В. Ф. О Ф. М. Достоевском. Из воспоминаний о нем // Новое время, 1902, № 9292.

7 Преподобный Иустин (Попович). Философия и религия Ф. М. Достоевского. – Минск: Издательство Дмитрия Харченко, 2014.

8 Бердяев Н. А. Откровение о человеке в творчестве Достоевского // О Достоевском. – М., 1990, с. 230.

9 См. Любимов Д. H. Из воспоминаний (Речь Ф. М. Достоевского на Пушкинских торжествах в Москве в 1880 году) // Ф. М. Достоевский в воспоминаниях современников: В 2-х тт. – М., 1964. Т. II, с. 371.

10 Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www. odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).

јеромонах Роман, МОЛИТВА

Слушај вапај мој, царе мој и Боже мој!
(Пс. 5,2)

У молитви све је – и плач и утеха,
И самосуд и оправдања Глас,
И слобода од мреже мирског греха,
И узлет ка Оном што Љуби нас.

Беседа с Богом! Дух посустаје,
Из тврде душе светле сузе ко крин:
Како Цар царева творевини даје
Да сваког часа беседи с Њим?

Вођена Љубављу и Надом
Молитва душу претвара у Храм
И, опет красећи одеждом првом –
Синовски прстен враћа нам.1

15. јун 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.“ (Лк. 15,22)



Олга Четверикова, „ЧАРОБЊАЦИ“ из СЗО

Питање: Олга Николајевна, данас је фактички ишчезла медицина оријентисана ка човеку. Специјалиста за молекуларну биологију и хомеопатију Луј Бројер у својој књизи „Фармацеутска и прехрамбена мафија“ сећа се, не тако давних времена, када су постојале апотеке, условно говорећи „на сваком ћошку“. Апотека је опслуживала кварт, фармацеути су лично познавали сваког човека који је долазио по лекове, бирали посетиоцима пудере који им највише одговарају, правили креме. Све се променило после Другог светског рата, када су у Европу дошли Американци и, у тој области, променили готово све. Своје циљеве у кардиналној реформи здравства, богаташи света који стоје иза ње, више и не скривају. Хајде да данас разговарамо о механизмима којима остварују своје планове.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Фонд Рокфелер и они који иза њега стоје, још пре почетка Другог светског рата, разрадио је идеју и поставио темељ јединственом глобалном медицинском систему кроз постепене замене народне медицина – фармацеутиком. Један од основних инструмената постала је вакцинација. У ратним и поратним годинама овај систем се практично учврстио. Медицину су почели да посматрају као технички инструмент, а не као здравствени систем, који претпоставља примену социјалних, економских и општих мера за оздрављење, које узимају у обзир не само физичко, већ и морално и духовно човеково здравље. Целокупан систем помоћи свео се на уске медицинске функције. Сви програми Фонда Рокфелер усмерени су на борбу против конкретних болести, најраспрострањенијих у овом или оном региону, или болести које доносе највећи приход фармацеутским компанијама. Тај принцип је постао доминантан у целом здравственом систему.

После завршетка Другог светског рата структура глобалне здравствене заштите почела је да јача у свим деловима планете уз помоћ официјелног органа – Светске здравствене организације (СЗО) – постепено стваране од 1946. године и коначно формиране 7. априла 1948. Управо се тај датум слави као Светски дан здравља.

Данас је утицај СЗО толико порастао да се све што није у складу са њеним мишљењем и директивама назива „инфодемијом“ – лажним информацијама. На конференцији одржаној пре мало више од годину дана, коју је организовала СЗО ради разраде „нових научно заснованих мера и праксе, усмерених на спречавање, откривање и сузбијање лажних информација“, речено је да ће се створити нова наука – инфодемиологија, која ће разрађивати методе супротстављања инфодемији као саставном делу борбе против КОВИД-19 и против пандемије као такве. У току је покушај да се овај процес озакони као пракса која је у складу са међународним стандардима.

На реду је и стварање Међународног министарства здравља. СЗО овде наступа као технички директор, булдожер који треба да рашчисти трг пре изградње нове структуре у којој ће бити јединствен међународни правни систем, и јединствен систем финансирања, и јединствена идеологија. По замисли „реформатора“ постепено, целокупна медицина треба да се претвори вакцинационо-профилактичку. И већ сада, пажња се свуда усмерава не на лечење болести, већ на њену профилаксу. Али то није она профилакса која је постојала у совјетским временима, када се градио систем превентиве кроз одговарајући начина живота. Данас је реч управо о вакцинационој профилактици, о имунизацији помоћу вакцина. Скоро све што није у складу са таквим прилазом, сматраће се – недопустиво.

Питање: Резултат тога биће замена човековог природног имунитета – вештачким без кога он неће моћи да живи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Апсолутно тачно! На пример, већ се производи вакцина против гојазности, и обрнуто, против претеране мрашавости.

Питање: На који начин је СЗО помогла реализацију планова Фонда Рокфелер?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Њеном настанку претходило је стварање, у Вашингтону године 1943. – Управе за помоћ и обнову Организације нација (АПООН). У њене задатке спадало је и помагање људима у крајевима ослбођеним од фашиста; при Управи је функционисало Оделење за здравље. АПООН се изграђивао као структура са искључивим утицајем САД. Американци су наступали као њени непосредни руководиоци. Но, основе и принципе рада поставило је Међународно оделење за здравље (МОЗ) Фонда Рокфелер.

АПООН је била не само претходница СЗО, већ је неприметно постала и ковачница кадрова за нову организацију. У јулу 1946. године на Међународној конференцији за здравствену заштиту на којој је донета одлука о стварању СЗО, већина присутних били су стипендисти Фонда Рокфелер. Прилично брзо и кадрови, и методи, и развијени програми МОЗ су се преселили у СЗО.

Занимљиво је да су САД после званичног формирања СЗО још два месеца размишљале да ли да уђу у ту организацију или не. Представници Совјетског Савеза су активно на томе инсистирали. Иако је сам СССР узео учешће у стварању СЗО, 1949. године је изашао и у њој није био присутан до 1956. године.

Питање: И у УНЕСКО је СССР ушао тек 9 године после његовог стварања…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То је била од самог почетка принципијелна Стаљинова позиција, пошто се на челу организације која утиче на науку, културу, образовање налазио један од најзначајних еугеничараЏулијан Хаксли.

Питање: Да, та структура, са очигледним „дуплим дном“, претендује да контролише поглед на свет човечанства. Отуда и занимање за културне објекте, образовање, науку…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Образовање је за Американце политичка, кључна сфера, инструмент за формирање друштва као таквог, механизам управљања свешћу, УНЕСКО се тиме и бави. Стаљин и совјетски политичари су добро схватили: уколико би ступили у ту организацију, фактички, морали би да се ускладимо са потпуно нама туђим погледом на свет и стандардима из њега проистеклим.

Но, када смо улазили у Светску здравствену организацију, поверења је било више – рекло би се да је сарадња са САД у годинава Великог отаџбинског рата, створила неку илузију да је могуће утицати на стање ствари. Али, то се није десило. Као прво, СЗО је највећим делом финансирана из САД-а. СССР овде није могао да игра важну улогу. Као друго, СЗО је усклађена са моделима Фонда Рокфелер. Зато је Совјетски Савез врло брзо изашао из Светске здравствен организације. И само се током владавине Хрушчова активно радило на интеграцији СССР-а у међународне организације.

Фактички од дана стварања СЗО Фонд Рокфелер је имао у њој скривену улогу: све је одређивао, али никада није отворено говорио о својој делатности.

Питање: На који начин је Фонд Рокфелер утицао на СЗО?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: У пропаганди институционализације међународне здравствене заштите – основани су институти са конкретним задацима, а такође и пракса спољашње контроле остваривања разрађеног програма, тако да је сваки корак врло строго контролисан. На пример, управо од МОЗ-а Фонда Рокфелер преузета је пракса, која је била темељ важних вертикалних кампања СЗО у искорењивању маларије и других болести у свету. То је акциони план усмерен на конкретне резултате у сузбијању одређене болести, у чијим оквирима се стварају, доносе одговарајући потпланови.

Но, свеједно, главно наслеђе Фонда Рокфелер довољно дуго је остало скривено. Реч је о еугеници и о плановима за смањивање броја становништва. То је најважнији, скривени део историје СЗО у којој Фонд Рокфелер има водећи положај.

Кључну улогу у увођењу идеја еугенике у Фонд одиграо је Џон Рокфелер-млађи, предводник другог поколења Рокфелера. Један од пет синова, Џон Д. Рокфелер III, почео је активније, чак и од оца, да шири идеје еугенике. Васпитан је на малтузијанским идејама. Псеудонауку еугенике усвајао је на Униврзитету Принстон под окриљем управника, члана америчког Друштва за еугенику, професора економије Франка Фетера. Даље, Џон Д. Рокфелер III кратко је радио у Бироу за социјалну хигијену породице – организацији која се бавила контролом рађања, а 1931. године прикључио се савету директора Фонда Рокфелер, где се налазио и Фредерик Озборн, који је умногоме предодредио ново виђење еугенике. За време Трећег Рајха Озборн је лично одобрио нацистички еугенички програм као „најважнији експеримент који је икада спроведен“.

Године 1934. када су нацисти већ били на власти у Немачкој, Џон Д. Рокфелер III је написао оцу писмо у коме је изразио жељу да се бави проблемом пренасељености. Почетком педесетих година прошлог века створен је рокфелерски Савет за становништво. Отпочела је свесна еквилибристика: уместо дискредитованог термина „еугеника“ почели су да користе појмове као што су „популациона контрлола“ и „планирање породице“.

Питање: Централну улогу у преименовању еугенике и стварања нове обланде око ње припада Озборну?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да. Ево једне његове изјаве: „Сама реч „еугеника“ је на лошем гласу у неким областима. Људи једноставно не могу да прихвате идеју да је генетска основа на којој је формиран њихов карактер лоша и не треба да се репродукује у наредном поколењу. Они не прихватају идеју да су они, у суштини, нижа врста.“

Озборн је предоложио да се еугеника прода на великом тржишту у новом паковању. Уместо фраза о уклањању људи ниже врсте кроз принудну стерилизацију, треба говорити о слободи избора величине породице у зависности од квалитета живота. Озборн је видео огромни потенцијал за еугенику у контрацепцији и масовном сексуалном образовању становништва. По његовој замисли човек треба сам да дође до мисли да је некултурно, неправилно, нецивилизовано – имати много деце.

Питање: Заиста, овде је тешко нешто приговорити, зато што, као прво, изгледа као да постоји слобода избора, а друго, све идеје се приказују као брига о човеку. Како је реаговала СЗО на ове иницијативе?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: СЗО, покушавајући у почетку да наступи са хуманистичких позиција и вредности, ову идеју је категорички одбацила. Зато је Џон Д. Рокфелер III 1952. године спонзорисао Конференцију о проблемима популације, на којој је и основан Савет за становништво.

После успеха неколико прогама Савета, Фонд Рокфелер му доделио много значајнију суму за развој. А године 1963. Савет је разрадио сопствени програм усмерен на решавање популационих проблема, који је 1982. године дефинисан као Програм науке о становништву. У складу са њом, демографске науке треба да се усмере у три правца: у правцу истраживања у области репродуктивне биологије, технологије контрацепције и у правцу политичких истраживања. Фактички све се сводило на смањивање броја становника.

Амерички економист, писац и истраживач Вилијам Енгдал поводом овога је написао: „Стари разговори о чистоћи расе и уклањање „људи ниже расе“ су прошлост. Ипак, леопард еугенике није променио своје пеге после рата. Постао је много опаснији у Савету за становништвоРокфелер је проницљиво препаковао своју дискредитовану расну еугенику и класну идеологију у одело „популационе контроле“. И уместо да се усредсреди на питања унутрашње политике као што су: сиромашни мигранти, умно заостали… он је проширио свој поглед на све земље у развоју, велико море човечанства које је стајало између породице Рокфелер и реализације њених амбициозних послератних програма Новог америчког доба.“

Заиста, преко лица овлашћених од Фонда Рокфелер ове идеје су почеле врло активно да се шире међу чиновницима, пробијајући се у апарат ОУН. На крају, 1962. године на сесији Генералне скупштине ОУН разматрано је питање повезаности броја становника и економског развоја земаља и деловању ОУН у вези са тим.

Средином шездесетих година ОУН је добила мандат за помоћ земљама које врше контролу становништва преко СЗО и УНЕСКО-а. А године 1967. УНЕСКО је заузела позицију која фаворизује планирање породице. Руковођење овим пројектом на себе је преузео Фонд ОУН за активности становништва (од 1987 године – Фонд ОУН за становништво – UNFPA), чији је званични задатак сарадња земаља у развоју и земља чија је економија у транзицији у решењу демографских проблема. Питање је једноставно постављено: ако желите економски раст у држави контролишите наталитет.

Године 1971. Фонд за становништво прелази у надлежност Генералне скупштине ОУН и на тај начи сви учесници Скупштине постају саучесници у његовим актвностима.

Питање: Глобални програм еугенике!

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, језгро – еугеника, суштина – еугеника! Образлагањем наведених идеја тада се активно бавило неколико „центара мозгова“. Године 1972. на иницијативу Дејвида Рокфелера створен је Римски клуб, који је објавио познати извештај „Границе раста“ у коме се појављује мисао да ће се човечанство, због пренасељености, кроз 40 година сусрести са проблемом недостатка животних намирница.

Пре две године појавио се и познати рад Хенрија Кисинџера „Меморандум 200 о истраживању националне безбедности: последице раста становништва у свету за безбедност САД и њених интереса у иностранству“ (National Security Study Memorandum 200, NSSM200). У њему се отворено тврди да растући број становништва у најмање развијеним земљама и земљама трећег света, представља претњу за националне интересе САД, јер повећава ризик настанка политичке нестабилности и нереда. То може довести на власт у тим земљама снаге које престављају опозицију америчкој политици, и бити узрок смањења испоруке сировина које су потребне америчкој економији. Зато је неопходно користити за остваривање својих циљеве националне лидере, средства информисања, образовање и програме међународних организација за ограничење наталитета. Године 1975. амерички председник Џералд Форд прихватио је овај извештај као званичну политику САД.

Шездесетих до осамдесетих година прошлог века активно се шире програми за добровољно ограничавање наталита кроз праксу планирања породице. Први званичан међународни документ у области демографије је Глобални план акције донет у Букурешту 1974. на Међународној конференцији о становништву и развоју. Програми о становништву почели су да се укључују у агенду помоћи земљама у развоју под паролом да су неопходни за њихов социјално-економски развој.

Питање: Колико је средстава за ово издвојено?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Од средине седамдесетих до средине осамдесетих година прошлог века међународно финансирање програма под вођством САД, када је реч о овом питању, порасло је са 168 на 521 милион долара.

Питање: Какав је био укупан ефекат реализације програма за смањење наталитета?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Значајан. Ако је у периоду од 1960-1965 на једну жену долазило шесторо деце, онда их је у периоду 1985-90 било мање од четири. За 43% смањен наталитет може се приписати ширењу програма за планирање породице.

Но, Фонд Рокфелер популарише и друге методе за смањивање становништва – коришћење такозваних антифертилних вакцина.

Реализација овог програма почела је 1972. године, када је СЗО објединила међународне колективе научника из различитих области и клиничке лекара ради конкретних истраживања, и одредила циљну групу за вакцинацију вакцинама за регулисање фертилности. Заједно са Фондом ОУН за становништво, Светском банком, Програмом за развој ОУН, Фондом Форд и другим организацијама, отпочело је финансирање Програма СЗО за репродуктивно здравље у чијим су оквирима разрађиване и вакцине против зачећа. Само је током првих 20 година на то било протраћено 400 милиона долара.

Биле су потребне вакцине за неутрализацију биолошких функција човековог хорионског гонадотропина (hCG) – хормона који је одговоран за фертилност. Спроведена су озбиљна истраживања о чијим је резултатима написано много чланака. Фонд Рокфелер се, веома далековидо, потрудио да увуче у ова истраживања и научне центре земаља у развоју. На крају је успео да разради прототип anti-hCG вакцине, која ће, како се мислило, довести до појаве савршено новог метода планирања породице.

Питање: Како се користе резултати ових истраживања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Почетком деведесетих година прошлог века СЗО је отпочела масовне вакцинационе кампање против тетануса међу женским делом становништва Мексика, Никарагве, Танзаније, Нигерије, Филипина. Последице примене тих вакцина били су побачаји и друге компликације које су се јављале код вакцинисаних. Мексички комитет „За живот“ алармирао је јавност. Појавила су се питања: зашто се вакцина против тетануса даје само девојчицама и младим женама узраста од 15 до 45 година? Зашто су је више пута примали? И на крају се открило да те вакцине садрже људски хорионски гонадотропин (hCG) који у додиру са носиоцем тетанусовог токсина стимулише образовање антитела против hCG што жену онемогућава да одржи трудноћу. Управо је то био разлог масовних побачаја и неплодности вакцинисаних. Слично се десило у свим земљама, тачније, у 52 земље у којима је вршена вакцинациона кампања и у којима је вакцинисано више од 130 милиона људи. При томе ни једној жени која је добила антитетанус вакцину нису рекли прави састав вакцине.

Када откривене чињенице више није било могуће скрити, СЗО је без објашњења и без правдања једноставно – зауставила ове програме. Ипак, вакцинисане жене, милиони њих, постале су неплодне, а за овај злочин нико није одговарао. Ако је о антифертилним вакцинама написана маса научних радова, о овим, назовимо их „антитетанус“ вакцинама, испитивања су вршена у тајности. Ни једна од њих није била тестирана или лиценцирана за продају и дистрибуцију.

Бивши амерички обавештајни официр Лари Романов у чланку „Поучна прича о СЗО“, написао је да ова организација „испуњава две основне функције: као прво она за своје газде представља инструмент за смањивање становништва у свету, и друго, иступа као моћан маркетиншки агент крупних фармацеутских компанија, конкретно, произвођача вакцина“. Романов је назвао СЗО „међународним злочиначким предузећем“ које ствара синтетичке вирусе да би после тога вакцинисало људе против њих.

Питање: Чудно је што од стране власти држава у којима су вршени злочини није било одговарајуће реакције?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овде је врло карактеристично како су се власти Филипина понашале. Министар здравља ове државе изјавио је да, пошто су вакцине сертификоване од СЗО, филипинско руководство није сумњало у поузданост произвођача. Реч је о две компаније из Канаде и Аустралије. Какви су „ауторитети“ ови произвођачи сведочи и познати скандал који се догодио 1980. године када је поменута аустралијска компанија, заједно Црвеним крстом Канаде свесно ширила епрувете са препаратима крви зараженим СИДОМ-ом

Но, иако су ове чињенице постале јавне никаквих последица за СЗО није било, даље информације о овоме су блокиране. СЗО је одлично увежбала методику лажи и прећуткивања свог учешћа у злочинима.

Питање: Узимајући у обзир какве моћне силе стоје иза програма за вакцинацију, не изненађује такво понашање СЗО.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Желим да се задржим на још једном чеду Фонда Рокфелер, које је потом усвојио Фонд Гејтс – то је кампања масовне вакцинације деце у свету од смртоносних дечјих болести.

Питање: Коју води Дечји Фонд ОУН (УНИЦЕФ)?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да. Године 1990. Фонд Рокфелер покреће Иницијативу за вакцинацију децеCVI, која је резултат заједничког рада Фонда, Програма за развој ОУН, УНИЦЕФ-а, СЗО, Светске банке са приватним и државним партнерима, укључујући и владине установе, научнике и произвођаче вакцина.

Наравно, циљ пројекта је био стварање вакцине која ће се давати орално, само једна доза, а која ће бити ефикасна и јевтина и деловати против неколико болести. Година 1994/95 Фонд Рокфелер је издвојио за CVI 2,5 милиона долара, но, то је, испоставило се, било мало. И тада је штафету преузео Фонд Гејтс (званичан назив – Фонд Била и Мелинде Гејтс).

Питање: Да ли то значи да је Фонд Рокфелер напустио посао?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Никако. Он се бави стратешким задацима. А сфере повезане са имунизацијом, вакцинацијом, стављене су у надлежност Фонду Гејтс.

Главна добротворна идеја, од дана његовог оснивања је свеопшта имунизација. Разуме се, Фонд је тесно повезан са Биг фармом и поседује пакете акција таквих фармацеутских компанија као што су GlaxoSmithKline, Novartis, Hoffmann-La Roche, Sanofi-Aventis, Pfizer и друге. А представници ових компанија учествују у управљању Фондом.

Биг фарма се одавно претворила у моћну лобистичку структуру, која одређује не само развој светске медицине, већ и других сфера живота, пошто се здравство преплиће и са социјалном и са образовном средином. Биг фарма је постала један од најважнијих субјеката делатности, повезана са делатношћу банака и ИТ-компанија.

Године 2017. по оценама међународних аналитичара укупно тржиште Биг фарме износило је 1 трилион и 200 милијарди долара. И његов укупни раст је негде 3% годишње.

Питање: Све је тако испреплетено, а заправо – то је једна велика хоботница.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, један монструм са више глава. Међу овим компанијама нема никакве конкуренције, оне су све сфере одавно поделиле међу собом. Зато данашња прича о борби за посао између различитих фармацеутских компанија – информација је за необавештеног човека.

Питање: Бил Гејтс је финансирао све учеснике трке и њему је свеједно ко ће стићи први зато што се кладио на све?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно. Када се проучи историја тих фармацеутских компанија, испостави се да је свака препуна скандала и трагичних догађаја. Али, очекивано, то се заборавља, и према њима настављају да се односе као према потпуно респектабилним структурама.

Данас Фонд Гејтс заузима друго место на листи финансијера кампање СЗО. При чему највећи део средстава одлази на програме вакцинације.

Године 1998. Гејтс је иницирао програм за вакцинацију деце. Услед погоршања рада механизама за ширење вакцинације у сиромашним земљама, године 2000. основана је Глобална алијанса за вакцине и имунизацију – GAVI (Алијанса за вакцинацију). Створена је управо као инструмент за реализацију овог вакцинационог програма који није могла да оствари CVI.

Питање: Какав је механизам деловања Алијансе?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: ГАВИ је међународна организација чија је основа државно-приватно партнерство. Међу прокламоване циљеве спада: спасавање дечјих живота, заштита здравља људи.

ГАВИ је постала модел за друге облике државно-приватних организација које су, уз помоћ Гејтса, ницале као печурке после кише. Алијансу ствара Светска алијанса за побољшање исхране – GAIN (Global alliance for improved nutrition). У јануару 2003. године појавио се пројекат „Велики задаци глобалне здравствене заштите“, у оквиру кога су научницима нуђени грантови за најбоље иновационе идеје у области здравства. Године 2012. образован је Светски фонд за иновационе технологије у прехрани са седиштем у Јапану. Године 2013. појавила се „Алијанса за глобалну сарадњу у истраживању спремности реаговања на заразне болести“, у којој Фонд Гејтс игра кључну улогу. Ово је, наравно, далеко од потпуног списка државно-приватних организација из којих вире рогови Фонда Била и Мелинде Гејтс. Механизам њиховог деловања фактички омогућава да приватни интереси дефинишу програме у области здравства, да их озаконе, а онда мобилишу ресурсе, па и државне.

На тај начин гради се нека нова архитектура глобалне здравствене заштите, храњена од државно-приватних структура, где СЗО наступа у улози техничког извршиоца, обезбеђујући свим тим фондовима и пројектима легитимност и статус међународних пројеката. При томе сама СЗО фактички губи свој ауторитет и постаје једна од многобројних структура. Зато се Фонд Гејтс претвара у највећег спонзора, важног играча који може да одређује основне активности у сфери здравствене заштите.

Можемо се присетити изјаве Била Гејтса на конференцији TED 2010. године у Калифорнији, у којој признаје да је помоћу вакцинације могуће смањити становништво на планети за 10-15%. Или можемо навести његове речи које је изрекао када се говорило о неопходности борбе са сиромаштвом и болестима, посебно дечјим, помоћу социјалних мера: „Неки тврде да побољшање здравља захтева искорењивање сиромаштва. Но, није неопходно искоренити сиромаштво у свету да би се искорениле богиње. И није неопходно искоренити сиромаштво да би се самањила маларија. Нама је потребна производња и дистрибуција вакцина.“ Овде је Гејтс крајње циничан и отворен.

Питање: Осим вакцина постоје и бројна друга средства која утичу на човеково здравље: електромагнетна зрачења, пестициди за које се још у Трећем рајху знало да разарајуће утичу на ДНК, кућна хемија и друге за нас уобичајене ствари које могу довести до проблема у репродукцији и изазвати друге мутације.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Потпуно тачно. Промене које се одигравају тичу се свих сфера нашег живота. Међу њима је и дигитализација помоћу које се мења структура мозга. А из свих могућих фондова, све чешће, долазе информације о њиховим плановима да промене човекову природу.

Недавно је СЗО изјавила да четири нова соја КОВИД-а треба да добију називе познате људима. Назвали су их: Алфа, Бета, Гама, Делта. Овде се одмах јавља асоцијација на роман Олдоса Хакслија „Врли нови свет“ јер су касте људи описане у њему, назване управо тако: Алфа, Бета – то су интелектуално најразвијенији људи, елита, Гама и Делта се користе за тежак физички рад, њихов мозак није сасвим развијен, они врше искључиво примитивне операције. Интересантно је што су сојеве везали за одређене територије: назив Алфа дат је соју из Велике Британије, Бета – из Јужне Афrике, Гама – из Бразила (мулати, латиноси), Делта – је припала Азијатима. По америчкој скали Руси улазе у категорију „Азијати“ што значи Делта. У том смислу, немогуће је не разумети да је западна антиковид вакцинација – далекосежни пројекат са непредсказивим последицама за човечанство.

23.09.2021.

 Разговор водио: Димитриј Перетолчин
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/volshebniki_strani_voz

Валентин Катасонов, МЕТАМОРФОЗЕ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Светска здравствена организација (СЗО) – једна је од специјализованих установа ОУН, коју чине 194 државе-чланице. Основна функција организације је решавање међународних здравствених проблема. Основана је 1948. године са седиштем у Женеви.

Током деценија свог постојања све специјализоване установе ОУН су претрпеле промене, али највеће су се одиграле у СЗО. И данас се СЗО убрзано мења пред нашим очима. Крај овог процеса може бити потпуно другачији статус СЗО од оног који је имала у ХХ веку.

„Пандемија“ која је почела 2020. године показала је да СЗО није више обичан специјализовани орган ОУН који помаже државама-чланицама да решавају своје проблеме у области здравства. Улоге СЗО и држава-чланица су се промениле: сада СЗО почиње да командује државама које испуњавају њена наређења.

Раније је СЗО издавала „препоруке“, а сада – наредбе. Национални здравствени органи држава-чланица почињу да губе свој суверенитет. Имајући ово у виду СЗО је правилније назвати институцијом са јако наглашеним особинама наднационалне организације.

Револуционарни догађај у историји СЗО је појава, средином две хиљадитих година, Међународних медицинско-санитарних правилаММСП (International Health Regulations). Она су донета на 58. сесији Светске здравствене скупштине 23. маја 2005. године, и потпуно престројила односе између националних и глобалних здравствених система.

Овоме је претходило укључивање приватних структура у финансирање СЗО. Најмоћнији међу њима, постао је Фонд Била и Мелинде Гејтс – највећи „добротворни“ фонд са активом која премашује 50 милијарди долара. Постоје и други извори финансирања осим уплата држава – разне врсте добровољних прилога. Навешћу дванаест основних извора финансирања двогодишњег буџета СЗО за 2018-2019 годину (милиони долара, а у заградама – удео у укупом финасирању у %): САД (уплата државе) – 893 (15,9); Фонд Била и Мелинде Гејтс – 531 (9,4); Велика Британија – 435 (7,7); Глобална алијанса за вакцинацију и имунизацију (GAVI) – 371 (6,6); Немачка – 292 (5,2); UNOCHA (Управа за координацију хуманитарним питањима) – 192 (3,4); Јапан – 182 (3,2); Rotary International – 143 (2,5); Светска банка – 133 (2,4); Европска комисија – 131 (2,3); National Philantropic Trust – 108 (1,9); CERF (Централни фонд за реаговање у ванредним ситуацијама) – 87 (1,5).

Укупно, највеће износе су уплатиле државе (САД, Велика Британија, Немачка и Јапан) обезбедивши на тај начин 32% прихода у буџету СЗО. Сви остали извори из првих дванаест обезбедили су – 30% дохотка. Неки од ових недржавних извора су веома удаљени од проблема медицине и здравства. СЗО је донела због тога посебан документ WHO’s engagement with non-State actors (Односи СЗО са недржавним структурама).

Фонд Гејтса чврсто стоји на другом месту (после САД) по величини уплаћеног износа у буџет СЗО. На иницајативу Фонда Била Гејтса и под његовом контролом основана је Глобална алијанса за вакцинацију и имунизацију (GAVI). Фактичко присуство Фонда Гејтс у СЗО треба проценити на основу укупног удела Фонда и Алијансе у финансирању; њихов укупан удео у буџету СЗО 2018-2019 године износио је 16%.

Године 2021/21 слика извора финансирања још је занимљивија. Међу државама-чланицама СЗО на прво место је избила Немачка, која је нагло повећала свој удео на 13,85%. САД, обрнуто, нагло су умањиле свој удео – на 7,12% (одлука је донета за време владавине председника Доналда Трампа). Удели осталих водећих земаља знатно су се смањили. На пример, удео Велике Британије на 5,76% (у односу на 7,7% у претходном буџету), Јапана – 2,14% (у односу 3,2%).

А по подацима за 2021/22 годину учешће недржавних извора финансирања изгледа овако (удео у %): Фонд Била Гејтса – 10,47; GAVI – 5,76; Светска банка – 2,57; Rotary International – 2,42; UNOCHA – 2,11. Појавио се још један финансијски извор – COVID-19 Solidarity Response Fund (SRF) или Фонд за солидарно реаговање на КОВИД-19, који је основан 2020. године.

Сваке године улога „неформалних“ извора финансирања (уплате које не долазе од држава) расте. Финансирање из „неформалних“ извора већ је премашило износе уплата држава чланица. Музику у СЗО данас наручују „неформални“ – Фонд Била Гејтса, GAVI, Светска банка.

Узмимо, такође, у обзир и „ванбилансне“ операције СЗО – оне које се не приказују у официјелном буџету организације. Основни извор „ванбилансног“ финансирања СЗО је Фонд СЗО (WHO Foundation), који је створен 2020 године. То је паралелна организација која формално није везана са СЗО, али решава исте задатке. Фонд СЗО опстаје на рачун добровољних прилога и остварује своју делатност помоћу издавања грантова. Поменути Фонд солидарног реаговања на КОВИД-19 (SRF) такође управља Фондом СЗО.

Циљ Фонда СЗО дефинисан је паролом: „Три милијарде“. Ови циљеви, укључени су у стратешки петогодишњи план СЗО. Први циљ је, како они говоре, заштита 1 милијарде људи од ванредних ситуација у области здравља; други, ширење здравствених услуга на још 1 милијарду људи; трећи, обезбеђење до 2023. године здравог живота и благостања за 1 милијарду људи. Нејасно је да ли поменуте милијарде треба сабирати или је реч о једној истој милијарди у три ипостаси. Рецимо, милијарда која ће остати на планети после „Великог ресета“ Клауса Шваба.

На сајту Фонда СЗО нема података, дакле, није могуће пронаћи бројке које би показале обим финансирања. Фонд СЗО, како саопштавају неки посматрачи, добија прилоге али скрива изворе. Постоје претпоставке да су главни донатори компаније Биг Фарме или компаније других привредних грана које желе или да рекламирају своје производе, или да се „искупе“ код СЗО

Навешћу један случај. У пролеће неки заштитници здравља су сазнали да је Фонд СЗО добио прилог у износу од 2 милиона швајцарских франака (2,1 милион САД долара) од мултинационалне компаније Nestlé, коју оптужују да производи, за здравље опасно, млеко у праху за децу. Генерални директор Фонда СЗО Анил Сони (Anil Soni) стао је у заштиту овог прилога, изјавивши да добијена средства не значе и одобравање, од стране СЗО, делатности компаније. Коментаришући скандал, Анил Сони је рекао да се Фонд стара да буде „прозрачан“, али донатор има „право на анонимност“.

Иако укупни финансијски потенцијал Фонда СЗО није јаван, понешто, о обиму његове делатности, ипак је познато. Тако, Анил Сони, каже да је Фонд СЗО предао Фонду за солидарно реаговање на КОВИД-19 (SRF) 250 милиона долара. Велики део ове суме је допунио буџет СЗО.

Једном речју, при СЗО је створена структура у сенци под називом „Фонд“, која сакупља прљав или не сасвим чист новац анонимних донатора. А СЗО популарише њихове производе и затвара очи на безобразлуке „добротвора“.

Фонд СЗО изјаваљује да он не ради само са крупним корпоративним донаторима, већ и са милионима малих приложника. По принципу „од сваког по мало – и није више мало“. Још Фонд СЗО није угледао светлост дана, а већ су му предложили заједничку кампању са другим фондом – Фондом Била и Мелинде Гејтс. Та кампања је отпочела у мају под називом  Go Give One (Помози једном). Два фонда организују прикупљање донација малих износа на добротворним скуповима од милион људи, по целом свету. Нешто слично crowd-funding-у (сарадња људи који добровољно обједињују своја новчана средства или друге ресурсе да би подржали напоре других људи или организација). За Go Give One направљена је специјална онлајн платформа за прилоге. Циљ покренуте кампање је: сакупљање средстава намењених реализацији пројекта COVAX Advanced Market Commitment (COVAX AMC). То је иновациони механизам финансирања и куповине вакцина против КОВИД-19, којим управља GAVI. То јест, у крајњој линији, исти – Фонд Била и Мелинде Гејтс.

Механизми COVAX AMC и кампања Go Give One позвани су да усреће бесплатним вакцинама, стотине милиона људи у земљама које се убрајају у сиромашне. Америчка компанија Pfizer и немачка фирма BioNTech изјавиле су почетком лета да планирају производњу, у наредних пола године, две милијарде доза вакцина против КОВИД-19, за испоруку земљама са ниским и средњим дохотком. Део ових доза биће достављен линијом COVAX AMC, то јест, бесплатно. Седамдесет две од деведесет две земље са ниским дохотком које имају право на бесплатне дозе од АМС, већ су добиле прве партије вакцина. Сакупљен кроз онлајн платформу Go Give One под заставом СЗО – новац ће се на крају наћи на рачунима компанија Биг Фарме.

P.S. Немачка и Француска ове године су предложиле да се изврши реформа СЗО у циљу подизања ефективности њене делатности. Предлог ће се разматрати у октобру. Детаљи још нису познати. Експерти претпостављају да ће доћи до ширења финансијске базе организације и њених овлашћења. Биће то још један корак на путу претварања СЗО од заједничке организације држава у наднационалну организацију
13.09.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-metamorfozy-vsemirnoj-organizacii-zdravooxraneniya/

Афанасиј А. Фет, КО СВИЦИ У СВИТАЊЕ…

Ко свици у свитање,
Посвуд крилати звуци роје;
И снове вољене
Неће да пусти срце моје.

Цвет је надахнућа
Тужан сред трновите јаве,
И прошла прегнућа
Далеке су вечери плаве.

И сећање јечи,
И вреба, на срце ће лећи…
О, кад бих без речи
Голом душом знао рећи.

1844.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, КО СТЕ ВИ?

Не вјеруј непријатељу своме вавијек,
јер као што гвожђе рђа, тако бива и
са лукавством његовим.

(Сир. 12: 10).

За грло хватају русфобске звери,
А ми само слушамо: Партнери, партнери!

У мишију рупу мрзитеље треба;
Ал’ како их наћи, за границом су чеда!?

Тамо је живот, а овде к’о у смећу
Уморили се од бриге за народну срећу.

Да л’ је мука што „шушке“ из џепова вире
Или што у Русији Иван изумире?

Туђинима пуни родни нам простори,
А нама певају: Партнери, партнери!

Но, ако су ђаволи сарадници ваши,
Ко сте онда ви – владаоци наши?

26. августа 2021
Скит Ветрово

Валентин Катасонов, САВРЕМЕНА НАУКА КАО НОВА РЕЛИГИЈА – ПРЕЛАЗНИ ОБЛИК КА РЕЛИГИЈИ АНТИХРИСТА

НАУКА КАО РЕЛИГИЈА. О „АКАДЕМИЈИ НАУКА“

Наука данас представља, за већину људи, највиши ауторитет. Многима је заменила веру у Бога и Бога као ослонац. Наука се нашла изнад Бога. Она сама је Бог. Фраза: „Наука је рекла“, постала је крилатица. Ако је она нешто рекла, значи да је тако, и даљем разматрању не подлеже. Прво, зато што узет као појединац, грађанин нема, по правилу, довољно знања, изворних информација које су неопходне, опреме и времена да би нешто проверио и, уколико је потребно, оповргао. Друго, ако неко није сагласан са оним што је „наука рекла“, његов приговор друштво не жели да чује. Таквог дисидента неће спалити на ломачи (као што је то у средњем веку чинила инквизиција), већ ће једноставно игнорисати и ућуткати. Зато је наука као религија постала монополска институција; ризик појављивања јереси, способних да подрију њен ауторитет, данас је минималан. Она је организована по принципу тоталитарне секте.

Наука је постала религија са свим својственим јој атрибутима. Она има свој „символ вере“; у њему су садржани сви основни догмати науке као религије. Пре свега – догмат материјализма. Такође, догмати рационализма, емпиризма, експерименталне провере итд. То су базни догмати који су формулисали философи у XVI – ХVII веку. После тога појавили су се догмати другог поколења. На пример, догмат еволуционизма и постанка човека од мајмуна. Догмат такозваног „дарвинизма“ о коме ћемо посебно говорити. Наука има и своје свеце – знамените научнике из прошлости, непорециве ауторитети. Створена је и посебна хијерархија у облику научних звања и научних степена, дужности. На врху хијерархијске пирамиде налазе се жреци – академици и председници академија наука. Близу врха су гуруи које сви морају да слушају (на пример: Чарлс Дарвин, Алберт Ајнштајн). На крају, и наука има бројне ритуале који подсећају на црквену службу. Рецимо, одбрана дисертација, избори академика, свечано додељивање Нобелове награде итд.

Академија наука – најозбиљнија је институција чија историја сеже дубоко у прошлост. Неки мисле да се академија наука корени у времена када је Платон основао своју Академију – место у коме је шетајући, беседио са ученицима о свету и метафизици. Платонска Академија је религиозно-философски савез основан 380-тих година п.н.е, близу Афина, у крају названом по митском хероју Академу. У Академији је проучаван широки круг дисциплина: философија, математика, астрономија, природне науке и др.; унутар ње постојала је подела на старије и млађе; основни метод обучавања била је дијалектика (дијалог). 1

Но, по мом мишљењу, савремена академија наука копира једну другу институцију из прошлости. Заправо – институцију која се код древних Јевреја звала „јешива“ – школа за проучавање Талмуда. Други назив ове школе био је „академија“. Убрзо након Рођења Христовог, када су Јевреји изгнани из Јерусалима и Палестине, низ јешива био је организован ван граница Јудеје, чак и Палестине, на територији Вавилоније (Јавна, Сура, Пумбедита). Јешиве (академије) су у некој мери, замениле Јеврејима седамдесетих година Јерусалимски храм, и биле центар јеврејског духовног живота . Неке од ових јешива (академија) бавиле су се на само изучавањем Талмуда, већ и његовом даљом дорадом. Конкретно, Академија у Сури је завршила разраду Вавилонског Талумуда2

„Вавилонски Талмуд у суштини представља тумачење и развијање Мишне, онако како је продубљивана у великим академијама Вавилоније. Иако не постоји тачан датум почетка или завршетка овог периода, по традицији, период Вавилонског Талмуда датира од дана Абва Ариха (обично званог Рав) и Самуила, од прве половине трећег века до краја предавачке делатности Равина 499. године. Најважније академије су се налазиле у Нехарду, Сури, Пумбедиту, Махозу. Када би две или више академија радиле напоредо, центар изучавања се често премештао из једне у другу. Делимично је то било условљено политичким прогонима; на пример Нехардеја је била разрушена 259. године, после Самуилове смрти, и обновљена тек касније; а делимично би се јешива обнављала и кроз фигуру предавача који је био на челу академије. Водећи учитељи су били Самуил у старој школи у Нехради, и Рав, оснивач академије у Сури.“3

У академијама су радили људи које су звали „научници“, „књижевници“. Највећи ауторитети су носили звање „доктор“. У таквим академијама научници су припремали рабине – „кадрове“ за рад у синагогама. „Током многих поколења из јешива (академија) су излазиле духовне вође јеврејског народа. Користећи се врховним ауторитетом међу Јеврејима, јешиве су вршиле и законодавну функцију… Јешиве су умногоме условиле социјалну структуру јеврејства“4

Упоредна анализа два типа академије из прошлости – Платонове академије и академије древних Јевреја – показује да савремене академије наука имају много више сличности са другим обликом. Академије древних Јевреја су решавале задатке како религиозног тако и социјално-политичког карактера. Пре свега, оне су биле позване да обезбеде контролу јеврејских вођа над народом. Од талмудских академија направљен зборник закона, прописа и норми постао је истина у последњој инстанци. „Талмуд каже“ – представља императив веома сличан фрази „Наука је рекла“. Савремена наука (не само академска) не бави се, пре свега, потрагом за истинама (као што је то било у Платоновој академији), већ стварањем истине и, касније, њеним увођењем у свест милиона људи (као што се то радило у академијама које су створиле Талмуд и увеле у свест јеврејског народа његове идеје). Религиозна компонента савремене науке је несумњива.

СМРТ НАУКЕ

Сећамо се да је Фридрих Ниче једном рекао: „Бог је мртав!“ Но, ако за људе Бог више не постоји, онда за њих не постоји ни много тога другог, па ни наука као средство за познање Истине. Ако ишчезне Највиши и Коначни Објект спознаје, онда ишчезава и спознаја. Постоји њена имитација. Ако је Бог умро, онда је умрла и наука као веома важна форма сазнања. Нажалост, нико данас не жели да ризикује и призна овај „медицински факт“ – смрт науке.

Тема – „смрт науке“, данас је – табу. Мени је доспела у руке једна књига која је, на неки начин, повезана са овом темом. Њен наслов је „Крај науке“, а аутор је Американац Џон Хорган.5 Треба признати да амерички аутор даје другачији смисао синтагми „крај науке“ од оног који сам навео. По мишљењу Џона Хоргана, наука се једноставно приближила границама спознаје света и даље ширење знања о њему веома је проблематично. Основно је урађено, остаје бескрајно много детаља који и нису толико важни. Научници су осуђени да сакупљају „мрвице“. Ипак, неке чињенице и примери наведени у Хоргановој књизи, сведоче да је наука престала да буде наука, и да је од ње остала само маска која људе води у заблуду. Позитивни значај Хорганове књиге огледа се у томе што је успела да покрене дискусију (неко време) о питањима науке, њених циљева, могућности и будућности. Углавном се дискусија водила на Интернету и у електронским средствима информисања. Међу бројним сличним публикацијама посебно желим да издвојим чланак-рецензију Јевгенија Балацког „Џон Хорган о крају науке“6 Са моје тачке гледишта, Балацки врло јасно акцентује и доноси дубље закључке од самог Џона Хоргана. Навешћу у потпуности завршни део чланка-рецензије, који садржи четири закључка:

ПРВО, готово све науке су се саплеле о проблем ефективности. Када се пређе одређена емпиријска граница, даљи раст научног знања постаје несврсисходан и нерационалан. Сувише скупо, сувише сложено, сувише далеко од реалности. И овде је Џорн Хорган апсолутно у праву. Путеви којима би се могли савладати проблеми који се јављају још се не виде, што нам дозвољава да говоримо о крају науке.

ДРУГО, као никада раније, јасно се може уочити условност научног знања. У последње време, све чешће се појављују резултати истраживања који претендују на преиспитивање традиционалних теорија, ако не и на њихово потпуно укидање. Најчешће се такви резултати појављују у историји, астрофизици и биологији. Ипак, ако је једно, чак и веома важно откриће, способно да сруши целокупно претходно знање, колико је вредело то знање, које су савременици тако високо ценили; слично случају замене Птоломејевог система Коперниковим, који претендује да постане типичан у савременој науци. Ова опасност још није реализована, но само њено постојање омогућава нам констатацију: у науци нешто не ваља.

ТРЕЋЕ, сада, као никада раније, одлично се схвата ограниченост научног знања. Навешћу једноставан пример. Цео свет, буквално, гуши се у кока-коли и пепси-коли, а у исто време рецепт тих напитака остаје тајна, технолошки ноу-хау одговарајућих фирми. Зар није чудно да данашњи физичари и хемичари, уз сву чудовишну моћ својих наука, не могу да дешифрују састав некаквог пенушавог пића? И зато је још несхватљивије проучавање процеса испаравања црних рупа. Таквих противречности у савременом животу је много, што још једном доказује истинитост и прагматичких Хорганових ставова о неуверљивости „ироничне“ науке.

ЧЕТВРТО, целокупна савремена наука (а мислим, и наука у будућности) изучава груби, материјални свет, као да се на духовни свет њени закони не односе. Међутим, већина проблема који имају појединци и друштво у целини, лежи управо у духовној сфери. По свој прилици, наука овде ни на који начин не може помоћи. Ако је материјални свет наука већ изучила прилично добро, а духовни не улази у сферу њене компетенције, не завршава ли онда она свој пут? Наведени факт служи као још један аргумент у корист ограничења необузданих, „иронично“ настројених теоретичара.“

На крају ћу додати и свој закључак. Могућности науке да спозна свет данас су се заиста јако сузиле. И у томе се у потпуности слажем како са Џоном Хорганом, тако и са Е. Балацким. Но, желим да нагласим да такве задатке наука и не поставља. Неоглашени задатак данашње науке постао је исти онај који је Карл Маркс формулисао својевремено за философију. Године 1844. „класик“ је дао важну изјаву: „Философи су само на различите начине објашњавали свет, но ствар је у томе да се он измени“. 7 У свим временима постојала је подела науке на фундаменталну и примењену. Док се примењена наука бавила преобликовањем света, фундаментална је спознавала његове тајне, откривала законе. На први поглед и данас фундаментална наука наставља да се бави објективном спознајом света. Но, тако је само на први поглед. Заправо она се одавно бави његовом променом. Основни објекат тог преобликовања је човекова свест. Дарвинизам је први експеримент такве врсте. За оне који су га организовали, овај експеримент се показао успешним. Но, наука која се бави границама људске свести – није наука. Ми овде имамо посла са подметањем. Нама говоре о „науци“, но ње већ одавно нема. То је нова религија. Прелазна форма ка светској религији антихриста.

БУНТ ПРОТИВ БОГА

Треба запазити да лажни пророци науке делују опрезно, у етапама. Могуће је издвојити три основне етапе у развоју науке од када се појавила у XVII веку:

1) Замена циљева научне делатности, постепено одрицање од поимања Истине и замене највишег циља бесконачним бројем парцијалних „практичних“ задатака;

2) критика Хришћанства као „реакционарног“ погледа на свет, који противречи догматизму позитивне науке;

3) утицање на људе да прихвате њене „догмате“ који ће бити саставни део учења антихриста.

Сада се налазимо у другој фази која је почела у Француској, у епохи Просветитељства (XVIII в.), када су неки философи од тихог неприхватања Хришћанства прешли (први пут после много векова) у директан напад на њега. Најочигледније, свој богоборачки карактер, „корпорација научника“ је демонстрирала у нашој земљи, у прошлом веку. Апогеј тог „теоријског“ богоборства представља појава такозваног „научног атеизма“ у СССР-у. Совјетског Савеза нема већ четврт века. Ипак, богоборство „корпорације научника“ није нестало, оно се само на неко време повукло у сенку.

О његовом постојању сведочи периодично понављање напада „научних атеиста“ из заседе. Довољно је сетити се „Писма десеторице“ које су упутили наши академици Председнику Русије године 2007. Писмо садржи позив да се оконча са црквеним мрачњаштвом у сфери образовања младих. Најистакнутије и најпознатије фигуре међу потписницима били су лауреати Нобелове награде Виталиј Гинзбург и Жорес Алфјоров. Ево фрагмента из писма: „Но, ми не можемо остати равнодушни када се врше покушаји да се научно Знање подвргне сумњи, да се одстрани из образовања „материјалистичко схватање света“, замене научна знања – вером. Не треба заборавити да је курс према иновативном развоју који је држава заузела, могуће остварити само у случају ако школе и факултети наоружају младе људе знањима до којих је дошла савремена наука. Не постоји никаква алтернатива тим знањима.“

Размишљам, да су аутори и потписници овог писма живели у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, неизоставно би ушли у састав активиста Губелмановог (Јарославски) „Савез борбених безбожника“.8 Нема никакве сумње да је такозвана „позитивна наука“ Новог доба – религија. Свака религија се заснива на вери. Наука се такође заснива на вери, вери у аксиоме.9 Многобројни научни аксиоми више су него сумњиви, у сваком случају немогуће их је представити као „армирано-бетонски темељ“ науке (теорије). Аустријски математичар Курт Гедел доказао је „теореме о непотпуности“ (1931). Њихова суштина је у томе да сваки формални систем (систем математичких аксиома), одређеног нивоа сложености, поседује или унутрашњу противречност или је непотпун.10 То јест, у врло сложеним системима може се наићи макар један исказ, чија се ни истинитост, ни лажност, не може доказати средствима самог тог система. Потребан је „допунски улаз“, чију истинитост или лажност није могуће доказати помоћу формалне логике. Геделове теореме су нанеле су озбиљан ударац философији рационализма.11

Број ових аксиома се непрестано увећава, и њихов значај се мења, неки ишчезавају не оставивиши трага у свести човечанства, други, насупрот, јачају, и њихов рејтинг расте. На прво место избија аксиом: „Бога нема“ (атеизам). Њему конкурише други аксиом: „Ми не знамо да ли Бог постоји или не постоји, али нама то и није важно“ (агностицизам). Постоји још један конкурентски аксиом: „Бог постоји, али од тренутка када је саздао наш свет, Њега као да нема. Удаљио се и почива. Свет живи и развија се независно од Бога“ (деизам). Но, ово је још увек „цвеће“. Наступиће последња времена (описана у Апокалипси), када ће се појавити нови „аксиом“: „Истина, ипак, постоји. Извор истине је у последњој инстанци – ђаво“. То неће бити обичан „научни аксиом“, то ће бити „декрет“ антихристов који ће обавезивати сваког човека да мисли и делује имајући на уму овај „аксиом“. А лажни пророци последњих времена ће објашњавати људима смисао тог највишег „научног аксиома“ и контролисати да ли га сви антихристови поданици „испуњавају“.

Рецимо, појам „бајке“ који користи апостол Павле12, обухвата у потпуности многе савремене „научне“ теорије. На пример: да човек води порекло од мајмуна, да је живот на Земљи рођен из мртве материје, да је Васиона „створена“ из „великог праска“, затим „научне“ теорије о пореклу непознатих летећих објеката (НЛО), о постојању живота на другим планетама и другим галаксијама итд.

Валентин Катасонов, ЛАЖНИ ПРОРОЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА. ДАРВИНИЗАМ И НАУКА КАО РЕЛИГИЈА, (одломак из књиге стр. 48-55)“

Превео: Александар Мирковић

Наслов оригинала: Валентин Катасонов, «Лжепророки последних времён. Дарвинизм и наука как религия, Кислород“, 2017.

Извор: https://royallib.com/read/katasonov_valentin/lgeproroki_poslednih_vremyon_darvinizm_i_nauka_kak_religiya.html#0

НАПОМЕНЕ:

1 Током Платоновог живота академици су били Аристотел и још многи који су касније постали познати философи. После Платонове смрти академија је неколико пута обнављана, при чему је поштована идеја првобитне академије. Тек такозвану „пету“ Платонову академу затворио је византијски император Јуснинијан 529. године.

2 См.: Сура. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http:// http://www.eleven.co.il/article/13975

3 «Талмуд»: http://www.google.ru/url?url=http://www.evreyatlanta.org/__media/books/talmud.doc&rct=j&frm=1&q=&esrc=s&sa=U&ved=0ahUKEwiM0u__iufPAhVKb5oKHSbsA3wQFggnMAQ&usg=AFQjCNGjhchrk98hnMLhP2GxuXldm3xg0A

4 См.: Иешива. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http://www.eleven.co.il/article/11719

5 Хорган Джон. Конец науки // Перевод с англ. – СПб.: Амфора – Эврика, 2001.

6 http://kapitalrus.ru/articles/article/dzhon_horgan_o_konce_ nauki/

7 Маркс К. Тезисы о Фейербахе. Маркс К. и Энгельс Ф. Соч. в 50 т. – М., 1955–1981. Т. 3. С. 4.

8 Савез борбених безбожника (Сою́з вои́нствующих безбо́жников, ранее — Союз безбожников; Общество друзей газеты «Безбожник») — добровољна друштвена организација у СССР-у која је постојала од 1925-1947 година. Циљ овог удружења била је идејна борба против религије у свим њеним облицима. Председник Централног савета Савеза безбожника био је Јемељан Јарославски до 1943. године, а после његове смрти до распуштања, 1947. године, Фјодор Олешчук.

9 Аксиома (др. – греч. ἀξίωμα – тврдња, постулат) – исходни став неке теорије (науке), који се прихвата у оквирима дате теорије (науке) као истинита без потребе да се доказује и користи се у доказивању других ставова (у математици се такви докази зову „теореме“).

10 Прва Геделова теорема: „За било коју формалну теорију која потврђује основне аритметичке истине, може се конструисати аритметичко тврђење које је истинито али није и доказиво унутар саме те теорије. То значи, да било која теорија која је способна да изрази елементарну аритметику не може бити у исто време и конзистентна и потпуна.

11 См.: Успенский В.А. Теорема Гёделя о неполноте. // «Популярные лекции по математике». – М.: Наука, 1982.

12Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себе учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине и окренуће се бајкама.“ (2 Тим. 4:3–4).

Олга Четверикова, О МОРАЛУ У НАУЦИ, ТРАНСХУМАНИЗМУ И ПОСТЧОВЕКУ

Питање: У последње време често слушамо о трансхуманизму. Шта Ви под тим термином подразумевате?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Термин се појавио негде почетком педесетих година. Формулисао га је Џулијан Хаксли – први генерални секретар УНЕСКО-а, члан британског друштва за еугенику. Пошто се залагао за смањивање броја становништва звали су га „Малтус 20. века“. Термин користи у једној од својих књига у којој објашњава како је човекова дужност да себе превлада, да изађе из оквира својих могућности и да су му зато потребни неки нови инструменти. Са развојем технологије појавила се могућност да се измени не само свест човекова, него и његова природа.

Као православни човек, сматрам да смо саздани по образу и подобију Божијем. Но, та идеја се заборавља. Људи су одлучили: ако су смртни и подложни болестима – онда су несавршени. Значи, потребни су неки механизми који ће им омогућити да стекну бесмртност. Сва древна езотеријска учења – Кабала, гностицизам, манихејство – решавали су један исти проблем: како стећи тајна знања која могу помоћи у достизању бесмртности. Но, бесмртност се није достизала помоћу духовног усавршавања, већ некаквим психотехникама. То јест, човек је заборавио пут који му је указао Господ: духовно и морално се усавршавајући ти ћеш спасити своју душу. Напуштање овог пута довело је до тога да су сви почели да стављају акценат на технологије. Сва градска цивилизације која је без Бога, ослања се искључиво на технологије: први град је основао Каин – онај који се одрекао Бога, земље, свога оца. Технологије и занати описани у Библији – проналасци су Каинових потомака, а не Ситових, о којима готово ништа није написано јер су наставили да живе са Богом, и фактички чине оно што ми зовемо црквом. Од тада је човечанство пошло различитим путевима. Један део наставља да живи са Богом и њима је најважнији духовни живот и морал, а други део се тога одрекао и развија технологије.

Питање: По чему се трансхуманизам разликује од хуманизма?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Хуманизам се развио као конкуренција хришћанству: ако у центру хришћанског погледа на свет стоји Бог, а човек је само његова творевина, онда хуманизам ставља у центар свог погледа на свет човека (без Бога, природно). У хуманизму су главна – човекова права. Трансхуманизам произилази из хуманизма, јер ако човек своју вољу диктира сам себи, он има право да измени сопствену природу. Промена дате, нормалне човекове природе постала је и крај хуманизма. Зато је трансхуманизам истовремено последњи стадијум хуманизма и његово самоуништење.

Питање: Технологије повезане са генетским инжењерингом – срећа су за људску цивилизацију или зло?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Све новине које данас продиру: нано, биоинформационе, когнитивне технологије – нису усмерене на промену околне средине, већ на измену човекове природе. Сматрам да је то недопустиво. Са моралне тачке гледишта у науци постоји граница коју не треба прелазити. Ако се она пређе, наука се претвара у злочиначко експериментисање.

Питање: То јест, генетски инжењеринг не може побољшати човеков генотип?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Нас је створио Господ савршенима. Све наше болести и проблеми имају духовно-моралне узроке. Такође, на рад човековог имунитета непосредно утичу мисли, стање психе. Никакво редиговање и мешање није потребно, зато што тако покренути процеси доводе до бројних последица које је немогуће контролисати – као у антиутопији.

Питање: Постоји један популаран правац међу трансхуманистима – крионика. Према писању америчких таблоида, многи познати људи – Парис Хилтон, Бритни Спирс, Лари Кинг, потписали су уговор да њихова тела буду залеђена после смрти. Шта Ви мислите, да ли ће развојем знања у тој области, човечанство добити други живот?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То је апсолутно лажна наука, магија и алхемија. У средњем веку већ су покушавали да направе хомункула и све остало. Тиме се баве људи који су у паници због страха од смрти, па приморавају људе да чине најбезумније подвале. Наравно, то је и чиста превара: на овоме се, једноставно, праве велике паре. Знам да су свету постоје четири крионичке фирме – три у САД, једна код нас, у Русији. Представнике руске елите брине ово питање.

Питање: Шта мислите, ко стоји иза овог бизниса?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Знам да иза прве велике америчке крионичке компаније стоји Макс Мор – трансхуманист који се прославио тиме што је написао манифест: „У славу ђавола“. У манифесту излаже гностичко-манихејску концепцију по којој је човека саздао зли демијург и држи га у тами незнања; но, насупрот њему, налази се светли Луцифер, који доноси човеку знање у виду плода, и колико год Демијург покушавао, на крају ће Луцифер ослободити човека, зато се, пише Мор, треба придружити Луциферу. Гностици, за разлику од православних, сматрају, да је тело – зло. Зли Демијург је сместио људску одуховљену душу у посуду (тело, прим.прев.), због чега настају све несреће и беде. Да би се избавио од тог злог тела, неопходно је да човек спозна „гнозу“ и онда ће се, после низа реинкарнација, вратити

У гностичкој идеологији сви људи се деле на три разреда: духовни људи, душевни људи и телесни. Сматрају да ће се спасити само духовни људи, јер им је дато да спознају тајно знање – „гнозу“. Други ће бити уништени, развејани као прашина, а духовна бића ће се после одређеног периода реинкарнирања вратити одакле су потекли, у почетак.

Изабраност и елитизам су најмоћније идеје које данас покрећу силнике света.

Питање: У својој терминологији трансхуманисти користе појам „постчовек“…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, појављују се нови називи – трансчовек, постчовек. Трансхуманисти сматрају да је човек биолошки објект који се појавио као резултат еволуције: био је мајмун, онда човек, сада, уз помоћ технологије – постчовек, а после тога ће се појавити неко друго постбиће…

Рођак Чарлса Дарвина – Френсис Галтон изјавио је следеће: цивилизација представља препреку природној еволуцији због социјалне политике и социјалне помоћи; хајде да убрзамо процес еволуције и уведемо еугенику, то јест, да ми вршим одабир: људе са добрим квалитетима ћемо „гурати“, а остале – на сваки начин ограничавати у правима и могућностима, смањујући њихов број, да се не би у великом број размножавали.

Питање: А заиста, како решити питање пренасељености на планети ако медицина већ приметно продужава човеков живот?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Остаје још прехамбени проблем. Зато се Гејтс сада занима не само медицином, већ и прехраном. Узгред, француски економист Жак Атали је написао о овоме књигу – „Историја прехрамбених производа“, у којој описује да ће човечанство прећи на синтетичку храну. И ми видимо да се сада ти трендови већ остварују: појављује се синтетичко месо, млеко које се подмеће са етикетом „еко“ или „вегански производ“.

Питање: Трансхуманисти, разматрајући питање техничке сингуларности тврде: у складу са претпоставкама, човечанство ће достићи сингуларност до 2045. године. Како се Ви односите према тој теорији?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Зашто стварати интелект који је немогуће контролисати? Чини ми се да технологије не дозвољавају развијање човекових могућности, оне га, напротив, претварају у додатак технологији. Мозак атрофира на исти начин на који атрофирају и мишићи када их не напрежемо. Зато код деце, која од раног детињства седе за рачунаром или гаџетом, наступа дигитално слабоумље. Ако су пре неколико година родитељи гледали на дигиталну школу са опрезношћу, сада из „прве руке“ могу видети шта је то. Спознали су – резултат таквог школовања су људи којима је лако управљати.

Харвардска група сада разрађује стратегију под називом „Велика конвергенција“ или био-дигитална конвергенција. Она подразумева не једноставну имплантацију чипова, већ фактички формирање неке нове биотехнолошке суштине. Ово и јесте виши стадијум трансхуманизма са којим се завршава етапа еугенике и фашистичких експеримената. За мене је фашизам не само лишавање људи политичких и грађанских права, већ и чињеница да се у њему човек посматра као експериментални објекат. Данас је могуће изводити апсолутно све експерименте – зато, сматрам да човек може изгубити себе.

Ми морамо схватити да је у основи и у центру – човек. Његов дух, душа и тело, а не технолигије. Када нам предлажу да се човек замени вештачком интелигенцијом, то аргументују тврдњом да будућност припада њој – то је безумље!

Разговор водио: Сергеј Елин
Превео: Александар Мирковић

29. август 2021.

Извор: https://argumenti.ru/interview/2021/08/736088