Андреј Фурсов, ОСТВАРУЈУ СЕ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ КЛАУСА ШВАБА

Човека је могуће уништити, али не и победити.
Ернест Хемингвеј

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

У току је глобална прерасподела имовине у свету, без које је немогуће створити ново уређење; и капитализам је настао „ограђивањем“, када су људе гонили са земље, то јест, отимали њихову својину. Исто се дешава и сада, при изласку из капитализма: да би настало посткапиталистичко уређење потребна је маса упропашћених, унесрећених људи, односно, потребно је одузети средства малом и средњем бизнису. Локдаун је коришћен на тај начин и са тим циљем.

Друга ствар, није потребно толико образованих, потребно је довршити процес рушења образовања, процес који је до сада текао еволуционо учиниће револуционарним: уводи се дистанционо образовање. Даље, социјална дистанца представља дресирање социјалне атомизације људи и њихово непрестано застрашивање. Сећам се како су се Меркел и Борис Џонсон, на самом почетку, слично обраћали Немцима и Британцима: говорили су да ће умрети милиони; државник мора да јача самопоуздање својих грађана, а они су одмах почели да застрашују људе. Процес се компликује, и више од тога, нама непрестано говоре да ће доћи још страшније епидемије, то јест – не опуштајте се.

Најважније у свему овоме су социјалне мере, које се спроводе на глобалном нивоу да би створили оно што се зове – нова нормалност. Веома занимљиво, Шваб је написао у својој књизи да све треба радити брзо, у режиму блицкрига, иначе процес неће успети, људи ће се освестити..

А друго, ако бар једна велика земља изађе из овог процеса он ће пропасти. Велике земље су САД, Кина и Русија, пошто код нас још увек постоји совјетско наслеђе Стаљина и Берије, иначе нико са нашим руководством не би разговарао. Управо ће се у Русији, на парадоксалан начин, решавати судбина света – или ће успети у потпуности да реализују своју нову нормалност или ће се спотакнути и завршити у блату. У бици за двадесет први век победиће онај ко падне последњи.

Свако ново уређење, док је у настајању – по правилу је сурово уређење; због тога, што је више отпора том уређењу на свим нивоима, што више том младом насилнику буде избијено зуба – он ће бити мекши. Мислим да спасавање треба разматрати управо на овај начин.

1917. године дошло је до револуције, оформљен је СССР. Совјетски Савез није просто уништио Хитлера, СССР је успорио управо овај процес ултраглобализације који сада имамо, и због тога мрзе Стаљина на Западу. Он је срушио планове глобалиста и одложио долазак 1991. године за отприлике 70 година. Да тога није било, глобализација би стартовала већ двадесетих година.

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

Највећа опасност у савременом свету није демографска, ни климатска, ни енергетска као што произилази из низа радова и публикација. То је све веома важно, али најопаснија ствар за савремени свет је – социјални рат, социјална катастрофа коју су врхови светског капиталистичког систем организовали да би превели капитализам у ново стање – посткапитализам.

Овај социјални рат се води на различитим нивоима. То је рат врхушке против нижег слоја, рат врхушке против средњег слоја, рат унутар врхова, различитих регионалних група, кланова, различитих облика организација, на пример, финансијалисти против индустријалаца, ексисти против корпорокатије. Другим речима, социјални рат који се шири – то је рат, како је то сада модерно рећи, транзициони, за прелазак у нови друштвени систем.

Ово јако личи на оно што се дешавало у Европи од средине петнаестог до средине седамнаестог века, када се на костуру претходног уређења стварало ново. Такав рат је најопаснији. Опасност овог рата произилази отуда што главни објекат присвајања у посткапиталистичком друштву неће бити опредмећени фактори производње, већ духовни и информациони, то јест потребе, вредности, човекови циљеви, односно, објекат присвајања постаје – духовна сфера. Реч није о простом присвајању духовне сфере, већ присвајање постаје главна форма производних односа, како би рекли марксисти.

Данашња борба за традиционалне вредности, која се развија у читавом свету само се формално односи на прошлост – борба за традицију против нечег савременог, међутим, то је погрешан приступ. Заправо, под видом борбе за традиционалне вредности, почиње да се формира принципијелно нова социјална, ако вам је драже, класна борба у посткапиталистичком друштву.

Неки кажу „Али зашто се супротстављати, свеједно су буржуји јачи и они ће победити“. Као прво, није чињеница да ће победити. Друго, срамотно је не супротставити се. Али, постоји још једна ствар, сасвим прагматична и историја показује да се управо тако све у животу и дешава. Наиме ни једно ново друштвено уређење не побеђује нокаутом, увек долази до компромиса и што се више зуба младом насилнику избије супротстављањем на различитим нивоима, то ће мирније и хуманије, ако могу тако да се изразим, бити ново уређење.

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ.

Сама по себи дигитализација је неутралан технички процес, исто као и појава машинске производње. Питање је, међутим, ко је и са којим циљем користи. На основу онога што знамо из књига Клауса Шваба, наступима свакаквих „грефова“ и других, савршено је јасно – дигитализацију не планирају да користе за човеково добро, већ да човека замене и изграде дигитални концлогор. Овом процесу потребно је безусловно се супротстављати, на сваки могући начин.

Постоји још један моменат повезан са дигитализацијом – реч је о појави капиталистичког уређења у којем ће одлучујућу улогу играти неопредмећени, информациони фактори. Наравно, данашња светска врхушка ће се постарати да дигитализацију претвори у процес уз чију ће помоћ моћи да отуђи ове факторе.

Но, свако техничко средство има двосеклу оштрицу. Оно може бити оружје господара, а може бити и оружје онога ко не жели да буде кмет, роб и тако даље… Зато је потребно свим тим методама овладати и користити их за своје добро, и не дозволити да се користе као социјално оружије врхушке.

Схватам да је значајно сложеније учинити него рећи, али других варијанти нема. Нико није укинуо класну борбу, социјалну борбу. Стање у коме је свет живео последњих сто година, резултат је борбе нижих и средњих класа за своја права. Зато чуди како су се људи, буквално током једне године, тих права одрекли. Притисли су их страхом од корона вируса… цела ова историја веома је добро социјално искуство. Човек не треба да дозволи да га претворе у објекат информационо-психолошког терора.

Но, информационо-психолошки терор је много страшнија ствар од дигитализације, јер дигитализације је инструмент, а терор је нешто озбиљније. Њему се треба супротставити.

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

Шта Клаус Шваб подразумева под четвртом индустријском револуцијом: ако су прве три индустријске револуције ово што смо урадили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. Четврта индустријска револуција је промена човековог генома, то је промена самог човека; реализују се маштања трансхуманиста да човека претворе у некакво другачије биће. То јест, завршава се епоха људи и почиње епоха трансхуманистичких бића. Мене то веома подсећа на, сећате се Господара прстенова, Сарумана, а затим и вођу Орка, Азмога, кад вичу: Завршила се ера људи, наступа време Орака.

Дакле, четврта индустријска револуције је револуција која треба да створи Орке, и она се одвија у различитим правцима: у правцу борбе са климом, која је, наводно, резултат људске делатности, иако је та ствар недоказана. Али, ако је резултат човекове делатности, значи, нужно је смањити становништво. Недавно је у Италији изашао рад једног италијанског активисте у коме пише да је планета планирана за три милијарде људи, остали су – паразити, становништво је неопходно смањити. То јест, заокрет према клими, тобоже борба са климом, потпуно је јасна.

Локдауни се могу уводити не само због борбе са вирусом, већи и са климом. А ако се сетите да су сви велики градови трећег света: Лагос, Лима, Њу Делхи, Карачи, под смогом, то јест, као да је сам Бог рекао да се тамо то спроводе, да се уништи мали и средњи бизнис управо у трећем свету. Овог момента, све везано за вирус, захватило је Постзапад, то јест глобални Север, и страдао је мали и средњи бизнис глобалног Севера. Али и много бизниса у најразвијенијим земљама Југа, а то су: Индија, Нигерија, као и најразвијенији део Латинске Америке, ево сада узимају њих.

То јест, ништа се није изменило, заиста се дешава перестројка планете, но на различитим њеним деловима користиће различите варијанте, и, може бити, мало ће попустити дизгине на Северу. Но, у сваком случају, не иде им… Шваб је у својој књизи исказао три страха: први страх – да ће доћи до социјалних немира, социјалног отпора – социјални отпор постоји; други страх је – темпо, веома слаб темпо због саботажа – темпо је низак; трећи страх – ако би једна велика земља изашла из овог процеса све ће се срушити, а са Кином нису успели, у Кини је Си Ђинпинг преузео дигиталне платформе за кинеске ексисте. У САД Трампа су свргли, али тамо није тако једноставно, то јест процес се не одвија како је планер желео, и у овоме видим веома, веома велики залог за макар и уздржани оптимизам. То јест, настаје младо бандитско уређење и што му се више будемо супротстављали, што му више зуба избијемо у почетку, оно ће бити мекше. Желимо да тако и буде.

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

Најсуровији сценарио, најгори сценарио је – био-техно-еко фашизам. То је медицина, то је све повезано са климом и технологијом – то је дигитализација. Фашизам овде не користим у строгом смислу речи, већ као метафору, као уређење апсолутног гушења, тлачења. Но, чак и у Трећем рајху нацизам није све своје циљеве постигао, зато што, како је говорио Хемингвеј, човека је могуће уништити, али не и победити. Довољно је 6-7 процената оних које психологија сврстава у – модални тип личности. Мислим да ће веома тешко успети.

Осим тога постоји велики број становништва изван граница глобалног Севера, то је глобални Југ. Наравно, њих могу их натерати да ратују међусобно, могу их истребљивати, али ако ти своје становништво претвараш у стадо бесловесних оваца, пре или после, доћи ће они са друге стране зидина и поклати стадо. Није случајно арапски мислилац из 14. века Ибн Халдун имао теорију о четири стадијума. Први стадијум – бедуини долазе из пустиње и кољу утовљену врхушку. Други стадијум – друго поколење – то су људи који стварају империју и консолидују је. Трећи стадијум – империја је консолидована и они сада улажу у уметност и науку. Четврти стадијум – сада већ ни у шта не улажу, све су дебљи, ништа их не занима, долази ново поколење бедуина и коље их. Исти процес је у роману Буденброкови описао Томас Ман, социолози га називају “закон Буденброкових“, закон четири поколења. Четири поколења породице, исто је и у бизнису… видимо да овде постоје неке чисто социо-биолошке закономерности.

Дакле, ствара се затворени систем, био-техно-еко фашизма који може проживети, уз масу непријатности, четрдесет-педесет година, максимално. Зато што нико није поништио други закон термодинамике: затворени системи пропадају јер у њима нараста ентропија, то јест снага рушења. Зашто је потребан затворен систем? Гледам у тог истог Шваба, гледам људе који размишљају са истих позиција, и можда грешим, но имам утисак да они имају ужасан страх од живота, и од смрти као дела живота, јер је смрт – део живота. Могућ је и чисто психолошки мотив, поред социјалног, да они желе да се сакрију од живота, да им је страшно. Узгред, ако пажљиво читамо Шваба – та књига је написана под утицајем огромног социјалног страха – да уколико ово што раде не успе, наступа крај, и сви ћемо нестати.

У сјајном роману, мислим да је то најбољи роман у последњих двадесет година, Јурија Козлова „Нови лопов“, веома добро је показан страх западне врхушке од промена и њихове тежње да створе овај апсолутно контролисани свет. Замислите, ја и ви контролишемо социјалне мреже, информације, образовање, све смо ставили под контролу – то је главни фактор производње, неопредмећени. Локдаун је један од начина да се брже пређе у посткапитализам, то је начин уништења малог и средњег бизниса. Ми имамо масу малог и средњег бизниса, људи од којих свако има помало својине над опредмећеним средствима за производњу, и ако их узмемо све заједно – они уравнотежују корпорације. Да би ти људи постали објект експлоатације на основу духовних фактора производње, потребно је од њих отети опредмећена средства за производњу. Узгред, кад посматрамо овај однос – излаз из капитализма веома личи на улаз у капитализам; у 16. веку, у Енглеској је спроведен процес ограђивања, људе су отерали са земље, а овде просто отимају од људи њихово власништво. Обратите пажњу како говоре: Шта ће вам ауто, каршеринг је добар? Шта ће вам сопствена кућа, можете узети кућу у аренду? То јест, ти ништа не треба да имаш.

Године 2016. или 2012., могу да погрешим датум, Фонд Рокфелер је објавио овакав постер: човек стоји на фону прелепог језера, типа швајцарских језера и каже: Ја немам ништа, немам својину, ја сам срећан. Ето, то и јесте стварање новог, они морају створити слој људи који ће бити потпуни објекат за експлатацију у оквирима система који настаје. За њега још не постоји назив, на Западу говоре ексизам, од енглеске речи access, приступ, под њим имају у виду ексистичке структуре као што су Мајкрософт, Епл, Амазон, то јест оне структуре које контролишу и управљају понашањем људи, њиховим потребама, јер ако диктирате човекове потребе, значи ставили сте под контролу сферу његових циљева.

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ

Свет је сувише велики и сложен да би њиме управљали из једног центра. Иако су покушаји да се створи такав систем управљања чињени више пута и чине се и данас. Што се тиче Билдерберг клуба, Трилатералне комисије и сличних структура, реч је пре свега о структурама за разраду и усклађивање одлука које доносе „господари светске игре“ (О. Маркејев) или „господари историје“ (Б. Дизарели) и њиховим тајнама, а не само о затвореним организацијама. Имам у виду неколико десетина краљевско-аристократских и финансијски породица, од којих многе, у овом или оном степену се ородивши међусобно, контролишу основне глобалне финансијске токове, средства информисања и затворену науку, то јест науку природну, друштвену и техничку која опслужује само „господаре историје“.

Обично се под конспирологијом подразумевају примитивне схеме које не објашњавају историјске догађаје историјским закономерностима и главним тендецијама развоја, већ тајном, и, по правилу, злонамерном делатоношћу неких снага (бирајте – масони, редови, специјалне службе итд). Често се такве схеме сматрају неозбиљним. И заиста, немали број радова, који се називају конспиролошким, написали су несавесни аутори у потрази за сензацијама и зарадом. Но, у исто време, може ли неко оспорити чињеницу да нису сви узроци и мотиви онога што се дешава у свету видљиви – обрнуто, они се скривају; далеко од тога да су сви циљеви јавно декларисани – то није природно. Ми одлично знамо да се висока политика води тајно, да је реална власт – тајна власт, зона функционисања „високих финансија“ – такође је тајна. Зато, неретко покушавају да поставе под сумњу реалне анализе скривених механизама историје – ограничени људи, или, профани, или, обрнуто, они који веома добро знају за постојању тајних снага, структура и сл. па труде се да са њих скрену пажњу, да заметну трагове исмевајући озбиљно истраживање као конспирологију.

Погледајте, на пример, Коминтерну, то јест Трећу интернационалу, која је две деценије у тајности планирала и спроводила преврате, устанке, револуције, која је има огромна, тајна финансијска средства и сл. – то је конспиролошка структура, а њен утицај на ток историје – такође је облик консипролошког утицаја? Зашто аналогне буржоаске структуре, које делују у затвореном, скривеном режиму, и поседују много већи политички и финансијски потенцијала нису конспиролошке? Подсећам на речи Троцког да данашњи револуционари седе на Вол стриту.

Разуме се да у основи криза и револуција леже објективни, тачније – системски и субјективни узроци. Нико није зауставио масовне процесе. Но, прво, свет није квантитативни, већ квалитативни појам, како је волео да каже Ајншајн. У свету мала, али добро организована група, у чијим су рукама – огромна средства (својина, финансије), власт и контрола над знањем и његовим структурама, а такође и средства информисања, има много већу тежину него маса људи, или чак читава земља – довољно је прочитати „Исповест економског убице“ Џ. Перкинса. Како је приметио, све а најмање конспиролог, добитник Нобелове награде за економију, Пол Кругмен, „савремена политичка економија нас учи да интереси мале, добро организоване групе често лако превагну над интересима широке јавности“.

У делатности затворених наднационалнних структура нема ничег неприродног, њих рађа логика развоја капитализма. На економском плану капитализам је систем без граница, светско тржиште. А на политичком плану капиталистички систем је – мозаик држава. Но, економски интереси буржоазије далеко превазилазе границе једне државе. Зато су светској капиталистичкој класи објективно потребне наддржавне, наднационалне структуре, и оне морају бити, ако не тајне, онда у крањој мери, затворене за ширу јавност. На тај начин, смањује се противречност између економске целовитости и политичке фрагментарности капиталистичког система. Отуда упорно стремљење врхушке светске капиталистичке класе ка стварању нечег попут светске владе. Узгред, увек је на путу остварења овог задатка стајала Русија; у томе један од разлога пламене „љубави“ према њој и према нама, Русима, господара капиталистичког система – Англосаксонаца, особито Британаца.

Да би се смањила основна политичко-економска противречност капиталистичког система, биле су потребне наднационалне структуре. Но, спремних организација таквог типа буржоазија није имала. Почетком XVIII века, када је сву моћ држала држава и аристократија, морало се користити оно што је било на располагању. На пример, масонске организације. Током XVIII века почиње њихов бурни раст. Наравно, оне су настале раније у XVI и почетком XVII века и представљале еволуциону форму темпларских структура, које су напустиле у XIV Француску, но реални живот им је удахнула управо буржоаска епоха – њени захтеви и интереси. На крају свог живота Маркс је рекао: ако бих данас поново писао Капитал, када капитал уз дубоки наклон погнут одлази у прошлост, рад о капитализму бих започео од затворених наднационалних структура управљања: управо они дају капиталистичком систему целовит и завршен карактер, а његовој историји – пројектно-конструкторску природу.

„Масони потичу од зидарских цехова 12-16 века, који су градили готске цркве много столећа и остатака витешких редова 14-16 века, и који су настали у 17. веку на почетку Новог доба и Просвећености са култом Бога-механичара, који се у 18. веку преобратио у култ Разума и клањају се Великом Архитекти који има лик феничанског цара Хирама, који је изградио први јерусалимски храм у време Давида. Бог-часовничар, који се саздао Васељену као савршени механизам, и Бог-Архитекта који је изградио савршени Храм-Васељену – идеали су ране Модерне 17-18 века, који су још породили епоху Ренесансе и прошли кроз искушења Реформације када је ренесансни субјект зажелео власт.“

Средином XVIII века у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је од претежно стихијске постала претежно планско-конструисана. Ово не значи да до средине XVIII века није било група и снага које су покушавале, при томе често успешно, да усмеравају њен ток. Ипак, средином XVIII века појавила су се три фактора која су унела квалитативне промене у историјски процес. То је почетак формирања масовног друштва, невиђено јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Покушајте да управљате општином, кастом или полисом – структурама укорењеним у традицији које се понашају као колективна социјална индивидуа. Друга ствар – групни индивидуум којим је лако манипулисати; излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. То је прво.

Друго: нагло се појачала борба за хегемонију у светском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а такође, започета индустријализација, на колосални начин је у XVIII веку стимулисала развој финансијског капитала, развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке). Треће. Информациони бум у XVIII веку који је омогућио да се „пакује“ информација и користи њено деловање, пре свега, на елитне групе. Класичан пример – „Енциклопедија“, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Другим речима, средином XVIII века дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

Ипак, не треба мислити да је пројектно-конструкторска епоха историје увек – тријумф конструктора-пројектаната. Постоји и оно што је Хегел звао „лукавство историје“. На пример, питање је да ли су снаге које су планирале свргавање самодржавља, уништење Русије и коришћење револуције у Русији за рушење свих преграда на путу капиталу, могле претпоставити да ће Стаљинов тим и „група за подршку“ из императорског генералштаба и њена обавештајна служба сломити пројекат „светске револуције“ и помрсити конце левим (Коминтерна) и десним (Финитерна) глобалистима, реализујући пројекат „социјализам у једној, одвојеној земљи“, и обновити империју у облику светског система социјализма и одложити глобализацију света скоро сто година. Закључак: конструисање историје – представља сукоб пројеката, система и елита, који је совјетска елита стаљинског типа добила, а послератна – изгубила. Изгубила, јер је у мери интеграције, од средине педесетих година, у светско тржиште, губила глобално вођство. Са Запада, обрнуто, долази пројектно-конструкторски прилаз. Последњи Велики Лов капитализма умногоме је пројекат. И треба учинити све да би га, не само сломили, већ окренули против пројектаната, да тај лов постане последњи управо за њих. Како је говорио Хамлет: „иди отровни челику, где ти је речено“.

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (пре свега њено англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником, који се иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просветитељства.

Западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овде имамо четири столећа. Другим речима, у кризним условима игра као да поново почиње. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свету и човеку као психоисторијско оружје? То је једно питање.

Још једно питање је да ли могу да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког деловања, решавајући своје проблеме и користећи – по принципу џудоа – снагу противника.

Развијање сукоба западне елите, пре свега њеног англосасконско-јеврејског језгра и кинеске елите – који је невиђена појава у историји светске борбе, занимљива је слика и чека нас много изненађења. Умногоме, управо ће ова борба определити будућност – посткапиталистичку и уопште.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОРИ:

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/to-chto-my-seichas-nabliudaem-eto-voina-verhnego-klassa-protiv-nizov-i-protiv-srednego-klassa-619d3b7be66f2040f3ae19c3?fbclid=IwAR0XB6zUOkPybYVQ_7Ov3IV2Hba8JsJd5236j7Z3Ag0XAACECoP_3ifpDjE

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/klassovaia-borba-segodnia-idet-na-poliah-cifrovizacii-61980b4fa646bf500d5d447e?fbclid=IwAR2YpbwkJ7G3snXZXpIGkm8xAC1f6koKL8yHUXvHDOI2GAjPDpQHo6F8OAs

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ

Олга Четверикова, НОВИ ЗАКОНИ ИМАЈУ ЗАДАТАК ДА ЗВАНИЧНО ПРЕТВОРЕ ЧОВЕКА У ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ БИО-ОБЈЕКТ

Јуче је одржана редовна конференција Информативног тима експерата, научника и представника друштвених организација за брзо реаговање у ванредним ситуацијама, на којој су разматрани кључни догађаји у Русији и свету, помоћу којих можемо схватити: куда нас воде? Прошли пут аналитичари су, уз координацију Олге Четверикове, разматрали светски пандемијски споразум. Друга конференција била је посвећена пандемијској доктрини СЗО у Казању. 12. новембра Влада је поставила пред Русе чињеницу: припремљен је закон о увођењу QR-кодовa у транспорту и у установама – први пут у историји земље која је победила фашизам предложено је увођење сегрегације и дискриминације грађана на државном нивоу. А 13. октобра потписан је Меморандум између Светског економског форума и Владе РФ о стварању, у нашој земљи, Центра за четврту индустријску револуцију. Експерти су убедљиво показали да све што се дешава на фону ковида представља процес трансформације земаља и људи, да је реч о карикама истог ланца.

Главни тренд глобалне технократске агенде, исписане лаком руком оснивача Светског економског формуа Клауса Шваба, постао је – јачање нове концепције човека. Коначан циљ је – изменити саму људску природу, остварити „био-дигиталну конвергенцију“, а за то је, природно, потребно припремити свест људи. Промене које се дешавају морају бити засноване, уписане у нормативно-правне акте. И све се то данас уводи у свету уз помоћ тзв. „експерименталних правних режима“. А, такође, и помоћу нових закона, који нису у складу са Уставом РФ, нити са нашим системом вредности, чак нису у складу ни са вредностима либерализма и хуманизма. Почетак принудних експеримената широм земље одређен је уредбама губернатора региона о увођењу QR-кодова за вакцинсане, уз истовремено смањивање права невакцинисаних грађана. Сада Влада намерава да озакони ову уредбу на федералном нивоу.

Олга Четверикова је приметила да је закон, недавно предложен од вицепремијера Татјане Голикове – апсолутно неприхватљив на терторији земље која је победила фашизам.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА примећује:

„Фактички он припрема тло за промену схватања човека као личности – према схватању човека као експерименталног објекта. Он једноставно ограничава наша уставна права и суштински рехабилитује онај поглед на свет који је осуђен на Нирнбершком процесу, и ствара услове за промену целокупног нашег светоназора. Ово је ударац у стомак и либерализму и хуманизму. Да не спомињем наше фундаменталне хришћанске вредности, које нам дефинишу живот вековима. Други догађај је излазак Светског економског форума на позиције структуре која може да учествује у увођењу и измени овог експерименталног правног режима у Русији. Фактички, Светски економски форум данас одређује стратегију развоја наше државе. Зато су сви ови догађаји карике истог ланца. Стварају се паралелни органи власти који, временом, треба да у потпуности замене наш правни систем, наше законодавство, да би се правно засновао трансхуманистички поглед на свет.“ – приметила је Четверикова.

О изградњи глобалног политичког систем говорила је професор Финансијског универзитета при Влади РФ, МАРИНА АЉПИДОВСКА:

„Иманентна црта система у којем живимо јесте постојање наддржавних елита и њихових структура. И више од тога, сâмо постојање социјално економских система без ових елита није могуће. Главна противречност данашњег капиталистичког система је противречност између капитала и националних држава које му онемогућавају да самостално постоји. Реализација интереса капитала води до нарушавања државних граница – само у том случају самањује се поменута противречност. Методично и регуларно, могуће је рушити државне границе само уз постојање одређених структура које носе наддржавни и наднационални статус.

У том контексту желим да обратим пажњу на организацију као што је ОУН. Њена идеја је утемељена Атланским споразумом који су потписали председник САД Франклин Рузвелт, председник владе Велике Британије Винстон Черчил, 14. августа 1941. године на палуби ратног брода близу острва Њуфаундленд. И тек 24. септембра 1941. године овој декларацији се придружио и СССР. Шта данас ради ОУН? Никаквим законским пројектима се она не бави, но, бирократски апарат ове структуре одавно више не зависи од воље националних држава, при чему су саме државе-чланице њени спонзори. Одлуке које доноси руководство ОУН, све чешће се декларишу као обавезујуће, при чему су документи које припрема ОУН дугорочне природе. Њихов задатак је да трансфромишу постојећи светски поредак и претворе већи део становништва Земље у неку врсту оруђа за опслуживање глобалне елите.

Још 2006. године УНЕСКО је донео документ под називом Education for Sustainable Development toolkit – Agenda 2030, који дефинише образовање потребно за одрживи развој целокупног становништва на земљи. Реч је о изради заједничких образовних програма за све земље света, који треба да замене сферу националног образовања. На основу управо овог документа, ОУН је разрадила и донела 17 циљева одрживог развоја (ЦОР), постепено и плански их остварујући.

На први поглед, човеку који није упућен у тему, изгледа да је Агенда усмерена на борбу са свим озбиљним светским проблемима, но ако се удубимо у логику датог плана, постаје јасно да предлог онога што треба да се учини и реално решење проблема представљају две различите ствари. Треба схватити да Агенда са циљевима одрживог развоја није правно обавезујућа, ОУН као и остале њене структуре не доносе законе који су се морају спроводити.

Сада желим да пређем на разматрање циљева одрживог развоја укратко – јер, свима је суштина скривена. На пример, ПРВИ ЦИЉ: „Учинити да сиромаштво у целом свету нестане“. То значи да Међународни монетарни фонд, Федералне резерве и Светска банка контролишу све финансије, а такође и јединствену дигиталну валуту у друштву безготовинског плаћања.

ДРУГИ ЦИЉ – „осигурати приступ безбедној, нутритивној и довољној исхрани током целе године свим људима, а посебно сиромашним лицима и лицима у стањима рањивости, укључујући одојчад“. У пракси – увођење ГМО у пољопривредну сферу, потпуна контрола самосталних пољопривредника.

ТРЕЋИ ЦИЉ – „обезбедити здрав живот и благостање за људе свих узраста“. Овде је реч о превентивној медицини, тј. „профилактичкој“ корекцији здравља, све до секвенцирања генома и генетских експеримената чији циљ победа над болестима.

ЧЕТВРТИ ЦИЉ – обезбедити „инклузивно“, једнако образовање високог квалитета, стимулисати развој образовања у сваком узрасту за све. Ово је елементарна пропаганда Агенде ОУН кроз „перманентно образовање“. У Русији су, деградацијом образовног система, срушили све – почевши од дечјег вртића и основне школе до факултета.

ПЕТИ ЦИЉ – обезбедити постизање родне равноправности и дати права свим жена и девојкама. Овде је, наравно, реч о контроли броја становништва кроз концепцију „планирања породице“ и легализације абортуса.

ШЕСТИ ЦИЉ – обезбедити доступност и стабилност управљања водним ресурсима. Реч је о приватизацији водних ресурса, о додавању у пијаћу воду одређених материја – антибиотика, хормона…

ЈЕДАНАЕСТИ ЦИЉ – учинити градове и насеља безбедним, сигурним и стабилним. Уз помоћ биометријског система, видео надзора… реч је о сталном праћењу и контроли свих становника града.

ДВАНАЕСТИ ЦИЉ – обезбедити стабилне обрасце производње и потрошње. Овде је реч о основном безусловном приходу који може бити усмерен искључиво за набавку основних прехрамбених производа.

ТРИНАЕСТИ ЦИЉ – предузети хитне мере у борби против климатских промена и њихових последица. Ограничења, порези на штетне гасове, одбацивање енергетике засноване на угљоводонику. Ускоро ћемо у пуној мери видети како ће се то одразити на економију наше земље.

ПЕТНАЕСТИ ЦИЉ – заштита и стабилно коришћење копнених екосистема, борба против смањивања биолошке разноликости („осигурати очување, обнову и одрживо коришћење копнених и унутрашњих слатководних екосистема и њиховог окружења, посебно шума, мочварног земљишта, планина и исушеног земљишта, у складу са обавезама према међународним споразумима“). У пракси ово значи потпуну контролу над природним ресурсима. Ако неко помисли да се може сакрити у село после искључења гаса и електричне енергије и хранити се у шумама – то неће моћи да уради, то вам неће дозволити.

ШЕСНАЕСТИ ЦИЉ – изградити инклузивне одговорне институције на свим нивоима, градити правдено инклузивно друштво за све. Реч је о „мировним“ мисијама ОУН, међународним судовима, управљањем кризама у условима масовних миграција – то јест, јачању контроле над сваким регионом.

СЕДАМНАЕСТИ ЦИЉ – јачање мера глобалног партнерства чији је циљ стабилан развој. Ово значи демонтажу суверенитета свих држава у свету и наметање глобалистичке концепције. Биће створен такав бирократски апарат у целом свету који ће радити у стилу описаном у антиутопијама познатих аутора фантастике. Сада то већ није фантастика.

Већина становништва ништа не зна о овој светској агенди. При томе, многе научне и политичке конференције данас користе у својим називима и материјалима читав низ термина ОУН, почевши од „одрживог развоја“. Они често не схватају да се никакав одрживи развој заправо не предвиђа.

Анализирајући нову идеологију ОУН могуће је донети једнозначан закључак – преко ње се уводи образац контроле над становништвом Земље, тоталитарна схема глобалног управљања. И они то апсолутно не скривају. 4. децембра 2020. године председник РФ потписао је наредбу о именовању специјалног представника за сарадњу са међународним организацијама за остваривање циљева одрживог развоја. На ту дужност је именован екс-шеф РОСАНАНО Анатолиј Чубајс. Истакнуто је да „ова дужност није државна служба и заснива се на личном поверењу шефа државе и ауторитету Чубајса“.

У Фебруару 2021. Чубајс је говорио о значају промоције циљева одрживог развоја и приметио: „Веома је важно да није реч о некаквим перспективама у наредних 50-100 година, већ о 5-10 година. И то је тачно. Неопходно је ограничити потражњу и раст производње. Потребно је мењати самог човека…“ – изјавио је Чубајс.

Ове наднационалне структуре већ су продрле у све државе. И 13. октобра 2021. године Влада РФ и Светски економски форум потписали су меморандум о оснивању руског Центра четврте индустријске револуције. Већ до краја ове године морамо покренути експеримент у области беспилотног транспорта, као и у области медицине и обраде података. Све у свему, хајде да размислимо – да ли су уопште потребни људи у будућности, ако ће свуда бити беспилотне летелице, ако ће у свим продавницама увести аутоматске касе, ако ће на универзитетима снимати предавања? Ружичасту будућност за већину људи не видим.

Центар Светског економског форума биће изграђен на основама непрофитне организације „Дигитална економија“, при Влади. У непрофитну организацију „Дигитална економија“ улазе водеће организације у сфери дигитализације: Ростелеком, Мегафон, Росатом, Сбер, Аси, Ростех, Јандекс, МТС, Mail.ru Group, Рамблер, РЖД, Вимпелком и др. Мeђу оснивачима је и Влада РФ. Светски економски форум је систем међународних центара техничке револуције покренуо 2018. године, истовремено са објавом курса дигиталне трансформације планете; на овој платформи фокусирано је партнерство Светског економског форума са свим земљама за управљање новим технологијама. За мене ово значи: власти РФ у потпуности су „легле“ под светску елиту, под наднационалне структуре. Светски економски форум је координациони центар који спроводи „велики ресет“ светског поретка о коме знамо из књиге Клауса Шваба „КОВИД-19: велики ресет“. Шваб потпуно отворено објављује своје идеје: депопулација, деиндустријализација, уништење националних суверенитета и светска влада.

Сам закључак овог меморандума је шокантан, понижавајући и срамотан за нашу земљу, али ништа се не може учинити – ово је знак да је Русија данас практично изгубила обележја суверенитета“ – закључила је Аљпидовска.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА је наставила разговор о овој теми и објаснила како се данас врши демонтажа националног суверенитета на примеру наше отаџбине:

„Данашње промене имају револуционарни карактер. Ми још користимо свој национални језик, иако на нивоу највише власти иноватори у њега непрестано уплићу неологизме и туђице. Парламент још доноси, наводно националне законе, иако њихово страно ауторство и чињеница да се пишу по наруџбини постаје све очигледнија.

Као што знамо Светски економски форум је непрофитна организација основана као фонд у Женеви још 1971. године. Ова структура обједињује више од 1000 приватних организација које одређују стратешки курс развоја света. Клаус Шваб у датом случају само је технички извршилац на челу разгранате мреже припремљене за спровођење промена које се могу извести. У књизи ‚Четврта индустријска револуција‘ Шваб је посветио много пажње трансформацији, пре свега, политичке сфере.

‚Владе су дужне да се прилагоде чињеници да власт, под утицајем ове индустријске револуције, често прелази са државе на недржавне субјекте, а такође од организованих установа на мреже са много слободнијом организацијом. Владе су се нашле међу онима чија су овлашћења ограничена конкурентским центрима власти који имају транснационални и наднационални карактер. Све чешће, владе ће се посматрати као центри за опслуживање становништва и биће оцењивање на основу способности да пруже проширене форме услуга, само на ефикаснији и индивидуализовани начин. Ако се прилагоде, моћи ће да преживе‘ – додаје Шваб.

Механизми јачања овог процеса су врло једноставни – успостављање међународних норми као стандарда. Сви, који се оријентишу на националне интересе, биће једноставно искључени из живота ове глобалне породице. Даље, доћи ће до отворене демонтаже националног законодавства кроз свеопште увођење експерименталног правног режима и регулаторне гиљотине за обезбеђење дигиталног друштва. А онда набрајамо – ‚дигитално образовање‘, ‚дигитална медицина‘, ‚дигитална економија‘, ‚дигитална држава‘ и најважније – ‚дигитални човек‘. Ми још увек живимо по законима руског правног система, но истовремено постоји и делује систем са потпуно другачијим стандардима. Оно, што су раније биле главне функције државе, сада постају услуге које се све више уступају приватном бизнису – у оквирима државно-приватног партнерства. Тако да ми више не можемо говорити о целокупној сфери образовања, здравства итд.

Други механизам је стварање паралелног система управљања, државоподобних организација, које званично нису део државе и владе, али почињу да испуњавају њихове функције. Тако гледано, постаје нам јасније потписивање меморандума између Светског економског форума и наше Владе. Центри четврте индустријске револуције – заиста представљају мрежу и на сајту Светског економског форума јасно је речено да се они баве новим приступом увођењу технологија и управљања. У оквирима Светског економског форума ови центри треба да престроје стандарде и законодавни систем свих држава.

Природно, ове организације морају бити под највећом пажњом наших безбедоносних служби, тј оних органа који су дужни обезбеде нашу националну сигурност. Управо кроз те центре се руши наша држава. Они се баве разрадом основа политике у шест праваца: вештачки интелект (систем одговорног коришћења технологије за препознавање лица, међународни стандарди), интернет ствари и трансформација града, блокчејн и дигитална имовина, политика у сфери ‚великих података‘, сајбер напади на које је ‚неопходан колективни одговор друштва, влада и приватних организација‘. Сви сајбер-полигони су данас међународни простор. Тада се поставља питање – кога они дефинишу као непријатеља, ко ће са њима водити сајбер-рат? Постоји нека несхватљива сила (хакери) против које треба да се уједини целокупно човечанство…

Пети правац деловања центара Светског економског форума су – граничне технологије (конвергенција човека и машине), и шести – космичке, комуникационе и авио технологије. Овде је реч о претварању човека у „међупланетарни облик“, тако да државне границе априори нису потребне.

Данас ови центри делују у 14 земаља међу којима су Арапски Емирати, Колумбија, Израел, Јужна Африка, Турска, Јапан… и постоји још једна територија коју они зову – ‚океан‘. То јест, океан посматрају као Центар четврте индустријске револуције, они су присвојили ту територију и сматрају је својом.

Но, најважнији правац који припремају је – интернет човек, internet of bodies. Већ покушавају да нас психолошки за то спреме, човек је за њих, све у свему, технолошки објект којим се управља. У јулу 2020. године Светски економски форум, заједно са Универзитетом Макгила (Канада), објавио је истраживање под називом ‚Формирање перспектива развоја интернета тела. Нови изазови и управљање технолошким развојем‘. У раду се говори о људском телу као технолошкој платформи, о управљању подацима који се добијају кроз интернет тела.

Последња техничка достигнућа отворила су нову еру под називом ‚интернет тела‘, са, до сада невиђеним, бројем уређаја и сензора који се прикључују на човека или се чак имплантирају у њега кроз дигестивни тракт. То доприноси трансформацији медицинских истраживања и здравства у целини, а такође мења и друге аспекте социјалног живота. Интернет тела се може увести на послу, може донети нове могућности у индустрији забаве. Све ово се спроводи уз импресивне иновације засноване на подацима и доноси јавну корист.

Интернет тела, такође, поставља задатке у области управљања подацима који се тичу не само поверљивих, личних информација, већ и нових ризика у важним областима расподеле социјалних ресурса. По правилу, технологије интернета тела укључују и медицинску опрему, различите уређаје за праћење начина живота и благостања, и друге паметне потрошачке уређаје који се налазе у непосредној близини људског тела, а такође и читав низ урађаја који се уграђују у тело и користе за остваривање образовних или забавних циљева.

То јест, нама се отворено говори да ће човек представљати дигиталну платформу. Куда год да пође, чиме год да се бави… он је само део дигиталне платформе. Тако се потиру границе између органских и синтетичких објеката, између живих и вештачких. У раду су представљене четири групе елемената којима је приказан интернет тела: чипови-импланти, дигиталне таблете, паметни сатови/наруквице/одевни предмети и уређаји који појачавају вид/слух/функције мозга и обављају непрестани мониторинг животно важних показатеља здравља.

Такви су планови Светског економског форума и центара Четврте индустријске револуције. Хоћу да кажем ─ то су стратешки циљеви а не некакви експерименти или варијанте развоја догађаја. За њих је то главни пут развоја целог човечанства. Што се тиче потписивања меморандума између Светског економског форума и Владе РФ све је реализовано прилично оригинално. Нама нико не говори о делатности непрофитне организације ‚Дигитална економија‘, она увек остаје у сенци, иако игра кључну улогу у реализацији ове агенде. Фактички, једна непрофитна организација потписује споразум са другом, а наша Влада наступа у улози посредника. При томе ова одлука је донета по наређењу Владе од 1. септембра 2021. године у којој се говори о задатку вицепремијера Черњишенка да потпише меморандум са Светским економским форумом (аналогном наредбом Мишустина утврђене су јесење обуке са СЗО у Казању.)1 Ми нисмо пронашли текст меморандума који је доступан јавности, али из наредбе се могу видети његове контуре.

О чему се у том документу ради? Као прво, истакнуто је да Светски економски форум не тежи политичким циљевима. Даље, уводи се појам „афилисаног центра“ – организације основане на територији РФ, дефинисане у консултацији са Владом. Такав центар, који је продужетак Светског економског форума, постаје непрофитна организација ‚Дигитална економија‘. Ствара се платформа за државно-приватну сарадњу која је део ‚глобалног савета за четврту индустријску револуцију‘. Стране ће остваривати сарадњу у следећим правцима: заједничко деловање у границама овлашћења и компетенција ради оснивања и развоја афилисаног центра на територији РФ, обезбеђење мисије и задатака Центра. Формираће се протоколи и регулативна пракса, организовати експертска и информативна сарадња у оквирима остваривања задатака ‚глобалног савета четврте индустријске револуције‘.

Најсмешнија је тачка – под бројем три – која говори да овај документ није међународни уговор и не повлачи никакве међусобне финансијске обавезе страна потписница.

И после наредбе, Владе РФ потписује се овај меморандум о коме нам говори сам вицепремијер Черњишенко. Он је отворено изјавио да је Центар потребан за реализацију глобалних пројеката Светског економског форума у Русији, ради прилагођавања најбоље међународне праксе у области вештачког интелекта, интернета ствари и др. нашим условима.

Председник Светског економског форума Бјорг Бенде је то рекао још отвореније: за рушење економских и социјалних система, за кооринисање заједничког деловања, одбацивања граница и формирања глобалне технолошке будућности. То је отворени изазов нашој националној безбедности, који је прошао практично непримећен.“ – рекла је Олга Четверикова.

Узгред, убрзо после потписивања овог меморандума Влада је у хитном поступку изнела пред Госдуму предлог закона о увођењу QR-кодова, што фактички представља инструмент за дискриминацију људи и ствара експериментални правни режим у целој земљи (закон о таквим, посебним правним режимима, донет је у Госдуми 2020. године2), а такође претвара значајан број грађана у надзиране био-објекте. Ако допустимо, не доношење, него чак и разматрање овог предлога закона, постаћемо саучесници процеса рушења читавог нашег правног система. То је издаја наслеђа наше Велике победе у Другом светском рату. Све за шта је пострадао наш народ, све што је прихваћено Нирнбершким кодексом, сматрало се неизмењивим. Овде је реч о заштити људског достојанства, о недопустивости експериментисања над људима. Ако допустимо разматрање овог законског пројекта – сви ћемо бити саучесници у уништењу читавог нашег традиционалног система вредности и морала, а не само основних људских права.

Оно најгоре, што је објективно показано и доказано на конференцији – не догађа се на иницијативу наше државе, већ по наруџбини Русији непријатељских транснационалних структура, које посматрају нашу земљу као територију за колонизацију. Но, колонизација се данас не одвија уз помоћ оружаног сукоба, као што је то било у прошлости, већ је резултат ‚споротекуће‘ револуције у правном систему и државној управи. Но, сада, на фону ковидохистерије, више није спора. Каква будућност чека човека зависи само од нас.

17.11.2021
РИА Катюша
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://katyusha.org/view?id=17744

НАПОМЕНЕ:

1. http://katyusha.org/view?id=17432

2. http://katyusha.org/view?id=14533


Валентин Катасонов, „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ

Занимање за историју епидемија порасло је у марту 2020. када је СЗО објавила „пандемију КОВИД-19“. Испоставило се да је највећа епидемија по броју жртава била — „шпањолица“ (епидемија шпанског грипа), која је букнула 1918. године и завршила почетком 1920. Болест је погодила1 најмање 550 милиона људи или око 30% становништва Земље. (Супотницки М.В. „Пандемија шпањолице 1918-1920 године у контексту других пандемија грипа и птичијег грипа). Прави број умрлих од шпањолице није познат, оцене се крећу у дијапазону од 17,4 до 100 милиона људи; у популарној литератури на тему шпањолице најчешће фигурира цифра од 50 милиона; у процентима оцене варирају2 од 0,9-5,3% становништва Земље, што нам дозвољава да епидемију шпањолице сматрамо највећом катастрофом у историји човечанства.

Шпањолица представља, највероватније, прву праву пандемију. По дефиницијама СЗО, које су донедавно постојале, пандемија је епидемија светског обима. У Европи, као што је познато, било је много епидемија куге, колере и других болести, но, оне су биле регионалне: нису се шириле на друге континенте. А шпањолица је прекрила скоро цео свет.

Назив не треба да нас превари. Шпанија није имала највеће губитке током ове епидемије. Разлог зашто је овако названа ваља потражити на другом месту. Цензуре зараћених држава чиниле су све што могу, да преко штампе, на видело не изађу информације о зарази, да не би дошло до панике међу становништвом и да не би био подривен борбени дух армија. А Шпанија је била неутрална у рату, строге цензуре није било, па су шпанска средства информисања доста објективно описивале епидемију и догађаје везане за њу.

Већина извора о шпањолици епидемију називају — вирусном. Иако нова истраживања показују да је могла бити (а највероватније је и била) бактеријска пнеумонија. Све ово је предговор за главно. А главно је: шпањолица је вештачког порекла. Први пут сам ову верзију нашао на сајту Vaccine Impact, чланак Did a Military Experimental Vaccine in 1918 Kill 50-100 Million People Blamed as “Spanish Flu”? (Да ли је војна експериментална вакцинација убила 1918. године 50-100 милиона људи, за које тврде да су имали „шпански грип“). Публикација се појавила пре три године. Аутор чланка — Кевин Бери (Kevin Barry), председник је непрофитне организације First Freedoms, Inc.,3 која се бори против кршења америчког устава и гажења људских права у САД.  

Кевин Бери сматра да је једна од најгрубљих повреда уставних права Американаца — вакцинација људи која води у инвалидност и смрт. Она, прво, има обележја насилне процедуре; друго, прекривена је завесом лажи. На пут борбе са злочиначким вакцинацијама Кевин Бери је кренуо када је један од његових синова, после такве процедуре, постао инвалид. Кевин Бери је истомишљеник познатог јавног радника и борца против опасних вакцинација — Роберта Кенедија млађег4. Године 2015. Кевин Бери је издао књигу Vaccine Whistleblower: Exposing Autism Research Fraud at the CDC („Информатор о вацинама: разобличење преваре у испитивању аутизма ЦДЦ“), (ЦДЦ је медицински регулатор у САД, прим. В.К.). Предговор за књигу написао је Роберт Кенеди млађи.

Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“. Кевин Бери је пронашао очевице догађаја од пре једног века (међу њима и своје рођаке). У његовом чланку кључне су речи: „Експеримент са бактеријском вакцином 1918-1919, вероватно је убио 50-100 милиона људи“.

Бери се позива на извештај5 Националног института за здравље за 2008. годину Deaths from Bacterial Pneumonia during 1918–19 Influenza Pandemic, у којем пише да је бактеријска пнеумонија убила минимум 92,7% умрлих са дијагнозом шпанског грипа над којима је извршена обдукција 1918-1919 .

Пнеумонију су изазвале вакцине којима је вакцинисано америчко војно особље. САД су ступиле у светски рат у априлу 1917. године. Број оружаних снага, као резултат мобилизације, брзо је повећан са 300 хиљада људи на на 6 милиона. Од њих, више од 2 милиона, било је послато у иностранство, пре свега у Европу и на Филипине.

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове Универзитет Рокфелер). У овом Институту се родила савремена фармацеутска индустрија. Институт је постао пионир у многим приступима које данас користи фармацеутска индустрија, укључујући и израду серума.

Јануара 1918. године америчке војнике су почели да вакцинишу против бактеријског менингитиса; произвођач вакцине је био Института за медицинска истраживања, при чему су коњи били полазна „сировина“. Прве вакцине су добили војници у војној бази Форт Рајли (Fort Riley) у држави Канзас. Тамо је забележен и први летални исход: војник који се разболео од наводно нове форме грипа, која је иронијом судбине, добила назив „шпањолица“. Аутор додаје да би тачније било да су нову болест назвали „Форт Рајли грипом“. У чланку примећује: „Могуће да је сличност раних симптома бактеријског менингитиса и бактеријске пнеумоније са симптомима грипа, узрок што експерименти са вакцинама у Форт Рајли бази нису разматрани као потенцијални узрок шпанског грипа током 100 година.“

У свом чланку Кевин Бери се ослања на извештај6 о вакцинама у бази Форт Рајли који је потписао извесни Фредерик Тејлор Гејтс (Frederick Taylor Gates). У многим приручницима и енциклопедијама представљају га као баптистичког свештеника, педагога и главног саветника нафтног магната Џона Д. Рокфелера. Управо на инсистирање Гејтса овај амерички милијардер је донео одлуку о стварању, 1901. године, поменутог Института за медицинска истраживања, а доцније и Фонда Рокфелер. Фредерик Тејлор Гејтс је руководио овим институцијама и одређивао њихову политику. Приоритетна делатност ИМС-а и Фонда постао је развој фармацеутске индустрије (пре овога фармацеутика је била уметност справљања лека за одређеног човека). Стару фармацеутику, под руководством Фредерика Гејтса, почели су у другој деценији ХХ века немилосрдно да уништавају и замењују масовном производњом препарата хемијског порекла. Џон Рокфелер је почео свој бизнис вађења нафте, а затим прешао на њену прераду, а онда, још касније, на петрохемију. Следећи његов корак била је фармација заснована на хемијским једињењима (алопатија), а не на органским материјама (натуропатија). У оквирима нове фармације један од приоритета су били препарати за вакцинисање од разних инфекција.

Изучавањем и разрадом вакцинационих препарата научници су се бавили још у XIX веку. Деценијама су их проверавали на животињама и врло опрезно прелазили на људе; при томе никаквих масовних блиц-вакцинација није било. А Фредерик Гејтс је увидео уникалну могућност да спроведе масовну блиц-вакцинацију без дуготрајних клиничких испитивања: то му је омогућио рат. Хиљаде и хиљаде америчких војника постали су лабораторијски мишеви. Гејтс саопштава да су војницима давали три дозе вакцине узастопно против бактеријског менингитиса.

Историја је почела у Америци, но наставила се у Европи. Читамо: „Институт (ИМС – В.К.) саопштава да је током Првог светског рата дистрибуирао бактеријски серум Енглеској, Француској, Белгији, Италији и другим земљама. Мало је познато да су и те земље експериментисале на својим војницима. Аутор позива власти европских земаља да отворе своје архиве и кажу истину.

Узгред, бактеријски серум је масовно примењиван за вакцинисање грађанског становништва САД. То је било после завршетка рата када су амерички војници почели да се враћају кући. Власти су заплашиле Американце да их војници могу заразити оним чиме су се заразили у европским рововима. Ипак, огромна смртност од шпањолице објашњава се не само обимном применом наведеног препарата у САД него и ван граница. „Пробушени“ вакцином ИМС-а, амерички војници су били носиоци бактеријске заразе и инфицирали су оне који нису били вакцинисани.

У опширном чланку има много интересантних и актуелних детаља, но завршићу његов преглед ироничном фразом Кевина Берија: „Вакцине спасавају живот… ако изузмемо чињеницу да смо убили 50-100 милиона људи 1918-1919 — што је много мање ефективна реклама за продају од изузетно поједностављене — „Вакцине спасавају живот“.

Пролазећи кроз историју шпањолице, наравно, нисмо могли да заобиђемо изненађујуће преклапања презимена два „хероја“ вакцинације — Фредерика Гејтса и Била Гејтса. Директне родбинске везе међу њима нема, али је поклапање презимена симболично. Првог су упућени људи директно окривили за убиство 50-100 милиона људи. Други, још увек покушава да понови „подвиг“ презимењака.

П.С. Оно што Кевин Бери саопштава у свом чланку није откриће. Пре њега су о томе говорили и писали многи, но власти и Биг Фарма су учинили све да угуше истину. Међу часним ауторима су и амерички професор и доктор-натуропата Еленора Мекбин (Eleanor McBean; 1905-1989) која је написала неколико књига о вакцинацији. Најпознатија од њих је The Poisoned Needle: Suppressed Facts About Vaccination (Отровна игла – скривени факти о вакцинацији) која се појавила 1957. године. О Елеонори Мекбин, следећи пут.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/11/15/ispanka-ili-strashnaja-tajna-kotoruju-pytajutsja-skryvat-54906.html?fbclid=IwAR1MPQOW2bgVRT9Cj9mlwx_Y9wwV7vmH4PsmwTNwCFwVO78-7fD0zihJIf

НАПОМЕНЕ:

1http://www.supotnitskiy.ru/stat/stat51.htm#gl2

2https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/30202996/

3http://www.firstfreedoms.org/

4https://www.fondsk.ru/news/2020/12/05/ot-podloga-k-katastrofe-rasskazyvajut-robert-kennedi-i-robert-de-niro-52395.html

5https://wwwnc.cdc.gov/eid/article/14/8/07-1313_article

6https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2126288/pdf/449.pdf

Валентин Катасонов, НОВИ СУСРЕТ СА АПСОЛУТНИМ ЗЛОМ

УПРАВЉАЊЕ СПОЉА

Желим да се надам побољшању ситуације везане за КОВИД-19, као и да ће нас ослободити локдауна; да ћемо заиста почети да освајамо територије иза Урала и да Русију неће чинити само неколико мегаполиса, пошто је она заиста шестина планете. Но, све се ослања на фундаментално питање — питање власти. А власти у земљи нема. Постоји колонијална администрација. У Русији, као и у другим земљама, једина власт је централна банка. Централна банка није државни орган управљања де-факто, иако је у Уставу написано да јесте.

Централном банком се управља споља. А пре пола године појавила се још једна управљачка вертикала у Русији — она пролази кроз Светску здравствену организацију.

Светски закулисни владари, који деценијама бунцају о светској власти, имају дугорочан план. Сада постепено, но у исто време шок-терапијом, почињу да га остварују.

Неки говоре: „Валентине Јурјевичу ви имате тајне информације, ви сте конспиролог?“ Не, ја нисам конспиролог, ја користим доступне изворе. Извештајима Римског клуба почео сам да се бавим још пре пола века, када је та организација створена. Римски клуб је написао неколико сценарија развоја света на основу компјутерских прорачуна Масачусетског института. „Господари новца“ пре свега желе да постану господари света.

Први задатак светских закулисних владара је смањити број становништва на планети. Данас нас је 7,8 милијарди. По њиховом рачуну, треба да буде не више од једне милијарде.

Имајући то у виду можете пратити догађаје у сфери такозване борбе са пандемијом КОВИД-19, у сфери економије, медицине.

Други задатак је деиндустријализација. Крајем шездесетих година Збигњев Бжежински (десна рука Дејвида Рокфелера, оснивача Римског клуба) написао је књигу „Технотронска ера“. У њој је формирао концепцију постиндустријског друштва. То јест, на Западу се стварао утисак да економија може бити само сфера услуга. Индустрија и пољопривреда нису потребне. Ове замисли су учвршћиване тиме што су САД и друге земље могле користити увозне пољопривредне и индустријске производе.

Америка је заиста почела да доживљава деиндустријализацију. И у Русији ће за тридесет година значајан део индустрије бити уништен.

Светској елити је неопходна деиндустријализација зато што желе да планета припада њима, да се не истроши, исцрпи. То јест, потребно је зауставити трошење природних ресурса, загађивање околине. Касније се јавила борба против глобалног загревања. Отуда нестајање производње са карбонским трагом.

Трећи задатак је — подривање националних суверенитета. Данас се неки чуде: „Била је глобализација и неочекивано се прекинула“. Задатак глобализације је испуњен. Она је предвиђала да државе уклоне све препреке за кретање:

* робе,
* капитала,
* радне снаге,
* информација.

Кроз отворене границе пролазила је америчка култура у друге земље, долазило је до економског и културног уједначавања целог света. Русија није изузетак.

Јуче сам прошао аутом кроз Москву: свуда су исписане рекламе и фирме на енглеском језику. Имао сам утисак да нисам у Москви већ у енглеској колонији.

Четврти задатак дигитализација света. Фактички реч је о изградњи електронског концентрационог логора у који треба затворити остатак човечанства — ту једну милијарду. Понекад економисти говоре о „златној милијарди“. Не: биће 999 милиона „прљавих“ и један „златни“ милион. Зато локдауни, одмори који подривају економију представљају планско управљање светом и све то происходи из једног центра. Он се условно зове „дубока држава“. Ја их зовем „господари новца“. Можемо их звати и „комитет триста“.

ОДЛОЖЕНО УБИСТВО

Немачки вирусолог Мајкл Јидон (Michael Yeadon) има радни стаж у области медицине и вирусологије 32 године, а половину радног стажа је провео у корпорацији Фајзер као специјалиста за разраду нових вакцина. Он искрено говори да вакцине убијају људе. Једноставно, реч је о одложеном убиству. На крају своје видео-изјаве каже:

“Људи не могу да схвате да их власт убија. Они су навикли да мисле како власт може да греши, али не верују у постојање таквог зла које може да командује и убија.“

Мајкл Јидон напомиње да су се пре два-три поколења, наши преци сусрели са апсолутним злом. Године 1933. у Немачкој је на власт дошао Адолф Хитлер. Обећао је „врли нови свет“ и пола Европе је било усхићено Хитлером. А десила се катастрофа и убиство десетина милиона људи. Данас се ситуација понавља.

Када се деведесетих година одигравала болесна перестројка целог нашег живота, популарни економист Милтон Фридмен је говорио да је то шок-терапија. Сећате се програма Јавлинског „500 дана преласка на тржиште“? А Милтон Фридман није само економиста: он је човек који схвата како треба изводити револуције, како треба уништавати људе. По његовим рецептима се 1973. у Чилеу хиљаде људи нашло на стадиону Сантјаго где су их побили. То се назива „шок-терапијом“ да би Чиле могао прећи на колосек такозване тржишне економије.

Са Русијом се дешава исто. Није најстрашније то што су Русију превели на шине тржишне економије, већ то што су тридесет година становништво уништавали емоционално и духовно.

Због тога људи данас не схватају елементарне ствари. Они су изгубили инстинкт самоодржања. Не схватају где је зло а где добро. Ако ова питања решимо тада ћемо успети да им објаснимо и конкретније ствари:

  • шта су вакцине,
  • шта локдауни,
  • коме су они потребни.

Сећам се циничног и отвореног човека који представља интересе светских закулисних владара — реч је о Џорџу Сорошу. Он је рекао: „Музика је престала а они настављају да плешу“. То је о нама. Музика је престала а ми настављамо да расправљамо: а зашто порезе повећавају? А зашто уводе локдаун?

Клаус Шваб, председник Светског економског форума је рекао: стари капитализам се завршио. Улазимо у, да га тако назовемо, инклузивни капитализам.

Инклузивни капитализам је оксиморон.

Не може постојати инклузивни капитализам јер он узима у обзир све социјалне групе. Ово није капитализам него димна завеса која је потребна за прикривање преласка човечанства у нови робовласнички поредак. Чак сурови робовласнички поредак, јер ће се вршити веома оштар избор између оних који ће остати робови и оних који ће бити послани на онај свет.

Преостали ће се наћи у електронском, дигиталном концлогору. 15. октобра уведени су „зелени пасоши“. Човек који нема „зелени пасош“ може да не долази на посао, али је закинут у својим правима. И код нас ће ова ситуација врло брзо стићи. Но, ми се морамо пробудити. Иначе ће нас исто тако затворити и уништити.

11.11.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-rossiej-upravlyayut-izvne-cherez-centrobank-i-voz.html

Митрополит Антоније Блум, СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ ИЛИ ОЧИМА УМЕТНИКА ИЛИ СВЕЦА – ДРУГОГ ИЗЛАЗА НЕМА

Бог је створио овај свет. За Њега све што представља предмет нашег научног
истраживања на известан начин представља Бого-словље, односно познање Бога; читаво стваралаштво је неко заједничарење с божанственим стваралаштвом. Ми немамо права да не знамо којим путевима иде човечанство, зато што је хришћанска вера, библијско предање у целини – једино предање на свету које озбиљно схвата историју и које материјални свет схвата толико озбиљно да ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење плоти, а не само у вечност душе која не умире. И мислим да треба дубоко и танано да знамо и познајемо све оно што чини интелектуалну, психолошку, историјску и социјалну мисао човечанства. Не зато што је Јеванђеље нека политичка или друштвена или естетска доктрина, него зато што нема ниједне области на коју Божанска благодат не би бацила зрак светлости преображавајући оно што је способно на вечни живот и бришући оно чему нема места у Царству Божијем. И наше је да имамо дубље поимање света него сам свет.

*****

Човек мора себе да развије што год може богатије у сваком погледу: и интелект, и срце, и цело своје биће, како би био што богатија личност. То није обавезно да би он био хришћанин, али да би као хришћанин дао свој допринос животу, рећи ћу: да, обавезно је. Нашим младим свештеницима у Лондону увек говорим: „Изабери – или ћеш бити незналица и светац, или добро образован човек; а док не постанеш светац, молим те, буди образован човек зато што ће испасти да на питања на која човек има право да добије одговор не одговараш ни по светости ни по образовању.” Рецимо, када просечно образовани парохијанин каже: „Читао сам књигу тог и тог писца. Шта да мислим о њему?” – а ви никада нисте ни чули за њега док сви око вас одавно причају о томе – шта ће тај човек да помисли? Шта ће добити од вас? Ако бисте се тим питањем обратили св. Серафиму Саровском, који наравно, не би читао Тејара де Шардена, он би вам свеједно оговорио на питање, али из другог извора, а од необразованости нема никакве користи. Ја нисам нешто нарочито световно образован, али искуство показује да понекад оно мало што знам омогућава приступ људима којима је овај приступ потребан; а кад би човек рекао: не знам, никад нисам чуо – људи би једноставно отишли.

Мислим да се ово односи и на мирјанина. У најкраћем року треба да одлучи – или да постане светац или образован човек. А кад постане светац, може да заборави на образовање, али се пре тога не може тек тако рећи: образовање ништа не вреди.

*****

Све што видимо на земљи јесте Божија творевина. Све што постоји изашло је из руке Божије, и кад не бисмо били слепи, видели бисмо не само густу, непрозирну форму, већ и нешто друго. Има једна изузетна проповед на Божић митрополита Филарета Московског где он каже да бисмо ми, када бисмо само умели да гледамо онда бисмо на свакој ствари, на сваком човеку, на свему видели сјај благодати, а ми то не видимо, зато што смо сами слепи, а не зато што то не постоји. Али с друге стране, живимо у палом свету, унакаженом, где је све двосмислено. Свака ствар може бити откровење или обмана.

Лепота може да буде откровење и може да постане кумир, обмана. Љубав може да буде откровење и може да постане кумир или обмана. Чак и такви појмови као што су правда и истина могу да буду откровење и обрнуто – да замрзну саму ствар коју желе да изразе. Зато све треба гледати или очима уметника или Свеца: другог излаза нема.

Овде се поставља питање уметниковог надахнућа и његових моралних квалитета. С тачке гледишта Бога може се видети сјај благодати – и ужас греха.

С уметникове тачке гледишта може се видети и једно и друго, али уметник не може да прави ову разлику зато што то није његова улога, – иначе ће говорити о греху тамо где треба говорити о ужасу, или о светости тамо где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања, која, као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна; у противном случају могу бити и другачија.

*****

Што се тиче тога да ли човек треба или не треба да се бави стваралаштвом, мислим да се не могу одредити правила. Мислим да Бог сваког од нас води на одређени начин. Ако се ради о изражавању сопствене суштине – узмите на пример, човека као што је Јован Дамаскин. Он је отишао у манастир, а био је талентован песник, талентован музичар. Његов игуман је сматрао да су то глупости и распоредио га је на тежак, прљав посао. У једном тренутку умро је Јованов близак пријатељ и он је, без обзира на све забране, излио у њима сву тугу, сву патњу у осам тропара које данас појемо на сахрани. И кад је игуман то видео и чуо рекао је: „Погрешио сам! Настави да пишеш стихове…”

Ево човека који аскетски, по послушању није смео да ствара – али то је избило из њега зато што је то била нека његова суштина. Знам један случај кад је духовник забранио човеку да се литерарно изражава и човек се потпуно сломио, зато што није имао други начин изражавања… Има људи који себе молитвено могу да изразе до краја, има људи који из молитве црпу подстицај да се изразе некако другачије.

*****

Једно од карактеристичних својстава истинског, здравог духовног живота јесте трезвеност. Знамо шта трезвеност значи и на обичном руском језику у поређењу с опијеношћу, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не само вином: све што нас толико занима да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе, ни основних животних вредности представља такву опијеност. Ово нема никакве везе с оним што бих назвао надахнућемнадахнућем научника, уметника, којем је од Бога дато да иза спољашње форме види оно што га окружује, неку дубоку суштину коју извлачи, изражава звуцима, линијама и бојама и чини је доступном људима око себе који то не виде. Али када заборављамо управо на овај смисао који оне откривају и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет созерцања – губимо трезвеност. У црквеном животу се ова појава дешава тако често и тако разорно, кад људи у храм долазе ради појања, ради оних емоција које изазива склад или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ доживљај који представља плод Његовог присуства. Основна црта православне побожности, православне духовности јесте трезвеност, која све вредности, сав смисао преноси од себе на Бога.


Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, (одломак, стр. 194-198) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018. Нови Сад

Валентин Катасонов, О УЧЕШЋУ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У ПРЕНОШЕЊУ И ШИРЕЊУ ОБМАНА

НАДБИСКУП КАРЛО ВИГАНО ПРОТИВ ПАПЕ ФРАНЦИСКА

Надбискуп Карло Марија Вигано (Carlo Maria Viganò) је у своје време заузимао у ватиканској хијерархији високе дужности (генерални секретар Ватикана; апостолски нунциј у САД), али је увек за Ватикан представљао – врло незгодну особу. А за папу Франциска надбискуп је несносан: он се није плашио да разобличи понтифекса у модернизму и напуштању канона католицизма.

Године 2016. неугодног надбискупа су „склонили“, но Вигано је наставио да разоткрива папу и његово окружење. Године 2018. написао је отворено писмо папи Франциску у којем је окривио понтифекса за прикривање педофилије међу вишим католичким свештеницима и захтевао оставку главе Ватикана. Већ пет година, будући удаљен са свих послова у папској држави, Вигано води активну делатност раскринкавања не само безобразлука које чини ватиканска врхушка, већ и многих дела светских политичара. Посебно у САД.

7. јуна 2020. године бунтовни надбискуп је објавио отворено писмо на три стране председнику Доналду Трампу са оценом ограничења везаних за „пандемију“, протеста због смрти Џорџа Флојда и покрета БЛМ (Black Lives Matter). Он је осудио католичке бискупе који су подржали протесте и нереде под заставом БЛМ и нагласио да се католички свештеници „потчињавају дубокој држави, глобализму, једном погледу на свет, Новом светском поретку, коме све чешће прилазе у име ‚свеопштег мира‘“.

25. октобра 2020. године појавило се Виганово писмо Трампу, које је још више одјекнуло. Надбискуп је назвао Трампа последњом тврђавом против „светске диктатуре зла“ и позвао људе да га свим снагама подрже. Писмо је написано непосредно пред изборе. Карло Вигано је апеловао на верујуће у целом свету да се окрену духовном оружју. Ово писмо је упозорење о опасности од дубоке државе и „дубоке“ цркве. Први је надбискуп Вигано употребио појам „дубока црква“1, подразумевајући под њом закулисни део Ватикана повезан са дубоком државом.

Сада се у центру надбискупове пажње налазе проблеми везани за „пандемију“. Локдауни, кампања за вакцинацију против ковида, „здравствени пасоши“, и много другог. У још два писма председнику Трампу Вигано је истакао вештачко порекло „пандемије“ тврдећи да је она „димна завеса“ која прикрива праве циљеве њених организатора, заправо: уништење вишка становништва, лишење грађана свих права и њихово претварање у робове, освајање светске власти и утврђивање светске државе.

Од последњих надбискупових изјава најпознатија је објављена 23. октобра 2021. године „Писмо са неким озбиљним разматрањима везаним за такозване вакцине против КОВИД-19“2 (Lettera con alcune gravi considerazioni relative ai cosiddetti vaccini contro il Covid-19). Адресовано на надбискупа Хосе Хорација Гомеса, председника бискупске конференције САД, кардинала Ладрију и кардинала Милера. Писмо је снабдевено многобројним везама ка меродавним изворима везаним за питања науке и медицине. Аутор писма напомиње да је све основне медицински факте проверио код угледних католичких лекара. И надбискуп изводи закључак духовно-моралног карактера.

У писму још једном скреће пажњу да државни чиновници и средства информисања врше замену појмова. Они експерименталне препарате, који нису прошли неопходна клиничка испитивања, зову вакцинама. Нажалост, свештеници преносе и шире у својим иступима и проповедима ову обману. Вигано каже: нема никакве сумње да се за производњу ових експерименталних препарата користе аборитвни материјали. Наводећи извор он пише: „Недавно су руководиоци Фајзера саопштили да је серум мРНК гена, који садржи абортивни фетални материјал, коришћен не само у стварању почетне вакцине, већ и у њеној масовној производњи.“

Надбискуп скреће пажњу и на штетне последице које изазивају вакцине. У САД, као што је познато, постоји информациони систем регистрације и евиденције таквих последица – VAERS. Слични системи „администрације вакцина“ постоје и у ЕУ, Великој Британији, Аустралији. Подаци, које дају ови системи по оценама стручњака, смањују прави обим „негативе“ неколико пута. И надбискуп каже: „Податке о штетним последица неопходно је повећати минимално десет пута.“ У писму се дотиче и тако важних питања као што су алтернативни начини борбе са вирусом. Постоји велики број медицинских препарата који ефективно лече инфициране ковидом. Ове лекове бојкотују компаније Биг Фарме. Надбискуп, конкретно, наводи занимљиву чињеницу: корпорација Фајзер, чијим се производима данас вакцинише највећи број Американаца, унајмила је 22 лобистичке агенције за рекламирање свог препарата и блокирање свих алтернативних средстава за борбу са ковидом. На светском нивоу блокирањем лекова против ковида се бави СЗО.

Проучавајући доступне изворе и консултујући се са представницима медицинске науке, надбискуп долази до закључка да састав препарата, који је убризган у десетине, чак стотине милиона људи – није познат. Препарати Фајзер, Модерна и други, могу да садрже такве компоненте које су, прво, способне да мењају човекову генетику; друго, представљају својеврсне „маркере“ који омогућавају идентификовање човека преко спољашњих техничких уређаја. Чак и оно што је већ откривено у препаратима за вакцинисање омогућава повезивање вакцинисаног човека на системе спољашње контроле. Та компонента је графен. Позивајући се на низ истраживања Вигано доноси закључак да графен „служи за даљинско праћење контаката свих вакцинисаних људи у целом свету.“

Неморалним и криминалним Вигано назива покушај Џоа Бајдена да спроведе вакцинацију деце: „Потпуно је невероватно да Џо Бајден, који, такође, себе назива ‚католиком‘ може да намеће вакцинацију 28 милиона деце у узрасту од 5 до 11 година, при, практично непостојећем ризику оболевања од болести SARS-CoV-2“ (за дату старосну групу – В.К.).

О томе да вишеструка вакцинација подрива природни човеков имунитет, говорили су и раније. Ипак, код неких вакцинисаних се запажа губитак природног имунитета који веома подсећа на СИДУ. Ево Виганових речи: „Недавна истраживања потврђују да генски серум (који се налази у вакцини – В.К.) може изазвати код реципијента облик стечене имунодефицијенције.“

Римски папа је закључио, пре отприлике годину дана, споразум3 о учешћу Ватикана у „Великом ресету“ са Клаусом Швабом, Лин де Ротшилд и другим представницима „дубоке државе“. Ова сагласност обавезује понтифекса на безусловну подршку вакцинационој кампањи. Римски папа непрестано понавља: сваки верујући католик је обавезан да се вакцинише „у има љубави“ према ближњем и човечанству. Надбискуп разобличава ово фарисејство: „Схватам да је данас, вероватно, крајње непопуларно иступити против такозваних вакцина, но, као пастири Божјег стада, ми смо обавезни да осудимо ужасан злочин који се одиграва и којим се стварају милијарде хроничних болесника и уништавају милиони и милиони људи, и који је заснован на адској идеологији Великог ресета, коју је формулисао председник Светског економског форума Клаус Шваб а одобриле установе и организације у целом свету.“

Надбискупово раскринкавање још увек звучи као глас вапијућег у пустињи. „Ћутање толиких кардинала и бискупа заједно и непојмљива подршка вакцинационој кампањи од стране Свете столице, представља облик незапамћеног саучествовања које се не сме продужити. Неопходно је осудити овај скандал, овај злочин против човечанства, ову сатанску акцију против Бога.“ – пише Карло Вигано.

Надбискупово писмо садржи и списак конкретних мера које треба да предузму пастири и архипастири у оквиру цркве. Морају се укинути вештачка ограничења која ометају верујуће грађане да долазе на црквене службе; укинути казне оним пастирима који су, наводно, нарушавали прописе о одржавању службе у посебном режиму; укинути обавезне пропагандне „проповеди“ о неопходности вакцинације свих католика, на коју их папа позива; заустављање обавезне вакцинације студената католичких универзитета и школа.

Посебно се Вигано обраћа надбискупу Хосе Хорацију Гомесу који је председник Бискупске конференције САД: „Надам се да ће Ваше Превасходство, надбискуп Гомес, озбиљно односити према мојим запажањима…“

Вероватноћа да ће у Балтимору подићи буну против папе Франциска није велика. Ипак, део бискупа, који ће се тамо окупити сагласни су са Вигановом позицијом. Сагласан је са њом и значајан део парохијана-католика.

8. новембар 2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-arxiepiskop-karlo-vigano-protiv-papy-franciska.html

НАПОМЕНЕ:

  1. http://www.stoletie.ru/vzglyad/matezhnyj_arkhijepiskop_109.htm
  2. https://www.aldomariavalli.it/2021/10/26/monsignor-vigano-lettera-con-alcune-gravi-considerazioni-relative-ai-cosiddetti-vaccini-contro-il-covid-19/
  3. https://www.fondsk.ru/news/2020/12/24/tak-nazyvaemyj-inkljuzivnyj-kapitalizm-sovmestnyj-proekt-rotshildov-i-papy-rimskogo-52541.html

јеромонах Роман, У МОМ ПРОЗОРУ

У прозору мом утихла природа,
Под сунашцем искри се на светлу.
Сваког дана гледам, ко са небосвода,
Нетронуту Божију лепоту.

Сеница и јова, бреза и лешник,
Дуб и липа – све у огњу плови.
У том Рају и закаснели грешник,
Сличан мени, Творца благослови.

Храним сеницу, по руци ми хода,
Радосно полеће, носи траве влат!
Кад има љубави, сви смо истог рода
А кад је нема ни брат није брат.

Малом пажњом дан свој украсите,
Осетите радости живота!
Зашто срећу за морима тражите,
Нахранити птице, зар није дивота?

3. јануар 2019.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ГЛУПОСТ

„Христос… би се безусловно вакцинисао“ –
истиче умишљени богослов.1

Вољеног Сина је послао
Отац на земљу ради нас.
„И Он би се вакцинисао
Кад би дошао овај час.“

Од ових суманутих речи
Прасне смех, па лију сузе.
Не да се лечи, већ да лечи
Дође Он и грех наш узе.

Њега, што победи проказу,
Откри свет слепим очима,
Горди и лажљиви разум
Ставља у ред с лекарима.

Грех је за сваком болештином,
Безгрешан је Господ – не ми!…
А затровани су вакцином
И богословски умови.

Има ли нечег глупљег од тог:
„Вакцинисао би се Бог!“

27-29 октобар 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Ђакон Андреј Курајев: „Христос би се потчинио државним законима, законима јеврејске религије, законима људске физиологије и психологије ради служења људима. Зато би се, уколико би у томе видео етичку неопходност, безусловно вакцинисао. Не ради себе, већ ради људи, да би дао пример послушности.“ (https://dailystorm.ru/mneniya/sdelal-by-privivku-iisus-hristos-kuraev-i-osipov-prokommentirovali-vopros-muchayushchiy-veruyushchih?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop)

Николај Берђајев, ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ

ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ
Поводом књиге Освалда Шпенглера „Сумрак Европе“

Фаустова судбина је судбина европске културе. Фаустова душа је душа Западне Европе. Та душа је била испуњена бурним, бесконачним тежњама. У њој је постојала изванредна динамичност, непозната античкој, хеленској души. У младости, у епохи Препорода, и још раније, у средњовековном Препороду, Фаустова душа је страсно трагала за истином, затим се заљубила у Гретхен и зарад остварења својих бесконачних тежњи ступила у савез са Мефистофелом, са злим духом земље. И мефистофеловски принцип постепено је исисао фаустовску душу. Њене снаге почеле су да се троше. Чиме су се завршиле бесконачне тежње фаустовске душе, до чега су оне довеле? Фаустовска душа је приступила исушивању мочвара, инжењерској вештини, материјалном уређењу земље и материјалној власти над светом. Тако завршава други део „Фауста“:

Ein Sumpf zieht am Gebirge hin,
Verpestet alles schon Errungene;
Den faulen Pfuhl auch abzuziehn,
Das Letzte wär’ das Höchsterrungene.
Eröffn’ ich Räume vielen Millionen,
Nicht sicher zwar, doch tätig-frei zu wohnen.

Тако се у Х1Х и ХХ веку завршавају трагања човека нове историје, Гете је то генијално предвидео. Али, последња реч код њега припада мистичком хору:

Alles Vergängliche
Ist nur ein Gleichnis;
Das Unzulängliche,
Hier wird’s Ereignis;
Das Unbeschreibliche,
Hier ist’s getan;
Das Ewig-Weibliche
Zieht uns hinan.

***

Свака култура неминовно прелази у цивилизацију. Цивилизацији јесте судбина, удес културе. Цивилизација је исцрпљивање стваралачких моћи културе, она је већ почетак њеног умирања, она доводи до њене смрти. То је средишња мисао Шпенглерове књиге. „Ми смо људи цивилизације, а не људи готике или рококоа.“ По чему се цивилизација разликује од културе? Култура је у својој основи – религиозна, а цивилизација – нерелигиозна. У томе је за Шпенглера основана разлика. Он себе сматра човеком цивилизације зато што је – нерелигиозан. Култура води порекло од култа, она је повезана с култом предака, она је немогућа без светих предања. Цивилизација је воља за светском моћи, за уређивањем површине земље, Култура је национална, цивилизација – интернационална. Цивилизације је светски град. И империјализам и социјализам су цивилизација а не култура. Философија и уметност постоје само у култури, у цивилизацији су обе непотребне и немогуће. У цивилизацији је могућа и потребна само инжењерска вештина. Култура је органична, цивилизација — механична. Култура је заснована на неједнакости, на квалитетима. Цивилизација је прожета тежњом ка једнакости, она хоће да се заснује на квантитетима. Култура је аристократична а цивилизација – демократична. Разликовање културе и цивилизације је необично плодоносно. Код Шпенглера постоји изузетно снажан осећај неминовног процеса победе цивилизације над културом. Сумрак Западне Европе је за њега пре свега сумрак старе европске културе, исцрпљивање стваралачких моћи које постоје у њој, крај уметности, философије, религије. Још није наступио крај цивилизације. Још ће цивилизација славити своје победе, Али после цивилизације наступиће смрт за западноевропске културне расе. Након тога, култура може опет да се расцвета у другим расама, у другим душама.

Шпенглер је те мисли изразио с необичним сјајем. Али, да ли су то и нове мисли? Нас, Русе, није могуће задивити тим мислима. Ми већ одавно знамо за разлику између културе и цивилизације, Сви руски религиозни мислиоци су правили ту разлику. Сви су они осећали неки свети страх пред пропашћу културе и свеобухватним тријумфом цивилизације. Борба с малограђанским духом, који је толико вређао Херцена и Леонтјева, људе потпуно различитог начина живота и усмерења, заснивала се на том мотиву. Цивилизација је у суштини прожета духовном малограђанштином, духовном буржујштином. Капитализам и социјализам су потпуно на исти начин заражени тим духом. Код многих руских писаца и мислилаца није се испод непријатељског односа према Западу скривало непријатељство према западној култури него према западној цивилизацији. Константин Леонтјев, један од најпроницљивијих руских мислилаца, волео је величанствену културу Запада, волео је цватућу културу Ренесансе, волео је велику католичку средњовековну културу, волео је дух витештва, волео је геније Запада, волео је моћно манифестовање личности у том великом културном свету. Мрзео је западну цивилизацију, тај плод либерално-егалитарног процеса, мрзео је гашење духа и смрт стваралаштва у цивилизацији. Он је већ био схватио закон преласка културе у цивилизацију. За њега је то био неминовни закон живота друштава. Култура је, по њему, одговарала оном периоду развоја друштава који је називао “цватућом сложеношћу“; цивилизација је пак одговарала периоду „стапајућег упрошћавања“. Шпенглеров проблем је већ потпуно јасно поставио Леонтјев. Он је такође негирао прогрес, исповедао је теорију циклуса, кружног кретања, тврдио је да после сложеног процвата културе наступа сумрак, пропадање, смрт. Процес “либерално-егалитарне“ цивилизације јесте почетак смрти, разлагања. По Леонтјеву, смрт западно-европске културе је неминовна. Видео је погибију цватуће културе на Западу. Али, желео је да верује да је цватућа култура још увек могућа на Истоку, у Русији. Пред крај живота изгубио је и ту веру, схватио је да и у Русији тријумфује цивилизација, да и Русија иде ка “стапајућем упрошћавању“. Тада је њиме овладало мрачно апокалиптичко расположење, Тако је и Владимир Соловјов пред крај живота изгубио веру у могућност религиозне културе у свету и доживео је језиви предосећај доласка антихристовог царства.

Култура има религиозну основу, у њој постоји света симболика. Цивилизација је пак царство овога света. Она је тријумф “буржоаског“ духа, духовне “буржоазности“. И потпуно је свеједно да ли ће цивилизација бити капиталистичка или социјалистичка, она је једнако – безбожна, малограђанска цивилизација. Па и Достојевски није био непријатељ западне културе. У вези с тим, значајне су Версиловљеве мисли у ““Младићу“, “Они нису слободни, каже Версилов, а ми смо слободни,“ „У Европи сам тада једино ја, с мојом руском тугом, био слободан… Русу је Европа исто тако драга као и Русија: сваки му је камен њен мио и драг. И Европа је такође била наша отаџбина као и Русија… О, драго је Русима то старо туђе камење, драга су им та чуда старог Божијег света, ти остаци светих чудеса: и то је нама чак и драже него њима самима. Код њих су сада друге мисли и друга осећања, и то старо камење је за њих изгубило вредност.“ Достојевски је волео то „старо камење“ Западне Европе, „та чудеса старог Божијег света“. Али он, као и Леонтјев, окривљује људе Запада зато што су престали да поштују своје “старо камење“, што су се одрекли своје велике културе и у потпуности препустили духу цивилизације. Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзео нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације. Борба та два духа, та два типа иманентна је самом Западу. То није борба Истока и Запада, Русије и Европе. И многи западни људи осећали су тескобу, тугу која је готово прелазила у агонију, због тријумфа нерелигиозне и изопачене цивилизације над великом и светом културом. Такви су романтичари Запада, такви су француски католици и симболисти: Барбе д’Орвији, Верлен, Виље де Лил-Адам, Уисманс, Леон Блоа. Такав је Ниче, с његовим жалом за трагичном дионизијском културом. Нису само знаменити Руси, него су и најосетљивији и најпрефињенији западни људи с тугом осећали да величанствена и света култура Запада пропада, умире, да њојзи на смену долази њима туђа цивилизација, светски град, нерелигиозни и интернационални град, да долази parveny, нови човек који је опседнут вољом за светском моћи и поседовањем читаве земље. У том победничком наступању цивилизације умире душа Европе, душа европске културе.

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Фаусове предсмртне мисли“ стр. 317, 325-327), Бримо, Београд, 2002.

Арсеније Савин, МОЛИТВА ЗА САМОУБИЦУ

„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“

Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.

Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…

Оловне сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…

Ужасом задрхта гранчица крива…

Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!

1941.

Арсеније Савин