Владимир Набоков, КАД ГОД РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ…

ПОГЛАВЉЕ XV

Журно пролазе, пролазе, клизе нам године – да се послужим срцепарајућом хорацијевском инфлексијом1. Године пролазе, драга моја, и ускоро нико неће знати оно што знамо ти и ја. Наше дете расте; руже Пестума, магловитог Пестума су нестале; механици наклоњени идиоти петљају се у силе природе које су кротки математичари, и сами потајно изненађени, изгледа предвидели, тако да је можда дошло време да прегледамо старе снимке, пећинске цртеже возова и авиона, наслаге играчака у претрпаном плакару.

Вратићемо се још даље, до једног мајског јутра 1934, и исцртати у односу на ову фиксну тачку, дијаграм једне четврти Берлина. Туда сам се враћао кући, пешке, у пет ујутру, из породилишта у близини Бајеришер плаца у које сам те одвео неколико сати раније. Пролећно цвеће украшавало је Хинденбургов и Хитлеров портрет у излогу радње која је нудила рамове и фотографије у боји. Левичарске групе врабаца одржавале су бучне јутарње сеансе у јоргованима и липама. Јасна зора беше потпуно стргнула застор с једне стране празне улице. На другој, куће су још била плавичасте од студи и сваковрсне дуге сенке постепено су се повлачиле на онај рационалан начин на који млади дан превладава над ноћи у једном добро одржаваном, обилно заливаном граду, где оштар воњ катрана што избија из плочника служи као подлога за сочне мирисе сеновитог дрвећа; но мени је визуелни аспект сцене деловао потпуно ново, као трпеза постављена на несвакидашњи начин, јер ту улицу никад раније нисам видео у свитање, мада сам туда често пролазио, бездетан, у сунчана предвечерја.

У чистоти и празнини мање познатог доба дана, сенке су обитавале на погрешној страни улице, прожимајући је утиском инверзије, али не без елеганције, као кад се у огледалу бербернице види одраз прозора према коме меланхолични берберин, оштрећи бритву, окреће поглед (као што то сви они чине у таквим тренуцима) и, уоквирен у том рефлектованом прозору, део плочника што поворку незаинтересованих пешака води у погрешном правцу, у неки апстрактан свет који изненада престаје да буде смешан и ослобађа бујицу страха.

Имам обичај да, кад год размишљам о љубави коју гајим према некоме, одмах почнем да повлачим зракасте линије од те љубави – од мог срца, од нежног језгра једног интимног осећања – до чудовишно удаљених тачака универзума. Нешто ме гони да свест о својој љубави мерим спрам незамисливих и непрорачунљивих величина – спрам понашања маглина (чија пука удаљеност делује као нека врста лудила), застрашујућих замки вечности, оног несазнатљивог што лежи иза непознатог, спрам беспомоћности, хладноће, мучне замршености и испреплетаности времена и простора. Штетна је то навика, али ја ту не могу ништа. Може се упоредити с неконтролисаним покретом језика неког несретника мученог несаницом који у мраку усне дупље стално изнова прелази преко окрњеног зуба и повређује се, али свеједно не престаје. Познавао сам људе који су, након што би случајно нешто додирнули – довратак, зид – морали да прођу кроз врло брз и систематичан низ контаката с различитим површинама у соби не били се вратили у уравнотежено стање. Нема ту помоћи; морам да знам где стојим ја, где стојите ти и мој син. Кад се у мени догоди та успорена, тиха експлозија љубави и одмота своје растопљиве ивице, преплављујући ме осећајем нечег много неизмернијег, много истрајнијег и моћнијег од сакупљања материје или енергије у било каквом замисливом космосу, онда мом уму нема друге до да се уштине и провери да ли је уистину будан. Приморан сам тада да начиним брз инвентар универзума, баш као што човек у сну покушава да оправда апсурдност своје ситуације уверивши се да сања. Мени је потребно да сав простор и све време учествују у мом осећању, у мојој смртној љубави, тако да се оштрица њене смртности отупи, помажући ми на тај начин да се борим против крајње деградације, понижења и ужаса који ме обузимају јер сам развио бесконачност осећаја и мисли у оквиру коначне егзистенције.

Будући да сам, у својој метафизици, убеђени противник сваког удруживања, те да немам никаквих склоности ка организованим турама кроз антропоморфне рајеве, морам да се ослоним на сопствена, не сасвим безначајна средства кад размишљам о најбољим стварима у животу; кад се, као што то управо чиним, присећам своје бриге за дете, која готово да се граничила са кувадом.2 Сећаш се наших открића (до којих, наводно, долазе сви родитељи): савршеног облика минијатурних ноктију на руци коју си ми ћутке показивала док је лежала, отворена као морска звезда, на твом длану; епидермске текстуре удова и образа, о којој смо говорили пригушеним, удаљеним тоном, као да би мекоћа додира могла да се искаже само кроз мекоћу даљине; оног нечег искошеног, неухватљивог, што плива у тамномодрој нијанси његове дужице као да се у њој још беху задржале упијене сенке древних, митских шума у којима је било више птица него тигрова и више плодова него трња, и у којима је, у неком сунцем прошараном густишу, рођен људски ум; и, изнад свега, прво путовање новорођенчета у следећу димензију, новоуспостављена веза између ока и достижног објекта, коју каријеристи у области биометрије или они у халабуци лавиринта за лабораторијске пацове сматрају да могу објаснити. Пада ми на памет да рођење људског ума најверније репродукује онај убод чуђења који прати тренутак кад, загледани у сплет гранчица и лишћа, изненада схватимо да је оно што нам се чинило природним елементом тог сплета, у ствари чудесно прерушен инсект или птица.

Јавиће се, такође, и интензивно задовољство (на крају крајева, шта би друго бављење науком требало да произведе?) ако суочени са загонетком првог процвата човечјег ума, претпоставимо да је у расту остатка природе настала сладострасна пауза, блаженство и ленствовање који су омогућили да се пре свега развије Homo poetikus – без кога не би било sapiensa. „Борба за преживљавање“ како да не! Проклетство борбе и рмбачења враћа човека на ниво вепра, ниво гроктаве звери махнито опседнуте потрагом за граном. Ти и ја смо често коментарисали нељудски сјај у погледу домаћице која, планирајући вечеру, лута по пиљарници или по мртвачници од касапнице. Пролетери свих земаља, разједините се! Старе књиге греше. Свет је створен у недељу.

Владимир Набоков, ПРИЧАЈ, СЕЋАЊЕ! (стр. 355-359), Дерета, Београд, 2022.
Превели: Ален Бешић, Милица Кецојевић, Срђан Вујица

НАПОМЕНЕ:

  1. ИНФЛЕКСИЈА – промена гласа или тона; промена вокала (у граматици), обично под утицајем суседног вокала. Писац ове алудира на Хорацијеве стихове: Eheu fugaces, Postume, Postume, labuntar anni... (Авај, Постуме, Постуме, брзо пролазе године…)
  2. КУВАДА – обичај код неких примитивних народа да се мушкарац, кад добије дете, понаша као да га је он родио.

Фјодор М. Достојевски, КАО ШТО СЕ МАТИ РАДУЈЕ КАД ЈОЈ СЕ ДЕТЕ ПРВИ ПУТ ОСМЕХНЕ, ТАКО СЕ И БОГ РАДУЈЕ КАД МУ СЕ ГРЕШНИК ОД СВЕГ СРЦА МОЛИ

— Ујутру изађох да мало шетам по граду — продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао на уснама — видим, тетура се по дрвеном тротоару један трештен пијан војник. Прилази мени: »Да ти продам, господине, овај сребрн крст: за двадесет копјејака ћу ти га дати; сребрн је.« Гледам, у руци му крст, и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој од зноја умашћеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмокраки, правог византијског облика. Извадих двадесет копјејака па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух; а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, то је већ ван сваке сумње. А ја сам, брате, био под најјачим утиском свега онога што ме тако запљуснуло у Русији; ништа ја о њој пре нисам разумевао, растао сам као бесловесан, и Русије сам се некако сањалачки сећао за оних пет година у иностранству. Дакле, идем ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије. После једног часа, враћајући се у хотел, наиђох на жену са одојчетом у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, она се тако побожно, тако побожно прекрсти.

»А шта ти је, снашо?« рекох (јер ја сам се тада о свему распитивао).

»Па ето«, вели, »исто као што се мати радује кад први пут примети да јој се дете осмехне, исто тако мора да се и бог обрадује сваки пут кад угледа с неба да му се грешник од свег срца моли.«

То ми та снаша рече, скоро тим истим рецима, тако дубоку, тако фину и истински религиозну мисао, мисао у којој се сва суштина хришћанства одједанпут изразила, то јест сав појам о богу као о нашем рођеном оцу и како се бог радује за човека као што се отац радује за своје рођено дете, што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је… и ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника. Чуј, Партене, ти си ме малочас то питао, и ево ти сад мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом. Али главно је то што ћеш најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно од првих мојих убеђења која из наше Русије износим. И ту онда има шта да се ради, Партене! Има шта да се ради у нашем руском свету, веруј ми! Сети се како смо се ја и ти у Москви састајали и разговарали, једно време … И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако, никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно! … Збогом, до виђења! Бог нека те чува!

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 274-275 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Фјодор М. Достојевски, ДА, ЗА ОВАКАВ МОМЕНАТ ЧОВЕК МОЖЕ ДАТИ САВ СВОЈ ЖИВОТ

Размишљаше, између осталог, о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један ступањ већ скоро пред самим нападом (ако би напад добијао на јави), кад би, усред неке туге, душевног мрака, притиска, његов мозак у тренуцима наједном чисто плануо, па би се необично јако напрезале све његове животне снаге. Осећање живота, самосвести, скоро би се удесетостручило у тим тренуцима, који би трајали колико муња. Ум и срце би му се обасјавали необичном светлошћу: све сумње његове, сва беспокојства, чисто би се одједном смирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуно јасне, хармоничне радости и наде, испуњено разумом и схватањем најдубљих узрока.

Али ти тренуци, ти блесци, били су тек само предосећање оног коначног магновења (никад не дужег од једног секунда) којим би почињао сам напад. Тај секунд био је, наравно, неиздржљив. Размишљајући о томе магновењу доцније, већ у здравом стању, он би често говорио себи да сви ти блесци највишег самоосећања и самосвести, па, дакле, и »највишег бића«, нису ништа друго но болест, поремећај нормалног стања, а кад је то већ тако, онда никако и нису неко највише биће, него, напротив, треба да буду уврштени у најниже.

Међутим, он дође, најзад, до ванредно парадоксалног закључка: »Па шта онда ако је то болест?« закључи он најзад, »шта мари ако је тај напор ненормалан, кад је ето његов резултат онај тренутак осећања којега се човек сећа и разматра га већ у здравом стању, једна највиша хармонија и лепота, кад он човеку даје нечувено, дотле неслућено осећање употпуњености, мере измирења и узбуђеног молитвеног сливања са највишом синтезом живота?«

Ти магловити изрази изгледаху њему самом врло појмљиви, премда још одвећ слаби. А у то да је то збиља »лепота и молитва«, да је то збиља »највиша синтеза живота«, у то он није могао сумњати, нити би какве сумње могао допустити. Јер он у томе тренутку није сневао никаква привиђења, као што су она од опијума, хашиша, или од вина, која понижавају разум и унаказују душу — привиђења ненормална и нестварна.

О томе је он по завршетку болесног стања могао здраво да расуђује. Ти тренуци били су само једно необично појачавање самосвести — кад бисмо морали да то изразимо само једном речју — самосвести и у исти мах самоосећања у највећој мери непосредног. Ако је њему у том тренутку, то јест у оном последњем свесном моменту пред нападом, полазило за руком да јасно и свесно каже себи: »Да, за овакав моменат човек може дати сав свој живот!« онда је, наравно, тај моменат сам по себи и вредео колико цео живот.

Уосталом, дијалектичку страну свог закључка он није бранио: отупелост, душевни мрак, идиотство стајаху пред њим као јасна последица тих »највиших тренутака«. Он то, дабогме, не би ни хтео озбиљно оспоравати. У закључку, то јест у његовој оцени тога тренутка, без сумње се крила погрешка, али стварност осећања ипак га је унеколико збуњивала.

Шта, збиља, да се ради са стварношћу? Јер је то стварно било, јер је, ето, он сам стизао да каже себи у том тренутку да би тај тренутак, по безграничној срећи коју он у тај мах потпуно осећа, могао и да вреди колико сав живот. »У том тренутку«, као што је једном рекао Рогожину у Москви за време њихових тамошњих састанака, »у томе моменту мени некако постаје јасна она необична реч: да времена више неће бити.« — »Вероватно«, додаде он смешећи се, »то је онај исти тренутак за време којега није стигао да се пролије оборени крчаг с водом епилептичара Мухамеда, док је њему пошло за руком да у том истом трену ока сагледа сва Ал-ахова обитавалишта.«

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 280-282 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Алекса Шантић, НА МОЛИТВИ

Хвалим Те и славим, Боже мој, 
     Ти моме роду радости дај! 
Са златним штитом све уза њ стој - 
     И свуда
     Где је
      Мој народ лепи, 
     Нека га 
     Греје
      Храни и крепи, 
Са Твојих олтара милости сјај! 

Мој Оче, Краљу сврх звезда свих, 
     Исцели дуго паћени род! 
Свуда где ноћи беда су злих, 
     И где нас 
     Море
      Град црни туче, 
     Ти светле
     Зоре 
      Прислужи луче, 
И наше славе навести год! 

О Ти, што росом напајаш цвет, 
     У златно сунца одеваш клас, 
На тимор сјајни, где шире лет
     Крсташи
     Бели, 
      Тамо, слободи, 
     Из гротла 
     Цели
      Мој народ води, 
Царе небесни избави нас! 

1918.

Алекса Шантић

Андреј Фурсов, БИО-ДИГИТАЛНИ ХРАМ

О глобалним трансформацијама савременог света и човека, о улози и учешћу данашњих западних елита у будућем устројству света.

Андреј Фефелов: Андреје Иљичу, недавно је у часопису „Завтра“ објављен циклус ваших чланака „Живот и смрт капитализма“. Јасно да у условима рушења глобалног света, пре свих страда средња класа. А шта ће бити са елитама? Заправо, како ће оне „цветати“, делити се?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Владајуће елите ће се и делити и сукобљавати и договарати. У игри је – будућност: ко ће кога (лењински говорећи) одсећи од ње. Раскол елита се одвија у неколико праваца: по положају у пирамиди светског економског система (борба између стадијалних фракција владајуће класе), по клановима и – у мањој мери – по припадности одређеној земљи. Постоји и квантитативна страна ствари.

Данашња светска економска пирамиде изгледа овако ( у неколико чланака то је добро представила Елена Сергејевна Ларина): врх – 3-5% – заузимају такозвани ексисти ( од енглеске речи access – приступ). Реч је о Биг Техни – о информационим платформама типа „Гугла“, „Мајкрософта“ и других које контролишу социјалне мреже, информационе токове, интернет ствари итд.

Следећи „спрат“ је – финансијалистички; то је онај део „финансијског“ капитала који у се у значајној мери оријентисан ка ексизму, што не искључује оштре противречности између њих; реч „финансијски“ није случајно стављено под наводнике: у данашњим условима, када можемо штампати трилионе ничим необезбеђених долара, новац је изгубио четири од својих пет функција (по мишљењу неких – свих пет) и престао да буде новац у строгом смислу речи, а финансијски капитал – новчани, сада је нешто друго.

Трећи „спрат“ је оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником; овај сектор је процветао крајем ХХ века. Управо је зона технотронике – главно „ловиште“ најсавременијих крупних корпорације које успешно конкуришу „чисто индустријским“. Још ниже је индустријски сектор (и индустријски капитал), који је и створио „велику Америку“ 1930-1980-тих година и чију је величину желео да поврати Трамп. У суштини са овим сектором и капиталом, са реалном (или физичком како је назвао, пратећи траг Побиска Кузњецова, Линдон Ларуш) економијом, финансијализам (не мешати са класичним финансијским капиталом) нема никакав однос: он је, као и ексизам, оријентисан на неопредмећено, то јест, непостојеће у физичком смислу и често ничим необезбеђено. Још ниже је пољопривредни сектор, представљен агроиндустријским корпорацијама, и у још већем степену малим и средњим фармерским бизнисом и кооперативама.

Поједностављено, можемо рећи да у борби за будућност између „спратова“ пирамиде, ексисти и финансијалисти се реализују као наднационална (наддржавна), према томе, ултраглобалистичка снага, неретко у савезу са технотроничарима иступају против индустријалаца и пољопривредника. Објекат њиховог уништавања је – „велика Америка“. Не може се рећи да индустријалци и у још већој мери технотроничари не раде на глобалном нивоу: међу њима је доста пристализа глобализма. Ипак, потребно је разликовати глобалисте и ултраглобалисте. Први су заинтересовани за очување државе (а сагласно томе, по социјално-економској логици, средњег слоја, националне радничке класе), но, под контолом традиционалних међународних институција: ММФ, Светске банке и томе слично. Ултраглобалистима у свету изграђеном у складу са њиховим интересима и по њиховим шаблонима, држава уопште није потребна, по њима свет треба да се састоји од мега-копорација: новог издања британске Источно-индијске компаније, од „венеција“ величине макрорегиона. И због тога им традиционалне међународне институције, укључујући и ОУН, нису потребне, као што им није потребан ни средњи слој – само највиши и најнижи слој (оно што социологија зове „друштво 20:80).

На све ове конфликте између стадијално-историјских фракција капиталистa и група, пре свега ексиста који прогризују из капитализма као „елијени“ из туђих тела у познатом филму, долази и борба различитих наднационалних кланова, затворених наднационалних структура светског договарања и управљања и чак окултних друштва.

На крају, последњи на листи, али не и по значају је – квантитативни аспект. Још у периоду 2008-2010 клио-динамичар Петар Турчин је прогнозирао да ће крајем прве деценије 21. века циклус прекомерне производње елита у САД доћи до свог врхунца са пратећом, логичном неопходношћу бацања једног њеног дела са „брода Историје“, скоро по О‘Хенрију: „Боливар неће понети двојицу“. На тај начин, у САД се „квалитативним“ странама раскола унутар елита додаје се „квантитативни“ аспект. То је донекле слично ситуацији у СССР-у, у другој половини седамдесетих година и првој половни осамдесетих, када је „застој“ то јест доминација хоризонталне административне мобилности над вертикалном довела до затварања канала за нараслу („образовани су просто надвладали“ – певао је Михаил Иванович Ножкин) елиту.

На тај начин имамо читав букет оштрих међукласних и унутаркласних противречности:

– између нижег и средњег слоја са једне стране и вишег – са друге;
– унутар вишег слоја, између различитих фракција;
– унутар фракција и преко њихових граница – између кланова.

На све ово долазе и расни проблеми. У јесен 1989, кад је био код мене у гостима, Имануел Валерштајн је приметио да Америку чека њена перестројка, која ће бити много крвавија. На моје питање „Зашто?“, одговорио је: „Зато што је код нас класно тесно испреплетено са расним“, а на питање када ће се то, по његовом мишљењу, десити, рекао је: „До 2020. године“.

У суштини, данас се у свету формирала револуционарна ситуација проузрокована терминалном фазом системске кризе капитализма и рађањем нових, сада већ некапиталистичких/посткапиталистичких облика експлоатације и отуђења.

Андреј Фефелоф: А да ли на Западу постоје истраживања посвећена тим формама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Нема их много, једно од њих данас ћемо више пута поменути. То је рад Шошане Зубоф „Ера надзорног капитализма“. (Zuboff Sh. Age of Surveillance Capitalism. The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. L., 2019). Иако Зубоф, старински, по инерцији зове нову форму капитализма – надзорни капитализам (даље – НК), оно што описује са капитализмом нема много везе и њена емпиријска анализа то добро показује.

Напомињем да у основи капитализма лежи капитал, то јест опредмећени рад који се реализује као вредност која се самооплођује, и зато кичма капитализма као система постаје – приватна својина на опредмећеним факторима производње. У свим својим значењима неопредмећени фактори производње социјални (понашање, односи и томе слично) и духовни (вредности, информације…) – у капитализму секундарни, овде не само да образују систем и доминирају, него су чак водећи. Што се тиче надзорног капитализма, како подвлачи Зубоф, у његовој основи је контрола управо над неопредмећеним, над средствима модификације понашања, над социјалним мрежама, информацијама, потребама, а не над средствима производње (она има у виду у овом случају управо опредмећене факторе производње). А то већ није капитализам.

Главни фактор који Биг Техна отуђује и контролише јесте – људско понашање. И, ако је капитализму предтходила првобитна акумулација капитала, онда је извор, основа посткапитализма (у раној форми се јавља оно што је Зубоф нетачно назвала „надзорни капитализам“) – „акумулација бихејвиоралног капитала“. Објаснићемо овај тип акумулације на следећи начин: производи „Гугла“, „Мајкрософта“, „Фејсбука“ нису објекти размене вредности, овде се не стварају конструктивни односи „произвођач – потрошач“, овде се „наше понашање, навике, искуство пакује тако да служе туђим интересима. Човек постаје сировина“. При том не телом, као што је било у робовласништву, и не као додатак земљи, као у феудалзму, већ као социјално-духовно, социјално-хомогена целина, човек као целовито биће са јединственим циљевима, вредностима и потребама које формулишу, намећу, отуђују и контролишу владари новог „прстена свевлашћа“ – понашања. Ако је индустријски капитал, појашњава Зубоф, развио на рачун природе (како природне тако и вештачке, додајем), онда ново „информационо уређење“ – развија на рачун људске природе.

Стварајући „средства модификације понашања“, платформе не намећу само одређене норме понашања (иако и то чине), колико формирају понашање са задатим комерцијалним и политичким резултатима, изграђујући у човеку предвидиво понашање, то јест, дресирају га. „Интернет ствари“ – најважнији је елемент „надзорног капитализма“: у њему долази до комбинације социјалног инжењеринга, психологије, физике, биологије и електронике. Људи се претварају у стандардизоване групе према понашању и потребама, то јест у обезвољена људска стада. При томе „велики подаци“ (Big Data) обезбеђују надзор и контролу над таквим својствима и облицима понашања које је раније, у принципу, било немогуће пратити.

Андреј Фефелов: Како се каже, хајтек технологије су прерасле у хајхјум технологије.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо тако. Ново „информационо уређење“ сазревало је у последњој четвртини, а можда и трећини ХХ века. Средином седамдесетих година озбиљно је „проклизала“ кејсијанска економија и светска врхушка је схватила: даљи индустријски развој, а самим тим и индустријски капитализам, јачају позиције средњег слоја, претварају државу свеопште социјалне сигурности (welfare state) и демократске институције у моћно оруђе левих партија. И дошло је до преоријентације владајуће социјално-економске идеологије – са кенсијанске на неолибералну; почела је „побуна елита“ (К. Лаш), чије су оруђе постали „људи друге Модерне“: активисти феминистичког усмерења, вечно незадовољни студенти-шесташи, разнородни маргиналци без посла који су своју нељубав према раду пренели на раднике, мигранти…

Такозвана „друга Модерна“ није, заправо, нешто самостално, већ је продукт распада „прве Модерне“(„друге Модерне“, као и „друге свежине“ нема), тако су и нови „левичари“ – производ распада левог покрета, а неомарксизам – марксизма. Људи „друге Модерне“ – су објективно људи друге цивилизацијске врсте, оно што Англосаксонци зову social trash. Оно што је било смеће у епохи процвата „првомодерног“ капитализма, испливало је вољом врхушкена површину као нешто важно. Стогодишњи милијардер, Норвежанин, у роману Ј. Козлова „Нови лопов“ о томе овако говори: „Најнапреднија и најактивнија снага у друштву сада је – идеално, класично, склањано у свим претходним временима – смеће: гејеви, лезбејке, педофили, мрзитељи породице и религије, зоофили, млади правници, секташи, изопаченици, мултикултуралисти и остали олош. Смеће смећу… размишљај сам, како да живиш у смећу а да се не претвориш у смеће“.

Управо њих, које је сочно описао Норвежанин, елите су бацили у борбу проти људи „прве Модерне“ – радника и „средњака“ (средње класе), и уз њихову помоћ је извршен неолиберални преврат. Јасно је да у перспективи свим овим социјалним шушумигама „друге Модерне“ никаква Модерна и уопште ништа не светли, за њих је спремљена помијара Историје, у најбољем случају – зона за прекаријат у постмодерној, у којој се врши демонтажа демократских институција. Људи „друге Модерне“, које су добро ухрањени социолози прогласили новим револуционарима као противтежу „застарелим старим“ – ударна су снага те исте „раздемократизације Запада“ о чијој неопходности су толико говорили аутори рада „Криза демократије“ написаног 1975. године по наруџби Трилатералне комисије.

Андреј Фефелов: Наравно, нови задаци су захтевали и нове социјално-психолошке технике.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо на граници шездесетих и седамдесетих година у САД су озбиљно почели да разрађују методе и технике контроле понашања људи. Ето, на пример, телеметријски огледи Р. Стјуарата Мек Кеја; није случајно да се управо шездесетих и седамдесетих година предсказане многе од данашњих техника контроле. Довољно је сетити се књиге „Година 2000“ (1967) директора Хадсоновог института за предвиђање будућности Хермана Кана (узгред он је послужио као прототип доктора Стрејнџлава у познатом филму Стенлија Кјубрика) и „Аутономна технологија“ (1977) политиколога Ленгдона Винера. Већ тада, пре педесет година, многи у САД су били забринути због ширења у друштву психо-техника за контролу понашања и гушења слободе воље. Говорило се, између осталог, и о ЦИА пројекту „МК-Ултра“, у којем су не водећу, али значајну улогу играли немачки психолози и психијатри које су Американци „увезли“ 1941-1946 године (око 900 људи, међу којима је било и немало нациста, који су стекли искуство у концлогорима).

Ствар је дошла дотле да је 1971. године, реагујући на забринутост која се појавила у друштву, сенатски поткомитет за уставна права уз учешће веома познатих личности (Сем Ервин, Едвард Кенеди, Роберт Бирд и др.) започео вишегодишњи истраживачки програм усмерен на предвиђање, контролу и модификацију људског понашања. Ови сенатори нису могли ни да замисле са чим су се сусрели њихови суграђани у ХХI веку, а идејна основа овога „са чим“ појавила се већ те 1971. године. Познати психолог бихејвиориста Берес Скинер објавио је књигу „Иза граница слободе и достојанства“. Критика ју је одмах прекрстила у „Ка ропству и понижењу“, пошто се у њој говори – ни мање ни више – о неоходности укидања низа вредности: својине, слободе, приватности; поздрав дигиталној будућности. Узгред, 1971. године је и Шваб објавио књигу „Управљање савременим предузећима у машиноградњи“ у којој је први пут отворио тему стејхолдерског капитализма, а саме стејхолдере дефинсао као „секундарне учеснике огромног комерцијалног пројекта“.

Почетком седамдесетих година, сви ови догађаји: први извештај Римског клуба, књиге познатог психолога Скинера и, до тада непознатог Шваба – не само да су прошле назапажено, већ нико није видео у њима зло семе из кога ће израсти „цвеће зла“ почетком ХХI века.

Андреј Фефелов: Да ли постоји тачан датум када је процветало „цвеће зла“?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сви датуми ове врсте су условни. Зубоф сматра да се надзорни капитализам није родио 11. септембра 2001. године, већ 9. августа 2011. Тада су се десила три догађаја, на први поглед невезана, но сложили су слагалицу: Apple је претекао Exxon Mobil као високо капитализовану корпорацију, у Лондону је дошло до бунта феминистичких активиста, студената и „обојених“ које је морало да смирује 16 хиљада полицајаца; у Шпанији је на улице изашла гомила људи који су захтевали од „Гугла“ да поштује њихово „право на заборав“ то јест, да престане да залази у њихов приватни живот, користећи персоналне податке.

Поводом догађаја у Лондону 9. августа 2011. године једна „социолошкиња“ је приметила да је то био гнев оних људи који желе да буду део средње класе, а не пуштају их. Тачно, приметићу али и додати: не пуштају будалице, али ће их искористити и одбацити – многе су већ одбацили. Неолибералном економском систему, позном капитализму, а још више посткапитализму средња класа (слој) уопште није потребан, као ни демократске институције. Њихово одстрањивање, а у неком моменту и – уништење, уграђени су у логику еволуције позног капитализма. Тома Пикети у књизи „Капитал у XXI веку“ (2013. преведена на руски језик, препоручујем!) формулисао је општи закон акумулације: у капитализму профит од капитала премашује темпо економског раста и то у политици води ка антидемократском уређењу. У позном стадију развоја капитализма раст профита се толико одваја од темпа економског раста да, прво, престаје да буде неопходан, то јест, пад темпа економског развоја у позном капитализму је повезан не толико са техником и научно-техничким пргресом самим по себи, колико са капиталом као таквим. Друго, у одређеном моменту капитал почиње да уништава сопствене институције буржоаске демократије и као да све враћа у доба своје људождерске младости у XVII–XVIII век, добијајући отворено антисоцијални карактер. Како је тачно приметила Збоф „капитализам се не може јести сиров; као кобасицу треба га кувати, то јест, обрађивати демократским институцијама. Пошто је сиров капитализам антисоцијалан“. Ово се односи на све верзије капиталзма, посебно на ову клановско-олигархијску, корупционашко-криминалну која се оформила у РФ после 1991. године.

Пикети назива уређење које се формира на данашњем Пост-западу „патримонијални неофеудализам“. По мом мишљењу овај термин је нетачан као и надзорни капитализам. Рани феудализам је приватна власт над човековим телом, развијени – само својина над земљиштем. „Гугл“, „Мајкрософт“ и други не отуђују вољу човека у односу на спољашњи објекат, већ њега самог заједно са том вољом, „обезвољујући“ га наметањем вредности, контролом потрошње и понашања.

Андреј Фефелов: Недавно је поводом овога избио велики скандал: Андреј Нечајев, бивши министар у Гајдаровој влади, објавио је на социјланој мрежи пост у коме „разобличава“ наш часопис; написао је да је „гуглао“ наш сајт и да су му предложене (замислите ужас, патриотске новине!)… „девојке на позив“! У коментарима су му објаснили да је то реклама која увек предлаже оно што ви најчешће на интернету тражите.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Значи сам себе је разобличио?

Андреј Фефелов: Скриншот постоји и све је то сада на мрежама. Смешно, али нажалост, то је реалност. Што се тиче демократије, ако она нестане, легитимност власти ће се наћи под великим упитником. Ко је тада власт? Ту се и појављује она најскривенија власт – власт манипулације. Њој није потребан никакав легитимитет.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У овоме је пионир била корпорација „Гугл“ пошто су њени власници од 2004. почели да скенирају приватну gmail-преписку да би је користили за рекламе. Године 2007. „Фејсбук“ је покренуо пројекат Beacon ради, како је објављено, новог начина ширења информација у друштву. Заправо Beacon је омогућио оглашивачима „Фејсбука“ да прате активности корисника интернета, откривајући њихове куповине без њихове дозволе. Ово је разбеснело многе људе. Дошло је до познатог скандала са Џонатаном Трентом који је купио брилијант пријатељици а после неколико сати га је позвао пријатељ и честитао му на веридби: информација о куповини је доспела на мрежу. После скандала Марк Цукерберг је затворио Beacon. Ипак, било је то само привремено повлачење: даље је Цукерберг једноставно увео нови сервис и већ 2010. године изјавио: „Приватност више није норма“. Настао је нови облик власти, која више није просто економска, већ социјално-хомогена по суштини, која лишава човека статуса грађанина. Зубоф је то уочила и приметила да се citizens („грађани“) претварају у netizens („грађане мреже“ – од net – мрежа); иако би се пре могло говорити о – поданицима. Становници мреже су од почетка лишени права на приватност – Homo deprivaticus. Сваки улазак на мрежу значи да се приватност у перспективи губи.

Андреј Фефелов: Као у стакленом граду из Замјатиновог романа „Ми“.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Слично. При томе, веома је тешко распознати границе онога што је Зубоф назвала надзорни капитализам, јер се налазе ван дигиталног окружења, што је у доброј корелацији са неолибералном идологијом. И опасности које све ово носи, принципијелно су нове. На пример, човек је купио смартфон или компјутер. Изгледа, сјајно, какво неопходно средство! Али управо се овде човек претвара у „бихејвиорални вишак производа“. Понашање човека који је купио рачунар, то јест, у значајној мери он сам, постаје вишак производа. Само што се не присваја као вишак производа човеково радно време, већ он сам, његово понашање, његове потребе, укус, понашање које га формира и које се може „редиговати“.

Човека обавија паучина „потрошачких“ информација. То већ није само нови тип експлоатације, већ и нови тип отуђења човека посредством наредног, одличног „дивајса“ (гаџета) који осваја и који се стапа са човеком – при чему није јасно шта је ту главно, шта чему припада: уређај човеку или човек уређају. Какав је то неофеудализам! Ове ствари држе за врат чвршће од било којих феудалних „окова“. Раније је на том истом Западу била важна твоја земља а питањима понашања или праћења религиозне праксе бавила се Инквизиција. Ово није дотицало систем производних односа. Данас оно што је раније, укључујући и капитализам, носило непроизводни карактер (култура, понашање) или није улазило у оквире материјалне („опредмећене“) производње постајући објект присвајања, а следствено томе и објекат производних односа – не само да се уводи у материјалну производњу већ постаје њен одлучујући нематеријални фактор који одређује вредност материјалних (предмета) објеката.

У свом раду „Покрени се и устани. Извори финансирања вашег стартапа у ери дигиталне трансформације и блокчејна“ (Raise and Rise. Funding Sources for Your Startup in the Era of Digital Transformation and Blockchain. Los Angeles, 2020) Викторија Сиљченко наглашава да данас управо интелектуална својина (тј. неопредмећени фактори производње) представљају највреднију активу већине великих америчких компанија. Вредност њихових нематеријалних актива се процењује на 20-25 трилиона долара. Ако узмемо у обзир да је 2019. године индекс S & P 500 процењен како пише Сиљченко на готово 27 трилиона долара, онда „данас живимо у епохи када је 85-90% тржишне капитализације формира на рачун нематеријалних актива“, то јест таквих који немају физичку супстанцу – нешто попут осмеха који је остао када је Чеширски мачак нестао.

Као субјекти присвајања неопредмећеног појављују се „Гугл“, „Мајкрософт“ и комплекс других платформи који образују Матрикс. Они сакупљају податке о нашим куповинама, кретању, контактима, естетским склоностима. Формира се особа прилагођена „претраживачу“ и зависна од њега. Лари Пејџ, један од оснивача „Гугла“, једном је рекао: „Људи стварају и остављају огромну количину података о себи, својим претрага, кликовима. И ово се може искористити“. Човеков живот се претвара у свеукупност кликова, у почетку праћених, а временом усмерених/диктираних од стране ексистичке платформе.

Веома је важно, пратећи Зубоф, напоменути: надзодни капитализам као такав не произилази нужно из дигиталне технологије, која је сама по себи неутрална. Њега је створила одређена група људи са одређеним интересима, у одређеном времену, на одређеном месту. Он је социјално-економска конструкција, а не само технологија; ова конструкција одређује технологију, а не обрнуто. Ово још једном говори о томе колико је неадекватна схема такозваних технолошки уређења за објашњење реалности. Технолошко уређење је последица социјалног система, његова функција. Одређени социјални систем рађа одређену технологију. Али не и обрнуто. А „Гуглов“ проналазак неопоходног му начина присвајања производа – одређеног типа понашања, које представља вишак производа, говори нам да је реч о новим типу економије и друштва. Ако масовна производња тежи да створи нове изворе потражње, овде ствари стоје другачије. Исти тај „Гугл“, природно, гради бизнис око растуће потражње оглашивача. Човек који седећи за компјутером нешто за себе наручује, мисли да је потрошач. Ипак – није, он је само сировина, информациони сливник. А реални потрошач за „Гугл“ је – оглашивач. Отудa ова чудна атмосфера затворености и тајности у водећим светским интернет сервисима. Већа него у НАСА или ЦИА.

Андреј Фефелов: Контрола и тајност.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И идеолошка артиљеријска припрема.

Андреј Фефелов: О чему је конкретно реч?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Историчари знају да утопије нису биле само факт књижевног живота, већ и оружје у психоисторијском рату. Оне испуњавају психо и социјално-инжењерску функцију, задајући тип и „коридор“ предвиђања, дефинишући смер социјалне (геоисторијске) пројектно-конструкторске делатности. Један од задатака утопије и – у једнакој мери – дистопије био је не само да се наслика жељена, при чему увек у интересу одређене групе, идеална за њу слика будућности, већ и да се она представи као неизбжна. Слажем се са онима који сматрају да су многе данашње схеме дигиталаца и ултраглобалиста (тог истог Шваба) – утопија (за већи део човечанства – дистопија), замишљене да све људе убеде у неизбежност трансхуманистичког ново-нормалног света, у бесмисленост и бескористност отпора, то јест да угуше вољу људи да се одупру њиховом „врлом новом свету“. Управо зато критичка анализа ових утопијских радова, жестоко и бескомпромисно супротстављање њима – крајње је неопходна нова форма идејне, социјалне, цивилизацијске и, ако хоћете, социјално-биолошке бобе врста. Својим схемама глобал-дигиталци прогамирају и друштвену свест, и научна истраживања која треба да докажу њихову исправност и неизбежност њихвог света. Идеологију неизбежности, неизбежнизам (inevitabilism) Збоф сматра једним од менталних, когнитивних оруђа дигиталаца, која треба да убеди све у непостојање алтернативних варијанти будућности. На пример, Шмит и Коен у раду „Нови дигитални свет: мења нације, бизнис и наше животе“ (The New Digital Age: Transforming Nations, Businesses and Our Lives. New York, 2014) пишу да ће ускоро на Земљи све бити повезано и нико то неће моћи да онемогући. Ипак, подвлачи Зубоф, када подвргнемо доктрину неизбежности критичкој анализи, она почиње да пуца по шавовима; другим речима, испоставља се да је то илузија. Заправо, вероватноћа је карактеристика историје коју дигитализатори, као и слободу воље, поричу. Слобода људске воље, чак и појединог човека је оно што руши њихов свет који они тумаче као аутономну надљуску реалност, која ће, наводно, управљати човеком. „Наводно“ – зато што ће самим Матриксом, свеједно, управљати људи користећи га као параван, као што су египатски, вавилонски и други жреци користиле богове чију су вољу, наводно, само они тумачили и објављивали.

Андреј Фефелов: Другим речима, власт и новац.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И новац, и то обезбеђен на нетржишни начин. Често се „Гугл“ и друге надзорне платформе карактеришу као билатерална или мултиратерална тржишта, иако Збуоф категорички одбацује такав приступ: „То никако нису тржишне структуре. Тржиште је за њих – маска. „Гугл“ је пронашао начин да претвара своје нетржишне трансакције са корисницама у допунске „сировине“ – производњу производа за међусобне тржишне односе са њиховим стварним потрошачима – оглашивачима“. Другим речима, пред нама се налази некапиталистичка и нетржишна структура, која пориче тржиште и прелази границе тржишне економије. Тржиште је за њу само маска.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /zavtra.ru/blogs/hram_biotcifri

Андреј Фурсов, ШТА СКРИВА ФАТАМОРГАНА ЗАПАДНОГ БЛАГОСТАЊА

Како примећује наш изузетни стручњак за проблеме мозга Сергеј Савељев, код Европљана се током последњих хиљаду и по година може запазити процес смањивања мозга, повезан са западноевропском еволуцијом која представља жестоку социјалну селекцију засновану на конформизму. А што је човек више „комфоран“ мањи је полиморфизам, мањи је мозак. Мени, истина, није сасвим јасна једна ствар. Селекција заснована на конформизму у Европи не траје хиљаду и по година, већ можда, 500-600 (од Инквизиције) и посебно последњих 200 година, као што су у својим радовима показали Фуко и Шене.

Савремена западна свакодневница резултат је двеста и тристагодишње политике „кнута и медењака“. „Кнут“ представља систем репресивних институција присутних у свакодневном животу који је тако добро описао Мишел Фуко: полиција, суд, затвор, клиника, лудница – и које се, као самообразујући елементи свакодневнице, појављују управо у капиталистичкој епохи.

До наступања modernity није постојала не само психијатрија, са својим дијагнозама и методама лечења – није постојао ни злочин како га данас разумемо, постојали су просто „дивљи људи“ и проблем заштите од њихових напада.
Ишчитавајући Фукоа и присећајући се књига које је пре њега објавио Шаш, а такође и други, мањег калибра: психијатрија се само претвара да је медицина, тачније, далеко је од ње и пре свега није медицина већ је у њој много заједничког са полицијом и казненим системом“. Андреј Игњатјев

Надзорне и казнене институције репресивног васпитања су целу другу половину XVII, цео XVIII и целу половину XIX века одбацивали људски материјал који се социо-културно, психо-физиолошки и понашањем није уклапао у систем „Капитал плус Држава“. Резултат? На пример, већ од 1800. кривуља злочина у Западној Европи је кренула надоле. И – уз мала одступања и скокове – тако се креће до данас. Главни резултат је стварање „обичног“ човека код кога је контрола од стране спољашњих репресивних структура свакодневног живота интренализована и који контролише своје психо-физиолошке импулсе.

Широк је човек, требало би га сузити, говорио је Достојевски (кроз Митју Карамазова). Капиталистички систем, бар у свом историјском, цивилизацијском језгру остварио је машту великог руског писца, створивши одређени тип човека. Или бар модел личности која даје тон и одређује кодекс понашања у савременом западном друштву: рационално делује, поштује закон, минимално је агресивна; у сваком случају док се налази у „гравитационом“ пољу свог система и његових институција. Дошло је до интернализације социјалне контроле. Она се претворила у самоконтролу. „Самоконтролишући човек“ и јесте „сужен човек“..

Постоји хорнајанско (Карен Хорнај, рођена Данијелзен, 1885-1952, познати амерички психоаналитичар немачког порекла, прим.прев.) аналитичко истраживање елизабетанске и викторијанске културе. Хорнај назива неурозу „личном религијом“ која укључује јурњаву за славом и Наду која је прати, захтеве, гордост и мржњу према себи. Она нуди нагодбу са судбином која обећава награду за одређену веру; акције, гестове, ритуале и црте карактера. Велики део Старог Завета прославља нагодбу са судбином „поклоника савршенства“, при којој је човек ангажован у испуњавању низа разрађених ритуала и наредби под пљуском претњи и обећања. У Новом Завету главни споразум је другачији. Не покорност закону, већ смер ка смирењу – праштању, вери и уступцима – донеће награду. Др Бернард Периш, Универзитет Флорида, директор Међународног удружења Карен Хорнај

Но, сваки је добитак и губитак. Друга страна самоконтроле је – нервоза. Ширење нервних болести у Западној Европи у последњој трећини XIX века, формирање неколико „тихих вирова“, традиционалних зона самоубистава, настанак психоанализе, све је то друга страна тријумфа самоконтроле, сужавања човека.

„Медењак“ је могућности да се имитира раскош елите у свакодневном животу. То је могућност раскошизације свакодневнице, буржоазизације свакодневног живота небуржоаских група без њихове буржоазификације. То је „медењак“, „шаргарепа“ капитализма. Иако су многи сегменти становништва добили ову „шаргарепу“, нису је добили целу, већ делимично, изгњечену, но свеједно, они су пристали и на пасирану „социјалну шаргарепу“.

Тежња за луксузом у свакодневном животу постала је за једне компензација за тежак рад и експлоатацију, а за друге – средство реалног одвајања од нижих слојева и стварања фиктивне слике блискости са вишим слојем. При томе, нове форме луксуза су релативно брзо прелазиле на ниво свакодневног живота или су га имитирале. Штавише, настао је и обликовао се механизам раскошизације свакодневнице то јест, у већој или мањој имитација живота виших слојева од стране, пре свега, средњег. Главни транслатор овог процеса постала је мода.


Европа је посредством „кнута и медењака“ одгајила „послушног човека“ – тако послушног да ми, Руси, то не можемо ни да замислимо. Видео сам немало таквих послушних западњака, политички коректних специјалиста на међународним конференцијама. Узгред, и код нас њихов број расте – а може ли другачије бити у условима када је критеријум научности индекс цитираности и тржишна добит од научне делатности?

Да ли је довољно 200-600 године за физиолошке промене? Могуће. У најмању руку несумњиво је да се просечан западни Европљанин и Американац неретко понашају као послушни био-роботи, и да је њихово социјално понашање биомеханика оног типа која је потребна власти. Миграциона криза је демонстрирала ово са „кристалном јасноћом“. Слично финале белих Европљана, парафразираћу Висоцког, трагично је и досадно. Узгред, ми имамо довољно и својих проблема – а дувају ветрови који уносе немир.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y6IW5RBqv3JP2txg

Гилберт Кит Честертон, О ЧИТАЊУ

Главна корист од читања великих књижевних дела нема везе са књижевношћу. Она није повезана ни са посебношћу њиховог стила, па чак ни са васпитавањем наших осећања. Читање добрих књига корисно је, пре свега, стога што нас спречава да будемо „истински савремени људи“. Јер, бити „истински савремен“ значи осудити себе на последњу предрасуду; као кад потрошите последњи новац на најмодернији шешир, и тиме себе осудите на старомодност. Стаза прохујалих векова посејана је лешевима „истински савремених људи“. Књижевност, она класична и вечна, непрекидно нас подсећа на непомодне истине, које уравнотежују нове погледе којима смо тренутно заокупљени. Начин на који она делује, међутим, прилично је необичан те вреди почети са његовим разумевањем.

С времена на време, а посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом. Понекад су та струјања накратко корисна, али могу бити и сасвим шкодљива. Она се по правилу могу свести на неку истину или, тачније, полуистину. Тако, на пример, остајемо у сфери искрене оданости ако држимо до Божјег закона, али ако инсистирамо на томе науштрб Божије милости, то већ спада у јерес; исто тако, није ни најмање лоше ако жудимо за једноставним животом, али ако се та жудња остварује на рачун ведрих осећања и лепих манира – она постаје јеретичка. Јеретик (или фанатик) није човек који исувише воли истину, истина се не може сувише волети. Јеретик је човек који своју истину воли више од Истине. Он више воли своју полуистину коју је сам открио, него читаву истину коју познаје човечанство. Он одбија да свој сопствени драгоцени мали парадокс види као део мноштва очигледних истина, које тек заједно чине светску мудрост.

Такви иноватори су понекад мрачни и искрени као Толстој, а понекад женски, речити и осетљиви као Ниче; понекад су духовити, сналажљиви и одважни као г. Бернард Шо. Увек побуђују интересовање а неретко стичу и следбенике. Али увек и свуда чине једну основну грешку. Сви они мисле да су открили нешто ново. У ствари, оно што је ново није дата идеја, већ потпуно одсуство других, уравнотежујућих идеја. Веома је вероватно да се та иста идеја може наћи у многим класичним књигама староставним, само што су тамо уравнотежене, на свом месту, друге мисли их допуњују а понекад чак и оповргавају и превазилазе. Велики писци нису занемаривали пролазну моду зашто што о њој нису ништа знали, него баш зато што су размишљали од њој, и изнашли одговоре на питања која она поставља.

У случају да нисам сасвим јасан, изнећу два примера, оба у вези са идејама које су тренутно у моди међу врлим младим мислиоцима. Сви знамо да је Ниче заступао доктрину, коју су он и његови следбеници сматрали сасвим превратничком. Он је, наиме, тврдио да је општеприхваћени алтруистички морал – изум слабих, оних који теже да спрече јаке да владају над њима. Не слажу се сви савремени људи са тим, али сви мисле да је то ново и нечувено.

Можемо мирне душе претпоставити да велики писци прошлих времена, као што је Шекспир на пример, нису исповедали ову идеју, д аим једноставно никад није пала на памет. Али, ако завирите у последњи чин Шекспировог Ричарда III, тамо ћете у два реда наћи не само све оно што је Ниче имао да каже, већ и саме Ничеове речи. Ричард Грбави обраћа се, тако, својим племенитим велможама:

„Савест је реч коју само страшљивци користе
Смишљена најпре да јаке држи у страху“.

Као што рекох, Шекспир не само што је својом мишљу дотакао ничеанско право јачег – он му је знао цену и место. То место су уста помахниталог грбавца уочи пораза. Бес уперен против слабих одликује мрачне, сујетне и веома болесне људе; онакве какви су били Ричард или Ниче. Не треба, дакле, мислити да стари класици нису видели нове идеје. Видели су их, итекако; Шекспир је јамачно срео ничеанство, и видео га скроз, без остатка.

Навешћу још један пример: Бернард Шо у свом блиставом и честитом комаду „Мајор Барбара“ баца један од најжешћих изазова у лице пословичног морала. Кажемо да „сиромаштво није порок“. Не, одговара Шо, сиромаштво јесте порока, мајка свих порока. злочин је бити сиромах уколико можеш да се побуниш и постанеш богат. Онај ко остаје сиромашан јесте малодушан, сервилан или подао. По неким знацима, Шо и многи његови поклоници придају овој идеји превелики значај. Али, као и увек, нов је тај значај а не сама идеја. Још је Текеријева Беки Шарп знала да каже како је лако бити моралан са 1.000 фунти годишње, а тешко са само 100. Али, баш као и Шекспир, Текери не само да је зна за ту идеју, него је тачно и знао и њену вредност. Не само да му је пала на памет, већ је знао и где треба да се изрекне. Требало је да се помене у реплици Беки Шарп, жене промућурне и искрене, којој је, међутим, дубоко страно све оно што живот чини вредним. Њен цинизам, усмерен против уравнотежујућег мишљења леди Џејн и Добина, на свој начин је духовит и површно истинит. Цинизам Шоовог јунака, изречен са строгошћу проповеди, никада не може бити истинит. Није, наиме, истина да су крајње сиромашни људи – неискренији и понизнији од оних веома богатих. Бекине полуистине најпре су постајале помало настране, затим се у њих једва веровало, а на крају су се претвориле у лаж. У Текеријевом случају, закључак који нас интересује је истоветан са Шекспировим. Оно што називамо новим идејама само су крхотине старих.

Не ради се о томе да нека идеја није долазила Шекспиру на памет: долазила је, али је сретала тамо и многе друге идеје, кадре да и ње истерају лудост.

Гилберт Кит Честертон, СВЕ ИЗ МОГ ЏЕПА, (О читању, стр. 102-104), Бернар, Отачник, Београд – Стари Бановци, 2013. године
Изабрао, приредио и превео: Милан Рамадански

јеромонах Рома, КРАЈ ЈЕЛЕ

Ако се не обратитите и не будете као деца, 
нећете ући у Царство Небеско. (Мт. 18,3)

У тиху шуму пут ме води… 
Покрај јеле волим стати.
Ко да у детињство ходим ─
Свако треба да се врати.

Пада снежак и сликар-зима 
Осликава земљу сребром. 
У мени места за све има:
Душа нам се храни добром.

Све је добро, мирно ходам,
И творевине све су миле. 
Док одлазим у јелу гледам 
Удишући мирис смоле.

30. новембар 2022.
Скит Ветрово

јеромонах Роман

Препевао: Александар Мирковић 

Андреј Фурсов, ДОБА ЏОКЕРА

Период у који смо ступили – ново, четврто „Мрачно доба“ – потпуно је другачији него што је био пре 200 година.

У оваквим периодима мењају се односи између малих догађаја и група – и масовних процеса. Конвенционална наука полази од претпоставке да је друштво уравнотежен, стабилан систем. То је било некада. Заправо, специјалисти и у обавештајним службама, и у бизнису, и у математици, и у квантној физици, у сеизмологији, посебно, војној сеизмологији говоре да је „друштво – нестабилан систем“. И пошто је реч о нестабилном систему, посебно у „доба Џокера“ односно – самоорганизоване критичности, безначајни догађаји или деловања невеликих група могу имати најозбиљније последице.

Погледајмо сада европску историју од 1453. до наших дана. У нестабилне периоде спада раздобље од 1453-1648 . Датуми су условни, наравно. Генеза капитализма је у овој нестабилној ситуацији. Затим, 1789-1818, од почетка Француске револуције до тренутка када су Ротшилди први пут „савили“ три европске владе; прва структурна криза капитализма. 1871-1919 – друга структурна криза. И 1989. године је почела трећа структурна криза, сада већ системска и терминална. Погледајте, 233 године од 450 – нестабилна је ситуација. А професорско-профана наука их изучава као да је реч о годинама стабилности.

У „доба Џокера“ мења се принципијелно однос малих и великих величина. Бришу се границе између унутрашњег и спољашњег. Што је систем у већем дисбалансу, више је отворен. Шта значи лоше избалансиран систем? То је систем који се налази или у нестабилном стању, или у коме не функционишу институције а функционишу неформалне структуре. Ово је наша земља са вама. У Русији институције никада нису функционисале. Читава сложеност Руске Историје није на нивоу институција. Она се налази на нивоу неформалних и личних веза. И у томе су њене предности и мане.

Дакле, у таквим ситуацијама почињу да нарастају хаотична, осцилаторна кретања. Узгред, она су најопаснија за заштитне подсистеме. Замислите да имамо систем и да хоћемо да га „убијемо“. Где треба да ударимо? Узгред, као реакција на кризну ситуацију, ствар је дошла дотле да су се МИ-6 и ЦИА договорили са три факултета за историју британских универзитета да за њихове потребе припреме историчаре-специјалисте за специјалности којих нема у номенклатурама факултета за историју. То су systems historian, историчар система и investigative historian, историчар истраживач.

Systems historian је онај који треба да каже: „Овај систем треба овде ‚ударити‘ да би ‚умро‘!“ Одмах се распао. Или, обрнуто, ударати редом по овим тачкама да би се постепено распао. То јест, ситуација је дошла дотле да су специјалне службе, две специјалне службе, почеле да обучавају своје историчаре. То значи да традиционалне историчаре обучавају као специјалисте за трећу длаку у левој ноздрви.

Ако, рецимо, уђете у књижару у Лондону или Паризу, тамо ћете наћи, на пример, «Feminism studies». Али неће на полицама бити, рецимо, «Dominant elites» (истраживање елитних група). Узгред, од 1979. године у Америци није додељен ни један грант за проучавање владајућег слоја. Ни један! Према томе, најопаснији су за подсистеме заштите управо ова осцилаторна кретања. Питање: потребно нам је да ‚убијемо‘ систем; најрањивији је тамо где се његови недостаци концентришу. Ударимо по томе и систем се руши. Где да ударимо? Здрав разум каже: по заштитним подсистемима – специјалним службама и идеологији. Управо су се тако обрачунали са Совјетским Савезом. Но, истина, и КГБ је био присталица свих ових ствари. Али то је неважно! Принцип остаје. Заштитни подсистем је најрањивије место сваког система. Као имуни систем.

Зато је оснивач Римског клуба Аурелио Печеи својевремено рекао: „Да би смањили број становника на планети мораћемо или да драстично смањимо наталитет или да јако повећамо морталитет. При чему нам је потребно нешто што би ударило по имуном систему.“

Дакле, у оваквим ситуацијама, када се систем отвара, мала група у систему је способна да оседла ове процесе и усмери их према својим интересима. Она почиње да користи снагу спољашњег система за решавање унутрашњих проблема. И долази до потирања границе између унутрашњих и спољашњих фактора, настаје двојни субјект који почиње да слама тај систем.

Класика жанра – Фебруарска револуција, руско-британски субјект. Класика жанра – Перестројка. Она, додуше, није била двојна, већ тројна. Унутрашњи, руски субјект је био главни, плус неколико других. Односно, другим речима, ми се, када изучавамо нестабилне ситуације, сусрећемо се са ситуацијо којој је потребна принципијелно нова наука. И, узгред, прве теоријске кораке, према тој науци учинили су два руска математичара: Херников (истина, он живи у Шведској) – специјалиста је у области квантне информације. Он је предсказао кризу 2008.

У својим радовима показао је да у одређеном моменту тржиштем не управљају случајности, већ – врло добар термин – псеудослучајне закономерности. То јест, такве које не делују саме од себе већ их организује одређени субјект. Односно, са тачке гледишта система ово није случајност. А са тачке гледишта субјекта који дела то је закономерност. Ово је принципијелно нова ситуација. Други руски математичар, који је, нажалост, млад умро, Воеводски, разрадио је, уопштено, систем за распознавање псеудослучајних низова.

И, на крају, последње. Још једна ‚шала‘ везана за периоде нестабилности је нарастајућа вероватноћа мало вероватних догађаја. Са сваким новим мало вероватним догађајем вероватноћа понављања мало вероватних догађаја се повећава. Ово је принципијелно другачија анализа ситуације. Ако то не разумемо онда ћемо у кризним условим једноставно изгубити од спољашњег противника. Да, и од унутрашњег, такође.

Све ове нијансе је потребно правилно схватити. Рецимо, совјетско руководство у позном совјетском периоду ово није разумело. Не тако давно, Александар Андрејевич Проханов је написао сјајан роман под насловом „ЦДЛ“. Централни Дом писаца. Реч је о догађајима из августа 1991. године. И све то без метафизике, уобичајене за Александра Андрејевича. Ова књига је једноставно његова историја. Он приповеда како је летео са будућим организаторима Државног комитета за ванредне ситуације у Нову Земљу. Званично је тако објављено, а заправо ови људи су одлетели далеко од Москве да би се договорили шта да раде. И он пише да је иза ових људи стајала флота, армија, КГБ, но њих није напуштала забринутост и узнемиреност због осећања да су већ све изгубили. Они су навикли на праволинијско деловање, али нису имали сатанску истанчаност својих опонената у Русији, у британској и америчкој обавештајној служби. И то је заиста тако. Но, ствар је у томе што је то била и најизразитија карактеристика и наших друштвених руководилаца крајем осамдесетих година, када се већ све рушило, а они ствари посматрали на стари начин. То и јесте ограниченост професорско-профане науке и она је за нас данас опасна.

Другим речима, ступамо у епоху у којој је потребно да традиционалне форме знања, чак и ако их користимо, узимамо врло опрезно, са великом резервом. А, уопштено, потребна је принципијелно нова наука, принципијелно нове научне структуре које ће у себи сједињавати принципе деловања аналитичких структура специјалних служби и научних институција. Ја то зовем когнитивно-обавештајне структуре. И, у принципу, ништа није немогуће, све то може да се уради. И то уз мало напора. Само је потребна воља и заинтересованост, мотивација.

У постојећим савременим структурама ово је немогуће учинити. Зато сам 2017. године напустио Академију наука, а 2019. и МГУ. И бавим се својим институтима у којима могу да радим са онима са којим радим. У којима није потребно расправљати о неким питањима са људима који их не разумеју добро. Односно, другим речима, потребна је нова наука, нове дисциплине, нове структуре.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y5pLCM_krRud_IqA

Фјодор М. Достојевски, МУТНО ВРЕМЕ

У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи. Ја не говорим о такозваним „првацима“, који хитају испред свих; (главна брига је то: испред свих) ка неком циљу, макар и глупом али одређеном. Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом изражавају само немир и нестрпљење. Међутим, тај талог, и не несвесно, готово увек потпадне под команду оне мале гомиле „првака“ која ради с одређеним циљем, и та гомилица онда цео тај олош тера онамо куд јој је воља, само ако се, то јест и она сама не састоји из оличених идиота, што се, уосталом, такође дешава… У чему се састојало то наше мутно време и зашто је код нас настало прелазно време, и у чему је оно било – ја не знам, а мислим да не зна нико, осим, ваљда, оно неколико дошљака. Међутим, тада је најгоре ђубре од тих малих људи имало над нама преимућство и они су почели да критикују све што је свето иако пре тога ни уста нису смели отворити; а људи први међу првима, који су дотле срећно држали првенство, одједанпут су почели њих да слушају, а сами да ћуте а други неки да се најсрамније церекају. Некакви Љамшини, Тељатникови; Јевреји са невеселим али охолим осмејкивањем; путници-смешљивци, па некакви песници из престонице са некаквим „правцем“; и поети који су у замену за правац и дар ишли у подђовкама (врста горње одеће, дуже или краће, прим.прев.) и мазаним чизмама; мајори и пуковници који исмевају бесмисленост свог позива и готови су да за коју рубљу више сместа скину сабљу да да се увуку за писара на железничкој прузи; па генерали пребегли у адвокате; неки трговци који се просвећују и преображују; небројени семинаристи, жене представнице женског питања – све је то нагло узело маха, и то над ким? Над клубом, над угледним чиновницима, над генералима са дрвеном ногом, над нашим најозбиљнијим и најнеосвојивијим женским друштвом.

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, књига II (стр. 164-165), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић