Виктор Иго, ДУШЕ

Стварање душа је тајна понора. Какав мрак, оно урођено! Какво је то згушњавање непознатог које се остварује у тминама, из којих избија изненада та светлост, геније? Које је правило које управља свим тим појављивањима? О, љубав! Људско срце остварује своје дело на земљи, то узбуђује дубине. Какав је то несхватљив сусрет материјалне и духовне сублимације у атому, невидљив са становишта живота, неуништив са становишта смрти? Атом, какво чудо! Нема димензија, нема пространства, ни висине, ни ширине, ни дебљине, никаквог односа на било какву меру, и сав у томе ништа! За алгебру, геометријска тачка. За философију, душа. Као геометријска тачка, основа науке; као душа, основа вере. Ето шта је атом. Две урне, полови, црпе живот у бескрају, а пресипање из једне у другу ствара биће. То је норма за све, за животињу као и за човека. Али, одакле долази човек више него човек?

Овде, на земљи, велики човек оличава врхунску интелигенцију; али која је то снага која је оживљује, инкорпорира и своди на услове људског живота? Који је део учешћа плоти и крви у том чуду? Зашто неке земаљске искре понекад траже да се споје с неким искрама небеским? Где урањају те искре, куда иду? Како то остварују? Откуда човеку тај дар да стави ватру у непознато? Тај рудник, бескрај, тај извадак, један геније, шта има изванредније? Одакле он долази? Зашто у неком тренутку овај, а не неки други? Овде, као и свуда другде, непрорачунљив закон сродности појављује се и измиче. Наслућујемо, али не видимо. О ковачу понора, где си ти?

Најразноврсније особине, привидно најсложеније, најсупротстављеније, улазе у састав душâ. Супротности се не искључују; далеко од тога, оне се употпуњују. Неки пророк садржи тумача; неки чаробњак је филолог. Надахнуће зна свој посао. Сваки песник је критичар; сведок је томе тај одлични позоришни приказ који Шекспир ставља у уста Хамлету. Неки видовњачки дух је истовремено врло прецизан; као Данте који пише једну реторику и једну граматику. Неки научни дух је понекад врло видовњачки; као Њутн који коментарише Апокалипсу;

Виктор Иго, ШЕКСПИР (одломак, стр. 114-115), Службени гласник, Београд, 2009
Превео: Коља Мићевић

Advertisements

Иво Андрић, У ДЈЕТИЊСТВУ МОМЕ ИЗАБРАО СИ МЕ И ОЗНАЧИО ДА ИДЕМ ТВОЈИМ ПУТЕМ

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.

И ништа ми друго ниси на пут дао.

Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.

Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.

Па како сам могао бити срећан?

И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.

Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.

Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.

А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.

Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 85-86.  

 

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Иван Настовић, СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ

„Јесте ли кад мислили на приче које нико не зна, на
догађаје који су закопани, најпре у ћутању па затим у
потпуном забораву? — Јер, истина је да људи воле и желе
много да говоре, али је извесно да понекад могу и
морају да ћуте.

Најлепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.“

Иво Андрић, Знакови поред пута

 

Има мало психолошки, тачније дубинско-психолошки релевантних података да би се могао направити психолошки портрет, а не тек скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, чији је живот био прекривен велом тајни. То се посебно односи на њен емоционални однос према Лази Костићу, као и њен изненадни и мистериозни одлазак са овог света, и то баш на дан њеног рођендана. То, наравно, не мора да је сасвим без смисла и значаја, па чак и ако то назовемо „случајношћу“, како означавамо све оно чему не можемо или не желимо да нађемо узрок. Јер, напуштање тела баш на рођендан може поседовати, у најширем смислу, симболику „поновног рађања“, у које је, као што смо видели, дубоко веровао Лаза Костић, будући да „воскресење не бива без смрти“ (Његош).
….
Можемо се питати да ли је Ленка Дунђерски била онаква каквом ју је Лаза Костић видео у својим сновима и опевао у песми Santa Maria della Salute? Свакако да није! Али оно што је сигурно, јесте да је она поседовала таква својства личности без којих унутрашња Анима Лазе Костића никада не би могла да буде покренута и пројектована. Зато можемо рећи да је Ленка Дунђерски, сходно специфичним својствима своје личности, послужила Лази Костићу, с једне стране, као носилац пројекције његове унутрашње Аниме и, са друге стране, као „окидач“ или покретач те исте Аниме, која је негде духовно живела у њему и пре сусрета са Ленком. Уосталом, било је толико жена које је Лаза Костић срео пре Ленке Дунђерски,а ниједна од њих није са таквим интензитетом, дубином и квалитетом уоквирила његову унутрашњу Аниму, као што је то учинила Ленка Дунђерски.

Отуда можемо рећи да је пројекција унутрашње Аниме Лазе Костића и довела до његове заљубљености, али заљубљености у један део сопствене личности, јер Ленка је послужила само као носилац те пројекције, без које се, међутим, та и таква заљубљеност никада не би могла појавити. Стога је морамо посматрати као саставни и неопходни део те заљубљености.

И Лаза Костић сасвим јасно указује на то да се не може и не сме поистовећивати жена од „крви и меса“ са унутрашњом архетипском Анимом, па у том смислу каже: „Није песников идеал о жени у живом створу од мајке рођеном, већ у његовој души, у његовој замисли о најлепшој, најбољој жени или девојци. (…) Она је жива и пролазна, променљива, може је се човек и сит нагледати и наљубити, може на њу огуглати. Али ова душевна самониклица остаје вечита (подвукао И.Н.). То важи не само за Ленку Дунђерски, већ за све жене које су објект нечије заљубљености, укључујући ту и Дантеову Беатриче и Петраркину Лауру, на пример.

Заправо, та душевна самониклица је унутрашња, архетипска Анима, коју је Лаза Костић пројектовао на Ленку, које се никад није „сит нагледао и наљубио“ и никад није на њу „огуглао“, што показују његови снови, који јасно говоре да је Ленка у њима била симбол његове архетипске Аниме, па је стога и тумачена на архетипском нивоу. У противном, Лаза Костић би брзо „огуглао“,  чак и у својим сновима, на Ленку Дунђерски, поготову да којим случајем она није умрла, што би неминовно, кат-тад довело до повлачења пројекције његове Аниме. То би се десило упркос чињеници да је Ленка била веома погодан носилац његових пројекција, јер то и такво повлачење представља један сасвим нормалан процес. Овако је његово несвесно непрекидно настојало да, што је више могуће, изједначи унутрашњу слику архетипске Аниме са сликом спољашње Аниме, односно мртве Ленке Дунђерски.

Сада ћу покушти да покажем која су својства личности или, јунговски речено, који су „структурни облици женског“ Ленке Дунђерски омогућили тако интензивно активирање и пројектовање унутрашње Аниме Лазе Костића. (…) Тако ћемо преко „структурног облика женског“ Ленке Дунђерски моћи, једним делом, индиректно закључити и о унутрашњој Аними Лазе Костића, и обратно, будући да се они налазе у динамичком и дијалектичком односу.

Веома употребљив материјал за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, односно за скицу тог портрета, налазимо у Дневнику снова Лазе Костића и у његовим двама песмама: Госпођици Л.Д. у споменицу и Santa Maria della Salute, као и у раду Младена Лесковца о Ленки Дунђерски,(37) који о њој даје брижљиво прикупљене и веома драгоцене податке.

Лесковац, између осталог пише: „Да је којим случајем данас још жива – што не би било сасвим немогуће – Јелена-Ленка Дунђерски, која је надахнула Лазу Костића да напише две дивне песме, знамените у српској књижевности, била би старица у деведесетој години. Ње међутим већ давно нема, пошто је умрла у својој двадесет петој години, изненада, после боловања, 8. новембра 1895. године, од тифусне грознице, у Бечу. Данас, безмало шездесет пет година после њене смрти, тешко је о тој чудној и лепој девојци – ипак, не лепотици – дати било каквих пресудно нових података: од оних који су је знали интимно, а не само на растојању, једва да има икога живот. У породици Дунђерски памти се о њој данас још оволико. Њена нагла и трагична смрт дубоко и задуго потресла је све у кући којој је она била мезимица и љубимица. Добила је врло лепо образовање, свршивши прво женски лицеј тзв. Енглеских госпођица у Будимпешти, а потом је била у једном вишем женском васпитном заводу у Бечу. Знала је добро немачки, француски и мађарски; много је читала; свирала је клавир (музицирала је са својом пријатељицом пок. Вдом Вулко-Варађанин) и лепо певала; одлазила радо на концерте, у позориште и на забаве (српске); много путовала (Париз, Беч, Пешта, Карлсбад); спортовала (одлична јахачица, кучирање). Сви који су је знали или слушали о њој једнодушно говоре како је била плавих очију, висока и елегантна, лепа и добра срца, умиљата и према свима предусретљива. Стара собарица у породици Дунђерски, 94-годишња Вероника Молнар, Мађарица, која је Ленку знала онако како собарица може знати своју господарицу (реч је о давно-прошлим временима) и живо је се сећа још и данас, казује о њој да је сва послуга у кући Ленку изузетно и необично волела, јер није била ни најмање горда но увек природна, увиђавна и дарежљива, и да никада није пропуштала да сиромашне и потребите помогне нашироко и награди богато.“

Сва ова својства личности, као и образовање и знање које је поседовала Ленка Дунђерски, а који би и за данашње време, после више од једног столећа, били фасцинантни, нису могла а да не пробуде унутрашњу Аниму Лазе Костића. Ово се не види само из његове прве песме посвећене Ленки Дунђерски, Госпођици Л.Д. у споменицу, већ, с једне стране, и из његове последење песме Santa Maria della Salute и, са друге стране, из његовог Дневника снова, који је, као што смо видели, показао не само да је Лаза Костић био заљубљен у Ленку већ и да је Ленка била заљубљена у њега, препознајући сличности између његове Аниме и Аниме свог оца, чија је она била мезимица и љубимица. И више од тога: видели смо да нам је тај Дневник подарио оно чега нису били свесни ни Лаза Костић и Ленка,  с обзиром на чињеницу да су управо снови специфичан израз несвесног.
……
Ен Белфорд Уланов у свом раду Архетипови женског истиче да се женски начин бивствовања испољава у људској историји у различитим архетипским облицима. Управо ти „изворни архетипски облици женског описани су у митовима и легендама свих култура током читаве историје, као што су, на пример, стално препричаване приче о принцези, девици, мудрој жени, вештици итд. У свакодневном говору, описујући жене које знамо или о којима нешто знамо, често им приписујемо карактерна обележја несвесни да се користимо архетипским ликовима. (…) Арехтипски облици женског описују одређене основне начине на које неко може каналисати своје женске нагоне…. (…) Они, такође, указују на одређни тип жене или тип Анима личности, какву мушкарац може да развије. (…) На пример, ако би се за неку жену рекло да је ‘мајчкински тип’, тиме би се описала њена главна и уобичајена усмереност према материнству, а не би се сажела њена целокупна личност. Материнство и све што оно подразумева били би главни извор и снага њеног идентитета, али ово никако не би значило да она нема и других способности(39)

Тони Волф је скицирала четири структурна облика женског и назвала их: мајка, хетера, амазонка и посредница (медијум), који се могу односити како на мушкарчеву Аниму тако и на архетипску основу женског идентитета. Јер, оно што научимо о структурним облицима женског, на начин на који се они могу испољавати у мушкарчевој Анимми, од великог је значаја у било ком покушају разумевања мушакарца. Доминантни структурни облик женског код Ленке Дунђерски може нам помоћи да боље разумемо унутрашњу Аниму Лазе Костића, јер се са њом налази у веома блиској вези. То, наравно, важи и обратно.

Иако свака жена потенцијално поседује сва четири структурна облика, ипак су јој један или евентуално два приступачнији него остали, постајући на тај начин њен образац функционалног прилагођавања. На основу изложених својстава личности, Ленку Дунђерски можемо сврстати примарно у тип хетере, коју, према Ен Белфорд Уланов, карактеришу следећа својства:

Структура хетере, образоване и слободне жене, „ствара тип личности који Јунг назива puella aeterna, „татина ћерка“, која је поистовећена са Анимом свога оца. У сваком случају владајући архетип је архетип Великог Оца. У свом позитивном испољавању, тај тип буди и подстиче особен субјективан психолошки живот у њој самој и у другима, изражавајући осећање личне вредности независно од колективних узора, вредности која може да подстакне нешто што је врло близу целокупном остварењу личности. За њу је љубав сама себи циљ, а не нешто што је подређено породици и друштвеним обрасцима.

У свом позитивном виду, овај тип констелише лични идентитет усредиштен око вредности индивидуалних односа и остварења личности, што се за јунговце симболички исказује представама као што су свештеница (посвећена служењу љубави), богиње љубави, хијеродулије, те представом жене која надахњује мушкарца да учини горостасне подвиге“, или да створи велико дело.

У негативном виду, лични идентитет хетере симболизује представа „вечите кћери која обожава свог оца, жртвујући лични развој посвећености ‘другом’. Њена негативна дејства могу се, такође, испољити тиме што себе или мушкарца може да одмами од колективне одговорности и прилагођавања реалности, што се симболише представама нимфе, заводнице, блуднице или вештице.

Хетерин однос према мушкарцу подстиче и потпомоаже његове личне интересе, његове склоности, чак и његове проблеме, утичући тако на његову сеновиту страну личности и субјективну страну његове Аниме“ (43)

За хетеру, у складу са законом односа међу половима, сексуалност може бити посве неодговарајућа; за њу, најчешће, „сексуалност није основа на којој се гради веза, већ се она може обликовати и исказати када се (по речима Тони Волф) ‘досегне одређена дубина и психичка постојаност и када може … представљати психички еквивалент сигурности коју пружа брак’. (44)

Анимус хтере, узимајући на себе обличје хероја, служи као компензација њеној спољашњој оријентацији puelle aeterna(e) и унутрашњој владавини Великог Оца. У свом позитивном испољавању, херој спасава девојку од њене вечне посвећености оцу – која се исказује њеним односом с мушкарцем – наводећи је, уместо тога, на много равноправнији однос између мушког и женског партнера. Херој од девојке ствара жену и подстиче је да у себе укључи своје властите духовне способности. (…) Девојачка кроткост хтере често се смењује са самовољношћу и нагонима за моћи“. (46)

Тип хтере, који, као што смо видели, добрим делом обухвата оно што је дубинско-психолошки била Ленка Дунђерски, допунићу једним другим јунговским приступом жени и њеној психологији, по којем на жену утичу унутрашње силе или архетипови које персонификују грчке богиње, као невидљиве силе које обликују њихово понашање и утичу на њихова осећања.

Ерих Нојман, свакако један од најзначајнијих, најкреативнијих и најпродуктивнијих Јунгових ученика, у својој књизи Амор и Психа подвргао је дубинско-психолошкој интерпретацији ту познату Апулејеву бајку, која се граничи са митом, ако прилог психолошком развоју и разумевању женског. Овим је дата основа за сагледавање везе иземђу образаца у бајкама и митовим и женске психологије, јер бајке и митови представљају богато врело психолошких, тачније дубинско-психолошких увида, будући да у себи садрже дубоке и универзалне истине. Отуда се и користе у јунговској психологији, као моћно средство када се жели сазнати нешто више и дубље о одређеној проблематици и њеном решавању. Јер, бајке и митови се баве оним проблемима који су од општег значаја и важе за све људе, пошто говоре о стварима које се тичу свих нас. Ово, наравно, важи и за сагледавање психологије жене, а тиме и дубинске психологије Ленке Дунђерски.

По узору на Ериха Ноојмана, Џин Шинода Болен, јунговски психотерапеут, у својој књизи Богиње у свакој жени, која је и код нас недавно преведена, (47) представила је архетипове који се налазе у психи сваке жене, а персонификовани су корз седам грчких богиња:

Артемида, богиња лова и месеца, персонификује независни, ка достигнућу усмерен дух жене.

Атена, богиња мудрости и заната, представља рационалну, самоуверену и самосталну жену, коју води глава а не срце.

Хестија, богиња огњишта, оличава стрпљиву и постојану жену, која налази уточиште у осами и одише осећањем недирнутости и целовитости.

Хера, богиња брака, симболизује жену којој су њене улоге професионалца и мајке од другоразредне важности у односу на њен првенствени циљ – налажење мужа и удају.

Деметра, богиња жита и матерински архетип, представља нагон жене да обезбеди физичку и духовну храну за своју децу.

Персефона, царица и господарица подземља, изражава склоност жене да се покори, да отрпи, као и потребу да удовољи и да је дуги желе.

Афродита, богиња љубави и лепоте, која руководи женским уживањима у љубави и лепоти, сексуалности и чулности, приморавајући жену да изврши и своју креативну и своју прокреативну функцију.

Сва горе наведена својства богиња мање или више се налазе у свакој жени, а слично је и са типологијом Тони Волф, која је, као што смо видели, скицирала четири структурна облика женског. Тако се једна или две од богиња налазе у првом плану и одражавају оно што примрано, дубинско-психолошки карактерише једну жену у једном њеном животном периоду.

Према горе изложеној типологији, Ленку Дунђерски бисмо могли сврстати у онај тип жене код које се у првом плану налази Атена, а у другом или трећем Афродита, тако да у њој имамо динамичку мешавину Атене и Афродите. Јер, свака жена која се заљуби у некога који је заљубљен у њу персонификује архетип Афродите. Међутим, када је Афордита присутна као главни архетип у личности жене онда се жена често и лако заљубљује. То није био случај с Ленком Дунђерски, јер је њен главни и владајући архетип била Атена, која сходно свом архетипу „очеве кћери“ представља жену која је по својој природи наклоњена моћним мушкарцима са угледом, који се уклапају у архетип патријархалног оца, какав је, ван сваке сумње, био отац Ленке Дунђерски. Атена предодређује жену ка заснивању менторских веза са интелектуално јаким мушкарцима са којима има заједничка интересовања и сличан поглед на свет, као што је то био случај са Лазом Костић и Ленком Дунђерски, који су једно другом импоновали и по свом знању и по свом образовању.

Да би Атена била у свом елементу мора имати оца Зевса који је обожава, јер то поспешује њен унутрашњи развој. Сходно томе, по узору на свог моћног оца, Атена бира примарно интелектуално моћног мушкарца, будући да она највећим делом живи у свом интелекту и није везана за своје тело, а тиме ни за сексуалснот.

Сходно свему до сада изложеном, можемо рећи, с једне стране, да скицу за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски сачињавају својства личности карактеристична за: хетеру, Атену и Афродиту, с тим што Атена у односу на Афродиту представља владајући архетип и, са друге стране, да нам скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски не помаже само да боље психлошки схватимо Ленку, већ и њен однос према Лази Костићу, као и однос Лазе Костића према њој. Све то је свој прави и пуни израз нашло у његовом Денвнику снова, као и у песми Santa Maria della Salute, која је највећим делом и произашла из њега.

Треба, међутим, истаћи да хетера, Атена и Афродита нису биле присутне само у Ленки Дунђерски, већ и у унутрашњој Аними Лазе Костића, јер у противном никада не би могло доћи до њихове пројекције и опседнутости Лазе Костића Ленком. Јер, мушкарац се заљубљује у ону жену која највише одговара његовој унутрашњој Аними, а што је та сличност већа и дубља утолико је и заљубљеност већа, дубља и снажнија. Интензивна опседнутост Лазе Костића Ленком Дунђерски била је условљена и чињеницом да је она била мртва, јер несвесно, као што је речено, настоји да унутрашњу слику Аниме што више изједначи са спољашњом сликом. Ово је увек лакше са мртвом, него са живом Анимом, пошто  у првом случају Анима буквално представља пројектовано платно које је веома погодан носилац пројекције.

И на крају: проклетство о коме поетски надахнуто говори Исидора Секулић, „да ништа вољено не може остати“, од „птице која пролети, светла као распрснута звезда, па је никада више нема“, до „лептира, шареног као да је кроз дуго пролетео, па га више нема“, на срећу и Лазе Костића и наше књижевности, заобишло је његова нуминозна осећања према Ленки Дунђерски, захваљујући у провм реду сличности њихових архетипских структура, које су се као у некој алхемисјској процедури сјединиле и довеле до двојног јединства – које и данас траје.

Иван Настовић, АНИМА ЛАЗЕ КОСТИЋА, (одломак, поглавље „Скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, стр. 143-154), Прометеј, Нови Сад, 2017

Руми, „ТИ СИ“

Једног дана човек је кренуо у посету својој Вољеној. Дошавши до њене палате, покуцао је на врата.
„Ко је тамо?“ — упитала је Вољена а он је одговорио:
„Ја сам, човек који те воли!“
„Одлази,  — рекла је Вољена  — ти мене не волиш.“
Прошле су године. Човек је поново дошао до врата своје Вољене и покуцао.
„Ко је тамо?“  — упитала је Вољена.
Но, овога пута човек је одговорио:
„Ти си!“
„Сада када си ти – ја,  — одговорила је Вољена  — сада можеш ући!“

Руми

Превео са руског: Александар Мирковић

Извор: Руми – цитати

Николај В. Гогољ, СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ

(…) Не, не слaви данашњи човек светли празник (Васкрсење) онако како би требало. Постоји страшна, постоји необорива препрека, а име јој је надменост. За њу су знали и ранији векови; то је била више дечија надменост, надменост због своје физичке снаге, надменост због иметка, због порекла и сталежа, али она није достизала онај застрашујући духовни раст, у коме се сада показала. Она се сада појавила у два вида. Први је, надменост због властите честитости.

Обрадовано тиме што је у много чему постало боље од својих предака, човечанство овога века се заљубило у свјоу честитиост и лепоту. Нико се не стиди да се јавно хвали својим духовном лепотом и да се сматра бољим од других. Треба само пажљивији погледати с каквом витешком племенитшћу иступа сад свако од нас и како немилосрдно и оштро суди о другоме. Треба само ослушнути оне изговоре којима се човек оправдава зато што, чак ни у дан светлог Васкрсења, није загрлио свога брата. Без имало стида, чак и не трепнувиши срцем он каже: „Не могу да загрлим тог човека: он ми је одвратан, он је подао у души, он је себе окаљао најнечистијим делом; нећу га пустити чак ни у предворје; не желим чак ни да дишем ваздух који он удише; поћи ћу заобилазним путем, да га обиђем и не сретнем. Не могу да живим са подлим и ниским људима — зар да таквог човека као брата загрлим?“ Авај! Заборавио је јадни човек XIX века да у том дану нема ни подлих ни ниских људи, већ да су сви људи између себе браћа из исте породице и да се сваки човек зове управо братом. Све је он намах и у моменту заборави: заборавио је да су га можда управо зато окружили ниски и подли људи, да би, гледајући у њих, и себе погледао и у себи самоме потражио управо оно од чега се код других људи уплашио. Заборавио је да је можда и сам, а да то чак није ни приметио, на сваком кораку учинио исто подло дело само у другом облику — које није извргнуто јавној срамоти, али се ипак може означити пословицом: Иста палачинка, само на туђем тањиру. Све је он заобравио. Заборавио је да се можда управо зато намножило толико подлих и мизерних људи, јер је он сурово и нељудски одгурнуо најбоље и најдивније, и тиме их приморао да се још више разгневе. Као да је лако отрпети потцењивање! Бог зна, можда неко није ни био рођен као непоштен човек, можда је његова јадна душа не могавши да се бори противу греха молила за помоћ и била спремна да изљуби руке и ноге ономе ко би је, подстакнут душевном самилости, задржао на ивици понора. Можда би само кап љубави била довољна да га врати на прави пут. Као да је путем љубави тешко допрети до његовог срца. Као да му је толико огрубело срце, да никаква осећања нису у њему могла да се покрену онда када је и разбојник захвалан за љубав, када и звер памти руку која је милује! Али човек  XIX века је заборавио на све и гура од себе брата као што богаташ тера краставог просјака са свог велелепног прага. Њега се не тичу само патње; само да он не види гној просјакових рана. Он чак не жели ни да чује просјакову исповест, бојећи се да му њих не запахне смрдљиви дах несрећникових уста, поносан на мирис своје чистоте. Зар да такав човек слави празник небеске љубави?

Постоји друга врста надмености, још јача од прве, а то је надменост ума. Никада до сада она није достигла такву снагу као у XIX веку. Она се осећа у страху сваког човека да га не сматрају за глупака. Све ће поднети човек овога века: поднеће и име лопова, подлаца, назови га како год хоћеш и то ће истрпети – само неће поднети ако га назову глупаком. Дозволиће да се свему подсмехну само неће дозволити да се подсмехну његовом уму. Његов ум је за њега светиња. Због најмањег подсмеха његовом уму у стању ја истог тренутка удаљи свог брата на пристојну раздаљину и да му, не трепнувши, просвира метак у чело. Ничему и ни у шта он не верује; само верује у свој ум. Оно што његов ум не види за њега не постоји. Заборавио је чак да се ум развија када се усавршавају моралне снаге у човеку, а да стагнира па чак и назадује, када се оне не развијају. Заборавио је да ниједан човек не поседује све видове ума, да други човек може да види управо ону страну ствари коју он није у стању и да, самим тим, може да зна оно што он не може. Он у то не верује, а оно што сам не види за њега је лаж. Ни сенка хришћанске смерности неће га окрзнути, због надмености његовог ума. Он ће у све сумњати: у срце човека кога је познавао неколико година, у истину, у Бога, али неће посумњати у свој ум. Свађе и препирке нису се заподенуле због неких битних ствари, већ због личне мржње – не нису се заподенуле чулне страсти, већ страсти ума; почели су да се лично сукобљавају због различитог мишљења, због неслагања у замишљеном свету. Већ су се створиле целе партије које мрзе једна другу, и које то чине иако нису имале никакве личне контакте. Запањујуће је да у исто време док људи почињу да мисле да су образовањем унеколико искоренили пакост у свету, она у свет долази с друге стране – путем ума; на крилима новинских листова, као скакавци који све уништавају, она са свих страна напада на људске душе. Више се ни сам ум не чује. Већ и паметни људи почињу да лажу противно личном убеђењу, само да не би пропустили противничкој партији и зато што им понос не дозвољава да признају грешку, па се уместо ума свуда укоренила чиста пакост.

Зар да човек таквог века уме да заволи и осети хришћанску љубав према човеку? Зар он да буде испуњен том светлом простодушношћу и анђеоским детињством, које све људе обједињује у једну породицу? Зар да он осети миомирис нашег небеског братства? Зар да он слави тај дан? Нестао је чак и онај спољни добродушни израз ранијих искрених векова у којима је изгледало да је човек ближи човеку. Затро га је надмени ум XIX века.

1847.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 665-667), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012

Превела: Милана Радић Дугоњић

 

Иво Андрић, АМЕРИЧКИ ФИЛМОВИ

Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У свакоме од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој пријатељ Монтерлан казао за амерички филм може мирне душе да се односи и на цртани филм који нас све више запљускује преко екрана: „Амерички филм!… Хоћете ли да повратим вечеру! Техничко савршенство у служби кретенизма, зар постоји већи грех против људског духа?“

1973.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 278), СКЗ, Београд, 1977

 

Иво Андрић, СТИДЕТИ СЕ — ТО ЈЕ СВЕТА СТВАР

За писца је веома важно да зна шта је срам. Стидети се — то је света ствар. По томе можемо мерити карактер човека и његову склоност да се преиспита и провери пред собом и другима. Писати то значи — стављати себе на пробу. Стотине читалаца узеће нашу књигу и ставити је поред свеће. Зар нам може бити свеједно с каквим ће они мислима отићи да легну? Тако писци на неосетан начин улазе у туђе домове и забадају нос у живот непознатог света. И писци су, према томе, нека врста телевизије која се завлачи у свачију или готово кућу. Опасно је, и одговорно у исти мах, бити стално пред радозналим очима и слушати критику. Немојте из тога извлачити закључак како ја пишем са смишљеном намером да бих се допао. Не. Дубљи су разлози због којих човек мора да се бави уметношћу.

За нас писце је пресуднија реченица од речи. Не верује да је богзна како препоручљиво хватати се по сву ноћ за главу и тражити ону такозвану „јаку“ реч која је кадра да понесе цео терет реченице. Не верујем да постоје такве речи. Боље је у том случају задовољити се неком другом речју, јер терет је на реченици, а не само на једној речи. То је отприлике као и у спорту: цео тим мора да игра, а не само појединац…
….
Моја је врлина у томе што сам целог живота знао да се дивим другима — никад себи, и да ценим лепоту већ створених и потврђених дела која су грејала душу многим људима пре мене; што сам прошлост прихватио за савезника, страхујући дан и ноћ над оним што сам написао и бојећи се да моја реч никад неће добити патину прошлости и прибавити је за се. У почетку, још у доба мојих првих књижевних покушаја, кад год бих у себи осетио помаљање узвишености знао сам да су ме ухватили у кривњи  црвенео сам од стида, као ханумица. Тако су почињали моји обрачуни са собом. Ласно је хвалити се, најтеже бити свој судија! (1973)

Ја дубоко верујем да због скромних људи сунце греје. Али, бојим се да ово кажем: како год окренете, испада да је данас тешко бити скроман. Људи који нешто вреде желе да буду обични, једноставни и помало стидљиви. Међутим, све је више оних који се моле за се, који не мисле на ноћна бдења, на мукотрпан рад, на прегарање, већ гледају како ће се што јефтиније прогурати у први ред с пуно голе фразе, с намештеном демагогијом и с танким суварком уместо кичме. Ја се сећам једног сиромашка из Вишеграда, чини ми се да се звао Тахир… Кад је добио неки обичан посао на улици казао је: „Нека ми драги Алах помогне да се не похасим.“(1974)

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 272-273, 304), СКЗ, Београд, 1977

Николај В. Гогољ, УМ НИЈЕ НАШ НАЈВЕЋИ ДАР…

Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи. За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње. Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете. А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматран за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа. Откуда то? Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага. А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против који треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

Ум није наш највећи дар. Његова функција је управо редарска: он може да доведе у ред и да распореди на своје место све оно што већ поседујемо. Ум сам не покреће напред све док се у нама не покрену друге способности од којих он постаје трезвенији. Апстрактнимм читањем, размишљањем и непрекидним слушањем научних студија примораћеш га само да незнатно крене напред; понекад га то чак и спутава, ометајући његов самосталан развој. Ум је, међутим, у неупоредиво већој зависности од душевних стања: чим букне страст, он одмах поступа слепо и глупо; ако је пак душа смирена и у њој не кипти никаква страст, он се и сам разбистрава и поступа разборито. Разум је неупоредиво већи дар, али се он стиче управо победама над страстима. Њега су поседовали само они који нису запоставили своје духовно васпитање.Али ни разум не даје човеку потпуну могућност да иде напред. Постоји још већа способност: њено име је мудрост и њу нам може дати само Христос. Она се никоме од нас не даје рођењем, нико је од нас не наслеђује, већ је дело највеће небеске мислост. Онај ко већ поседује и ум и разум може је стећи само ако се моли, ако даноноћно моли Бога за њу, уздигавиш душу своју до највеће доброте и очистивши из себе све до беспрекорне чистоте, како би могао да прими ту небеску гошћу, јер се она плаши огњишта у коме душевно домаћинство није у реду и у коме нема потпуне хармоније. Али ако она уђе у дом, тада за човека почиње небески живот и он поима ту дивну драж да буде ученик. Онда он од свега учи; цео свет му је учитељ, чак и најбезначајни човек. Из најједноставнијег савета он ће извући сву његову мудрост; најнеразумнија ствар окренуће према њему своју мудру страну и сва ће се васељена пред њим зауставити као отворена књига за учење: више од свих црпеће он из ње благо, јер ће боље од свих знати да је ученик. Али ако му се ма и за тренутак учини да је његово учење завршено, да више није ученик и увреди га нечије учење и поучављње, мудрост ће му одмах бити одузета и остаће у мраку као цар Соломон у својим последњим данима.

1846.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 631-632), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012

Превела: Милана Радић Дугоњић

 

Николај В. Гогољ, О БЛАГОДАРНОСТИ

Ко је добио много способности и снага, тај треба много, много да благодари Богу, читав живот тога човека треба да се претвори у једну благодарну Химну, а осећања да се излију у једну предивну песму непрекидне захваланости. Непрекидно благодарење предивно узвисује душу. Оно у њу уноси мир, гипкост и тишину, а срце се неприметно раствара у свепраштајућој, свеобухватној љубави чак и према својим непријатељима.

Ко је добио много способности и много снага, тај мора много и да се стара о привођењу свега што има у себи у стање хармоније. Боље му је не показивати своје предности све док све у њему не дође у пуну међусобну сагласност и док свака сила не стане на своје законито место. У супротном, он ће открити само неравнине свога карактера. Он сам ће постати познат по дрској самоуверености, привући ће на себе мржњу уместо љубави и са своје стране ће се такође озлоједити на људе.

Да ли је срећан онај који има небеско својство да се свиђа свима урођеном предивном јасноћом душе, урођеном дечијом незлобивошћу и том очаравајућом прелешћу урођеног угодног обраћања са свима, које тако блиско привлачи ка себи срца свих, тако да се сваком чини као да је он свима најближи род.

Но, неколкко пута је срећнији онај ко је, победивши у себи све незадрживе тежње, стекао ту љупку дечију једноставност и неизрециву очараност анђелског обраћања са људима, које није имала у почетку пред свима узвишена природа. Неупоредиво више добра и среће он може донети у свету него онај ко је то добио од рођења и његов утицај на људе је неупоредиво моћнији и шири.

О Боже! Како је тешко борити се са собом, са непокорним, незадрживим нашим тежњама, како је слаба наша воља док није стекла чврстину! Овде се можемо сетити да наш живот треба да буде непрекидна песма непрекидног благодарења Богу. Благодарити, благодарити, губити се у благодарности – то је нужно направити својом храном, пићем, постојањем, животом. Непрекидно благодарење високо узвисује душу, а срце раствара у свепраштајућој љубави према свима. Оно нам даје вишу силу над нашим силама и  производи то што нам постаје лака битка и победа над страстима и постаје могућно стицање анђеоске љубави према људима.

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С. Бановци-Београд, 2017 (стр. 153)

Николај В. Гогољ, БУДИТЕ ЖИВЕ, А НЕ МРТВЕ ДУШЕ

Пријатељима мојим

Благодарим вам много, пријатељи моји ви сте у многоме умногоме украсили мој живот. Сматрам својим дугом да вам сада кажем опроштајно слово: немојте да вас збуњују никакви догађаји који се одигравају око вас. Нека свако ради свој посао молећи се у тишини. Друштво ће се само поправити тада, када се сваки частан човек буде бавио собом и буде живео као хришћанин, служећи Богу оним оружјима која су му дата и трудећи се да има добар утицај на невелики круг људи који га окружују. Тада ће све доћи у ред, тада ће се сами по себи успоставити такви односи међу људима, дефинисаће се законске границе свему. И човечанство ће се кретати напред.

Будите живе, а не мртве душе. Нема других двери осим указаних Исусом Христом, и свако који улази другачије, лопов је и разбојник.

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С. Бановци-Београд, 2017 (стр. 158)