Афанасиј А. Фет, КО СВИЦИ У СВИТАЊЕ…

Ко свици у свитање,
Посвуд крилати звуци роје;
И снове вољене
Неће да пусти срце моје.

Цвет је надахнућа
Тужан сред трновите јаве,
И прошла прегнућа
Далеке су вечери плаве.

И сећање јечи,
И вреба, на срце ће лећи…
О, кад бих без речи
Голом душом знао рећи.

1844.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, КО СТЕ ВИ?

Не вјеруј непријатељу своме вавијек,
јер као што гвожђе рђа, тако бива и
са лукавством његовим.

(Сир. 12: 10).

За грло хватају русфобске звери,
А ми само слушамо: Партнери, партнери!

У мишију рупу мрзитеље треба;
Ал’ како их наћи, за границом су чеда!?

Тамо је живот, а овде к’о у смећу
Уморили се од бриге за народну срећу.

Да л’ је мука што „шушке“ из џепова вире
Или што у Русији Иван изумире?

Туђинима пуни родни нам простори,
А нама певају: Партнери, партнери!

Но, ако су ђаволи сарадници ваши,
Ко сте онда ви – владаоци наши?

26. августа 2021
Скит Ветрово

Валентин Катасонов, САВРЕМЕНА НАУКА КАО НОВА РЕЛИГИЈА – ПРЕЛАЗНИ ОБЛИК КА РЕЛИГИЈИ АНТИХРИСТА

НАУКА КАО РЕЛИГИЈА. О „АКАДЕМИЈИ НАУКА“

Наука данас представља, за већину људи, највиши ауторитет. Многима је заменила веру у Бога и Бога као ослонац. Наука се нашла изнад Бога. Она сама је Бог. Фраза: „Наука је рекла“, постала је крилатица. Ако је она нешто рекла, значи да је тако, и даљем разматрању не подлеже. Прво, зато што узет као појединац, грађанин нема, по правилу, довољно знања, изворних информација које су неопходне, опреме и времена да би нешто проверио и, уколико је потребно, оповргао. Друго, ако неко није сагласан са оним што је „наука рекла“, његов приговор друштво не жели да чује. Таквог дисидента неће спалити на ломачи (као што је то у средњем веку чинила инквизиција), већ ће једноставно игнорисати и ућуткати. Зато је наука као религија постала монополска институција; ризик појављивања јереси, способних да подрију њен ауторитет, данас је минималан. Она је организована по принципу тоталитарне секте.

Наука је постала религија са свим својственим јој атрибутима. Она има свој „символ вере“; у њему су садржани сви основни догмати науке као религије. Пре свега – догмат материјализма. Такође, догмати рационализма, емпиризма, експерименталне провере итд. То су базни догмати који су формулисали философи у XVI – ХVII веку. После тога појавили су се догмати другог поколења. На пример, догмат еволуционизма и постанка човека од мајмуна. Догмат такозваног „дарвинизма“ о коме ћемо посебно говорити. Наука има и своје свеце – знамените научнике из прошлости, непорециве ауторитети. Створена је и посебна хијерархија у облику научних звања и научних степена, дужности. На врху хијерархијске пирамиде налазе се жреци – академици и председници академија наука. Близу врха су гуруи које сви морају да слушају (на пример: Чарлс Дарвин, Алберт Ајнштајн). На крају, и наука има бројне ритуале који подсећају на црквену службу. Рецимо, одбрана дисертација, избори академика, свечано додељивање Нобелове награде итд.

Академија наука – најозбиљнија је институција чија историја сеже дубоко у прошлост. Неки мисле да се академија наука корени у времена када је Платон основао своју Академију – место у коме је шетајући, беседио са ученицима о свету и метафизици. Платонска Академија је религиозно-философски савез основан 380-тих година п.н.е, близу Афина, у крају названом по митском хероју Академу. У Академији је проучаван широки круг дисциплина: философија, математика, астрономија, природне науке и др.; унутар ње постојала је подела на старије и млађе; основни метод обучавања била је дијалектика (дијалог). 1

Но, по мом мишљењу, савремена академија наука копира једну другу институцију из прошлости. Заправо – институцију која се код древних Јевреја звала „јешива“ – школа за проучавање Талмуда. Други назив ове школе био је „академија“. Убрзо након Рођења Христовог, када су Јевреји изгнани из Јерусалима и Палестине, низ јешива био је организован ван граница Јудеје, чак и Палестине, на територији Вавилоније (Јавна, Сура, Пумбедита). Јешиве (академије) су у некој мери, замениле Јеврејима седамдесетих година Јерусалимски храм, и биле центар јеврејског духовног живота . Неке од ових јешива (академија) бавиле су се на само изучавањем Талмуда, већ и његовом даљом дорадом. Конкретно, Академија у Сури је завршила разраду Вавилонског Талумуда2

„Вавилонски Талмуд у суштини представља тумачење и развијање Мишне, онако како је продубљивана у великим академијама Вавилоније. Иако не постоји тачан датум почетка или завршетка овог периода, по традицији, период Вавилонског Талмуда датира од дана Абва Ариха (обично званог Рав) и Самуила, од прве половине трећег века до краја предавачке делатности Равина 499. године. Најважније академије су се налазиле у Нехарду, Сури, Пумбедиту, Махозу. Када би две или више академија радиле напоредо, центар изучавања се често премештао из једне у другу. Делимично је то било условљено политичким прогонима; на пример Нехардеја је била разрушена 259. године, после Самуилове смрти, и обновљена тек касније; а делимично би се јешива обнављала и кроз фигуру предавача који је био на челу академије. Водећи учитељи су били Самуил у старој школи у Нехради, и Рав, оснивач академије у Сури.“3

У академијама су радили људи које су звали „научници“, „књижевници“. Највећи ауторитети су носили звање „доктор“. У таквим академијама научници су припремали рабине – „кадрове“ за рад у синагогама. „Током многих поколења из јешива (академија) су излазиле духовне вође јеврејског народа. Користећи се врховним ауторитетом међу Јеврејима, јешиве су вршиле и законодавну функцију… Јешиве су умногоме условиле социјалну структуру јеврејства“4

Упоредна анализа два типа академије из прошлости – Платонове академије и академије древних Јевреја – показује да савремене академије наука имају много више сличности са другим обликом. Академије древних Јевреја су решавале задатке како религиозног тако и социјално-политичког карактера. Пре свега, оне су биле позване да обезбеде контролу јеврејских вођа над народом. Од талмудских академија направљен зборник закона, прописа и норми постао је истина у последњој инстанци. „Талмуд каже“ – представља императив веома сличан фрази „Наука је рекла“. Савремена наука (не само академска) не бави се, пре свега, потрагом за истинама (као што је то било у Платоновој академији), већ стварањем истине и, касније, њеним увођењем у свест милиона људи (као што се то радило у академијама које су створиле Талмуд и увеле у свест јеврејског народа његове идеје). Религиозна компонента савремене науке је несумњива.

СМРТ НАУКЕ

Сећамо се да је Фридрих Ниче једном рекао: „Бог је мртав!“ Но, ако за људе Бог више не постоји, онда за њих не постоји ни много тога другог, па ни наука као средство за познање Истине. Ако ишчезне Највиши и Коначни Објект спознаје, онда ишчезава и спознаја. Постоји њена имитација. Ако је Бог умро, онда је умрла и наука као веома важна форма сазнања. Нажалост, нико данас не жели да ризикује и призна овај „медицински факт“ – смрт науке.

Тема – „смрт науке“, данас је – табу. Мени је доспела у руке једна књига која је, на неки начин, повезана са овом темом. Њен наслов је „Крај науке“, а аутор је Американац Џон Хорган.5 Треба признати да амерички аутор даје другачији смисао синтагми „крај науке“ од оног који сам навео. По мишљењу Џона Хоргана, наука се једноставно приближила границама спознаје света и даље ширење знања о њему веома је проблематично. Основно је урађено, остаје бескрајно много детаља који и нису толико важни. Научници су осуђени да сакупљају „мрвице“. Ипак, неке чињенице и примери наведени у Хоргановој књизи, сведоче да је наука престала да буде наука, и да је од ње остала само маска која људе води у заблуду. Позитивни значај Хорганове књиге огледа се у томе што је успела да покрене дискусију (неко време) о питањима науке, њених циљева, могућности и будућности. Углавном се дискусија водила на Интернету и у електронским средствима информисања. Међу бројним сличним публикацијама посебно желим да издвојим чланак-рецензију Јевгенија Балацког „Џон Хорган о крају науке“6 Са моје тачке гледишта, Балацки врло јасно акцентује и доноси дубље закључке од самог Џона Хоргана. Навешћу у потпуности завршни део чланка-рецензије, који садржи четири закључка:

ПРВО, готово све науке су се саплеле о проблем ефективности. Када се пређе одређена емпиријска граница, даљи раст научног знања постаје несврсисходан и нерационалан. Сувише скупо, сувише сложено, сувише далеко од реалности. И овде је Џорн Хорган апсолутно у праву. Путеви којима би се могли савладати проблеми који се јављају још се не виде, што нам дозвољава да говоримо о крају науке.

ДРУГО, као никада раније, јасно се може уочити условност научног знања. У последње време, све чешће се појављују резултати истраживања који претендују на преиспитивање традиционалних теорија, ако не и на њихово потпуно укидање. Најчешће се такви резултати појављују у историји, астрофизици и биологији. Ипак, ако је једно, чак и веома важно откриће, способно да сруши целокупно претходно знање, колико је вредело то знање, које су савременици тако високо ценили; слично случају замене Птоломејевог система Коперниковим, који претендује да постане типичан у савременој науци. Ова опасност још није реализована, но само њено постојање омогућава нам констатацију: у науци нешто не ваља.

ТРЕЋЕ, сада, као никада раније, одлично се схвата ограниченост научног знања. Навешћу једноставан пример. Цео свет, буквално, гуши се у кока-коли и пепси-коли, а у исто време рецепт тих напитака остаје тајна, технолошки ноу-хау одговарајућих фирми. Зар није чудно да данашњи физичари и хемичари, уз сву чудовишну моћ својих наука, не могу да дешифрују састав некаквог пенушавог пића? И зато је још несхватљивије проучавање процеса испаравања црних рупа. Таквих противречности у савременом животу је много, што још једном доказује истинитост и прагматичких Хорганових ставова о неуверљивости „ироничне“ науке.

ЧЕТВРТО, целокупна савремена наука (а мислим, и наука у будућности) изучава груби, материјални свет, као да се на духовни свет њени закони не односе. Међутим, већина проблема који имају појединци и друштво у целини, лежи управо у духовној сфери. По свој прилици, наука овде ни на који начин не може помоћи. Ако је материјални свет наука већ изучила прилично добро, а духовни не улази у сферу њене компетенције, не завршава ли онда она свој пут? Наведени факт служи као још један аргумент у корист ограничења необузданих, „иронично“ настројених теоретичара.“

На крају ћу додати и свој закључак. Могућности науке да спозна свет данас су се заиста јако сузиле. И у томе се у потпуности слажем како са Џоном Хорганом, тако и са Е. Балацким. Но, желим да нагласим да такве задатке наука и не поставља. Неоглашени задатак данашње науке постао је исти онај који је Карл Маркс формулисао својевремено за философију. Године 1844. „класик“ је дао важну изјаву: „Философи су само на различите начине објашњавали свет, но ствар је у томе да се он измени“. 7 У свим временима постојала је подела науке на фундаменталну и примењену. Док се примењена наука бавила преобликовањем света, фундаментална је спознавала његове тајне, откривала законе. На први поглед и данас фундаментална наука наставља да се бави објективном спознајом света. Но, тако је само на први поглед. Заправо она се одавно бави његовом променом. Основни објекат тог преобликовања је човекова свест. Дарвинизам је први експеримент такве врсте. За оне који су га организовали, овај експеримент се показао успешним. Но, наука која се бави границама људске свести – није наука. Ми овде имамо посла са подметањем. Нама говоре о „науци“, но ње већ одавно нема. То је нова религија. Прелазна форма ка светској религији антихриста.

БУНТ ПРОТИВ БОГА

Треба запазити да лажни пророци науке делују опрезно, у етапама. Могуће је издвојити три основне етапе у развоју науке од када се појавила у XVII веку:

1) Замена циљева научне делатности, постепено одрицање од поимања Истине и замене највишег циља бесконачним бројем парцијалних „практичних“ задатака;

2) критика Хришћанства као „реакционарног“ погледа на свет, који противречи догматизму позитивне науке;

3) утицање на људе да прихвате њене „догмате“ који ће бити саставни део учења антихриста.

Сада се налазимо у другој фази која је почела у Француској, у епохи Просветитељства (XVIII в.), када су неки философи од тихог неприхватања Хришћанства прешли (први пут после много векова) у директан напад на њега. Најочигледније, свој богоборачки карактер, „корпорација научника“ је демонстрирала у нашој земљи, у прошлом веку. Апогеј тог „теоријског“ богоборства представља појава такозваног „научног атеизма“ у СССР-у. Совјетског Савеза нема већ четврт века. Ипак, богоборство „корпорације научника“ није нестало, оно се само на неко време повукло у сенку.

О његовом постојању сведочи периодично понављање напада „научних атеиста“ из заседе. Довољно је сетити се „Писма десеторице“ које су упутили наши академици Председнику Русије године 2007. Писмо садржи позив да се оконча са црквеним мрачњаштвом у сфери образовања младих. Најистакнутије и најпознатије фигуре међу потписницима били су лауреати Нобелове награде Виталиј Гинзбург и Жорес Алфјоров. Ево фрагмента из писма: „Но, ми не можемо остати равнодушни када се врше покушаји да се научно Знање подвргне сумњи, да се одстрани из образовања „материјалистичко схватање света“, замене научна знања – вером. Не треба заборавити да је курс према иновативном развоју који је држава заузела, могуће остварити само у случају ако школе и факултети наоружају младе људе знањима до којих је дошла савремена наука. Не постоји никаква алтернатива тим знањима.“

Размишљам, да су аутори и потписници овог писма живели у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, неизоставно би ушли у састав активиста Губелмановог (Јарославски) „Савез борбених безбожника“.8 Нема никакве сумње да је такозвана „позитивна наука“ Новог доба – религија. Свака религија се заснива на вери. Наука се такође заснива на вери, вери у аксиоме.9 Многобројни научни аксиоми више су него сумњиви, у сваком случају немогуће их је представити као „армирано-бетонски темељ“ науке (теорије). Аустријски математичар Курт Гедел доказао је „теореме о непотпуности“ (1931). Њихова суштина је у томе да сваки формални систем (систем математичких аксиома), одређеног нивоа сложености, поседује или унутрашњу противречност или је непотпун.10 То јест, у врло сложеним системима може се наићи макар један исказ, чија се ни истинитост, ни лажност, не може доказати средствима самог тог система. Потребан је „допунски улаз“, чију истинитост или лажност није могуће доказати помоћу формалне логике. Геделове теореме су нанеле су озбиљан ударац философији рационализма.11

Број ових аксиома се непрестано увећава, и њихов значај се мења, неки ишчезавају не оставивиши трага у свести човечанства, други, насупрот, јачају, и њихов рејтинг расте. На прво место избија аксиом: „Бога нема“ (атеизам). Њему конкурише други аксиом: „Ми не знамо да ли Бог постоји или не постоји, али нама то и није важно“ (агностицизам). Постоји још један конкурентски аксиом: „Бог постоји, али од тренутка када је саздао наш свет, Њега као да нема. Удаљио се и почива. Свет живи и развија се независно од Бога“ (деизам). Но, ово је још увек „цвеће“. Наступиће последња времена (описана у Апокалипси), када ће се појавити нови „аксиом“: „Истина, ипак, постоји. Извор истине је у последњој инстанци – ђаво“. То неће бити обичан „научни аксиом“, то ће бити „декрет“ антихристов који ће обавезивати сваког човека да мисли и делује имајући на уму овај „аксиом“. А лажни пророци последњих времена ће објашњавати људима смисао тог највишег „научног аксиома“ и контролисати да ли га сви антихристови поданици „испуњавају“.

Рецимо, појам „бајке“ који користи апостол Павле12, обухвата у потпуности многе савремене „научне“ теорије. На пример: да човек води порекло од мајмуна, да је живот на Земљи рођен из мртве материје, да је Васиона „створена“ из „великог праска“, затим „научне“ теорије о пореклу непознатих летећих објеката (НЛО), о постојању живота на другим планетама и другим галаксијама итд.

Валентин Катасонов, ЛАЖНИ ПРОРОЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА. ДАРВИНИЗАМ И НАУКА КАО РЕЛИГИЈА, (одломак из књиге стр. 48-55)“

Превео: Александар Мирковић

Наслов оригинала: Валентин Катасонов, «Лжепророки последних времён. Дарвинизм и наука как религия, Кислород“, 2017.

Извор: https://royallib.com/read/katasonov_valentin/lgeproroki_poslednih_vremyon_darvinizm_i_nauka_kak_religiya.html#0

НАПОМЕНЕ:

1 Током Платоновог живота академици су били Аристотел и још многи који су касније постали познати философи. После Платонове смрти академија је неколико пута обнављана, при чему је поштована идеја првобитне академије. Тек такозвану „пету“ Платонову академу затворио је византијски император Јуснинијан 529. године.

2 См.: Сура. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http:// http://www.eleven.co.il/article/13975

3 «Талмуд»: http://www.google.ru/url?url=http://www.evreyatlanta.org/__media/books/talmud.doc&rct=j&frm=1&q=&esrc=s&sa=U&ved=0ahUKEwiM0u__iufPAhVKb5oKHSbsA3wQFggnMAQ&usg=AFQjCNGjhchrk98hnMLhP2GxuXldm3xg0A

4 См.: Иешива. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http://www.eleven.co.il/article/11719

5 Хорган Джон. Конец науки // Перевод с англ. – СПб.: Амфора – Эврика, 2001.

6 http://kapitalrus.ru/articles/article/dzhon_horgan_o_konce_ nauki/

7 Маркс К. Тезисы о Фейербахе. Маркс К. и Энгельс Ф. Соч. в 50 т. – М., 1955–1981. Т. 3. С. 4.

8 Савез борбених безбожника (Сою́з вои́нствующих безбо́жников, ранее — Союз безбожников; Общество друзей газеты «Безбожник») — добровољна друштвена организација у СССР-у која је постојала од 1925-1947 година. Циљ овог удружења била је идејна борба против религије у свим њеним облицима. Председник Централног савета Савеза безбожника био је Јемељан Јарославски до 1943. године, а после његове смрти до распуштања, 1947. године, Фјодор Олешчук.

9 Аксиома (др. – греч. ἀξίωμα – тврдња, постулат) – исходни став неке теорије (науке), који се прихвата у оквирима дате теорије (науке) као истинита без потребе да се доказује и користи се у доказивању других ставова (у математици се такви докази зову „теореме“).

10 Прва Геделова теорема: „За било коју формалну теорију која потврђује основне аритметичке истине, може се конструисати аритметичко тврђење које је истинито али није и доказиво унутар саме те теорије. То значи, да било која теорија која је способна да изрази елементарну аритметику не може бити у исто време и конзистентна и потпуна.

11 См.: Успенский В.А. Теорема Гёделя о неполноте. // «Популярные лекции по математике». – М.: Наука, 1982.

12Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себе учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине и окренуће се бајкама.“ (2 Тим. 4:3–4).

Олга Четверикова, О МОРАЛУ У НАУЦИ, ТРАНСХУМАНИЗМУ И ПОСТЧОВЕКУ

Питање: У последње време често слушамо о трансхуманизму. Шта Ви под тим термином подразумевате?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Термин се појавио негде почетком педесетих година. Формулисао га је Џулијан Хаксли – први генерални секретар УНЕСКО-а, члан британског друштва за еугенику. Пошто се залагао за смањивање броја становништва звали су га „Малтус 20. века“. Термин користи у једној од својих књига у којој објашњава како је човекова дужност да себе превлада, да изађе из оквира својих могућности и да су му зато потребни неки нови инструменти. Са развојем технологије појавила се могућност да се измени не само свест човекова, него и његова природа.

Као православни човек, сматрам да смо саздани по образу и подобију Божијем. Но, та идеја се заборавља. Људи су одлучили: ако су смртни и подложни болестима – онда су несавршени. Значи, потребни су неки механизми који ће им омогућити да стекну бесмртност. Сва древна езотеријска учења – Кабала, гностицизам, манихејство – решавали су један исти проблем: како стећи тајна знања која могу помоћи у достизању бесмртности. Но, бесмртност се није достизала помоћу духовног усавршавања, већ некаквим психотехникама. То јест, човек је заборавио пут који му је указао Господ: духовно и морално се усавршавајући ти ћеш спасити своју душу. Напуштање овог пута довело је до тога да су сви почели да стављају акценат на технологије. Сва градска цивилизације која је без Бога, ослања се искључиво на технологије: први град је основао Каин – онај који се одрекао Бога, земље, свога оца. Технологије и занати описани у Библији – проналасци су Каинових потомака, а не Ситових, о којима готово ништа није написано јер су наставили да живе са Богом, и фактички чине оно што ми зовемо црквом. Од тада је човечанство пошло различитим путевима. Један део наставља да живи са Богом и њима је најважнији духовни живот и морал, а други део се тога одрекао и развија технологије.

Питање: По чему се трансхуманизам разликује од хуманизма?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Хуманизам се развио као конкуренција хришћанству: ако у центру хришћанског погледа на свет стоји Бог, а човек је само његова творевина, онда хуманизам ставља у центар свог погледа на свет човека (без Бога, природно). У хуманизму су главна – човекова права. Трансхуманизам произилази из хуманизма, јер ако човек своју вољу диктира сам себи, он има право да измени сопствену природу. Промена дате, нормалне човекове природе постала је и крај хуманизма. Зато је трансхуманизам истовремено последњи стадијум хуманизма и његово самоуништење.

Питање: Технологије повезане са генетским инжењерингом – срећа су за људску цивилизацију или зло?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Све новине које данас продиру: нано, биоинформационе, когнитивне технологије – нису усмерене на промену околне средине, већ на измену човекове природе. Сматрам да је то недопустиво. Са моралне тачке гледишта у науци постоји граница коју не треба прелазити. Ако се она пређе, наука се претвара у злочиначко експериментисање.

Питање: То јест, генетски инжењеринг не може побољшати човеков генотип?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Нас је створио Господ савршенима. Све наше болести и проблеми имају духовно-моралне узроке. Такође, на рад човековог имунитета непосредно утичу мисли, стање психе. Никакво редиговање и мешање није потребно, зато што тако покренути процеси доводе до бројних последица које је немогуће контролисати – као у антиутопији.

Питање: Постоји један популаран правац међу трансхуманистима – крионика. Према писању америчких таблоида, многи познати људи – Парис Хилтон, Бритни Спирс, Лари Кинг, потписали су уговор да њихова тела буду залеђена после смрти. Шта Ви мислите, да ли ће развојем знања у тој области, човечанство добити други живот?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То је апсолутно лажна наука, магија и алхемија. У средњем веку већ су покушавали да направе хомункула и све остало. Тиме се баве људи који су у паници због страха од смрти, па приморавају људе да чине најбезумније подвале. Наравно, то је и чиста превара: на овоме се, једноставно, праве велике паре. Знам да су свету постоје четири крионичке фирме – три у САД, једна код нас, у Русији. Представнике руске елите брине ово питање.

Питање: Шта мислите, ко стоји иза овог бизниса?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Знам да иза прве велике америчке крионичке компаније стоји Макс Мор – трансхуманист који се прославио тиме што је написао манифест: „У славу ђавола“. У манифесту излаже гностичко-манихејску концепцију по којој је човека саздао зли демијург и држи га у тами незнања; но, насупрот њему, налази се светли Луцифер, који доноси човеку знање у виду плода, и колико год Демијург покушавао, на крају ће Луцифер ослободити човека, зато се, пише Мор, треба придружити Луциферу. Гностици, за разлику од православних, сматрају, да је тело – зло. Зли Демијург је сместио људску одуховљену душу у посуду (тело, прим.прев.), због чега настају све несреће и беде. Да би се избавио од тог злог тела, неопходно је да човек спозна „гнозу“ и онда ће се, после низа реинкарнација, вратити

У гностичкој идеологији сви људи се деле на три разреда: духовни људи, душевни људи и телесни. Сматрају да ће се спасити само духовни људи, јер им је дато да спознају тајно знање – „гнозу“. Други ће бити уништени, развејани као прашина, а духовна бића ће се после одређеног периода реинкарнирања вратити одакле су потекли, у почетак.

Изабраност и елитизам су најмоћније идеје које данас покрећу силнике света.

Питање: У својој терминологији трансхуманисти користе појам „постчовек“…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, појављују се нови називи – трансчовек, постчовек. Трансхуманисти сматрају да је човек биолошки објект који се појавио као резултат еволуције: био је мајмун, онда човек, сада, уз помоћ технологије – постчовек, а после тога ће се појавити неко друго постбиће…

Рођак Чарлса Дарвина – Френсис Галтон изјавио је следеће: цивилизација представља препреку природној еволуцији због социјалне политике и социјалне помоћи; хајде да убрзамо процес еволуције и уведемо еугенику, то јест, да ми вршим одабир: људе са добрим квалитетима ћемо „гурати“, а остале – на сваки начин ограничавати у правима и могућностима, смањујући њихов број, да се не би у великом број размножавали.

Питање: А заиста, како решити питање пренасељености на планети ако медицина већ приметно продужава човеков живот?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Остаје још прехамбени проблем. Зато се Гејтс сада занима не само медицином, већ и прехраном. Узгред, француски економист Жак Атали је написао о овоме књигу – „Историја прехрамбених производа“, у којој описује да ће човечанство прећи на синтетичку храну. И ми видимо да се сада ти трендови већ остварују: појављује се синтетичко месо, млеко које се подмеће са етикетом „еко“ или „вегански производ“.

Питање: Трансхуманисти, разматрајући питање техничке сингуларности тврде: у складу са претпоставкама, човечанство ће достићи сингуларност до 2045. године. Како се Ви односите према тој теорији?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Зашто стварати интелект који је немогуће контролисати? Чини ми се да технологије не дозвољавају развијање човекових могућности, оне га, напротив, претварају у додатак технологији. Мозак атрофира на исти начин на који атрофирају и мишићи када их не напрежемо. Зато код деце, која од раног детињства седе за рачунаром или гаџетом, наступа дигитално слабоумље. Ако су пре неколико година родитељи гледали на дигиталну школу са опрезношћу, сада из „прве руке“ могу видети шта је то. Спознали су – резултат таквог школовања су људи којима је лако управљати.

Харвардска група сада разрађује стратегију под називом „Велика конвергенција“ или био-дигитална конвергенција. Она подразумева не једноставну имплантацију чипова, већ фактички формирање неке нове биотехнолошке суштине. Ово и јесте виши стадијум трансхуманизма са којим се завршава етапа еугенике и фашистичких експеримената. За мене је фашизам не само лишавање људи политичких и грађанских права, већ и чињеница да се у њему човек посматра као експериментални објекат. Данас је могуће изводити апсолутно све експерименте – зато, сматрам да човек може изгубити себе.

Ми морамо схватити да је у основи и у центру – човек. Његов дух, душа и тело, а не технолигије. Када нам предлажу да се човек замени вештачком интелигенцијом, то аргументују тврдњом да будућност припада њој – то је безумље!

Разговор водио: Сергеј Елин
Превео: Александар Мирковић

29. август 2021.

Извор: https://argumenti.ru/interview/2021/08/736088

Валентин Катасонов, МАСКЕ И СВЕТСКИ ШОУ

Сећам се, у совјетско време, постојао је израз: „империјалистичка девојка за продају“. Коришћен је у време Н.С. Хрушчова за неке нове правце у науци (кибернетика, генетика и др.), који су, са тачке гледишта совјетског државно-партијског руководства, били „лажна наука“.

Но, данас, када посматрамо свеопшту психозу под називом „Велика пандемија“ (имам у виду вирусну инфекцију КОВИД-19), у сећање ми поново долази ово, већ заборављено: „девојка за продају“. Али она сада не служи империјализму, већ онима који су организовали ову психозу, рачунајући да ће помоћу ње постићи жељене резултате.

Радикална перестројка свих сфера живота друштва и човека („Велики ресет“ као ју је назвао председник Светског економског форума Клаус Шваб) као да се остварују искључиво на основу препорука… науке. Ништа лично, само наука — компас у светлу будућност, коју Шваб зове „инклузивни капитализам“.

Али у епохи свевлашћа новца, целокупна наука се већ одавно претворила у „девојку за продају“ која опслужује „господаре новца“.

Медицинска „наука“, у том смислу, није изузетак. При томе, она није обична „девојка за продају“, већ особито опасна. Постоји изрека да се „ђаво крије у ситницама“.

Испричаћу о једној таквој „ситници“ која је довела до последица глобалних размера. Под глобалном последицом имам у виду то што су стотине милиона, и чак милијарде људи на планети, по команди — ставили маске. Наводно, због заштите од корона вируса и спречавања његовог даљег ширења. Наредба је дошла од власти земаља које су, са своје стране, добиле команду од Светске здравствене организације (СЗО).

Ми живимо у време „новоговора“ о коме је писао Џорџ Орвел у роману „1984“. У свакодневном и политичком говору, употребљавају се нове речи које би, ради правилног поимања догађаја и прилика, требало превести на стари, разумљиви језик.

Тако, СЗО издаје земљама „препоруке“: ако то преведемо на разумљив језик — значи „команде“, „наредбе“ „директиве“. Њихово неиспуњење доноси озбиљне последице, на пример, санкције против државе. Ове „препоруке“, како нам саопштава СЗО, образују се, с друге стране, на основу „научних закључака“. Последње, у преводу на схватљив језик, значи неретко фалсификовање и обману упаковану у науколики „омотач“. Под тим „омотачем“ имам у виду следеће:

Као прво, особен „птичји језик“1 „научних“ текстова, нејасан обичним смртницима, који прикрива прави, истинити смисао „препоруке“.

Друго, текстови ових „научних закључака“ „благословљени“ су од рецензената који имају звучне титуле (професор, доктор медицинских наука, некада, чак, и лауреат Нобелове награде за медицину). Међутим, све више је случајева у којима „титулисани“ једноставно стављају свој ауторски потпис на „научне закључке“ — не читајући их.

Треће, такве „научне“ текстове објављују у часописима за „изабране“ (тј ауторе лојалне СЗО); обичним смртницима (тј. часним, независним лекарима) приступ овим издањима је онемогућен.

“Биг Медија“ на сваки начин покушава да представи односе медицинске „науке“ и Светске здравствене организације на следећи начин: „наука“ чини „открића“ и формулише „закључке“, а СЗО их разматра и оваплоћује у својим „препорукама“.

А заправо, све је обрнуто: не врти пас (наука) репом, већ реп (СЗО) врти пса (науку).

СЗО добија новац и наруџбине од Фонда Била и Мелинде Гејтс. Затим овај новац и наруџбине предаје „титулисанима“ у замену за њихове потписе. Створена је злочиначка организација светских размера. Дакле, показаћу ово на примеру фамозних маски, у које су данас успели да „обују“ — скоро половину човечанства.

Као што је познато, СЗО је још у пролеће прошле године, разаслала свима „препоруке“ о неопходности масовне примене маски. Нису све земље испуниле (бар не у потпуности) ову „препоруку“. У низу земаља лекари су иступили са сумњом и чак замеркама на њу. Такве сумње су изражене и у Русији.

Тако, у мају прошле године, шеф Катедре за микробиологију, вирусологију и имунологију „Првог МГМУ Сеченов“, академик РАН Виталиј Зверев, наступио је против апсурдног захтева власти да сви морају носити рукавице и маске. Такође, ставио је под сумњу сврсисходност дезинфекције улица различитим препаратима.

Што се тичи маски, Зверев је изјавио да оне могу бити чак и опасне за здравље: „И после два сата маска се претвара од средства заштите у средство ширења инфекције: јер код нас, осим корона вируса, у ваздуху се налази и маса свачега — бактерија, гљивица које се спуштају на маску, таложе, а онда вас могу заразити. Да, баке на пример, неће куповати нове маске, већ ће једну користити све време.“

Таквих сумњи и противљења „препорукама“ СЗО о ношењу маски, од стране угледних лекара, било је у целом свету на хиљаде.

СЗО је пожурила да појача своју „препоруку“ о маскама, наручивши негде у априлу-мају прошле године, истраживање о ефективности маски. Истраживање је оперативно спроведено и његови резултати објављени у јуну 2020. године у једном од најмеродавнијих медицинских часописа The Lancet.

Пун назив публикованог материјала гласи: Physical distancing, face masks, and eye protection to prevent person-to-person transmission of SARS-CoV-2 and COVID-19: a systematic review and meta-analysis (Физичка дистанца, маске за лице и заштита очију ради спречавања преношења SARS-CoV-2 и COVID-19 са човека на човека: систематски преглед и мета-анализа).

Аутори материјала — читав колектив ауторитета из разних земаља, око стотину професора, доктора и носиоца свих могућих „титула“. Упада у очи да материјал не представља опис резултата неког специјалног и самосталног истраживања, већ компилацију бројних, већ постојећих публикација — укупно 29 студија.

За мене, човека који је далеко од медицине, наравно, текст је био веома тежак. Ипак, пада у очи његова еклектичност и неуређеност материјала, све је „слепљено“ на брзину, делови нису повезани особито. Многи закључци и формулације су конструисани по схеми: „с једне стране; с друге стране“, типа: „Мож‘ да бидне, ал‘ не мора да значи“.

Чиновници СЗО су из материјала изабрали оно што им је било потребно. И свим земљама послали ново циркуларно писмо са везом ка часопису The Lancet: наводно, при коришћењу маски ризик заражавања вирусом SARS-CoV-2 и COVID-19 смањује се за 80% (истрчаћу се и приметити: слична тврдња, јасно изражена, у примарном извору — не постоји). Произилази — нема никаквих сумњи да режим маски треба задржати и чак појачати. Наведена публикација у The Lancet постала је крајња истина у корист диктатуре маски у свету, коначна истина која не подлеже ревизији.

Као и увек, у свету се нашло немало професионалаца, који добро разумеју „птичји језик“ „лекара од ауторитета“, и који су открили истински садржај поменуте публикације у журналу The Lancet. Дакле, ови професионалци су се дрзнули да изврше ревизију чланка и испоставило се следеће — укратко резултати ревизије изгледају овако:

1. Од 29 студија, анализираних у публикацији Lancet, њих седам су необјављене, и нису прошле неопходну стручну оцену. У складу са тим, по правилима СЗО, оне не могу бити коришћене као упутства, водич за клиничку праксу.

2. Од 29 студија размотрених у истраживању, само четири су посвећене вирусу SARS-CoV-2 (ономе што се у средствима информисања зове „COVID-19»); осталих 25 студија посвећене су вирусу SARS-1 или вирусу MERS, који имају потпуно другачије карактеристике преношења (преносе се, готово искључиво, тешко оболелима у условима хоспитализације).

3. Од четири студије које се односе на вирус SARS-CoV-2, две су нетачно тумачене од стране аутора мета-истраживања Lancet; једна студија је неубедљива; једна посвећена респираторима N95 (FFP2), а не медицинским или платненим маскама (онима које власти зову „средство заштите од COVID-19“).

4. Од 29 публикација само се три односе на оцену ефективности маски у условима боравка човека ван медицинских установа, на такозваним „јавним местима“ (на улици, у продавницама…).

5. Након детаљнијег проучавања, испоставило се да се једно од њих, ипак, односи на коришћење маски у „медицинском окружењу“; једно истраживање је засновано на непоузданим изворима (резултат је телефонске анкете); једно је показало да нема користи од ношења маски на „јавним местима“. На крају, најважније: ни једна од поменутих студија се не односи на случај — SARS-CoV-2.

6. Сами аутори прегледа у Lancet-у признају да је аргументованост тезе о могућности маски да заштите човека од вирусне инфекције (у том смислу и од вируса SARS-CoV-2) „на јавним местима“ — „слаба“. У свим истраживањима укљученим у преглед, закључци су направљени на основну обичних „посматрања“.

7. Ниједна од 29 студија није резултат такозваног раздомизованог контролисаног истраживања (РКИ). Метод РКИ се пре свега користи у медицини (понекад и у социологији). Реч је о истраживању на основу експеримента, чији је циљ да смањи број извора систематских грешака у провери ефективности нових метода лечења или профилактике болести. Ово се постиже путем случајног распоређивања субјеката у две или више група, са различитим односом према њима, да би се извршило упоређивање добијених резултата.

Једна група — експериментална група — оцењује утицај, док се друга — која се обично зове контролна група — кардинално од ње разликује или тиме што не трпи утицај или се примењује плацебо, у исто време.

Ефективност лечења или профилактике се оцењује помоћу упоређивања експерименталне и контролне групе. Дакле, аутори приказа у журналу Lancet, на много страна су се довијали и филосфирали поводом маски, при чему нису користили уобичајени и лекарима јасан метод РКИ. Но, ни у једној од 29 студија укључених у чланак, није наведено истраживање које би макар наговестило РКИ метод.

Ево, стигли смо! Открива се циљ преваре која добија све веће размере.

У првој фази око сто медицинских ауторитета ставља свој потпис испод „научног прегледа“ објављеног у ауторитативном академског часопису Lancet. Наравно, научници нису отворено лагали. Они су фушерисали. Узгред, граница између лагања и несавесности веома је условна. Фушерисали су јер никакве јасне препоруке о маскама нису могли да формулишу.

Мени се чини да би научници, ако би до краја били искрени и доследни, морали да кажу следеће: у истраживањима приказаним у 29 студија нема одговора на питање о маскама. Такво истраживање мора бити спроведено да би би се ставила „тачка на и“. Али таквог закључка нема. То је лаж на првом нивоу.

У другој фази СЗО прихвата истраживање. Машући њиме, указује на потписе око стотинак светски медицинских ауторитета, и издаје своју „препоруку“: „Све, без изузетка, „обути“ у маске!“. „Тако је рекла наука!“ То је производња лажи на другом нивоу. Или лаж на квадрат.

У трећој фази „препоруке“ СЗО прихватају власти готово свих земаља света и издају наредбе: „Сви, без изузетка, да „обују“ маске!“. „Тако је рекла СЗО!“ То је производња лажи на трећем нивоу. Или лаж на куб.

Лаж се множи геометријском прогресијом, шири се светом слично ланчаној реакцији, не наилазећи, скоро, ни на какво противљење.

Наравно, покушаји да се заустави овај талас предузимани су и предузимају се. Чак и многи чиновници СЗО, како се испоставило, нису спремни да подрже нову и коначну „препоруку“ о обавезном ношењу маски, без изузетка.

12. јула прошле године дописник BBC Newsnight за медицинска питања, Дебора Коен (Deborah Cohen), написала је на Твитеру: „Из различитих извора нам је јављено да комитет СЗО, разматрајући доказе, није подржао маске, но препоручио их је због политичког лобирања. Одговарајући на наше питање СЗО није ово демантовала.“

Упада у очи да је у децембру прошле године СЗО издала циркуларно писмо, у којем упозорава о различитим „нежељеним ефектима“ ношења маски, као што је отежано дисања и осип на кожи.

Но, поменуто циркуларно писмо СЗО због нечега је остало готово непримећено. Државе су пустиле у погон машину свеопштег „обувања“ својих грађана у маске, не допуштајући никакво попуштање. Чиновници су одлучили да буду „већи католици од папе“. То јест, да подрже оштрији режим маски од оног који проистиче из циркуларних писама СЗО.

Један од оних који су пре годину дана пажљиво анализирали лаж о маскама, док је још била у почетној фази (тј. публикацију у часопису Lancet) је — професор епидемиологије на Универзитету у Торонту Петер Џуни (Peter Jueni). Он је истраживање СЗО назвао „методолошки погрешним“ и „суштински бескорисним“.

Педантни аналитичари, користећи официјелну статистику оболевања од корона вируса у разним земљама и на разним територијама, успели су да донесу закључке, непријатне за организаторе „Велике пандемије“: маске не помажу у борби са вирусом. А често и повећавају број оболелих.

На пример, у августу прошле године у САД била су обнародована следећа запажања. У америчкој држави Канзас, у 90 округа у којима је није обавезно коришћење маски, ниво заражавања корона вирусом је нижи него у 15 округа у којима је на снази наредба да се користе маске.2 Да би сакрило ову чињеницу, министарство здравља Канзаса покушава да манипулише званичном статистиком и приказивањем података.

Изненађујуће је што су после објављивања студије наручене од СЗО о маскама, лекари у низу држава спровели независна испитивања ефективности маске као средства заштите од вируса. Било је неколико истраживања. При томе, реч је о квалитетним рандомизованим контролисаним испитивањима (РКИ).

Посебно треба издвојити истраживање данских лекара, чији је кратки опис био објављен у октобру 2020. године. Истраживање је трајало приближно пола године (почело је у априлу 2020.), а у експерименту је учествовало шест хиљада људи.

Хенинг Бундгард (Henning Bundgaard), професор и главни лекар Краљевске болнице (Rigshospitalet), један од руководилаца истраживања, по његовом завршетку је са задовољством изјавио: „Ово је највеће у свету истраживање ове врсте, и очекујемо да ће постати важан фактор у доношењу нормативних решења која се тичу коришћења маски“.

Материјали испитивања су послати у три најуглединја медицинска часописа — The Lancet, The New England Journal of Medicine и часопису Америчке медицинске асоцијације (the American Medical Association’s journal — JAMA). Поменути журнали су одбили да објаве податке РКИ, које су добили дански научници вршећи квалитетне експерименте. Узрок је очигледан: истраживање није показало да маске имају било какав ефекат у заштити од вируса.

Постоје и други начини подршке атмосфери лажи, када је реч о маскама. Неки научници са „нестандардним“ погледом на маске, просто су бановани (или, као се сада каже, „исечени“) у електронским издањима.

А ево и мишљења енглеског лекара доктора Клер Крејг (Clare Craig), која пажљиво прати тему везану за маске у условима пандемије корона вируса. На Твитеру је написала: „Сада се налазимо у атмосфери свеопштег лова на вештице. Наука, која по дефиницији захтева дебату, не може да постоји у таквом окружењу.“ Она је у праву: у оваквој средини наука се претвара у „девојку за продају“.

P.S. Онима који желе да размисле о феномену маски у савременом животу, препоручујем да се упознају са радом познатог енглеског лекара Вернона Колмана (Vernon Coleman), који се већ пола века бори са разним мистификацијама и обманама у сфери медицинске науке. Његово име је добро познато, не само у Енглеској, већ и у целом свету.

Колманов рад је насловљен: „Докази да маске за лице доносe више штете него користи“ (Proof That Face Masks Do More Harm Than Good). Узгред на интернeту постоје преводи овог рада на руски језик под називом: „111 доказа да маске више штете него користе“. 3

Навешћу мисао којом Вернон Колман закључује свој рад: „Нема апсолутно никаквих научних разлога за ношење маски, ни под каквим околностима. Мистификација COVID-19 — представља тест IQ (показатељ нивоа интелекта — В.К.). Свако ко носи маску, пошто је проучио доказе, очигледно није прошао тест.“

26.08.2021

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-maski-i-mirovoe-shou/

НАПОМЕНЕ

1 Птичји језик је фразеологизам који означава говор преоптерећен терминима и тешким, врло сложеним формулацијама, разумљив малом броју људи или потпуно неразумљив. Аутор овог израза је професор астрономије Московског универзитета Димитриј Матвејевич Перевошчиков (1788—1880) који је на овај начин окарактерисао језик руских философских дела (1820-1840), препун термина и формулација разумљивих само „посвећенима“ (прим.прев.).

2 https://mises.in.ua/article/podlyi-tryuk/

3 а) https://redko-da-metko.ru/2021/05/01/111-dokazatelstv-chto-ot-masok-bolshe-vreda-chem-polzy/ б) https://www.vernoncoleman.com/; в) https://borbazaistinu.rs/dr-vernon-koulman-maske-za-lice-okoncanje-zbrke/

Валентин Катасонов,О ЗАВИСНОСТИ ИЗМЕЂУ СТОПЕ ВАКЦИНАЦИЈЕ И БРОЈА ЗАРАЖЕНИХ

Вакцинација од КОВИД-19 стартовала је у свету у децембру 2020. године. Приближавамо се јесени 2021. Статистике је много, време је да сумирамо прве резултате.

На дан 21. августа укупан број вакцинисаних у свету износио је, ако је веровати бројевима, 2.526.534.611 људи, при чему потпуно вакцинисаних (две дозе вакцине) – 1.899.999.918 људи. Процентуално изражено реч је о 34,4 % и 24,4% укупног броја становништва планете. Да заокружим: скоро трећина становништва Земље је била убодена препаратима који се зову „вакцина против КОВИД-19“, а комплетно је вакцинисана скоро четвртина људи на планети.

Чуди што организатори и пропагатори вакцинационе кампање врло слабо прате резултате вакцинисања. А ми, између осталог, желимо да знамо како вакцине утичу на смањење оболевања и смртности од КОВИД-19. И да ли уопште утичу на смањење. Јер, скептици тврде да вакцинација не само да не помаже да се савлада „пандемија“, већ обрнуто, подрива човеково здравље, чинећи га незаштићеним пред новим сојевима вируса и другим инфекцијама.

У неким земљама у којима је вакцинација у пуном току а величина обухваћеног становништва њоме релативно велика, број жртава од КОВИД-19 вируса остаје висок. На пример, у САД. Почетком августа САД су дошле до „минимума“ вакцинисаних, који је, по мишљењу СЗО, неопходан да би зауставио „пандемију“ – 60% становништва земље. Дана 21. августа у САД је вакцину добило 60,31% житеља (у том броју 51,14, су потпуно вакцинисани, тј примили су две дозе вакцине).

Ипак, САД остају светски лидер по броју заражених: 23. августа укупан број оболелих у тој земљи је износио 38,55 милиона људи. САД су такође лидери и по броју умрлих после инфицирања вирусом – 646 100 људи. Но, до почетка августа, вакцинација, ако се држимо критеријума – „минимум 60 процената“, није обезбеђивала неопходни ниво заштите од вируса. Америка је, по мишљењу медицинских стручњака, ушла у „безбедну зону“ тек пре три-четири недеље. Зато је потребно да погледамо показатеље инфицирања и смртности не током свег времена, већ само последњих недеља.

Таква статистика постоји. Националне службе узимају показатеље броја заражених и умрлих за последњи дан, за последња два дана, за последњу недељу, за последњи месец. Предлажем да за почетак погледамо какви су показатељи инфицирања вирусом КОВИД-19 за недељу (16-23 август) у оним земљама које су достигле захтевани „минимум“ вакцинације (60% становништва)

Табела 1.

Релативна стопа текућег инфицирања вирусом КОВИД-19 у земљама са највећим бројем вакцинисаних против вируса.

Држава*Стопа вакцинације**       Релативна стопа текућег инфицирања вирусом COVID-19*** 
УАЕ83,06 (73,10)758
Катар80,89 (69,84)594
ПортугалиЈА79,60 (67,66)1.583
Сингапур77,12 (73,35)52
УругваЈ75,78 (70,72)230
Шпанија75,77 (66,48)1.278
Данска75,06 (68,72)1.150
Чиле74,06 (68,75)240
Канада72,39 (64,83)442
Француска71,89 (56,32)2.270
Ирска71,73 (64,34)2.474
Белгија71,55 (66,94)1.033
Финска70,85 (45,74)813
Велика Британија69,66 (60,76)3.309
Норвешка69,43 (45,76)754
Холандија69,42 (61,64)982
Италија69,42 (61,64)728
Немачка63,23 (58,11)568
Израел63,16 (58,34)5.321
САД60,31 (51,14)2.622

* Земље су поређане по опадајућој стопи вакцинације
** Стопа вакцинације – број потпуно или делимично вацинисаних у % у односу на укупан број становништва (у загради – потпуно вакцинисани) на дан 21. август 2021. године.     
*** Релативна стопа текућег инфицирања вирусом КОВИД-19 – број инфицираних за недељу ( 16-23.08.2021) на 1 милион становника.

Извори:  minfin.com.ua, worldometers.info

У Табели 1, која укључује 20 земаља, највиши ниво оболевања карактерише Израел (5.321). Највеће вредности, од двеста и више земаља света о којима имамо статистичке податке, забележене су у неколико држава: Грузија – 8.332; Црна Гора – 5.995; Доминиканска република – 5.486.

А у првој половини године Израел су рекламирали као земљу која је водећа на планети по броју вакцинисаног становништва, проглашавајући га за еталон. На Израел су гледали као на прву земљу која ће успети да победи вирус. Ипак, никаква се победа није догодила. Обрнуто, испоставило се да је Израел у групи држава са тренутно највећим бројем оболелих.

У топ-20 највакцинисанијих земаља, према стопи оболевања од вируса, на другом месту после Израела је Велика Британије (3.309); на трећем – САД (2.622). Петорку са највећим текућим инфицирањем закључују Ирска (2.474) и Француска (2.270).

Чак и у оним земљама које су достигле 60% вакцинисаног становништва, људи настављају не само да болују, већ и да умиру. У САД у току недељу дана (16-23 август) живот је напустило 5.416 људи. А недељу дана раније – 4.742. Укупно за две недеље је умрло око 10 хиљада људи. Део њих је умро после примања вакцине против КОВИД-19.   

Слика је слична и у Израелу где је, за две недеље, из живота отишло после инфицирања вирусом – 288 људи. У Великој Британији овај показатељ је – 1.320; у Француској – 1.091.

Но, испоставило се да постоји неколико земља са стабилном нултом или близу нултом вредношћу текућег (недељног) инфицирања. То су Камерун, Сирија и Танзаније. У чему је тајна њиховог епидемиолошког успеха? Може бити да их је заштитила нека чудотворна вакцина, која се разликује од препарата које су користиле земље из топ-20 (Pfizer-BioNTech, AstraZeneca, Moderna, Johnson-Johnson)? Не. Претпостављам да је тајна у томе што наведене земље уопште нису користиле вакцине. Ево и показатеља стопе вакцинације њиховог становништва у (%): Камерун – 1,25 (0,26); Сирија – 0,08 (0,05); Танзанија – 0,35 (0,35).  

У неким другим земљама у развоју показатељи текућег инфицирања су чисто симболични: у Мадагаскару – 1; Папу-Новој Гвинеји – 0,5; Судану – 2; Нигер – 2. Замислите, и стопа вакцинације у наведеним земљама је чисто симболична: Мадагаскар – 0,69; Папуа-Нова Гвинеја – 1,01(0,23); Судан – 1,43 (0,41); Нигер – 1,59 (0,34).

Не журим са закључицма. За сада само желим да скренем пажњу да СЗО и друге међународне организације трубе на све стране: треба испунити план о вакцинацији 60 процената становништва да би „пандемија“ престала.    

А у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) су премашили план: почетком лета вакцинисали су 80 процената становништва (а потпуно вакцинисали – 70 процената). Ипак, текуће инфицирање је остало на нивоу 758. Тако високог показатеља текућег инфицирања нема у 2/3 земаља у којима се води мониторинг (207 држава). УАЕ су богата држава која, како нам говоре, има развијено здравство. Ипак, они нису успели не само да се изборе са вирусном инфекцијом, већ ни да зауставе смртне исходе. Током седмице (16-23 августа) у УАЕ било је забележено 19 случајева леталних исхода после инфекције вирусом. Седмицу раније, таквих случајева је било 26. Специјалисти сумњају да је реч о смртним случајевима не после инфицирања, већ после вакцинације, али те узрочно-последичне везе крију здравствени органи УАЕ и СЗО.

Као резултат анализе статистичких података намеће се закључак: између стопе вакцинације и текућег инфицирања постоји директна зависност. Другачије говорећи: што више буде вакцинисаних, биће и већи број инфицираних. Статистика индиректно потврђује да вакцине слабе имунитет, спуштајући баријеру заштите од вируса КОВИД-19.

30.08.2021

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

http://russnov.ru/valentin-katasonov-o-zavisimosti-mezhdu-urovnem-vakcinacii-i-tekushhej-inficirovannostyu/

Олга Четверикова, ОПСЕДНУТОСТ ДИГИТАЛИЗАЦИЈОМ ОБРАЗОВАЊА

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наша истраживања су показала да се дигитални пројекат реализује преко људи са измењеним стањем свести и зато се не може рационално објаснити шта се дешава и зашто се ово ради. Но, ми схватамо да се њихови циљеви и задаци веома слабо слажу (ако се уопште слажу) са нашим циљевима, и уопште са могућношћу да се живи и остане човек.

Изгледа да нашим друштвом почињу да управљају по моделу тоталитарне окултне секте. Зато није случајно што се, када је реч о ауторима дигиталног пројекта, користе такви појмови као што су „дигитална секта“, „дигитални алхемичари“, „дигиталци-форсајтери“. Овим људима је толико измењена свест да нас не гледају више као личности, већ само као објекте којима треба управљати. У Русији уведен модел управљања, са своје стране, представља само филијалу, наставак онога што се ради на светском нивоу.

Питање: А да ли постоје неке конкретне организације које стоје иза овог пројекта?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Мени, у Институту за међународне односе, где радим, често пребацују да заступам теорију завере. Иако сва предавања почињем напоменом да су теорију завере измислили они који данас реализују глобално управљање, да би сугерисали људима да „Велики брат“ на тебе гледа и да је отпор бескористан.

А када говоримо о целокупном систему глобалног управља, морамо схватити да он није организован као нека строга хијерархија, коју је могуће осветлити и описати ко и шта у њој ради. То није вертикала, већ веома сложен систем односа. Често се све остварује на основу договора, у сенци, понекад само телефонским позивом. Ови договори нису нигде забележени, не могу се проверити. Али, упркос томе, телефонски позив иницира нека значајна дешавања. После тога средства информисања почињу да галаме о којекаквим организацијама, и сву пажњу човечанства одвлаче ка њима, а ко иза тога стоји, ко и како то конкретно ради — остаје скривено.

Због тога сам присталица систематског прилаза, који омогућава да издвојимо и истакнемо улогу одређене структуре и размотримо механизме њеног деловања. Јер, тек када почнемо да изучавамо механизме, постаје нам јасан лупешки, преварантски карактер ове политике, а то значи да их можемо ухватити за руку и зауставити. Но, управо се код нас механизми не изучавају, на жалост…

Питање: Но, некакве контуре тих структура, које су стекле такву власт на друштвом, можемо скицирати?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Власт може постојати на националном нивоу и на глобалном нивоу. Постоји финансијска власт, економска, политичка. А постоји и духовна власт. Наша пажња треба да буде усредсређена на духовну власт јер се сада догађа страшна ствар: човекова свест се мења тако да се човек, не само лиши свог људског лика, већ да се претвори у примитивни објект којим управљају, описан у многобројним антиутопијама.

Ове антиутопије су писали људи који су били посвећени у одређене пројекте, и то, што су описивали, није била фантастика. Били су то планови, који су се постепено реализовали, и данас видимо, у нашој реалности, много тога што је описао Орвел и, посебно, Хаксли. Али та духовна власт је невидљива. Финансијска власт је видљива, ми можемо именовати светске структуре: Светска банка, Федералне резерве и друге сличне организације. Друга је ствар што они доносе одлуке тајно, но, ипак су организације видљиве.

Питање: Може ли се рећи да су оне сличне тајним друштвима?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, ова тајна жаришта зраче идеје које се затим оваплоћују у философским концепцијама и идеолошким пројектима, као на пример, трансхуманизам.

Питање: А како би ви дефинисали трансхуманизам?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Трансхуманизам — за савремено дигитално друштво наменски направљена форма „Њу ејџ“ погледа на свет — представља окултно-гностички светоназор који је, пре садашње, имао и другачије форме испољавања. У књизи коју сам недавно написала, прва глава се тако и зове: „“Од ‚Њу ејџа‘ до дигиталне религије“. Ова идеологија претвара човека у киборга и на његово место поставља вештачки интелект или супер-разум заснован на дигиталној технологији. И то је заиста религија, то је сакрализација дигиталног, вештачког интелекта.

Човек се посматра не као личност, већ као несавршено биће, које треба ослободити од тела и сјединити са тим супер-разумом. Фактички, трансхуманисти су прогласили да је човек не само несавршен, већ да нема право на постојање. Они желе да створе још савршеније биће, постчовека, фактички биомеханоида, који ће представљати неку машину за живот у космосу. Корен ових замисли води ка редовима и окултним ложама XIX — почетком XX века.

Питање: И прогам дигитализације Русије исходи из истих принципа?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, ове идеје, које чине постојање човека и људског друштва немогућим, леже у основама дигитализације и у нашој земљи. Обратите пажњу, код нас се свуда говори о вештачком интелекту, и роботима, о томе да је дигитализација — наш приоритет, а човека су негде склонили, одстранили. Неприметно, у свим образовним и научним центрима, такође се прелази на такав поглед на свет. Он улази у човека и човек не може више да му се одупре.

Мене то јако подсећа на епизоду филма из шездесетих година у којем су психолози снимали децу. Неколико малишана је добило слатку кашу, а једна девојчица — горку. И они их питају: „Да ли је каша слатка?“ Деца редом одговарају. „Да, слатка је“. Долазе до девојчице која једе горку кашу, а њој је непријатно да то каже, и зато изговара: „Слатка је“.

Тако је и код нас: све разумеју, но, због нечега, нико не говори да дигитализација не може заменити човека. То је безумље, шизофренија, некаква дигитална опседнутост! И сви почињу да живе по наметнутим стандардима. Ето шта је духовна власт: она неприметно прожима и неприметно човеком овладава. И то је најстрашније.

Питање: Но, можемо ли се некако томе супротставити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Све зависи од нас, зато што се и овде, као и у свакој секти, управљање врши преко сугестије ове или оне идеје човеку, то јест њим управљају уз помоћ њега самог. У тоталитарној секти човек добровољно предаје своју вољу, целог себе гуруу — ономе ко је над њим.

Чим људи стекну могућност да самостално мисле, ситуација се мења. Но, данас је читав систем васпитања, образовања, обраде човекове свести усмерен на то да га лиши могућности самосталног размишљања. Зато су и уклонили систем знања и разумевања и уместо њега увели такозване компетенције, креативност и томе слично, да би човека претворили у примитивно, уско, заточено у некаквом одређеном задатку, биће.

Питање: А у чему се конкретно испољава окултни карактер тог деловања на човека?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Окултно деловање је широк појам. „Њу ејџ“ покрет се активно шири од седамдесетих година (прошлог века) и представља гностичко-манихејско учење, које у себе укључује различита езотеријска учења (платонизам, Кабалу, учење Блавацке и томе слично). Године 1980. америчка књижевница Мерилин Фергусон објавила је књигу „Завера Водолије“ — манифест „Њу ејџа“ у којем саопштава да је потребно да се припремамо за наступање нове ере — ере Водолије, која ће заменити стару еру, хришћанску, и уместо човека појавиће се ново биће.

Питање: Но, почетком деведесетих година изгледало је да „Њу ејџ“, као покрет, почиње да слаби?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, но треба схватити да „Њу ејџ“ није нека конкретна организација, већ облак који мења своју форму, и који у себе укључује много разних организација, фондова, који делују у власти, у науци, у образовању и у другим областима. Но, оне не делују отворено. Да би радили са сваким сегментом, са сваким социјалним слојем и старосном групом становништва, они стварају одређене структуре, секте, од којих свака има исту матрицу као и „Њу ејџ“, али измењену, тако да је прилагођена оној групи људи на коју треба да делује.

На пример, неопаганство је почело активно да се шири међу младим људима и људима средњег узраста управо деведесетих година. Старијима је тада понуђено исцелитељство. Менаџерима — сајентологија, по чијим методама се у корпорацијама, путем тренинга за запослене, остварује „њу ејџ“ програмирање.

То јест, деведесетих и почетком девехиљадитих година почиње „њуеџизација“ свести веома широких слојева становништва кроз рад бројних покрета: псеудообразовних, покрета за здравље итд

Сада је наступила информациона или дигитална ера. То је преиначен назив „Нове ере“. Блавацка је имала учење о еволуцији човечанства — о седам раса које ће смењивати једна другу. То је кључни став „Њу ејџа“. После прелазне шесте расе, коју чине бесполна бића, која ће се размножавати вештачким путем, доћи ће „још већа“ седма раса, чији ће представници бити „духовнији“, да би на крају већ били „чисти духови“ — бесполни андрогини који ће завршити циклус земаљске еволуције и спознавши величину Васељене, преселити се на другу планету.

Питање: И та раса ће доћи кроз дигитализацију?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, дигитализација се већ претворила у тоталитарну религију, јер ако не мислите у дигиталним категоријама, већ нисте савремени човек. У учењу „Њу ејџа“ стоји: када дође до радикалног заокрета ка новој раси, онда они, који се у њега не уклопе, морају умрети. Исто говоре трансхуманисти: човек ће нестати и уместо њега ће постојати вештачки интелект.

Питање: Сада се у нашим школама снажно намеће дигитализација, од самог детињства човек је подвргнут њеном деловању…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разуме се, пројекат дигитализације задире пре свега у сферу образовања, јер се у њој формирају и поглед на свет и моралне вредности. Реч је о пројекту „Дигитална школа“ која је почела као „Московска електронска школа“ (МЕШ), завршила као „Руска електронска школа“ (РЕШ). Ако не зауставимо овај пројекат, то ће бити злочин, јер то што се дешава не може се назвати другачије него — геноцид над децом. На основу резултата неколико округлих столова и заседања у Друштевном дому саставили смо документ који смо послали у Генералну прокуратуру; документ показује зашто је овај пројекат диверзија против образовања и злочин против деце, и указује који су чланови закона нарушени. Најважније — то је наношење штете психичком и физичком здрављу.

При чему се „Дигитална школа“ реализује код нас у исто време као и на Западу, где су електронску школу делимично увели и већ доживели ужас због пада нивоа образовања који је наступио. Огласили су се забринути физичари и лекари. Године 2011. усвојен је документ ПАСЕ у коме се говори о опасности од дигиталних технологија и електромагнетног зрачења, посебно за децу. Тада је објављен и информациони материјал Међународне организације за истраживање рака, у којем се, такође, говори да електромагнетно зрачење има Б категорију, то јест, може изазвати рак.

Године 2015. у Француској је донесен први закон који регулише питања везана за електромагнетна зрачења. На пример, закон забрањује да се користи Wi-Fi у дечјим установама. Такође је прописана контрола над базним станицама. При томе, треба рећи да су овај закон припремили еколози. Ми знамо да екологе често користе за интересе „њу-ејџ“ структура, но у овом случају они су припремили веома добар документ.

Затим у марту 2017. године, 137 научника из 26 земаља, специјалисти за електромагнетно зрачење, дали су изјаву у којој су препоручил да деца и млади треба да се заштите од Wi-Fi и других бежичних уређаја.

Питање: Зар они, који све то уводе у наше школе, не знају да је то опасно за децу?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пројекат „Дигитална школа“ код нас предвиђа увођење Wi-Fi у свим школама Русије. Шта можемо рећи о овим људима? Ако не знају — нису професионалци. Ако знају — злочинци су. Да не говорим о дигиталном слабоумљу. Бројна истраживања о томе већ су објављена: шта се дешава са децом која од раног узраста добију компјутерско образовање, како долази до атрофије делова њиховог мозга.

Треба да пређемо из одбрамбене позиције у офанзивну. „Дигиталну школу“ уводе незаконито јер, прво, нису обавештени родитељи којима по закону припада право првенства у васпитању и образовању њихове деце.

Друго, речено је да је то пилот-пројекат. А ово није пилот-пројекат, ово је експеримент, јер када се уводе технологије чије последице нису познате — то се зове експеримент.

Треће, то је незаконит експеримент, зато што је за експеримент неопходан добровољан пристанак оних који се експерименту подвргавају. Уз то, још је неопходна одговарајућа процедура извештавања о току експеримента. Ништа од поменутог није учињено.

“Дигитална школа“ се уводи као безалтернативна. За традиционално образовање у њој нема места. То јест, то је тоталитарни план. И све се радило тајно, нико о овоме ништа није знао. Ми случајно сазнајемо да је већ 2016. године направљено упутство „Савремена дигитална образовна средина у Руској Федерацији“, који је описивао етапе преласка на дистанционо образовање. Затим се испоставило да пројекат „Московска електронска школа“ (МЕШ) у 2018. уводи у све школе у Москви. А онда се открива да је на основама МЕШ-а изграђена „Руска електронска школа“ (РЕШ), која се, са своје стране, појављује као основа за велики пројекат „Дигитална школа“, о коме је већ говорио премијер Медведев. Ко је све то разрадио, када, где? Родитељи апсолутно нису били у то укључени.

Све се дигитализује, уводе се електронски уџбеници, интерактивне табле, нови систем оцењивања (планира се ликвидација Јединственог система оцењивања и ликвидација оцењивања од 1 до 5). И, градоначелник Собјанин, објављује да ће бити формирана иницијативна група директора која ће разматрати како да се оцењују деца. Све ово се опет дешава тајно, на некаквом сајту, где су ангажовани људи који су смислили нови систем оцена, који ће заменити оцену знања ученика оценом личности ученика. Предлаже се увођење система ПОТОК и РОСТ. То јест, узимаће се у обзир све што дете у току процеса наставе ради: у школи, у секцијама, колико пута недељно присуствује настави, како одговара — активно, неактивно… То јест, целокупна његова делатност, сваки његов корак ће бити записан у дигиталном портфолију. И овај дигитални портфолио или електронски досије, одређиваће судбину детета: тебе усмеравају у одређено корито, броје колико си и шта урадио и у моменту завршетка школе већ не можеш ништа да промениш. И систем уписа на факултет се такође мења у складу са овим дигиталним портфолиом, то јест, ако дете није сакупило толико и толико бодова за време школовање, оно никада неће моћи да упише факултет. На овај начин добијамо камуфлирано кастинско-селективни систем, у коме ће до врха моћи да дођу само људи из богатијих породица. Зато што они имају могућност да учествују у различитим секцијама и добију допунско образовање и томе слично. То јест, дигитални портфолио ће одређивати права субјекта, фактички.

Питање: И то на радикалан начин мења све друштвена односе?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно! А ако се присетимо Форсајт-пројекта „Образовање 2030“, о којем до данас сви ћуте, и чији је, један од аутора, Димитриј Песков, данашњи представник председника за дигитализацију, видећемо да је ово што се сада дешава, само „један кроз један“ реализација наведеног пројекта. А у њему су биле прописане и касте (три групе), и дигитални портфолио, и да ће све бити на Интернету, и да ће све бити дистанционо. Да ће квалитетно људско образовање, моћи да приушти само мали број људи. При томе, ово се односи како на средње школе тако и на факултете.

У августу 2017. године, министар Олга Васиљева, представила је национални пројекат „Образовање“ у коме је првобитно било девет одредби. Онда се, одједном, појављује и десета тачка, која се односи на социјалне лифтове. Очигледно је да су ову одредбу брзо убацили да би, како-тако, умекшали радикални заокрет ка кастинском уређењу. Но, ова тачке нема никакав садржај.

Питање: А чиме се руководе они који уводе дигиталне пројекте?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Једни су опседнути, они заиста верују да су изабрани, да ће живети вечно, зато што, на пример, верују у сељење душе. Због тога су њихови пројекти, по правилу, дугорочни. А око себе граде различите друштвене кругове, у које се увлаче људе који у том пројекту виде нешто важно за себе. За неке, банкаре, то је финансијски пројекат. За неке је то пројекат који омогућава да се самореализацију, рецимо за ИТ-јевце. За политичаре, за чиновнике — то је начин да сачувају своју власт, своје место, да добију мито, да буду корумпирани. Догађа се и комбинација: Греф је, на пример, банкар и, истовремено опседнут том псеудорелигијом трансхуманизма.

Питање: А какав је међусобни однос термина „хуманизам“ и „трансхуманизам“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: „Транс“ означава прелазну етапу од човека ка постчовеку, која фактички лишава човека његове људске суштина. Она подразумева и измену свести и измену тела. Трансхуманизам је последњи стадијум хуманизма, који води ка његовој самоликвидацији. Хуманизам, који је израстао из појма „човекова права“, прешао је у трансхуманизам када је прогласио правом човека — мењање сопствене природе. Као, на пример, кад хомосексуалци изјављују: „Ми имамо право да променимо своју природу“.

Питање: Но, иза појаве описане термином „трансхуманизам“ стоје конкретни људи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Као што је Стаљин говорио, сваки проблем има своје презиме, име и патроним; на пример, директоре школа који реализују овај злочиначки дигитални пројекат. Они га реализују не због закона, већ зато што им је наредио, на примере, шеф Департмента за образовање и науку града Москве, Исак Калина. И, када родитељи дођу код директора и кажу: „За све што радите ви ћете сносити одговорност, кривичну одговорност, а не Калина, зато што наредбе ви издајете.“ А Калина даје усмене директиве или инструкције. Тада ће директори почети да размишљају. Зато родитељи треба да упуте жалбу у Прокуратуру, у Министарство здравља и тако даље. А нашим људима све време сугеришу да је отпор бескористан због чега је сада врло тешко мобилисати људе. Иако је понекад потребно учинити сасвим мало. Знам много људи, који постижу изненађујуће ствари иако, све у свему, чине оно што треба да чине, ни више ни мање.

Нама је неопходна духовна мобилизација, интелектуална мобилизација, мобилизација воље. Јер воља људи је сада угушена и то није случајно, против нас веома дуго примењују специјалне социјалне технике и психотехнике. Њихов значај не треба апсолутизовати, али не треба ни потцењивати.

У совјетско време, сасвим млада, присуствовала сам пројекцији филмова — дипломских радова студената. Између осталих, приказан је и један краткометражни филм о неком конструкторском бироу. Начелника оделења позива претпостављени и каже: „Потребно је да отпустите једног човека, по држави, он је вишак“. Начелник се враћа у свој оделење, у њему је седморо људи, и он почиње да размишља кога да склони, али не може никога, јер су сви потребни. Чак и секретарица обавља важан посао. И, пошто не може да реши проблем, узима неколико дана одмора. И отпутује. После неколико дана се враћа. На перону га дочекује заменик и он га пита:

—Но, како?Кога?
— Шта кога?
— Кога сте отпустили?
— Никога нисмо отпустили.
—Како никога?
—Врло једноставно. Отишао сам до начелника и образложио да је неопходно проширење нашег оделења, што укључује још једног човека. Сада код нас ради осморо људи.

Увек и у свему, решење зависи од човека.

Питање: Вероватно су не само филмови, већ и књиге, утицали на ваш поглед на свет?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: У детињству са волела руске бајке, епске народне песме и дела о Великом отаџбинском рату. Затим сам читала философску литературу. Крајем осамдесетих година открила сам Јеванђеље, и наше свете оце. То је толико чист извор, да после њега, осталу литературу оцењујете са тачке гледишта: шта она даје души? Да ли даје добро, доприноси ли укрепљењу душе или је апсолутно бесмислена, празна ствар? А мислим, да је данас дошло до удаљавања људи од уметничке литературе због тога што писци, на жалост, све време иду около-наоколо, врте се у круг, а за душу мало тога има у таквим књигама.

Треба схватити: за оне снаге које данас реализују пројекат дигитализације, главни непријатељ је — православна антропологија. Те снаге уводе социологију, психологију, различите врсте психотренинга — шта год, само не православну антропологију! Зато што православна антропологија пружа могућност да се схвати да људска душа постоји, да се разуме како се она развија, расте.

Узгред, када сам предавала на МГИМО, држала сам курс „Култура и религија Запада“ (сада су тај курс укинули), који је изазивао велико интересовање међу студентима различитих погледа, јер, када почнете да се удубљујете у душу, то не може да не заинтересује. А ми смо кроз религиозну традицију Запада, од њених извора до наших дана, додиривали ово основно, кључно питање и то је многе надахнуло да почну да трагају.

Питање: Добро, данас постоје школе у којима деци говоре о духовности…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, али пројекат „Дигитална школа“ се уводи као безалтернативни пројекат. И породичне школе, и православне гимназије хоће да укључе у ову дигитализацију. Зато је сада наш задатак да покажемо због чега је дигитални пројекат — злочин против деце. Потребно је да обновимо руску класичну школу, зато што је то једини начин да васпитамо високо духовну личност. Совјетска школа је узела све најбоље из руске класичне школе, уводећи принцип демократије, и обезбедила свој деци веома висок ниво образовања.

Познати научник Игор Петрович Костенко, написао је књигу „Реформе образовања у Русији 1918-2018“. Сматрам да ту књигу треба да има свака породица. Костенко је описао историју совјетске школе чији су корени у руској класичној школи. Показао је како су се против ње борили, посвећујући посебну пажњу реформама шездесетих и седамдесетих година, које су поткопале совјетски систем образовања и биле наставак педагогије двадесетих година, са њеним фројдизмом, троцкизмом и томе слично. Рушење руске класичне школе двадесетих година заустављено је на иницијативу Стаљина, који је руководио радом одсека школе ЦК ВКП(б). Тада је почела обнова руске класичне школе која је 1943. године била системски обновљена, али у совјетском руху. То је и обезбедило наш научно-технички пробој крајем четрдесетих и почетком педесетих година.

Но, те исте 1943. основна је и Академија педагошких наука, и у њу су се уселили наследници педагога који су одмах после Стаљинове смрти почели постепено да растурају руску совјетску школу, посебно у области математичких наука, због чега је разумевање математике код ученика нагло опало седамдесетих година. Већ тада су предавачи на техничким факултетима упозоравали да су кандидати постали другачији. Осамдесетих и деведесетих година совјетски систем су докрајчили.

Да би школу обновили морамо се вратити изворима. Образовање мора бити класично и традиционално. Зато што развој детета има своје закономерности које се не могу променити. Као што не можемо натерати тесто да се подигне без квасца.

Немачки психонеуролог Манфред Шпицер је у књизи „Антимозак“ показао до каквих катастрофалних последица доводи компјутерско образовање, како се под видом дигитализације ломи психа детета, како се деца уводе у слабоумност.

ПИТАЊЕ: Да би спасили ситуацију какве мере предлажете да се донесу на државном нивоу?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Када ме питају шта бих урадила када би била председник — не одговарам, зато што таква питања нису озбиљна. Свако на месту на коме се налази треба да ради оно што може, полазећи од тога да је пројекат дигитализације, који се данас реализује, неспојив са нашим животом. Мени је блиска сфера образовања и њоме се бавим. Минимум нашег програма је — да зауставимо дигитализацију школе и образовања у целини.

Када је Светска банка разрађивала програм престројавања совјетског образовања, прво је прописала ликвидацију педагошких факултета, зато што су на њима давали комплексно, систематско образовање. Такво образовање, какво су добијали и совјетски учитељи, нико више није добио. Они су изучавали психу детета, свест, етапе његовог развоја. Зато сада ударају по тим старим кадровима учитеља и уместо њих у школе доводе менаџере, који, као по клизалишту, пролазе по свести деце, сакупљајући „материјал“ који им је потребан.

Питање: Шта могу да учине родитељи у овим условима?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То зависи од конкретне ситуације зато што постоје нормални учитељи, нормални директори, који су и сам ужаснути због онога што се у школи дешава. И када се они ослоне на родитеље, на родитељски комитет, биће им лакше да сачувају образовни систем. А тамо где су за директоре постављени — Калнини штићеници, треба писати дописе о чему сам већ говорила. Ми имамо добру организацију „Родитељски отпор“ која многима веома помаже.

У крајњем случају можемо прећи на породично образовања на основу традиционалних метода. „Породично“ не значи у породици, већ се група породица уједини, подели по специјалностима и онда уче своју децу. Јер, ако желимо да наша деца остану људи не смемо их препустити „дигиталцима“ који ће их изопачити веома брзо.

Узгред говорећи, за већину ових дигиталаца, ИТ-ијеваца главни је — новац, јер дигитални пројекат је и — финансијски пројекат. На пример, интерактивна табла кошта пола милиона рубаља. Да не говоримо о Wi-Fi-у и осталом. Зато, ако родитељи испишу децу из дигитализованих школа, они ће просто банкротирати. За њих је то најстрашније — неће бити новца!

У вези са поменутим, јако волим једну источну причу. Учитељ је замолио свог ученика да скрати палицу нацртану на земљи, не приближавајући јој се… Ученик није знао како то да уради. Тада је учитељ нацртао поред ње многу дужу палицу. Исто треба да учинимо и ми, стварајући или обнављајући своје „људско“ образовање, које ће бити толико испуњено смислом, да ће људи бирати управо њега. Јер у дигиталној школи, нема ничег живог: учитељи ће бити замењени роботима, све ће одређивати вештачки интелект. О томе је цинично говорио ректор Високе економске школе, Јарослав Кузминов. Изјавио је како ће они увести систем оцене личности кроз интерактивни електронски уџбеник, када буде направљен програм који ће тестирати дете, и у зависности од тога шта и како оно одговара и ради, усмеравати га на одређени пут. То ће чинити машина а не човек.

Можемо замислити до каквих ће катастрофалних последица ово довести! Но, људи попут Кузмина су — опседнути и бескорисно је о томе говорити. Потребно је стварати, обнављати, градити своје и чинити то пуном снагом.

15.04.2019

Питање: Олга Николајевна, велико хвала за разговор!

Разговор водио: Алексеј Гончаров
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/olga-chetverikova-cifrovaya-oderzhimost/

Митрополит Неофит, „НОВА ЕРА“ и „НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК“ – ДОБА ИСКУШЕЊА ЗА ВЕРУ И РАЗУМ

*** Одмах сам схватио да ни у ком случају не смемо да прекинемо служење Божанствене Литургије. Човек има не само тело, које је изложено опасностима за време епидемије, већ постоји и душа о којој се треба старати. Њој је нужна светлост и она има своју храну. А храна души је – Тело и Крв Христова („Примите, једите…“ )

*** (…) у оним случајевима када дође до „сукоба“ и када закони државе буду противречили заповестима Христовим, Светом Јеванђељу, ми ћемо се потчинити нашем Владици Христу. Причешћиваћемо људе као што су се увек причешћивали, делићемо верницима нафору, љубити свете иконе и десницу свештенику.

*** О томе су говорили свеци. Један од њих – отац Јован Калаидис, наш је светац-савременик који се упокојио у ХХI веку. Говорио је да ће се у Америци и у целом свету водити биолошки рат (а ово што смо преживели био је биолошки рат, већ сам о томе говорио). Затим ће Америка доживети геолошки, геофизички рат (није прецизирао шта има у виду), а онда ће доћи и „вреле“ војне акције.

*** Расизам је велики грех зато што расиста не прихвата странца. За однос према странцима у Јеванђељу је критеријум — милост. Сетите се приче о добром Самарићанину. Христос непрестано, на много начина, уз помоћ прича, уз помоћ историје то објашњава. Сетите се, Он каже: „Странац бејах и примисте ме“. Но, то се односи на праве странце, а не на агресивне мигранте који хоће да нам наметну своју културу (то је сасвим друго). То што се дешава сада са мигрантима — организована је најезда, коју су испланирали адепти Нове ере: Сорош, Рокфелер, Ротшилд и други, и нећу престати да их именујем. Ја сам против глобализације. Исто као што су против глобализације и Путин, и Трамп. И у свакој земљи: Кипру, у Грчкој, Америци, Русији, Кини, Арапским Емиратима, свуда постоје глобалисти и они који схватају, да пре свега — треба чувати своју отаџбину..

*** У почетку мораш да схватиш како делује страст и постанеш свестан онога што си учинио. За то је потребан будан ум, тј. повишена пажња ума, усмерена ка ономе што се у твом срцу догађа, према страстима које делују у твојој души (код мене је то гнев, код љубоморног — љубомора, код плотског човека — плотске страсти). И потребно је брзо покајање! И тада твоја страст почиње да слаби, да се смањује, а онда, када буде Богу угодно, она ће се преобразити.

*** Један мој близак пријатељ каже: „Какву неизрециву сладост има горка правда, када она ослобађа човека“. Христос је рекао: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. Да, ви видите — понекад митрополит Морфски постаје „оштар“, но при томе не говори зле, већ истините ствари. Зар абортус није грех? Или хомосексуалност, зар није грех? О томе се говори у Јеванђељу, нисмо ми сада „открили“ ту новост.

*** Као што је говорио познати богослов, отац Јован Романидис, најбољи богослов ХХ века у грчкојезичком свету: „Богочовек Исус Христос није дошао да створи нову религију (религија је, у време земног живота Христовог, било много: будизам, дванестобожје (12 богова Олимпа, прим. прев.) и др). Христос је дошао да би нам дао слободу.“ То исто сте и Ви рекли. Но, није реч о слободи на земљи, већ о слободи у вечности, оној, која се ће се сачувати и после смрти и прећи у вечни живот.

*** Погледајте, ово је бројаница са 100 чворића.

На сваком чворићу реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

И тако у круг, учини 100 молитава.

Затим још један круг: „Господе Исусе Христе, помилуј моју породицу“, 100 молитава.

Затим: „Господе Исусе Христе, помилуј моју отаџбину“, 100 молитава.

Даље: „Господе Исусе Христе, помилуј народ наш“, 100 молитава.

И, на крају: „Господе Исусе Христе, помилуј све православне хришћане“ 100 молитава.

Питање: Добро дошли у наш студио, Ваше Преосвештенство. Имамо много питања за Вас. Хајде да почнемо од корона вируса. Како сте преживели овај период, када смо сви били у изолацији?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Пре свега, присетићу се и споменути неколико месеци пре ових догађаја, почетак прошлог лета – било је то благословено време. Недалеко од Орунтског женског манастира Св. Николе изградили су ми невелику келију у којој сам могао да пребивам у тишини и спокојству. Налазио сам се на подручју које припада манастиру и истовремено био издвојен од осталих. Манастир Св. Николе се налази на територији моје митрополије и ја сам њихов духовник.

Када је најављена опасност и пандемија која се приближава, биле су уведене прве карантинске мере (сећам се, око 25. марта), налазио сам се тамо јер сам дошао да исповедим (монахе). Ту сам и остао. Одмах сам схватио да се овако нешто већ дешавало на Кипру од 1955-1959 године и стари Кипрани су звали забрану изласка из кућа „керфју“

Преда мном се појавило питање: како ми, епископи, јереји, монаси и монахиње можемо да помогнемо свету? Одмах сам схватио да ни у ком случају не смемо да прекинемо служење Божанствене Литургије. Човек има не само тело, које је изложено опасностима за време епидемије, већ постоји и душа о којој се треба старати. Њој је нужна светлост и она има своју храну. А храна души је – Тело и Крв Христова („Примите, једите…“ )

Нисам очекивао да ће затворити цркве, то ме је изненадило јер противречи мојим схватањима, о којима сам већ говорио. На људе у тренутку епидемије и пандемије не треба гледати само као на тело које је угрожено болешћу. Важно је разумети да је човеку потребна и психолошка, и духовна подршка.

Питање: И тада сте позвали људе да не поштују законе и наредбе државе?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Не, то су неки новинари, Ваше колеге, представили у лажном светлу догађаје, ја нисам позвао народ да „непослушност“. Ја сам рекао да ћемо поштовати дистанцу између људи који се моле, како то захтева влада, министарство здравља и Закон о поштовању санитарних мера, иако ћемо се ми, у исто време, придржавати и Јеванђелских заповести. И, у оним случајевима када дође до „сукоба“ и када закони државе буду противречили заповестима Христовим, Светом Јеванђељу, ми ћемо се потчинити нашем Владици Христу. Причешћиваћемо људе као што су се увек причешћивали, делићемо верницима нафору, љубити свете иконе и десницу свештенику.

Питање: Ваше Преосвештенство, прича се да на Светој Гори, где се поштују све мере, има веома много заражених?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Не, то су лажи. На Светој Гори није тако. Да, много је болесних у великим манастирима, на пример, у Русији. Али не у Бугарској, и не у Румунији.

Питање: Да ли се људи могу заразити на причешћу?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Наравно не. Причешће је Тело Христово, тело нашег Творца. Зар може Онај ко је саздао живот, да преноси смрт и заражава људе болешћу? Наравно, и митрополит, и свештеник, и монах, и обичан верник могу се заразити, али не током примања Светих Тајни, и не унутар храма.

Питање: Ви знате да постоји много људи који желе да Вас чују и виде на екрану, али постоје и други, у којима Ваше речи изазивају читаву буру негодовања и протест. Да ли бисте, у овом нашем данашњем сусрету, могли да прецизирате како сексуална оријентација родитеља утиче на децу?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: То је веома опширно питање које заслужује посебну емисију. Људи настављају да чине различита противприродна дела, како у браку, тако и ван брака, која оптерећују наслеђе њихове деце. Познато је да се наследно преносе како наше позитивне, тако и негативне црте, од родитеља – деци, крвљу, вероватноћом око 30%.

Питање: То што говорите, то је мало другачије, то је наследност. Ако у породици постоје хомосексуалци, да ли се то преноси, да ли је наследно?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Хомосексуалност није наследна, то је страст. Ако неко у породици, од ближих рођака детета, страда од сличне страсти, мајка или отац, постоји вероватноћа од 30% да ће склоност ка томе имати и дете. О томе су говорили Свети оци: Св. Порфирије (Кавсокаливит), Свети Јаков (Цаликис). Велики део онога што говорим, причао нам је Св. Порфирије. Да и Св. Пајсије Светогорац, такође. Ако прочитате његове књиге, наћи ћете и то.

Питање: Какав је Ваш лични однос према хомосексуалности?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Делим тачку гледишта Светих отаца и Светих мајки — да је то грех. Но, као и сви друге грехове и страсти и ту страст можемо у почетку ограничити и уздржати се кроз покајање, и, ако Богу буде угодно, уз велико покајање, Он може човека избавити од ове страсти, „опозвати је“ — овде ћемо употребити реч која се у овом случају употребљава на Кипру. Исто се дешава и са другим страстима. Зашто је хомосексуалност тако јака страст? Зашто је Црква тако строга према њој? Зато што је она противприродна и изопачава саму природу, природу човека. Ми читамо у Старом Завету да је Бог створио мушко и женско, мушки и женски пол. А када говоре да постоји неки „трећи пол“, тада Црква мора да каже своју реч, која има тежину.

Питање: Наука каже да хомосексуалност није страст, већ да је наследна.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Која наука то говори?

Питање: Психијатрија.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Патологија не мисли тако. И до 1990-1991 године Америчка психијатријска асоцијација је говорила да је то „одступање од људске природе“. Исто је писао и Фројд.

Питање: Ако бих ја била представник ЛГБТ и дошла код Вас, шта бисте ми саветовали?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Духовно руковођење захтева духовно просвећење. Неопходно је разматрати сваки случај посебно, индивидуално. Један од начина јесте да се изуче односи таквог човека, хомосексуалца, са онима који су га увукли у грех, а такође и његови односи са родитељима: оцем и мајком. А онда га треба привести нашем великом Оцу, Богу и Творцу, и, наравно, Богородици, Која је Мајка свих нас. Пресвета Богородица исцељује све телесне страсти. Зашто? Зато што је Она – Једина, Пречиста и Непорочна Дева. (…)

Ово што говорим о хомосексуалцима — није учење неког старца, већ је засновано на Светом Јеванђељу (Св. Павле помиње ово). Цело Свето Писмо је богонадахнуто, откривено Духом Светим, Свето Јеванђеље посматра овај порок не као лоше наслеђе, већ као страст и као грех. А, друго, о грешној природи ове страсти говори и искуство оних који страдају од ње и прелазе у Православље — током, сад већ, многих векова. То схватају, и о томе говоре, и сами хомосексуалци који нам долазе на исповест. Ми их не истерујемо из Цркве, већ им једноставно говоримо: „Исто као што долазе завидни и љубоморни, среброљупци и гневни, долазите и ви. “ Покајте се, подвизавајте се, борите се да би се коначно избавили од те страсти. Христос се оваплотио и узео природу човекову да би нам помогао и посветио нас.

Питање: Говорећи о епидемији корона вируса, рекли сте да се треба молити да не би било пожара и земљотреса на Кипру. И, између осталог, недавно сте изјавили да нас чека нешто још горе. Шта нас чека?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: После завршетка епидемије корона вируса (она је почела да слаби после Васкрса у целом свету, а не само на Кипру) назиру се догађаји који ће из корена изменити историју светске супердржаве зване Америка. Сада се испред зидова Беле куће води грађански рат (…) САД су данас највећа суперсила у свету, моћнија од од осталих великих држава, укључујући Русију и Кину. Знате ли шта ће се десити ако САД изгуби свој статус? Никада нисам био присталица САД-а и Запада, но ја се томе не радујем, јер пре но што се све смири и врати у поредак, велики потреси очекују цео свет.

Питање: Ви говорите на основу откровења светаца?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: О томе су говорили свеци. Један од њих – отац Јован Калаидис, наш је светац-савременик који се упокојио у ХХI веку. Говорио је да ће се у Америци и у целом свету водити биолошки рат (а ово што смо преживели био је биолошки рат, већ сам о томе говорио). Затим ће Америка доживети геолошки, геофизички рат (није прецизирао шта има у виду), а онда ће доћи и „вреле“ војне акције. Многи свеци су говорили о томе. На пример, преподобни Аристокли који се упокојио 1918. године, у Русији је канонизован као светац, предсказао је будући пад САД: „Ах, Америко! Ти ћеш хранити цео свет, а на крају ћеш сама бити гладна.“ Таква је историја… Она не стоји у месту…

Питање: Да ли бисте „Нови светски поредак“, о коме сте, такође, говорили, могли описати у неколико црта? А онда ћемо прећи на остала питања.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Покушаји да се установи „Нови светски поредак“ теку одавно, током многих деценија и многи наши политичари већ говоре о „Новој ери“. Они је називају „Ером Водолије“ и кажу да излазимо из „Ере Риба“ (риба је симбол Христа) и ступамо у нову еру, коју карактерише велика покретљивост, флуидност, променљивост, зато је њен симбол знак Зодијака — Водолија. Ове епохе они не одређују на основу начела астрономије (астрономија је наука), већ на основу астрологије која је магија. То је древна магија коју у наше време проглашавају науком и на њој зарађују велики новац.

Питање: Магија се сматра грехом?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Магија је велики грех, још већи од хомосексуализама. Постоји одлична дефиниција магије у грчкој енциклопедији „Илиос“. Тамо се каже да је то паранаука. Наука има своје принципе, своје законе. Какви су закони магије? Тамо не делују закони, већ магијски ритуали кроз које ти, наводно, можеш да добијеш парафизичке, метафизичке, натприродне снаге, да би испунио своје жеље. Нова ера користи то у великој мери.

Питање: Но, мене узнемирава оно што сте рекли о хомосексуалцима.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Хомосексуалци се одричу Христа. Устројство човеково — велика је тајна… Но, свака страст се лечи покајањем.

Ето, ја на пример, од младости патим због гнева. Плаховитост сам наследио од мајке. Шта да радим сада? Да цео живот ропћем на моју покојну мајку или на оно што сам наследио? Када сам напунио 19 година и то схватио, прво сам исповедио грехе светим духовницима, таквим као што је Св. Порфирије, Св. Јаков, Св. Евменије.

И ови људи су ми рекли да је гнев природна сила душе коју треба усмерити на правилан начин: против неправде која је толико раширена у нашем друштву, и против искушења — када осетиш да се приближава. Зато, кад осетим да у мени почиње да се распламсава гнев, почињем да се молим: „Господе Исусе Христе, даруј ми кроткост.“

А ако не успем да се уздржим и, ипак се разгневим, такође се молим. На пример, јуче сам се наљутио на једно моје духовно чедо, зове се Јанис. Ја сам га изгрдио за његово добро, но, могао сам то изрећи блаже, а не тако оштро. Тако, чим сам схватио да сам га увредио, одмах сам се помолио: „Господе Исусе Христе, просветли Јаниса и просветли мене. Опрости Јанису и опрости мени“. То јест, у почетку мораш да схватиш како делује страст и постанеш свестан онога што си учинио. За то је потребан будан ум, тј. повишена пажња ума, усмерена ка ономе што се у твом срцу догађа, према страстима које делују у твојој души (код мене је то гнев, код љубоморног — љубомора, код плотског човека — плотске страсти). И потребно је брзо покајање! И тада твоја страст почиње да слаби, да се смањује, а онда, када буде Богу угодно, она ће се преобразити.

Питање: А код Вас се већ преобразила?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Није још — кажем ово за утеху многима. Овде може помоћи само Христос.

Питање: Шта је по Вашем схватању искушење?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Искушење је сатана који који користи сва слаба места, која смо наследили или их сами стекли. Такође, он може користити и наше окружење. На пример, ја сам и тако недовољно смирен, а он ми шаље неког човека, на пример тв водитељку, која ме нервира. А пошто сам плаховит, у мени одмах кипти гнев!

Питање: Ви сте рекли: „Код нас има толико абортуса а ми не можемо да се смиримо због двоје погинуле деце, које је убио Метаксас“. Ја то никако нисам могла да разумем и врло дуго сам размишљала. На крају сам схватила да сте Ви хтели да жигошете абортусе и кажете људима: „Ти која си учинила толико абортуса и убила толико деце, престани да осуђујеш другога.“

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Да, управо сам то хтео да кажем.

Питање: Но, људи су то погрешно схватили, помислили су да Вам је свеједно због смрти те деце.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Наравно да не! Да нас Бог помилује! (…) Пре свега, морам да кажем да ниједно убиство није оправдано. И није оправдан ниједан абортус. Говорим то, прво, као епископ и као хришћанин. А друго — зато што сам и ја био „кандидат“ за абортус. Моја мајка је затруднела са 40 година и сви су јој говорили — и неки рођаци и лекари — да треба да абортира. Она у то време није ни знала шта значи реч „абортус“ (било је то 1962. године). А када су јој објаснили, одговорила је: „Не, ја такве ствари не радим. Сачуваћу дете“. Шта ви мислите, шта су јој рекли да би је убедили? „Ако задржиш дете, очекује те опасан порођај. Можете умрети обоје. А остала твоја деца биће сирочићи. И ко ће се удати за твога мужа, оца четворо деце?“ Ове речи су потресле моју мајку. Тада је други лекар одлучио да изврши још већи притисак на њу, сада већ уз помоћ науке. И он јој каже: „Да ли знаш какво дете може да се роди? Може имати Даунов синдром. То се често дешава кад је порођај у касним годинама. Или се може родити као патуљак.“ Они који су ме видели, не сада док седим у студију, већ кад ходам, знају какав се патуљак родио на крају… Висок сам метар и деведесет….

Увек сам говорио и настављам да говорим и црквеним и нецрквеним људима — оне немају право ни на један абортус, зато што је то убиство човека.

Питање: Ви никада нисте осетили грижу савести због оног што сте рекли?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Захваљујем се на одличном питању. Због једног питања вредело је доћи у студио. Ја, наравно, нисам непогрешив или паписта и имам потребу да се поправим. Један мој близак пријатељ каже: „Какву неизрециву сладост има горка правда, када она ослобађа човека“. Христос је рекао: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. Да, ви видите — понекад митрополит Морфски постаје „оштар“, но при томе не говори зле, већ истините ствари. Зар абортус није грех? Или хомосексуалност, зар није грех? О томе се говори у Јеванђељу, нисмо ми сада „открили“ ту новост.

Питање: Наука не каже да је абортус грех…

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Ја са Вама разговарам као представник Цркве, црквени човек. Нећемо сада расправљати о науци. Знате ли колико је науци познато о устројству Васељене? Око четири процента, не више.

Питање: Постоје јереји и други свештени чинови, познати и не много познати, који манипулишу људима, уводе људе у заблуду; у Цркви постоји корупција; хришћани иду у храм да се моле, сатима чекају да целивају иконе а тргује се пред светињама… А постоје и такви јереји који диктирају људима како треба да живе и лишавају нас величанственог дара добијеног од Христа – наше слободе.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Радујем се и овом питању, такође, и повезаћу га са претходним. Они који поступају на такав начин, свештеници било ког степена, у суштини нису верујући, они су просто „религиозни“ људи. Као што је говорио познати богослов, отац Јован Романидис, најбољи богослов ХХ века у грчкојезичком свету: „Богочовек Исус Христос није дошао да створи нову религију (религија је, у време земног живота Христовог, било много: будизам, дванестобожје (12 богова Олимпа, прим. прев.) и др). Христос је дошао да би нам дао слободу.“ То исто сте и Ви рекли. Но, није реч о слободи на земљи, већ о слободи у вечности, оној, која се ће се сачувати и после смрти и прећи у вечни живот.

Допунићу и одговор на прошло питање о неким оштрим изјавама митрополита Морфског. Да ли знате колико сам пута себи ставио епитимију због неких изјава? Сваку ноћ сам пролазио три круга бројанице за све хомосексуалце, да се избаве од страсти. И знате ли какав је био резултат? Добили смо много писама са свих страна света, од Аустралије до Америке, од хомосексуалаца који су молили да се за њих молимо. Писали су нам: „Ми не делимо ставове са онима који организују геј-параде. Ми признајемо да је ово патологија, да је то наш грех, и нама је потребна помоћ.“

Питање: Шта је то „Нова ера“, и шта желе њени следбеници да установе у свету?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: То је епоха без Христа.

Питање: У другим временима хришћанство је цветало?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Према историјским подацима до прве Француске револуције, људи на Западу су сматрали да је посредник између њих и Бога – римски папа, а на Истоку су православни знали да је то — покајање, и сматрали су лекаром и исцелитељем душа људских само Христа. У источној империји никада није било феудалног уређења и император је могао постати чак и прост коњушар. Но, ни једно политичко уређење није савршено у сваком случају.

Нова ера почиње Француском револуцијом, епохом Просветитељства. Знате ли шта је рекао Кисинџер, тај „диносаурус“ дипломатије, у вези са корона вирусом? Обратите пажњу на то: „Хајде да не уништавамо оно што сто смо постигли у области права у време Просветитељства“. То „просвећење“ било је просвећење без Христове светлости. То је била експлоатација народа која је довела до колонизације целе територије Земље, која је довела до уништења околине, до плутократије, до уједињене Европе која није донела очекиване плодове; до такозване „еманципације“ која је донела много развода. Жене су почеле да воде професионални живот и нису могли да се брину о деци као некад. Материнство, величанствено дело женино на земљи, остало је по страни. Никли су дечји вртићи који су децу васпитавали другачије. Не онако како би била васпитавана од оца и мајке, од деда и баба. То је васпитање Нове ере. Оно што разликује Нову еру је истицање идеје – да човеку није потребно покајање у процесу сопствене промене.

У другој половини ХХ века долази до потпуног преокрета у нашем моралу и сви начелима: улога жене у друштву, брак… рад се претвара у ропство уз помоћ технологија, уводи се електронска диктатура. Многобројне информације које шире новинари постају дезинформације. Зашто ми све то не видимо?

Управо у овом контексту разматрам и употребу корона вируса у Новој ери. Видим да ми нисмо дошли до свести о својој грешности, а све ово допушта Господ, да би се, кроз многе несреће, не само у области здравства, људи са добрим намерама — којих је, заиста, у сваком кутку земље и у свим религијама — покајали. Још једном наглашавам — свима нама потребно је покајање. Потребно је да променимо мишљење, наш разум. Ово је било искушење за нашу веру и наш разум.

Питање: Може ли изаћи нешто добро из лошег, као што сте споменули? Може ли неко користити средства информисања за позитивне циљеве?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Истина је да смо врло често, ми, клирици, „демонизовали“ оно што се дешава. Податке, добијене из средстава информисања користили смо у многим проповедима, на службама, на часовима у недељној школи, за информисање људи (и верујућих, и неверујућих). Мислим, да је то један од малобројних инструмената који су остали у васељени за обавештавање људи, релативно… За релативно информисање добронамерних људи.

Ипак, рећи ћу Вам сада нешто што се неће свидети радио- и особито телевизијским станицама. Када ме моле да дам неке практичне савете, кажем следеће: „Искључите телевизор и изађите на интернет. Погледајте какви сајтови би могли бити корисни за вас. И тамо радите. На интернету је већа слобода избора.“

Питање: Треба знати меру и пронаћи равнотежу у свему

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Бити уздржан и знати своју меру није тако једноставно. О тој теми су многи разговарали са Св. Порфиријем. Знате, филолози умеју да говоре јако лепе речи, да користе старинске изразе. А свеци нису теоретичари већ практичари. Они се ослањају на Јеванђеље, а не на лепе речи који неки проглашавају теологијом.

Светог Порфирија су једном питали:

— Геронда, како да стекнемо уздржање?

Он је одговорио:

— Како ћеш га стећи сам? (…) Осећање мере слично је чешљу. Тражиш га кад је потребно да се очешљаш, а не налазиш. И нађеш га онда када изгубиш косу… Осећање мере не можеш купити, оно долази временом. Млад си, имаш капу косе, но не можеш да је очешљаш. Разумећеш како је требало да се чешљаш кад будеш ћелав.

То је просто начин изречен у хумористичкој форми.

Често сам слушао шта је говорио разним људима и свидело ми се да долазим код њега на разговор. И једном сам му рекао:

— Геронда, тај чешаљ који се зове „мера“… зашто Господ допушта да га нађемо тек онда када оћелавимо? Када ћемо га користити? И зашто нам Господ открива уздржаност и осећање мере, тек кад останемо без косе?

Старац Порфирије је одговорио:

— Зар не разумеш? Он је потребан да би чешљали другог. Ћелав човек не може да чешља своју косу, које нема. Но, чешаљ ће му користити за младог, који је поред њега.

Све то говори да је потребна веза и континуитет поколења. У Православној Цркви, не без разлога, постоји старчество, то је веома мудро.

Питање: Имам питање за Вас: да ли ће Господ решити проблем са досељеницима, незаконитим мигрантима? Но, пре него што одговорите на питање о мигрантима, реците ми мало о Богу, како Га Ви видите?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Да причам о Христу? Наш Бог су Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Благодарећи Христу ми знамо и Бога Оца и Духа Светог.

Питање: Шта мслите о расизму?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Расизам је велики грех зато што расиста не прихвата странца. За однос према странцима у Јеванђељу је критеријум — милост. Сетите се приче о добром Самарићанину. Христос непрестано, на много начина, уз помоћ прича, уз помоћ историје то објашњава. Сетите се, Он каже: „Странац бејах и примисте ме“. Но, то се односи на праве странце, а не на агресивне мигранте који хоће да нам наметну своју културу (то је сасвим друго). То што се дешава сада са мигрантима — организована је најезда, коју су испланирали адепти Нове ере: Сорош, Рокфелер, Ротшилд и други, и нећу престати да их именујем. Ја сам против глобализације. Исто као што су против глобализације и Путин, и Трамп. И у свакој земљи: Кипру, у Грчкој, Америци, Русији, Кини, Арапским Емиратима, свуда постоје глобалисти и они који схватају, да пре свега — треба чувати своју отаџбину..

Питање: Хајде да поразговарамо о турским Кипранима.

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Турски Кипрани су они, који су напуштање своје Православне вере, платили веома скупо. Већини њих преци су православни. Ускоро се могу наћи у врло тешком положају, јер ће их се Турска одрећи. Ни Турска, ни турска армија неће моћи да се старају о њима и да их заштите, и шта ће онда бити са њима? И тада ће доћи код нас да им помогнемо: да не би гладовали, да би били спокојни и тако даље…

Шта се сада десило? Све је било два месеца затворено и они су почели да кукају… Турска им је рекла: „Ми вам ништа нећемо послати, зато што нисте верни исламу.“

Питање: О томе је говорио и Св. Пајсије Светогорац?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Кћери моја, није сада о томе реч… Ми говоримо о људима који не верују ни Св. Пајсију, ни Св. Јакову… Ово су геостратешка питања. О томе су говорили и свеци, и Св. Пајсије такође… А сада послушајте нешто важно, што бих желео да кажем гледаоцима: Св. Пајсије није последњи светац. И данас постоје свеци са којима свештеници и епископи (посебно епископи, зато што ми носимо велику одговорност за народ) могу да се посаветују. Постоје савремени подвижници, свеци: и клирици и мирјани. Светаца је увек било и биће их, све до времена доласка антихриста.

Питање: Шта значи „светац“?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: То је онај који живи по Јеванђељу. Знате ли ко ми је то рекао? Један турски Кипранин. Ја сам му поклонио икону Богородице. Школовао се у иностранству и веома добро зна новогрчки језик, филолог је. Молио је да му дам икону Мариам (тако он зове Мајку Божију) и ја сам му је купио. Узимајући икону, рекао је:

— Владико Неофите, подарите ми не само икону већ и примењено Јеванђеље.

Изненађен, упитао сам га:

— Шта значи „примењено“ Јеванђеље? Тако се говори само о наукама: примењена математика, примењена физика, али примењено Јеванђеље? Тако се не говори на грчком.

Покушао да ми објасни своју мисао:

— Када се неки хришћанин озбиљно односи према Јеванђељу и почиње да га примењује на себи, примењује у свом животу, шта се са њим дешава? Постаје светац. Дакле, хоћу књигу о таквом, свецу…

Испоставило се да он жели да прочита житије неког свеца, али није знао за грчку реч „житије“ и зато је рекао „примењено Јеванђеље“, рекао је на свој начин. И тада сам му даровао житије Светог Арсенија Кападокијског, који је живео у Турској.

Питање: Ви знате да су Ваше речи о „јединственом Кипру“ ушле у историју. Сви их понављамо. Наставићете да иступате за уједињење?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Да, наравно, о томе сам већ говорио. За турске Кипране, Кипар је отаџбина.

Питање: Желите ли да они постану хришћани?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Наравно, то је Богу угодно. Но, нико им неће наметати услове: „Постаните хришћани. Постаните Грци“. Избор је њихов.

Питање: Значи, Ви сте против прозелитизма?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Наравно, зато што је то против Цркве. Зашто ми сматрамо да је Свети Константин — велики? Зато што се покајао за своје велике грехе, које је претходно учинио, зато што је био за слободу вероисповести и зато што је подржао Цркву, управо светост — а не хијерархију, власт и новац.

Питање: Преосвећени, наше време истиче. Родили сте се у селу Като-Зодја?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Пано-Зодја. Моја мајка је родом из Като-Зодја, а отац — из Пано-Зодја, зато можемо рећи да су оба села мој завичја, да се не би свађали.

Питање: Када сте имали 8 година умро Вам је отац, то није могло а да не утиче, на неки начин, на Вас…

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Да, наравно. Остао сам сироче, изгубио сам оца са 8 година, но моја мајка је живела још веома дуго, док нисам напунио 50 година, већ сам постао епископ. И она је све време говорила: „Каквог сте дивног оца имали, био је прекрасан човек!“ Захваљујући усхићењу моје мајке оцем и захваљујући томе што нам је са љубављу преносила успомену на њега, као човека, хришћанина, мужа, грчког патриоту, ми, деца, осећали смо да је овај изванредни човек, наш отац, Никола Мансурас, ту, заједно са нама.

А сада размислите о жени која није усхићена својим мужем: колико ће штете нанети својој деци? Лош однос према мужу повреда је Тајне брака.

Питање: Владико, да ли се бојите смрти?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Стидим се да одговорим на ово питање (смеје се). Испричаћу вам о мојој мајци, о оцу сам већ причао. Када је мојој мајци било око 90 година, непосредно пре него што је упала у старачко слабоумље, питао сам је: „Мама, да ли се бојиш смрти?“ Послушајте одговор жене, Кипранке старијег поколења, која је велики део свог живота проживела, не у Европи, и не у ЕУ, која није имала високо образовања и није била упозната са радовима богослова: „Господе помилуј! Но, ја волим Архангела сине!“ Она није мени рекла да се боји смрти, не, већ да се ослања на помоћ Архангела Михаила. И ја сада улажем велики напор да, колико више могу, заволим Архангела Михаила — тако јако као што он мене воли — да би, када наступи свето магновење моје смрти, Он био са мном и прихватио душу моју.

Питање: Да ли се Ви нечега бојите?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Ја се бојим неисповеђеног греха. Без обзира на то што се редовно исповедам и имам одличног духовног оца.

Питање: Ко је то? Можете ли нам рећи?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Његово име је познато. То је отац Симеон, игуман манастира Св. Ђорђа у Црној гори (Мавровуни). Сам Дух Свети ме је послао њему, после многих молитава са сузама и поклонима до земље. Питао сам Господа у молитви: „Куда да идем да бих се замонашио? На Свету Гору, или у Грчку?“ Нисам тада помислио на Кипар и да на њему живе многи старци. И одједном сам зачуо у свом срцу глас: „Иди у Ларнаку, оцу Симеону“. И тако сам дошао код њега.

Без обзира на то што се редовно исповедам, није искључено да имам неке неисповеђене грехове и нека заборављена искушења. Био сам оштар са многим људима, као што сам већ рекао, а за мене је највећи грех када човеку причиним бол, када га повредим. При чему се човеку може нанети штета и добрим речима, када га хвалиш.

Мој духовник, отац Симеон, недавно ми је рекао: „Једном недељно прођи велики круг по бројаници (нећу рећи колико молитви) и говори: „Господе Исусе Христе, помилуј све које сам ражалостио.“.

Хтео бих да кажем још нешто о будућности нашег грчког народа и о нашој одговорности за њега. А такође, и о целом свету, зато што ми волимо цео свет и не ограничавамо се само на један, свој народ, и Кипар.

Оно што нам је потребно одмах, почевши од сутра, а не кроз месец или годину дана — јесте молитва са бројаницама.

Питање: То се зове „умна молитва?“

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Све у своје време, и умна молитва такође. Ја дајем предност називу „срдачан молитва“.

Погледајте, ово је бројаница са 100 чворића.

На сваком чворићу реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

И тако у круг, учини 100 молитава.

Затим још један круг: „Господе Исусе Христе, помилуј моју породицу“, 100 молитава.

Затим: „Господе Исусе Христе, помилуј моју отаџбину“, 100 молитава.

Даље: „Господе Исусе Христе, помилуј народ наш“, 100 молитава.

И, на крају: „Господе Исусе Христе, помилуј све православне хришћане“ 100 молитава.

Водитељка: Ако би сада требало да одете са овог света, у каквом би сећању желели да останете у срцима људи?

МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: Као владика, који „није владао“ другима, и који је говорио истину Христову која је на људска срца деловала као хируршки скалпел, јер се истина се понекад разболи. Често је прибегавао самокритици и веома је волео покајање.

Водитељка: Хвала Вам и хвала свима који су гледали наш програм. Све најбоље!

Превео са руског: Александар Мирковић

Извор на руском: https://myrophoros.blogspot.com/2020/06/3062020.html?m=1&fbclid=IwAR2SbDlXpBX_5mKxz6n8PcjWfyyZya2CAgGDW_cF91jqQ4NFEjvF75Dk9KQ

@Перевод «Трость Скорописца», 2020 г.

Разрешается свободное распространение текста с указанием источника публикации.

Извор грчки: http://aktines.blogspot.com/2020/06/blog-post_77.html

Иван Иљин, О ПРАШТАЊУ

/…/ Уопштено говорећи, потребно је сушто духовно слепило да би се проблем супротстављања злу свео на праштање личних увреда „мојим“ непријатељима, онима који „ме мрзе“, на „моје“ душевно-духовно превладавање те увређености; и било би крајње наивно приписати такво духовно слепило је Јеванђељу. Природно је да наиван човек, са његовим чисто личним и оскудним схватањем света, не види добро и зло у њиховој надличној, друштвеној, општељудској и религиозној димензији, и због тога он претпоставља да лично праштање гаси зло и решава проблем борбе с њим. Али то у суштини није тако. Опростити увреду значи угасити у себи њену снагу која чини зло, и не пустити у себе бујицу мржње и зла, али то никако не значи победити злобу и зло у ономе ко је увредио другог. После праштања остаје отворено и нерешено питање: шта чинити са оним ко је увредио, не као са човеком који ме је увредио и коме ћу се ја због тога осветити или ,,дати одмазду“, већ као са насилником који се није поправио нити покајао? Јер биће злочинца није проблем само за пострадалог, и не само зато што није успео да опрости – то је проблем за све, значи и за оног ко је пострадао, али не као оног ко је пострадао и ко није опростио, већ као за члана друштвене заједнице који је позван на друштвено самоваспитање и на организовану борбу са злом.

Увређени може и мора да опрости своју увреду, и мора у срцу да угаси своју увређеност, али се његовим срцем и његовом личном штетом ограничава компетентност његовог праштања, све друго надилази његова права и његове задатке. Тешко да је потребно доказивати да човек нема ни могућности ни права да прашта увреду која је нанесена другом, или злочин који руши Божије и људске законе, ако он, наравно, није свештеник, и нема права да опрашта грехове оном ко се покајао, и није врховни судски орган који има власт да амнестира. У саставу сваке неправде, сваког насиља, сваког злочина, сем личне стране „увреде“ и „штете“, постоји још и надлична страна, која преступника доводи пред суд друштва, закона и Бога, и јасно је да лични опроштај појединца не може да замени ову судску надлежност и могуће казне. У суштини, ко ми је дао право да „праштам“ злочинцима који оскрнављују светињу, или да опростим злочиначкo сaблaжњавање малолетника, или пропаст отаџбине? Какав може бити смисао овог лажног праштања? Шта значи: „ја“ их не осуђујем и не кривим? Ко је мене поставио да будем тако милосрдан судија? Или – „ја“ се мирим са њиховим злоделима и обавезујем се да им не сметам? Откуда код мене то лажно право на издају, на издају светиње, отаџбине и беспомоћних? Значи ли то при- хватање да се ја уздржавам од било каквог суђења, перем руке и остављам да догађаји неизбежно теку својим током? Међутим, таква позиција равнодушности, безвољности и попустљивости нема ништа заједничко са хришћанским праштањем и не може се заснованим позивањем на Јеванђеља…

Онај ко се супротставља злу мора да прашта личне увреде; што је искреније и истинскије то праштање, тим пре је онај који прашта способан да води не личну, већ предметну борбу са злочинцем, тим пре је он позван да буде орган живог добра, који се не свети, већ присиљава и спречава. У души не сме бити места за наивне и сентименталне илузије попут ове: зло је побеђено оног тренутка када му ми лично опростимо. Праштање јесте први услов борбе са злом, или, ако хоћете, њен почетак, али није крај и није победа. Јер је за ту велику борбу са злом потребно имати „више од дванаест легиона ан- ђела“ (Матеј, XXVI, 53), и прави злочинац, док не види ове легионе, увек ће у „праштању“ видети директан подстицај, а можда и тајно саосећање. Тако и треба схватати речи Јеванђеља „не браните (се) од зла“ (Матеј, V, 39). Правило, садржано у њима, прецизније је одређено речима које следе – у смислу кротког подношења („Ако те ко удари под десном твом образу, Мт. 5,39; Лк, 6,28 – курзив мој И.И.) личних увреда, такође дарежљивог раздавања личне имовине („И кошуљу твоју да узме“, Мт. 5,40-42; Лк. 6,29-38; „Који иште у тебе подај; и који твоје узме“ Лк. 6,30), и личних услуга („И ако те потјера ко“ Мт. 5,41). Објаснити тај позив на кроткост и дарежљивост у личним стварима као позив на безвољно посматрање насиља и неправде, и на потчињавање злочинцима у питањима добра и духа, било би бесмислено и противприродно. Зар предавање слабог злочинцу значи испољавање кроткости? Или је човек вољан да нападачу окрене и туђ образ? Или је онај ко је протраћио друштвену имовину и дао свога брата у ропство такође испољио дарежљивост? Или, мо- жда, оставити злочинцима слободу да се ругају храмовима, сеју безбожност и уништавају отаџбину значи бити кротак и дарежљив? Да ли је Христос позивао на такву кроткост и на такву дарежљивост која је једнака лицемерној праведности и саучесништву у злочинима? Учење апостола и црквених отаца истакло је, наравно, потпуно другачије схватање. „Божјим слугама“ је потребан мач и „узалуд не носи мача“ (I Римљанима, VIII, 4), јер су они претња злочинцима. И управо у духу тог схватања учио је Свети Теодосије Печорски говорећи: „…живите у миру не само са пријатељима, него и са непријатељима; ипак, само са својим, а не и са Божијим непријатељима“.

На тај начин начело духа ограничава деловање љубави у њеном непосредном наивном изливу. Јасно је да то ограничавање повлачи за собом промену њеног духовног устројства и облика.

Иван Иљин, О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ (стр. 112-114), Логос, Београд, 2012.

Превела: Ана Јаковљевић

Валентин Катасонов, КОЛИКО ЉУДИ НА СВЕТУ УМИРЕ ОД ВАКЦИНАЦИЈЕ?

Није потребно доказивати да је тема вакцинације против ковид-19 — главна у свим светским средствима информисања. А у оквиру ове теме, једно од кључних питања, које узнемирава све (почевши од председника држава до обичних грађана) јесте: да ли постоји ризик од смрти после вакцинације? До данас, бар једну дозу вакцине добио је сваки четврти житељ планете (подаци СЗО). Зар није било леталних исхода?

Не изненађује да и СЗО, и државни здравствени органи, и водећа светска средства информисања радије заобилазе ово кључно питање. Јасно је и зашто: СЗО је поставила државама задатак да вакцинишу 80% становништва. Свако помињање леталних исхода, па чак и ризика од леталног исхода, може упропастити светску вакцинациону кампању.

Многе економски развијене земље труде се да сачувају формалну пристојност. Државни здравствени органи и регулатори тржишта фармацеутских препарата данас су увели појам: „Управљање вакцинацијом против КОВИД-19“.

То значи да се сваки човек који је добио вакцину, касније прати и посматра, и сваки нежељени ефекат вакцинације се бележи. Све до леталног исхода. За неке земље „управљање вакцинацијом“ – нов је посао, не нарочито јасан. За друге, као да је уобичајен.

Испоставило се да су у низу земаља Запада, још пре „пандемије КОВИД-19“, били изграђени информациони системи за праћење могућих негативних последица примене медицинских препарата. Ови системи представљају базе података настале сакупљањем и обрадом примарних информација. Примарни подаци се шаљу у медицинске установе, лекарима и грађанима. Не постоји строга обавеза слања обавештења о свим „негативним“ случајевима медицинским установама, лекарима и грађанима. Ствар је добровољна.

Зато многи сумњају у информације које се налазе у базама података. Неки експерти претпостављају да се у таквим системима бележи само један од сто случајева. Но, и то је боље него ништа. Чак се и из тих ограничених информација могу временом „исцедити“ неки интересантни закључци.

У САД је то Систем обавештавања о нежељеним ефектима вакцина (the Vaccine Adverse Event Reporting System — VAERS). VAERS је створен 1990. године. У надлежности је Центра за контролу и превенцију болести (the Centers for Disease Control and Prevention — CDC) и Управе за контролу квалитета прехрамбених производа и лекова (the U.S. Food and Drug Administration — FDA).

У Европској заједници постоји аналогни систем који се зове EudraVigilance (EV). Он је у надлежности Европске агенције за лекове (European Medicines Agency – EMA). Своју делатност систем EV је почео да развија 1995. године.

У Великој Британији сакупљање и обраду података о последицама примене лекова, укључујући и вакцина, обавља Агенција за регулисање тржишта лекова и производа за негу здравља (The Medicines and Healthcare products Regulatory Agency — MHRA).

У Канади делује Канадски систем евиденције негативних последица имунизације (Canadian Adverse Events Following Immunization Surveillance System — CAEFISS).

У Аустралији сличне функције обавља Аустралијска управа за лекове (Therapeutic Goods Administratioin — TGA).

На сајтовима горе поменутих информационих система, постоји показатељ: укупан број саопштења о негативним појавама. Саопштења се класификују по различитим обележјима. Детаљи веома варирају. У свим системима се бележе случајеви леталних исхода. Понекад се примарни подаци накнадно коригују. Како саопштавају на сајтовима, корекције се врше после допунских испитивања. На неким сајтовима укупан број умрлих се не наводи, подаци су разбацани по разним одељцима, зато је потребно време да се схвати прави смисао података.

Навешћу неке бројке из америчког систем VAERS. Последњи подаци, стање на дан 30. јула 2021. године. Укупно је евидентирано 545.338 случајева са негативним ефектима после вакцинације против КОВИД-19. Случајева који нису опасни («Not Serious») било је 219.562. Произилази – остали случајеви (325.776) треба сматрати опасним. А то је готово 60% свих случајева.

Овде спадају бројни различити облици опасних случајева, све до прекида трудноће и побачаја. Издвојена је и позиција „Смрт“ («Death»). Леталних исхода има 12.366. Такође, постоји ставка „Претња по живот“ («Life Threatening») — 12.193. Вероватно ће део вакцинисаних из ове ставке, временом, прећи у ставку „Смрт“.

30. јула 2021. године у САД број вакцинисаних (укључујући и оне који су примили једну дозу) износио је 190,51 милиона људи. Број забележених негативних појава износио је 0,29% од укупног броја потпуно или делимично вакцинисаних. Другачије говорећи, на сваких милион вакцинисаних долази 2.900 оних који су, овако или онако, пострадали од вакцина.

Није тешко израчунати да на један милион грађана САД који су добили вакцину, долази приближно 65 умрлих. Ради поређења навешћу да сваке године од сезонског грипа у свету умре, у просеку, 50-100 људи на један милион житеља планете.

А сад кратко о ситуацији у Европској унији. По подацима система EudraVigilance (EV) до 22. јуна 2021. године укупан број случајева негативних ефеката вакцинације од КОВИД-19, износио је 1,509.266. У том броју, број тешких случајева износи 753.657 (то јест приближно половина свих негативних ефеката). Број леталних исхода вакцинације износи 15.472.

Ситуација у Великој Британији. 7. јула број леталних случајева вакцинације, по подацима MHRA је 1.470.

У Канади до 30. јула ове године у систем CAEFISS пристигло је 11.471 обавештење о нежељеним последицама вакцинације, при чему 2.849 саопштења су се односила на озбиљне случајеве. 167 саопштења-случајева односила су се на летални исход вакцинације.

Наравно, у неким земљама власти су принуђене да признају, у читавом низу случајева, чињеницу о смрти после вакцинације. Но, власт то не чини редовно, већ с времена на време. Најчешће онда када није могуће прикрити смрт. Али потпуне слике нема.

Као пример таквих „ванредних“ саопштења можемо навести Аустрију. 20. априла Федерално управа за безбедност у области здравства у извештају за период од 27. децембра 2020. до 16. априла 2021. године, саопштила је да је број леталних случајева после вакцине против корона вируса у Аустрији дошао до 74. „Федерална канцеларија за безбедност у области здравства била је обавештено о 74 смртна случаја, временски блиска вакцинацији од КОВИД-19.“ (64 — BioNTech-Pfizer, 4 — Moderna, 6 — AstraZeneca)» – примећује се у извештају.

Веома чудно и двосмислено било је иступање 28. јула бугарског министра здравља Стојча Кацарова, који је изјавио да је због грешака учињених у Бугарској, при организацији вакцинационе кампање против корона вируса, умрло око 10 хиљада људи. До краја није разјашњено који су узроци тих десет хиљада смрти. С једне стране министар је говорио да се у земљи одуговлачило са почетком вакцинације па је то довело до смрти оних који су могли бити спасени помоћу вакцина.

А са друге стране ружио је вакцину британско-шведске компаније AstraZeneca (коју је Бугарска прво одабрала) назвавши је неквалитетном. Треба разумети да је део умрлих у Бугарској приписан овој вакцини.

Ја сада не постављам питање зашто официјелним подацима о нежељеним последицама и смрти од вакцина многи експерти не верују, сматрајући да су мање или више умањени. На мене лично утисак остављају чак и званични подаци.

Укупан број леталних исхода од вакцинације против КОВИД-19 у САД, ЕУ, Великој Британији и Канади до јуна-јула ове године износио је 29.475 људи. И све то за неких пола године активне вакцинационе кампање. Ради поређења: САД су изгубиле у току рата у Вијетнаму 58.000 људи (убијени, умрли од рана, нестали…). Но, приметићу да су ти губици настали током осам година (од 1965 до 1973. године). Можемо, такође, упоредити данашњу вакцинацију са вакцинацијама у ХХ веку. Тада је, такође, било случајева леталних исхода, али они су мерени једноцифреним бројевима. Но, ако би број постао двоцифрен, вакцинација би била обустављена. 

Узгред, систем  VAERS даје статистику смртности и по основним врстама вакцина које се примењују у САД — PFIZER/BIONTECH, MODERNA и JOHNSON& JOHNSON. На основу тога можемо израчунати релативну стопу смртности по наведеним препаратима.

Табела 1. Подаци о коришћењу и смртности основних врста вакцина у САД, стање на дан 23. јула 2021. године

Број вакцина у милионима доза

Број регистрованих леталних исхода после вакцина

Број леталних исхода на 1 милион доза

Извор: COVID Vaccine Data.

Може се уочити да коефицијент смртности за три основне врсте вакцина које се користе у САД, постепено расте. Ја сам, конкретно, проверио коефицијент смртности од вакцина 9. јула и добио следеће резултате (број леталних исхода на један милион доза): Pfizer/BioNTech — 39,77; Moderna — 21,69; Johnson & Johnson — 46,12. Као што видимо, коефицијенти смртности по вакцинама за две недеље (од 9. до 23. јула) порасли су. Посебно за вакцину Pfizer/BioNTech.

Узгред, требало би напоменути да је почетком ове године РФПИ (Руски фонд директних инвестиција) додељена мисија промоције вакцине „Спутњик  V“ у свету. Због тога је Фонд направио званичан  Twitter-акаунт, и почео на њему да објављује информације о наведеном препарату. 

У једној од објава на овом налогу, у априлу, саопштено је да су специјалисти проучили јавне податке 13 медицинских регулатора (САД, Француска, Немачка, Велика Британија, Норвешка, Аустрија, Италија, Индија, Аргентина, Бразил, Чиле, Данска и Русија). Спроведена је упоредна анализа вакцина које се користе у овим земљама. Резултати истраживања су показали да по броју смрти на један милион датих доза вакцина, руски „Спутњик  V“, у поређењу са светским лидерима у продаји — Pfizer, Moderna, AstraZeneca и Johnson & Johnson — представља најбезбеднији препарат.

Према стању 19. априла, просечна стопа смртности после вакцинације, по подацима аутора истраживања, по појединачним препаратима, била је следећа (број леталних исхода на 1 милион доза вакцина): Pfizer/BioNTech — 39,4; Moderna — 20,2; AstraZeneca — 12,8; Johnson & Johnson — 7,5; «Спутник V» — 2,0.

Уочљиво је да се подаци истраживања објављени у априлу о вакцинама  Pfizer/BioNTech и Moderna, не разликују много од бројки наведених у Табели 1. Што се тиче вакцине  Johnson & Johnson, априлске и јулске бројке се јако разликују. Наиме, у априлу вакцина  Johnson & Johnson тек је улазила на тржиште и није се видело њено право лице. Данас је она по леталности претекла чак и вакцину Pfizer/BioNTech.

Обратите пажњу — леталност «Спутњика V» у поређењу са западним вакцинама ниска је, но, свеједно — присутна. У том смислу изазива чуђење изјава министра здравља Русије Михаила Мурашка, који је крајем јуна саопштио да не зна ни за један смртни случај од вакцине «Спутник V».1

11.8.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА:

1. У чланку под насловом „Чиновници дају збуњујуће изјаве а људи умиру“ Валентин Катасонов пише: „…Током овогодишње „отворене линије“, 30. јуна, Председник Русије Владимир Путин, признао је да после вакцинације, у нашој земљи, 10% вакцинисаних оболева. Он, истина, није рекао каква је њихова даља судбина. Специјалисти који су коментарисали ову Путинову изјаву, у својим мишљењима су се поделили. Једни су тврдили да је вероватноћа смрти тих људи већа него оних који су се заразили без вакцине. Други, обрнуто, кажу да је нижа. Не желим да се упуштам у стручне медицинске дискусије. На крају крајева, и једни и други су сагласни да вакцинација није гаранција да човек неће умрети од КОВИД-19.

Хајде да заузмемо неутралну позицију. То јест, сматраћемо да је иста вероватноћа да особа која се разболела после вакцинације – умре, као и невакцинисана особа која је оболела.

Поново нам је потребна статистика. По подацима Универзитета Џонс Хопкинс (САД) до 26. јула 2021. године укупан број оболелих са дијагнозом КОВИД-19 у свету износи 196,6 милиона. Умрло је 4,2 милиона људи – отприлике 2% оболелих. Ако применимо просечан светски проценат на цифру коју је Владимир Путин изнео 30. јуна, онда ћемо добити да после вакцинације у Русији треба да умре 0,2% од укупног броја оних који су добили вакцину. 

До 28. јула, код нас, у Русији, вакцинисано је у потпуности 24,1 милиона (16,7% становништва земље). Најмање једну дозу је добило 60,1 људи. Дакле, још једном понављам: од вакцинисаних против корона вируса оболева 10% (Путинове речи); од вакцинисаних умире 0,2% (мој прорачун). На тај начин, од оних који су вакцинисани у Русији против КОВИД-19, требало би да умре 120.000 људи. То произилази из Путинових речи и светског просека.“ (Прим.прев.

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-tak-skolko-zhe-lyudej-v-mire-umiraet-ot-vakcinacij/