Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Advertisements

Марина Цветајева, СУНЦЕ — ЈЕДНО…

Сунце — једно, а корача свим градовима, знам.
Сунце моје. Ја њега никоме нећу да дам.

Ни на час, ни на поглед, ни на сјај.  — Никоме.  — Никада.
Нека их, нек се утопе у вечној ноћи града!

У руке ћу те узети! Укруг да се вртиш не би смело!
Нек себи руке, и усне, и срце спржим цело!

У вечну ноћ нестаје — у стопу га пратим, трагам…
Сунце моје! Ја тебе никоме нећу да дам!

фебруар, 1919
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић


	

Иво Андрић, МУЗИКА КОЈА ОДЗВАЊА У СВЕМУ…

Има тако тренутака у нашем животу кад се одједном у ваздуху скупе боје детињства, прве речи које је промуцало наше срце, сећања на оне који су нас волели, и кад се од свега тога створи музика која неизбежно измамљује уздах. Тада је све сувишно око нас: и светлост, и нада, и глас нечије утехе. Тада сав свет, неочекивано и, рекли би се, заувек занеми; само се чује та музика која одзвања у свему… То су тренуци кад човекова жеља за животом на земљи не може да се мери ни са чим.

Љубо Јадндрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 130), СКЗ, Београд, 1977

Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

НАЦИОНАЛИЗАМ – ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је: љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености.

ОТАЏБИНА КАО ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Онај који говори о отаџбини подразумева духовно јединство свога народа. Он подразумева нешто што остаје суштинско и објективно без обзира на смрт појединачних субјеката и на смену генерација. Отаџбина је нешто јединствено за многе. Свако од нас за њу може да каже: То је моја отаџбина, то је наша отаџбина“ и да буду у праву. Отаџбина је велико окриље које обухвата све своје синове тако да је свака душа сједињена с њом нитима живе везе и та веза је очувана чак и онда када је неко из било којих разлога не култивише, када је пренебрегава или уопште не размишља о њој. Али није у власти човека да престане да буде снага позвана и способна за духовни живот; није у власти човека да се душом отргне од средине која га је одгојила, да поништи свој духовни лик и да, надисавши се родног духа, учини себе заиста лишеним духа отаџбине. Али да би се пронашла своја отаџбина, и да би се с њом могло слити осећањем, вољом и животом – неопходно једа се живи духом и да се он чува у себи, и даље, потребно је одгојити у себи патриотску самосвест или бар истински „осетити“ себе и свој народ у духу.

Треба истински осетити свој духовни живот и духовни живот свог народа, и стваралачки се учврстити у његовим силама и средствима, тј. на пример, прихватити руски језик, руску историју, руску државу, руску песму, руску правну свест, руски историјски поглед на свет итд., као своје сопствене. То и значи успоставити између себе и свога народа подобије, општење, узајамно деловање и заједништво у духу, признати да су творци и творевине његове духовне културе – моје вође и моја достигнућа. Мој пут ка духу – јесте пут моје отаџбине, њего усхођење ка духу и Богу – јесте моје усхођење. Јер сам ја истоветан с њом и неодвојив од ње у духовном животу.

Такво сливање патриоте с његовом отаџбином доводи до чудесне и плодоносне идентификације њихових духовних енергија.

Кроз ту идентификацију духовни живот народа се учвршћује у свим личним моћима патриоте, а патриота поприма непресушни источник духовне енергије у свенародном духовном успону. И то узајамно духовно напајање, враћајући се са удесетострученим снагама, пружа човеку непоколебљиву веру у своју отаџбину. Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво Божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо. На том се путу љубав према отаџбини спаја с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа,  у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач, управо онако како је речено код Пушкина:

Ал дугом казном искушења
Трпевши многи удар коби,
Ојачала је Русија. Тако бива
Кад тешки маљ, док стакло дроби,
У челик-сабљу гвожђе скива.

Није могуће волети отаџбину и не веровати у њу јер отаџбина је жива духовна снага и живот у њој пружа чврсто осећање њене доброте и правичности, њене енергије и њених будућих победа. Ето зашто очајавање над судбином свог народа сведочи о почетку одвајања од ње, о гашењу духовне љубави према њој. Али веровати у отаџбину може само онај ко живи њоме, заједно с њом и због ње, ко је сјединио с њом изворе своје стваралачке воље и своје духовне самосвести.

Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.
…………..

СВАКИ НАРОД ЈЕ ПРЕЛЕПА САМОБЛИСТАВОСТ КОЈА БЛИСТА СВИМ ЉУДИМА И НАРОДИМА

Из свега што је речено треба да буде јасно у чему се састоји веза између отаџбине и нације.

Отаџбина је дух народа у свим његовим манифестацијама и творевинама, док националност означава основно обележје тога духа. Нација је духовно особен народ, патриотизам је љубав према њему, према духу, његовим творевинама и земаљским условима његовог живота и процвата.

Истински патриота воли дух свога народа, поноси се њиме и види у њему источник величине и славе управо стога што не постоји ништа што би било изнад Духа и лепше од Духа, и још стога што његов лични дух следи путеве његовог народа. Сваки народ је, заправо, по свом духу својеврсна прелепа самоблиставост која блиста свим људима и свим народима  и која с њихове стране заслужује и љубав, и поштовање, и радост. Свака истинска духовна тековина – у знању, у врлини, у религији, у лепоти или у праву – јесте општечовечанска тековина која је у стању да скрене на себе погледе, осећања, мисли и срца свих људи независно од епохе, нације и грађанске припадности. Зар нама, Русима, треба доказивати то, нама који смо од детињства проливали сузе над мукама црног чича Томе и заносили се читајући Шехерезадине приче, чије је срце у стању да задрхти пред Праксителовим скулптурама или сликама Леонарада да Винчија, нама који знамо да се молимо заједно с Бетовенм, созерцавамо заједно с Конфучијем и Платоном, очајававамо заједно с Јовом и беснимо заједно с Шекспром? Нама је отворен дух свих народа, ми смо се од детињства навикавали и навикли да поштујемо и волимо њихове геније. Ми из искуства знамо да је истиниско духовно достигнуће увек национално и да у исто време увек превазилази националне поделе људи, па отуда саме те људе одводи изван тих раница, нипошто не подривајући нити засењујући светлост отаџбине већ је обогаћујући новим доживљајима и озарењима. Свако истинско достигнуће и творевина духа сведочи о неком непатвореном јединству људског рода, које постоји и поред свих подела, граница и ратова. Оно сведочи да управо патриотизам, отварајући човеку његово духовно око, самим тим бесконачно и благотворно проширује његов духовни хоризонт, да постоји врх с којег се човеку заиста може открити општечовечанско братство, братство свих људи пред лицем Божјим. 

Тај врх и јесте отаџбина као организам националне духовне културре. Она буди у човеку духовност која може и треба да буде оформљена као национална духовност која се реализује кроз акта националне структуре. И само пробуђена и ојачана, она ће бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, али то братство неће бити интернационално већ наднационално.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ И НАДНАЦИОНАЛИЗАМ

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек“, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално потврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство“ већ елементарна животна низина које не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање. Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог порордичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину. У тој низини он ће и пронаћи ново за свој вољени „интернационализам“. Тако руски националист, који не жели руски дух – остаје Рус по устројству свог тела и душе, свог свесног и несвесног, али то је „рускост“ најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости“ биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а није се научио никаквом туђем језику и духу, већ живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана“…

Обрнуто, наднационализам афирмише и отаџбину, и националну културу, и сâм национализам, а посебно – духовни акт самобитно-националног устројства. Човек прихвата и дух своје породице, и дух свога народа, и у њима расте и сазрева; он није „нико“, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива „свечовечански“ духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа. Отуда „наднационализам“ – руски, енеглески, француски итд. Јер, наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност.

Иван А. Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ, Логос, Београд, 2008

Превео: Добрило Аранитовић

Марина Цветајева, ЉУБАВ

Јатаган? Огањ?
Скромније — не громко, до на крај света!
Бол, знана, ко очима  — длан.
Ко уснама —
Име сопственог детета.

1. децембар 1924
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Павле Флоренски, ПАСКАЛОВ „АМУЛЕТ“

После смрти једног од најискренјих људи који су живели на земљи (лако је досетити се да говорим о Блезу Паскалу), у постави његовог капута – pourpoint – пронађена је кратка белешка коју је брижљиво чувао, први пут објављена од Кондорсеа под веома неодговарајућим називом „мистички амулет“ – amulette mistiqiue“. Ова белешка потиче из времена или чак тренутака Паскаловог „обраћења“ и представља његово исповедање вере, тачније речено молитвено созерцање посебних момената духовног успона. О томе „амулету“ било је доста расправа, али расправа прилично узалудних. ова узалудност је била условљена превеликим упрошћавањем и поједностављивањем тога документа, који у себи садржи чисти концентрат живота и схватања света, тако сажет да поједини ставови изгледају чак као неповезани низ. Али, чини ми се да мисли које развијам у овој књизи и теорија увећања типова дају кључ за разумевење овога веома садржајног и веома значајног папирића…. Навешћу оригинални текст, јер ће много шта бити јасно и без посебних објашњења.

Година благодати 1654.
(Паскал наглашава да живи у доба блаагодати, тј. када је могуће разрешење. Узгред речено, приметно је мистичко аритметичко значење године обраћења, 2²²=7.)

Понедељак 23.новембар, дан св. Климента, папе и мученика, и других у календару.
Уочи св. Хризогона мученика и осталих.
Од приближно пола једанаест увече до приближно пола сата после поноћи.
(Ова прецизност датирања показује да пуноћа знања које се исказало Паскалу није била сањарење или нејасан наговештај, који је скоро немогуће датитрати услед његове флуидности и квалитативне неразликовности од уобичајеног садржаја свести, него је било прецизно-омеђена појава и, дакле, квалитативно нова, која се налази изван уобичајеног процеса свести.)

Огањ.
(Подразумева се огањ сумње, огањ током два часа Паскал се мучио у пакленом огњу и управо тада, после овога искушавања небићем, њему се показао Онај Који Јесте.)

Бог Аврама, Бог Исака, Бог Јакова,
Не философа и научника.
(Истина је Личност, која се историјски објављује, а не апстрактни принцип; другим речима, Истина није стварна/објективна/, већ лична.)

Сигурност, Сигурност. Осећање. Радост. Мир.
(У сусрету са Богом-Истином је сигурност, и зато разрешење /ослобођење/; управо та сигурност и задовољава осећање; радост и мир, тј. Бог задовољава критеријум истине.)

Бог Исуса Христа.
(Бог Исуса Христа и јесте Истина – Тројединица, јер је само Христос објавио Тројединство.)

Бога Мога и Бога Вашега.
(Али наш Бог није Бог Исуса Христа, јер ја нисам јединостушан Истини, а Христос је јединосушан.)

Твој Бог ће бити мој Бог –
(Кроз Христа ћу суделовати у животу Тројединства, и Истина постаје мој Бог.)

Заборав света и свега осим Бога:
(И тада је нећу бити „од овог света“, заборавићу пропадљиво, метафизички ћу се спасти, бићу вечан.)

Он се налази само на путевима који су показани у Јеванђељу.
(Пут ка светлу Истине је подвижништво, приправљање срца.)

Величанственост људске душе.
(На путу подвижништва сагледава се вечна стране тварне личности, Софија).

Оче праведни, свет Те није познао, али ја Те познах.
(Својом мудрошћу, којом свет није познао Оца, ја сам Га познао, кроз созерцање своје очишћене природе, у Господу Исусу Христу.)

Радост, радост, радост, сузе радости.
(У познању Бога очишћеним срцем је преобиље радости и блаженства, које све превазилази.)

Растао сам се са Њим…
(Али откровење се завршава; ова радост је само залог будућег, не стално осећање. Радост нестаје и појављују се збуњеност и туга.)

„Напустили су Мене, извор воде живе“.
(Као да је одговор Бога на збуњеност: „Тиме се објашњава осећање туге“.)

Боже Мој, зар ћеш ме Ти напустити?
(Тј. „Ти ме нећеш напустити, само ако Те ја не напустим“. Одатле решење:)

Нека се не растанем од Њега на вјеки.
(Унутарњим актом одлучујем придружићу се Богу.)

То је живот вечни, да познају они Тебе, јединог истинског Бога и да си послао И.Х.
(Од овог тренутка већ почиње ток обичне свети. Говори се о оном што је потребно и, касније, о нескалду између онога што треба и што јесте)

Исус Христос………………………………
Исус Христос………………………………
Растао сам се са Њим; од Њега сам бежао, Њега се одрекао, распетога.
Нека се никад од њега не растанем.
Он се чува само на путевима које показа Јеванђеље.
(Одређује се да се свакако не растане са И.Х., а касније се наводе средства за припремање себе.)

Потпуно и слатко одрицање.
(Одустајање од самости, подвиг.)

Потпуно подређивање Исусу Христу и моме руководиоцу.
(Монашка послушност)

Заувек у радости за дан земаљског подвига
(Мисао о будућим добрима: )

„Да не заборавим речи Твоје“. Амин.

***

На тај начин, паскалов „амулет“ је – попут програма религиозно-философског система – читав круг мисли, које су необичном брзином прохујале кроз Паскалову свест, у просветљењу које је трајало око два сата. Можда су његове „Мисли о религији“ материјал, који је предвиђен за остварење управо тога плана. Као што је познато, посебне примедбе које сачињавају „Мисли о религији“ пронађене су после Паскалове смрти у потпуном нереду и уобучајени поредак њиховг навођења уопште не пропада аутору него привм издавачима. Постоји покушај да се управо те мисли распореде у другачијем поретку, који више одговара Паскаловој замисли. Али је умесно и правовремено покушати да се распореде управо те мисли према „амулету“ и усуђујем се да изразим своје предосећање да совде истраживачи очекују богата блага која је лако стећи. Подсећам, узгред, да постоји одређена сродност Паскала са православљем и да није случајно А. С. Хомјаков „често називао Паскала својим учитељем“. То нам намеће обвезу да се посебно пажљиво односимо према проницљивом француком мислиоцу.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, друга књига, (стр. 413-417), Логос, Београд, 1998

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић

 

Марина Цветајева, СВАКИ СТИХ — ДЕТЕ ЈЕ ЉУБАВИ

Сваки стих — дете је љубави,
Нишчи незакониторођени.
Првенац — у колотраг
На поклон ветровима — положени.

Срцу — ад и олтар.
Срцу — рај и срам.
Ко је — отац? Можда — цар,
Можда — цар, можда — тат сâм.

1918.
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Иво Андрић, ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ

Мени су… многи пребацивали да нисам баш у најбољем савезу са садашњошћу и да се зато враћам у прошлост. Ја мислим да то није тачно.¹ Питање је како ко схвата прошлост. За мене су будућност, садашњост и прошлост делови једног бескрајног времена у коме оно што ми зовемо прошлошћу постаје зачас садашњост или будућност — и обратно! Не заборавите Јонсона²  са којим се ја не слажем, али ни Аурелија Аугустина који је давно казао: „Што ми је сада јасно и очевидно, то је да не постоје ни будућност ни прошлост, и да се не може с право рећи: три су времена — прошло, садашње и будуће, него и би се можда могло рећи: три су времена — садашње у прошлости, садашње у садашњости, садашње у будућности“³ Па и човек у свакодневном животу више је опседнут оним што је било него оним што треба да дође, а што је обавијено велом неизвесности.

1.“Добро је и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, али живет ма и делимично у будућности или прошлости — нездраво је, чак и опасно. То значи кочити и поткрадати свој садашњи живот, не спасавајући ништа од прошлости и не чинећи ништа за будућност. Главним делом свога бића, најбољим снагама срца и разума, човек треба да је увек и цео у садашњем тренутку, који је једини прави и једини могући живот који живимо. Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

2.  „Будућност није живот, она није ништа, она је нешто тек пошто посатане прошлост“ Ејвинд Јонсон, Снови о ружама и огњу, „Просвета“, Београд, 1965

3.„…онда се сетим да су и та прошлост и та будућност сачињене од неке и нечије садашњости...“ Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Марина Цветајева, ЦЕЛОМ СРЦУ — ТРЕБА ЦЕО БОГ

1.
Великим тихим путевима,
Великим тихим корацима…
Душа, ко камен у воду бачени, —
Шири се, шири у круговима….

Та дубока — вода и та тамна — вода.
Душа на век векова — скривена у груди.
Ја је морам узети отуда,
Ја јој морам рећи: сад у моју иди.

2.
Целом мору — треба цело небо.
Целом срцу — треба цео Бог.

27. април 1920
Марина Цветајева

М. Цветаева, Час души, Фолио, Харьков, 2008

(одломак из поеме „Н.Н.В.“)

Препевао: Александар Мирковић

Иво Андрић, КАДА БИ ПРЕСАХЛО ДУХОВНО ВРЕЛО НА НАШОЈ ПЛАНЕТИ НИ НАС НЕ БИ БИЛО

(…) Често се питам: вреди ли писати, чему све то? А било је дана кад би ми се књижевност смучила за цео живот, па бих се тада сетио Мановог Ашенбаха. Али, писати се мора: свет би био сакат без уметности. Великом немачком писцу могла би се супротставити мисао Малколма Лаурија: „Чак је и лоша поезија боља од живота„.  Међутим, мора се признати да је Ман дубоко веровао у моћ уметности и да јој је припадао целим бићем. Уосталом, он је на другом месту казао: „И ако је лично схватимо, уметност је повишен живот. Она усрећава дубље, она троши брже.“

То показује до које је мере Томас Ман бивао разједен сумњом и кајањима. Ако се писцу каткад и учини — а учинити се мора — да је уметност лаж, ја бих пре рекао да је она света и благословена лаж. …

У уметнику је као и у атељеу: тамо има започетих слика, скица, затегнутих платна, боја… Једном пријатељу написао сам у речима посвете: „Отето од мога живота и вашега!“

За мене кажу да сам писац-историчар. Ја сам пре свега писац, а прошлост је за мене што и лепота за жену. Међутим, историчари долазе на крају чина да би пребројали мртве и убележили име победника — разуме се да неко мора и то; али писац је тај који даје поуку и помаже људима пре зла. Чини ми се да се ту негде крију моћ и немоћ књижевности. …

(…) За мене је успех оно задовољство којим ће се душа закитити на крају стварања. Иначе, кад је реч о књижевности, никад не смемо сметнути с ума ону чувену Сенекину мисао: „Без књижевности, живот је мртав.“ (Vita sine literis mors)

Немогућно би било схватити целокупан развој света без уметности. У времену у коме се осећа, не бих могао да кажем владавина — то је сувише тврда и сува реч — већ деловање духа, срећније се живи и лепше гледа, а то је доста за наш кратак и смртан век на земљи. Јер, кад би пресахло духовно врело на нашој планети, кад би се свет, не дај боже, одрекао уметности и културе, онда ни нас не би било. Тургењев је волео да каже: „Са уметношћу је зло лакше, а добро лепше!“

Кад год се поведе реч о уметности, ја се сетим басне о мраву коју сам давно чуо у Босни:
„Срео човек мрава и пита га:
— Куда ћеш?
— На ћабу.
— Па како ћеш болан тако мален.
— Па нека.
— Умрећеш на путу.
— Па нека, бар ћу умрети на светом путу!“

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 23-24), СКЗ, Београд, 1977

Приредио: Александар Мирковић