Арсеније Савин, РАДОСНА ТМИНА

Луна пуна, жута
И сенка на њој,
Црно небо гута
Сјајних звезда рој.

Мирно и дубоко
Тамно језеро,
Прогутало Око
Светло Лунино.
1938.

Арсеније Савин

Advertisements

Арсеније Савин, СВЕТЛОСТИ МОЈА…

Још видим како одевена
У Светлост Сунчеву
На кревету лежиш
Моја Светлости
Нежно очврсла
Тек да  те додирнем
И поверујем да Постојиш!
И ја — неверник сад знам:
Љубави Ти си Стварност
Све је остало сан!


1938.

Арсеније Савин

Платон, ШТА ЗНАЧИ: УПОЗНАТИ САМОГА СЕБЕ?

Сократ: Дакле, уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами, да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?
Алкибијад: То не би било могуће.
Сократ: Ипак, да ли је доиста лако упознати самога себе и да ли је то био макар ко што је то правило поставио на храм Питијског Аполона, или је то, напротив, веома тешка ствар која није доступна свакоме?
Алкибијад: Мени се, Сократе, често чинило да је то доступно свакоме, а почесто, опет, да је стварно претешко.
Сократ: Ипак, Алкибијаде, била лака или не, та тема се овако пред нас поставља: упознавши оно, можда бисмо спознали и начин да се бринемо о себи самима, али у случају да не упознамо — никада.
Алкибијад: Тако је.
Сократ: Али гледај, на који начин да се нађе шта је сама та ствар? У том случају бисмо можда и пронашли шта смо то ми сами, док би нам то несумњиво било немогуће уколико би нам сама та ствар остала непозната.
Алкибијад: Право кажеш.
Сократ: Али, чекај, Зевса ти! Коме ти сада говориш? Зар не мени?
Алкибијад: Па да.
Сократ: Свакако онда и ја теби?
Алкибијад: Дабоме.
Сократ: Тако је Сократ онај који говори?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: А Алкибијад је онај који слуша?
Алкибијад: Па да.
Сократ: сократ се, свакако, служи говором да би говорио?
Алкибијад: Неоспорно.
Сократ: Онда, ваљда, сматраш да је говорити и служити се говором једно те исто?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: Тако се међусобно не разликују онај који се служи и оно чиме се служи?
/Човек се у обављању неке радње служи не само инструментом већ и деловима свога тела или се човек дефинише не као тело или тело + душа већ као душа/.
Сократ: према томе, зар није у реду да се сматра да оно чиме се ти и ја служимо у међусобном саобраћају чини говор душе с душом?
Алкибијад: Али несумњиво.
Сократ: Управо смо то малочас и рекли: Сократ говори Алкибијаду служећи се говором, и то не упућујући гоовр твојој масци већ Алкибијаду лично; а то је твоја душа.
Алкибијад: Мислим да је тако.
Сократ: Према томе, онај који наређује да човек упозна самог себе, захтева да упознамо своју душу.

Платон, О ЈЕЗИКУ И САЗНАЊУ, Рад, Београд, 1988.

Превод: Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански

Арсеније Савин, ХТЕО БИХ ДА ВЕЧНО БУДЕМ ЛУНА…

Хтео бих да вечно будем Луна
Да сјајим само кад ти сјанеш
Хтео бих да будем само сена
Да мене има кад ти планеш

Хтео бих да вечно будем дах
Да маглим окна када дишеш   
Хтео бих заувек да будем лак —
Мирис твоје косе и кише
1937.

Арсеније Савин

Свети Николај Српски, СРПСКА ЋЕЛЕ КУЛА

(…) Генерације српске пре светских ратова, васпитаване су углавном помоћу три епохалне визије српске: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи и за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.

А када су у Југославији почели клеветати оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у Безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.

Када је француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу хиљаду метара високу и двеста метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајер Стет Билдинга у Њујорку, највеће грађевине на свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.

Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи: „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једног који не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српског народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч: Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима: „У Бога нема мртвијег него су сви живи.“
……
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири — милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али тужиоци пред Богом: помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, тј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтини папир и трговали њиме.
……..
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику и она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

Епископ Николај

(Одломак из Видовданске беседе 1951. године)

САБРАНА ДЕЛА СВЕТОГ НИКОЛАЈА СРПСКОГ, књига друга, стр. 619-621, Православна црквена општина Линц, Линц-Аустрија, 2001.

Платон, ПЕСНИК

Сократ.(…) Јер песник је нарочито биће: он је лак, крилат и свештен, и не може певати пре него што буде понесен заносом, пре него што буде изван себе и свега мирног разума; али докле год он има то добро, не може, као ни сваки човек, ни певати ни прорицати. Како они, дакле, не стварају своја дела и многе лепоте не кажу о стварима занатски, као ти о Хомеру, него у божјем задахнућу ¹, то сваки од њих може заиста лепо певати само оно на шта га је Муза потстакла, један дитирамбе, други похвалне песме, трећи поскочице, четврти епске песме, пети јамбе. Али сваки је од њих за све друго неспособан. Јер они то не говоре занатски, него божјом снагом. Јер, кад би они о једном предмету умели лепо говорити на основу своје знатске умешности, онда би то умели и о свему другом. Зато се бог, одузимајући им снагу размишљања, њима као и пророцима и божанским врачевима служи као својим слугама, да бисмо ми, слушаоци, видели да та драгоцена откривања не говоре они у којима нема разума, него да их говори сам бог, и да их преко њих говори нама. Најјача потврда за моје тврђење јесте песник Тиних из Халкиде, који иначе никад није испевао никакву песму достојну помена, него онај пеан који сви певају, који је готово најлепши од свих песама, и који је, као што он сам каже, неко откриће Музâ. Јер чини се да нам је бог, да се не бисмо колебали, на њему највише показао да те лепе песме нису људске ни људско дело, него божанско дело, и да песници нису ништа друго него тумачи богова, и то сваки у власти оног бога који га је изабрао за своје оруђе. То је бог хтео да обзнани, и зато је на уста најнезнатнијег песника испевао најлепшу песму. Или ти се чини да немам право Ијоне.

Ијон. Тако Дива, имаш право. Јер твоје речи, Сократе, хватају ми се срца, и мени се сасвим чини да нам добри песници божанским задахнућем тумаче оно што им кажу богови.

Платон, ИЈОН * ГОЗБА * ФЕДАР, (стр. 11-12), Култура, Београд, 1955.
Превео: Д-р Милош Н. Ђурић

НАПОМЕНА: Упореди с тим и ово место из Одбране Сократове: Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неке природне обдарености и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа. Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили“ (22 С)

Матија Бећковић, КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.
1987.

Матија Бећковић, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, (стр. 291-292), Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Иван Буњин, ДЕТИЊСТВО

Што је врелије, у борику је сласније
Удисати суве смоласте аромате,
И веселио сам се, кад сунце пробије,
Да бродим кроз те сунчане палате!

Посвуда блесак, посвуда блиста светлина,
Памук — песак… Уз бор се приљубим квргави
И осећам: само ми је десет  година,
А стабло — величанствено, титан прави!

Наборана и црвена груба кора,
Али топла, као сунцем сва прожета!
И чини ми се, не удишем мирис бора,
Већ вреллину суву  обасјаног лета.
1895.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ЗВЕЗДЕ НОЋИ ЈЕСЕЊЕ…

Звезде ноћи јесење, звезде ледене!
И суморно и тужно трперите ви!
Небо глуво, тешко, ко купе црквене,
И заливи морски — потамнели, мртви.

Над заливом мутно Млечни Пут белеса,
Као покров ноћни, ил зрак бледи чисти,
У бездану Ноћи Вечних иза небеса,
Где нема бола, ни радости.

И јесење звезде, у дрхтају тешком,
Безнадежним трептајем својих бледих лица,
Говоре о другом — о жалу предвечном
Оних  Ноћи Иза Граница.
1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Јосиф Бродски, ЦРНИ КОЊ

„Црно небо — од ногу тих светлије,
са тамом није могло да слије.“

Те вечери, покрај нашег огња
Угледасмо смо једног црног коња.

Ја не памтим од њега ништа црње.
Ко угаљ су му биле ноге црне.
Црн је био ко ноћ, ко пустош слепа.
Црн је био од гриве до репа.
Но другачије су се црнела
леђа, што за седло нису знала.
Стајао је непомично. Ко да спава.
Копите црне, у нама страва.

Био је црн, трнуле су сени.
Толико црн, бити не може црњи.
Толико црн, ко поноћна магла.
Толико црн, ко у срцу игла.
Толико црн, ко дрвеће далеко,
Ко место под ребром дубоко неко.
Ко јама у земљи, где је зрно.
Ја мислим: у нама све је црно.

И још црњаше на наше очи!
Сат откуца време поноћи.
Не приђе нама он ни корак.
Сапима његовим завлада мрак.
Већ му се леђа нису видела.
Ни тачка светла није остала.
Очи беле, ко две пукотине.
Још страшније му бехоше зене.

Ко да је нечији негатив био.
Због чега ли је  трк зауставио,
и остао са нама до јутра?
Зашто ли га је привукла ватра?
Зашто је ваздух црни дисао?
Зашто је гранама црним шкрипао?
Зашто му је из очију лила тама?

Јахача је тражио међу нама.

1962.

Јосиф Бродски
Препевао: Александар Мирковић