Живимо у ратном добу – двоструко ратном. НАТО агресијом против Југославије, тачније – против Срба – отпочео перманентни оружани рат, рат који је последица рушења СССР-а: Авганистан, Ирак, Либија, Сирија. Истовремено са оружаним, то јест, паралелно и преплићући се са њим, развија се и јача још једна, другачија форма рата – организациони рат. Његов главни циљ је рушење организационих структура (структура управљања) друштва-мете – и то свих структура: од социјалних и финансијских, до структура свести и сазнања, тј. структура психо-сфере у најширем смислу те речи. Управо ова сфера, постепено, постаје главно поприште организационог рата, који у психо-сфери постаје – психо-историјски рат.
а
У психо-историјском рату (организационом рату у психо-сфери) постоји неколико димензија, неколико нивоа – информациони, концептуални и метафизички (смисаони). Информациони рат у ужем смислу – представља деловање на нивоу чињеница, њиховог фалсификовања, искривљавања на одређени начин. Концептуална димензија психо-историјског рата односи се, као што се види из назива, на концептуалну интерпретацију чињеница, тј. развија се у сфери преласка од емпиријских уопштавања ка теоријским. Метафизички рат – који представља највиши ниво организационог ратовања у психо-сфери – првенствено је рат смислова, физичка победа без победе на метафизичком нивоу, у сфери смила – није могућа.
а
Као конкретан пример можемо навести верзију догађаја у Катинској шуми која потиче од Гебелса. Информациони ниво психоисторијске акције: убеђују нас (грубом фактографском манипулацијом која се руши постављањем елементарних питања) да је Пољаке стрељао НКВД. Затим следи прелаз на концептуалани ниво: стрељао је зато што је НКВД елемент „крвавог Стаљиновог режима“, а целокупна историја је манифестација тоталитаризма која га илуструје; овде се подмеће лажна слика („крвави стаљински режим“) и концепција „тоталитаризма“, при чему овај термин треба да подстакне објекат информационе агресије на изједначавање „стаљинизма“ и „хитлеризма“). Уопштено, треба рећи да су слике у психо-историјском рату изузетно важне: можемо деловати на информационом нивоу у духу Сванидзеа, а можемо и у сликовно-концептуаланом духу Гељмана. И, на крају, метафизика: тоталитаризам проистиче из парадигме руске историје, из њеног целокупног историјског искуства, њеног смисла, који, отуда, подлеже измени. Јер, није без разлога један од главних злодуха горбачовштине, посматрајући је са друге стране океана, говорио да перестројка не ломи само СССР и комунизам већ и хиљадугодишњи модел руске историје. То и јесте дејство организационог оружја, при његовој примени у „физичкој сфери“, а којој је претходила акција у метафизичкој.
Циљ психо-историјског рата је да уништи организацију психо-сфере противника наводећи га на лажни информациони ток, уводећи сопствене концепције о субјекту историје у простору и, главно, у времену, лишивши га на тај начин сопствених смислова, намећући му туђе који га разарају и парлизују му вољу за борбу. Најважнији правац психо-историјског рата је – историја. Битка за историју је, суштински, најважнија битка организационог рата у психо-сфери, који историју подрива у неколико праваца, укључујући и психо-ударе по историјском сећању (најважнији догађаји , најзначајније и симболичне фигуре – отуда поливање блатом наше Победе, војне славе, конкретних лица, пре свега Стаљина, синтагма „мит о Гагарину“ итд.) по идентитету, по традиционалним вредностима дате цивилизацију.
а
У наредних пет година навршава се приличан број годишњица у руској и светској историје: 2014 године – 100 година од почетка Првог светског рата, 2015 – 200 година од завршетка Наполеонових ратова и успостављања „Бечког система“, 2016 године – 25 година од рушења СССР-а; 2017 године – 100 година Октобарске револуције; 2018 године – 100 година од почетка Грађанског рата у Русији и 200 година од рођења Маркса. Не треба сумњати да ће поводом наведених датума и догађаја који стоје иза њих против Русије бити покренут прави психо-историјски рат. Сасвим је могуће замислити, на пример, издавање зборника у више књига, са темом „Русија: светски рат и револуција“. Циљ је – доказати да Русија није играла значајну улогу у рату. Новац ће обезбедити западни „научни“ фондови. 90% аутора су – западни научници, 10% – представници „компрадорске науке“ из Русије, „деца грантова“, у највећем броју уски специјалисти који не смеју да се прихвате великог наратива и уопштавања (то је монопол газда-грантодаваца). А све ће то ‚освећивати‘ редакције састављене од ‚околонаучних‘ чиновника са титулама, који се не гнушају да приме награде од иностраних власти за заштиту њихових интереса у нашој науци. Исто се може замислити и поводом годишњице уништења СССР-а.
Морал: не треба чекати да противник нанесе удар – треба ударити први. Потребни су нам наши историјски радови поменутих догађаја из руске историје, и – обавезно – радови о историји Запада, са којим и у чију корист пореде Русију. При томе, током поређења у Русији, у први план се истичу негативности, приписује јој се нешто што у реалности не постоји, а Западу се ретуширају тамне мрље. Уопште, треба рећи: вештина да се непривлачне, непријатне за Запад теме, злочиначке странице његове историје учине табуом – представља карактеристичну црту западне културе, укључујући и науку. Немогуће је не сагласити се са енглеским историчарем Д. Ливеном, који је у делу „Империја: Руска империја и њени противници“ (енглеско издање – 2000. године) приметио да у савременој компаративној историји и политикологији влада, претворена у догму, „чудна верзија англо-америчке самохвале и самославља, написана у немачком маниру.“
Запад је, пре свега његово англосаксонско језгро, претворио себе, своје јединствено историјско „ја“ у универзално мерило, према коме се оцењује све остало. Англосаксонци су, слично „Краљу“ и „Војводи“ из „Доживљаја Хаклбери Фина“ вољни да изводе разне трикове. Наш задатак и обавеза је да се на њих не ‘пецамо’ и да држимо свој курс, пре свега у психо-сфери. А онда, дужни смо да пишемо не само своју историју, већ и историју Запада (и Истока, наравно) без ретуширања. Нама је неопходан систематски, офанзивни и стратешки прецизан рад у сфери „борбе за историју“ (Л. Февр), за нашу прошлост. То је неопходан услов за победу у бици за будућност.
Латини држе да је папа (један човек) непогрешив, и да сам у име Христа влада црквом. Ни епископи ни свештеници ни народ немају гласа у цркви. Чак ни у имовинским питањима нико се не пита осим папе.
Међутим, међу апостолима било је равенство (једнакост). То се види из Дела Апостолских глава 15. Сви апостоли држали су сабор и решавали и сложно решили једно питање. У стиху 28. апостоли кажу: Изволисја Духу Свјатому и нам – то јест Дух Свети је једини непогрешив. Прво Дух Свети решава па онда апостоли сви. А не један човек, као што је сада у римској цркви. И тако установа папства као непогрешивог диктатора противи се Духу Светоме и практици светих апостола. У томе црква римска је у великој заблуди. У Православној Цркви остао је до данас обичај апостолски, да сви архијереји решавају црквено питање призивајући Светог Духа да им он буде вођ. Православни папа није смртан човек него Дух Божји.
II
Латини причешћују народ само у једном виду, т.ј. дају вино а не и хлеб. Дају крв Христову а не и тело. Код њих само свештеници се причешћују у оба вида. Код православних како свештеници тако и народ. Господ је разломио хлеб и дао апостолима на Тајној Вечери као Тело Своје. Тако и чашу са вином као Крв Своју. Дакле код Латина је велика заблуда. Њихов народ не прима цело причешће но само пола причешћа.
III
Латини су забранили брак свештеницима. Међутим, ми знамо да је било и апостола жењених. Сам апостол Петар био је жењен човек, што се види из Матеј 8,14. Господ је исцелио његову ташту. И многи велики светитељи били су жењени људи, као свети Спиридон, св. Григорије Ниски, и др.
Код православних је правило. Свештеници се по правилу жене. Но ако би неко хтео да буде свештеник и нежењен, Црква му то дозвољава. Латинска забрана брака свештенству има врло страшне последице: разврат свештеника, који без мало држе невенчане жене под именом слушкиња.
IV
Латини су покварили пост. У посне дане они дозвољавају све да се једе осим млека. А пост је почетно слово у вери православној. Православна Црква држи пост како се држало од почетка у Хришћанству. Ако се неко лично греши о пост, то је његова ствар пред Богом. Али Црква то осуђује и држи правило поста неокрњено.
V
Латини су потппуно забранили други барак хришћанима. То је велика заблуда. Ми знамо, да је било светих царева и других људи, који су се двапут женили, па су се ипак посветили (свети краљ Милутин, свети Владимир руски и т. д.), тако и жене које су се двапут удавале. Забраном другог брака латинска црква је изазвала ону страхоту што се зове грађански брак у Европи и Америци. Јер католици, кад остану удови, ступају у грађански брак. А то је горе него код Турака.
VI
Код Латина никако не може освештана вода да се држи а да се кроз неколико дана не поквари. Међутим, у православној Цркви вода освештана држи се непокварена и по пет и по десет година. Из овога је јасно, да је Дух Свети у православној Цркви.
VII
Латини држе као посне дане уторак и суботу. Они у ствари немају поста. Али форме ради одредили су та два дана као посна. Зашто уторак и субота ми не разумемо. Православна Црква држи пост у среду и петак. У среду зато што је у тај дан Господ издат од Јуде и што су Јевреји донели смртну пресуду Христу. А у петак зато што је то страшни дан распећа Господа на крсту.
VIII
Код Латина иконе не значе ништа. То су обичне слике. И то световњачке телесне слике. Њихова Богородица слика се са расплетеним косама. Они траже да су насликани свеци само телесно лепи људи. А не труде се да на њима покажу светлост и смирење и небески мир. Чак су њихове слике и неучтиве: анђели голи и дебели.
IX
Латинском црквом управљају Талијани. Папа не бива нико ако није Талијан. А себе зову светском интернационалом. Ако би то било, онда би ваљда требало и неки Словен да буде папа (Хрват или Чех). Али Талијани то не допуштају ни за живот. Па ни Французу то не даду. У томе је дакле лаж њиховог интернационализма. А истина је да римском црквом потпуно господаре Талијани.
X
Латински попови служе се свим средствима у пропаганди, чак отровом и мачем. Они су јавно истакли као правило: циљ оправдава средство. А то је неморално и за турску веру а камо ли за Хришћанску. Православна Црква верује, да је истина јача од свега, и да истина и чистота морају победити. Зато православна Црква не агитује лажима ни бакшишима, а још мање злочинима. Латини хоће брз успех, зато се служе свим средствима. А православни са стрпљењем полако корачају уздајући се у Бога Свевишњега.
XI
Папа се прогласио светским владарем, добио је опет светску државу, држи војску, кује новац, има полицију, тамнице, осуђује на смрт. А кад Христа хтедоше учинити царем – Он побеже и сакри се (Јов. 6, 15). Још када је питао Господ: Чији је лик на новцу, и кад му рекоше: Ћесаров, Он одговори: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу! Но папа се није од тога ништа научио. На новац он ставља свој лик. И узима порез од народа. Дакле он је ћесар! Страшно.
XII
На питање: зашто је Господ трипут упитао Петра, да ли га љуби? Одговор од светих отаца: зато што се Петар трипут одрекао Христа па га је Господ хтео добро да искуша док се Петар није заплакао.
XIII
Христос је прао ноге ученицима, а папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! И то је заиста страшно.
XIV
Сви апостоли носили су браде. Тако и сви светитељи. У раније време, док се римска црква није оделила од православне, и папе су носиле браде и свештеници римски. А после папе и попови његови брију се као год пагански стари Римљани.
XV
Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.
И тако даље, пуно и пуно, редом.
Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.
Дај Боже да ми нога још једанпут земљом родном крочи
и да ми руке загрле сву дивљину каменог краја,
да у модрилу ријеке одморим уморне очи
и завршим ту ког кишног октобра или неког шареног маја.
Дај да опет, ко путник тих, прођем кроз села наша,
да завирим у кућу прву и тежаку назовем Бога,
да га упитам за здравље, како му овце, а каква је паша,
и да ли има још сијена осим оног самотног стога.
Да пољубим оно прегршт земље што му пред колибом спије,
три корака земље што га посно храни,
виноград што му вина, ко причести да, о крсном имену да попије,
и да га опоју на гробљу кад му се одброје дани.
Дај да посједим с њим, на камену пред кућом, уз цигар љутог дувана,
и ту да чујем ријеч тврду и ко јулски срп оштру од истине,
па макар са стидом скривао бјелину свога длана,
а погледом бјежао у камене, у сиве даљине.
Па онда, да отворимо срца, и нађемо утјешне ријечи
за боли које нас ко облаци тиште,
ријечи слађе од хљеба,
ријечи топле и свијетле ко ватриште,
којима на земном шару нема равних, до неба.
Ријечи о томе како је село његово сирото и малено,
али има љубави више него богаташ злата,
како образ чува с кољена на кољено
и како невољном госту широм отвара врата.
Како мало мудрих књига његови сељаци броје,
ал ће ти радо појати о Старини Новаку,
у планини страже му још стоје,
глас му чујеш на сваком кораку.
Хеј, још једанпут да ми нога крочи у родну груду,
не да чујем смијех, ни пјесму, њих нема више,
но мушку да стегнем руку ком Гргуру, ком Обраду, ком Мргуду,
и дочекам ту свој задњи дан тихо, тише, најтише.
Светислав Мандић, ТОКЕ ОД МЕСЕЧИНЕ, Центар за српске студије, Бањалука, 2019.
Дискусија која се у последње време развија око учвршћења католичких епархија у Русији, још једном је рељефно показала карактеристичне црте данашњег сазнања. Главна од њих је, ма колико то тужно звучало, у апсолутном неразумевању апсолутно принципијелних и непремостивих разлика између западне и источне традиције у хришћанству. Говори се о којечему, о нефлексибилности Московске патријаршије, о њеном незнању да води преговоре, о мисионарском раду и појму ‘канонска територија’, о концепцији екуменизма и о одсуству ‘љубави’ (као да може бити љубави ван људи као личности, него и међу конфесијама), о преимућству западне ‘отворености’ пред источном ‘затвореношћу’ и на крају о ‘плурализму истине’ (премда последња има мало везе с римским католицизмом, као и са било којом другом религијом заснованом на вери у апсолутно једну, потпуно одређену истину) итд, итд. Једино се ћути о самој суштини проблема.
И тако, чиме је стварно изазвана тако болесна реакција како у званичним круговим Московске патријаршије, тако и у православној јавности на, рекао би се обичан, чисто унутрашњи догађај, повезан са оснивањем католичких епархија?
Ми смо дубоко уверени да је омиљена теза либерала о ‘разноликости религиозног опита’ лажна и то да је западно и источно хришћанство у њиховом данашњем облику – суштина различитих форми (разновидности) једног те истог хришћанства. ‘Религиозни опит’ је стварно многообразан, али сва пуноћа духовне и догматске истине неопходне за наше спасење, која не тражи никакве допуне и узајамно обогаћење од запада, налази се само у светом православљу. Све остало – или су у суштини претходни ступњеви на путу ка истини (као на пример паганска древност или богооткривена старозаветна религија) или су унакаженост истинског апостолског предања, које је произашло у резултату духовног пада, прелести, као последица непревазиђене страствености или гордости.
Овде чак није најважнија ствар у догматици или у култури, премда је и једно и друго необично важно, него управо у посебностима духовне праксе, у том вектору духовног живота, који на крају крајева одређује по себи и догмате и облик културе.
Принципијелна оцена католичке духовности са доследно православне тачке гледишта (као што је аскетика и разуме се исихазам) сведочи о несумњивој прелести католицизма тварним светом, сведочи о помешаности у католицизму хришћанских и паганских елемената (што у директном смислу и јесте јерес). На нивоу духовног живота то се пројављује као прелест, уношење осећајног елемента у молитвену праксу.На нивоу догматике одраз тога су озлоглашене филиокве које уносе субординацију унутар Пресвете тројице, која умањује Духа светог у поређењу са прве две ипостаси приближавајући Га материјалном свету. Може се рећи да католицизам, ма колико ослабио једнакост лица Тројице, уноси елемент дуализма у строго монистичко учење о Божанству и при том оштро слаби дуалистичку границу између Тројице и материјалног света. (Што ће логичан крај доживети у протестантизму.) Подробно, са коришћењем непоколебљивих логичких аргумената, то питање разматра А.Ф. Лосев у свом знаменитом делу „Огледи о античком симболизму и митологији“. (1) Данашњи апологети папске јереси и присталице нејасног и аморфног либералног екуменизма са његовим логичним завршетком у постмодернистичкој шизофренији, супротставили су ‘плурализам истине’ – јер се нечим мора супротставити виртуозној дијалектици великог руског филозофа.
Главни закључак до кога долазе истраживачи ослањањем на светоотачке радове и житијске материјале, како наводи А.Ф. Лосев или М.В. Лодиженски (2) се огледа у следећем: пракса источног подвижништва, тако богато представљена у „Добротољубљу“, заснована је на два основна принципа – одсечењу помисли и свођењу ума у срце. То значи да никаква материјална суштина не треба да затамни пут душе ка божанској светлости, да стоји између неизрецивог и непојмљивог Творца и срца, као средоточја духовно-молитвеног живота човека. Свети оци уче да су уобразиља и маштарење главни непријатељи духовног живота и молитве као њене основе.
Подвижник V века Нил Синајски обраћајући се иноцима са поучењем о молитви, говори. „Када се молите, не придавајте Божанству никакав облик и не дозволите да се ваш ум преозбрази у било какав лик већ нематеријално приступи ка нематеријалном и ићи ћеш са њим“. (3) Свети подвижник је такође говорио: „Не пожели да чувствено видиш анђеле или Силе или Христа, да не би сишао с ума прихвативши вука за пастира и приклонивши се непријатљима демонима“. (4)
„Ако желиш да с молиш у духу, ништа не заимај од плоти“. (5) Као његов ехо звуче речи светог Исака Сирина: „Када човек улаже напоре да би духовно снисходио к њему, оно се не покорава. И ако се дрзне да узмаштари и подигне поглед ка духовном и ако буде долазио до њега разумом и у невреме (до стицања истинске светлости) то ће му брзо отупети гледиште и уместо стварног приказиваће му се утваре и слике“. (6) Свети Симеон Нови Богослов говори: „Када неко, стојећи на молитви и подижући руке своје на небо и очи своје и свој ум, држећи у уму божанствене помисли, уображава блага небеска, ангелске чинове, свете обитељи, а други пут извлачи чак и сузе и плач, тада по том начину молитве почиње он мало помало да се размеће у срцу свом то не схватајући, њему се чини да оно што ради јесте од благодати Божије… А то је у ствари знак прелести“. (7) По мишљењу светог Симеона Новог Богослова, тако лажно духовно стање поставља непремостиву баријеру на путу подвижника ка вишем степену духовног савршенства, то јест ка бестрасности.
У XIV веку један од највећих отаца позно-византијског монаштва свети Григорије Синаит овако је учио о том предмету: „Не гради сам од себе уобразиљу и не обраћај пажњу на оне који је строје и не дозволи уму да их накалеми на себе. Јер све оно што споља доживљавамо и уображавамо служи за прелест душе„. (8) А велики свети отац исихазма, божанствени Палама, дотичући се виших созерцатељних стања, говори да „човек иде ка истини неизрецивом силом Духа и духовним осећајем слуша неизрециве приче и види невидљиво и све јесте и биће чудо“. (9) Слична исказивања светих отаца су веома, веома бројна.
Упркос тим и другим потпуно јасним и недвосмисленим узаказивањима отаца, западна мистика, посебно из времена када је разлаз две традиције постао јаван и отишао исувише далеко, заснована је управо на дејству уобразиље, код њих неодвојиве од духовних, молитвених стања, то јест, са тачке гледишта источне аскетике, то није ништа друго него класична прелест. Веома јак и карактеристичан пример представља чувени оснивач језуитског реда Игњацио Лојола. У свом основном делу „Духовне вежбе“ (Exercices spirituels) овај делатник западног ‘подвижништва’ користећи се несумњивим ауторитетом код римокатолика, директно говори најпре о ‘созерцању пакла’ као првог степена на путу ка покајању, при чему указује да се то ‘созерцање’ достиже уз помоћ уображења, тако да постаје јасно да о некавој истинској духовности овде не може бити речи. Он детаљно овде описује како треба прво уобразити пламен пакла, затим људе који се муче у њему, затворене у своја тела која горе, а затим (такође уз помоћ уобразиље) слушати њихове вапаје и крике, а потом поново уобразивши, осетити смрад сумпора и трулежи које испушта пакао итд. итд. (10) Огромна улога уображења Лојоле у учењу о созерцању Божанске суштине није ништа мања. По Лојоли, подвижник треба да уобрази, као прво, све кључне епизоде Свештене историје, повезане са Богооваплоћењем (укључујући Благовести, Рождество итд) и као друго. Самог Христа распетог на Крсту и Страдалог за грехе људске (што у ствари представља централно место у западној мистици). Лодиженски упоређује препоруке Лојоле са на југу карактеристичним ‘духовним’ вежбањима, као их описује Виваканеда. (11)
Други необично сликовит пример католичке ‘духовности’, која је, понављамо, с тачке гледишта строгог православаља обична прелест, представља опис живота Терезе Авиљске, која је за неоспорне заслуге за католике пред црквом проглашена „доктором богословља“. Ово представља очигледно сведочанство тога да њен опит, као и опит и препоруке Игњација Лојоле, нису никакав случајан нити периферан моменат у католицизму, него представљају само ризницу, централно срце западне традиције, слично искуству светог Григорија Паламе, светог Григорија Синаита, преподобног Серафима, преподобоног Сегија, преподобног Нила Сорског и других преподобних отаца у Православљу. Веома богат и интересантан моменат о Терези Авиљској доноси Д. С. Мерешковски у својој књизи „Шпански мистици“ (12) (чија је оцена за нас необично важна и због тога што ју је изнео човек који се са великом симпатијом а некада и са апологијом односио према мистици католицизма): „Полагано се душа погружава у лагану обамрлост (13) – говори сама Тереза о првом ступњу своје ‘екстазе’ – ‘самопогружења’. Још карактеристичније је сведочење саме Тререзе о следећим ступњевима. О другом ступњу ‘усхићења’ она говори: „Мало помало, постаје све теже дисати, … природна топлота тела ишчезава, руке су хладне као лед и палци су скочањени, тело остаје у том положају у ком га је затекло Усхићење, а душа се погружава у блаженство – у скоро неиздрживих 5 секунди осећаја вечне хармоније“. Разум и памет се тада налазе у стању сличном лудачком делиријуму – признаје „подвижница“ – и то може имати веома лоше последице и са тим треба бити опрезан (што је истинито).
Све је то апсолутно супротно осећајима повезаним са духовним уздизањем како их описују источни подвижници, на пример свети Григорије Синаит: „Слободна од Исусова молитва узноси на земљу нашег срца огањ, спровођен топлотом која гаси страсти, као трње (додао В.С.) и која образује у души топлоту и радост. Топлота не долази са леве или десне стране, одозго, него у срцу струји слично извору животворног Духа. Једино њу пожели наћи у свом срцу и да њим влада увек чувајући ум свој ван маштарија, обнажен од расуђивања и мисли и не бој се…„(15) неуморно понављају свети оци, међу њима и свети Григорије, да је главни услов правилне молитве и очувања себе ван прелести, плач срдачни, скрушено сузење над својим гресима.
Веома је карактеристично да сам Мерешковски, геније Сребрног века коме нису биле стране прелести, у вези са сведочанствима Терезе, не говори о хришћанском опиту, него о дионисијским мистеријама, менадама и о Сибили Виргилији која се „трудила да одбаци божанство које је одржава, но, укроћена ударима и гурнута богом, принуђена је била говорити са пеном у устима“. (16)
Он наводи и познату епизоду повезану са такозваним Терезиним ‘лебдењем у ваздуху’, које се сретало, као што знамо, како код светих, тако и код оних којима су овладале демонске силе: „Много година после првог уздизања, она је једном у мраку пала са степеница и сломила руку. Но, можда тада није упитала себе, није упитала ни сестре, зашто јој је било потребно то чудо у том тренутку. Подизање се није догодило?“ И све је зачуђујуће – примећује писац који није лишен здраве скепсе, „да се о томе нису запитали ни писци житија ‘свете’ Терезе који до дан-данас верују у то чудо.“ (17)
У овом раду ми нећемо описивати све ступњеве ‘екстазе’ како је то радила сама Тереза. Указаћемо само на кључне моменте. Као прво, то је већ указано, ‘сладострасно обамирање’ душе, хладноћа и укоченост тела, потпуно је супротно благодатној топлоти источника подвижника. Као друго ‘сладострасна мука’ од жеље да се сједини са Богом и од немогућности тога у земаљском животу. (Тереза говори да све насладе произилазе овде од жеље да се умре и истовремено са мишљу да самоубиство хришћана није дозвољено и са неодољивом жељом да се продужи до бесконачности та наслада. На тај начин, овде се ради о бесконачној тежњи за смрћу, о мислено и духовно оствареном преживљеном самоубиству. „У тим тренуцима се душа задише, као обешеник који осећа конопац на врату“ (18) Треба ли напоменути да се сав пафос исихазма налази у учењу о обожењу које је замишљено као потпуно реално дело, то јест, човек се са својим тварним енергијама сједињује са нетварним енергијама Божанства већ у том, земаљаском животу и сва мука и страдање подвижника проистичу из сазнања своје греховне немоћи, своје недостојности, а не од тежње ка сједињењу са Божанством. Затим, неопходан елемент Терезиног опита, као и Игњациија Лојојле, блажене Анђеле и других западних ‘светитеља’ су, разуме се, виђења Христа и врло специфичан зов који им претходи: „Душу зове Возљубљени таквим продорним звиждуком, да је немогуће то не чути. Тај зове делује на душу тако да она изнемогне од жеље али не зна шта тражи, зато што је са њом Бог, па зар се већа срећа може пожелети?“ „Чудно“, примећује Мерешковски, „да јој у главу није долазио звиждук древне змије.“ На крају, виши ступањ Терезине екстазе, сједињење са Христом. „У том неизрециво-блаженом сједињењу душе са Богом помало учествује и тело“ – признаје Тереза и истог часа додаје да не би лагала себе и друге: „Не, тело у томе веома много учествује.“ (19) „Душа себе осећа заносно рањеном, но не зна се са ким и почиње да жали као заљубљена.“ Смрт душе у таквим минутима заносног усхићења у загрљају Возљубљеног. „Ја бих хтела да своме срце искидам на делове“, узвикује Тереза, „да бих само рекла колико је та мука сладосна“. (20)
Резултат мистичног Терезиног опита и ‘продорност’ при директном учешћу некаквог духа, веома подсећа на предговор Купидона. „Десно од себе видела сам малог анђела и познала по његовом пламеном лицу Херувима… Дуго златно копље са железним шиљком и невеликим на њему пламеном било је у његовим рукама и он га је побадао некад у срце моје, у унутрашњост, а када га је вадио одатле, чинило ми се да са копљем он вади и моју унутрашњост. Бол од те ране је био тако јак да сам ја стењала али је и наслада била толико јака да ја нисам могла желети да бол престане.“ „Што је дубље копље продирало у моју унутрашњост, то је више расла та мука и то је била све сладостраснија.“ „Треба бити дечак, који не зна како девојка постаје жена“, ускличе Мерешковски, „па да у ‘пробадању’ не види оно што се дешава између женика и младе прве брачне ноћи.“ (21) Карактеристично је да је Тереза без лукавства говорила о својим преживљавањима пред судом инквизиције, после чега је ускоро и била проглашена ‘доктором богословља’.
Апсолутно аналогно искуство налазимо код блажене Анђеле. Свети дух јој се јавља и шапуће овакве речи: „Кћери моја, сладосна си мени, кћер Моја је храм Мој, кћер Моја је наслада моја, воли Мене јер ја веома волим тебе, много више него што ти волиш Мене“. (22) Света се налази у слаткој изнемоглости, не може да нађе себи места од љубавних изнемоглости. Крст христов се представља њеном брачном постељом. Она само преко њега усходи до Бога: “ И видела сам да се налазим у средишту Тројице…“ (23) Нећемо замарати читаоце подробностима које представљају одличан материјал за психоаналитичка истраживања. Анђела моли Христа распетог на Крсту да јој покаже макар један делић тела и Он јој показује Свој врат. „Истог трена претходна туга се претворила у такву радост и тако различиту од других радости (то је тачно – В.С.). Лепота његовог врата је била таква да се не да описати. И тада сам ја разумела да та лепота происходи од Божанствености Његове. Он ми није ништа показао осим те божанствене шије, божанствене и слатке. И не умем упоредити ту лепоту са било чиме, ни са каквом светлошћу, него само са светлошћу тела Христова, коју ја видим онда кад се узносим Њему.“ (24) И тако даље. За разлику од источних подвижника, који до краја својих земних дана чувају смирење и кају се за грехе, Анђела, као и други западни ‘светитељи’ је уверена у своје општење са Богом и дозвољава себи изјаве које за источну праксу звуче као отворено богоборство: „Душа моја је била тако примљена у нестварну светлост и вазнесена.“ (25) Она не мање страсно него на Христов врат гледа и на Христов крст, на Његове ране и на поједине делове Његовог тела. Њој није туђа (као ни многим западним ‘подвижницима’) ни стигматизација, то јесте, насилно изазивање крвавих рана на свом телу. Као врхунац свега, Христос грли Анђелу руком која је била прикована на Крсту. „Некада од блискости тог загрљаја, души изгледа као да она улази у бок Христов. И ту радост коју она тамо доживљава и озареност, просто је немогуће описати. Јер они су тако велики да понекад нисам могла стајати на ногама него сам лежала и одузимао ми се језик… И ја сам лежала са одузетим језиком и деловима тела.“ (26)
„Наравно да то није молитва и то није општење са Богом“, примећује у вези са тим А.Ф. Лосев. „То је веома јака халуцинација на бази хистерије, то јест то је чиста прелест. И све те хистеричаре којима се јавља Богородица и храни их својим грудима; све те хистерике којима при јављању Христа по целом телу пролази сладострасни огањ и између осталог скраћује се матерична мускулатура, сав тај џумбус еротоманије, демонске гордости и сатанизма – можемо наравно само анатемисати, заједно са Filioque, које код католика леже у основи њиховог унутрашњег устројства и молитвене праксе. У молитви се опитно осећа сва неистина католицизма.“ (27)
Међу нашим хришћанским либералима постоји гледиште по коме је позиција Лосева – пројава екстремизма и нетрпељивости. (Или, као у већини случајева, ту позицију просто прећуткују.) Међутим, светоотачка литература је препуна савршено јасних указивања поводом различитих истински духовних и прелесних стања. Тако већ помињани Григорије Синаит говори: „Дејство благодати је сила огња Дуга, која се креће у радости и весељу срца, учвршћује и очишћује душу, прекраћује помисли и привремено умртвљује телесно кретање… Дејство прелести је у пламености греха, разгоревању душе у насладама, буђењу демонског страсног увлачења у плотски саживот у телесном кретању.“ (28)
Горе изложена, јасно прелесна стања католичких подвижника, у терминологији исихаста нису ништа друго него свођење ума у нижи део срца. Велики познавалац аскетике и светих отаца, свети Игњатије Брјанчанинов овако излаже дати предмет: „Трудећи се да покрену и разгоре нижи део срца, покрећу силе пожуде, које због њихове блискости са полним органима и по своме својству, доводе до покретања тих делова. Незналачка употреба материјалних додатака има за последицу јако разгоревање плотске пожуде. Каква чудна појава! Као што видимо, подвижник се бави молитвеном, а занимање рађа пожуду, која би требало да се умртви занимањем„. (29)
По мишљењу светог Игњатија, који сумира опит православне аскетике стар 2 000 година, лажно духовно устројење и лажни основни духовно-молитвене праксе западних хришћана (што се у првом реду показује на такорећи врховним пројавама западне мистике) уместо успокојења људског ума, душе и тела доводе до узбуђења крви и њеног дејства на душу (процес пажљиво и детаљно истраживан и описан у светоотачкој литератури) и у резултату, уместо сједињења са Бобом, подвижник се ‘сједињује’ са химерама које је породила његова сопствена греховна страст, гордост и сујета. „Различита успаљеност крви од дејства различитих помисли и маштарија демонских, стварају то пламено оружје, које је при нашем паду дато палом херувиму, којим нас он враћа унутар нас, забрањујући нам улаз у Тајанствени Божји рај духовних помисли и осећања.“
„Посебну пажњу треба обратити на дејство сујете у нама, чије је дејство на крв веома тешко оценити и схватити. Сујета скоро увек делује заједно са софистицираним сладострашћем и доноси човеку најсуптилније духовне насладе. Отров тих наслада је тако префињен да многи не признају насладу сујетом и сладострашћем због утехе савести, него их сматрају чак и за дејства Божије благодати. Подвижник обманутим тим наслађивањем мало-помало долази у стање самообмане, признајући самообману као благодатно стање и тако он постепено у потпуности ступа у власт палог анђела који се постојано приказује као светли анђео – тако ‘подвижници’ постају оруђе апостола палих духова. Из таквог палог стања они пишу читаве књиге, хваљени од заслепљеног света и са насладом и усхићењем читају их људи који се нису очистили од страсти. Та неоспорно духовна наслада није ништа друго него наслада суптилном сујетом, високоумљем и сладострашћем. Није наслада удео грешника: његов удео је плач и покајање. Сујета развраћа душу исто тако као што блудна страст развраћа душу и тело… Због тога свети оци предлажу заједничко дело свим монасима који се особито баве молитвом и који желе да напредују у њој, а то је свето покајање које дејствује директно супротно сујети достављајући души сиромаштво духовно. Већ при значајнијем пребивању у покајању, подвижник примећује дејство сујете на душу, веома слично са дејством блудне страсти. Блудна страст учи да стремимо ка недозвољеном спаривању са страним телима и ка повиновању њој, чак и само наслађивањем нечистим помислима и маштањима, тако мењајући сва срдачна осећања, мењајући устројство душе и тела. Сујете доводи до незаконитог сједињења људске славе и дотичући се срца доводи човека до настројења са сладострасним кретањем крви и тим кретањем крви мењају се сва расположења човека, уводећи у њега сједињење са дебелим и мрачним духом света и тако га удаљујући од Духа Божијега.“ (30)
„Када Божанска благодат осени молитвени подвиг и почне да сједињује ум са срцем, тада материјална топлота крви сасвим ишчезава. Молитвено свештенодејство се тада потпуно мења, оно изгледа природно, апсолутно слободно и лако. Тада се у срцу јавља друга топлота, суптилна, нематеријална, духовна, која не производи никаква распаљивања већ напротив, охладњујућа, просвешћавајућа, орошавајућа, која дејствује као исцелитељско, душевно помазање које те помазује, увлачећи те ка неизрецивој љубави Бога и човека.“ (31) „Од духовних дејстава, завршно слабе дејства крви на душу, крв ступа у своју природну службу у телесно саставу, преставши да служи као оруђе греха и демона, ван своје природне намене. Свети дух загрева човека духовно, истовремено орошавајући и охладђујући душу којој је дотад било познато само разноразно разгоревање крви.“ (32) По учењу исихаста, такво је дејство на душу и тело, духовно правилног свођења ума у горњи део срца.
Свети оци и савремени истраживачи нуде различита објашњења узрока и извора упадања у прелест западног хришћанства (осим, разуме се, зле воље и непреодољене греховности и страствености самих људи). Најраспрострањеније је оно објашњење које те узроке своди на психолошке и субјективне, који уопште леже у темељу западне традиције и у одређеном степену, то усмерење је почело још са блаженим Августином. Карактеристична је примедба А.И. Брилијантова, да за Августина: „спољни објективни свет не представља интерес, него унутрашњи свет духовног живота… Код њега је у првом плану однос према самом субјекту, његовим осећањима и стремљењима. Он претпоставља да сам његов субјективизам треба да има, тако рећи објективно значење, зато што је психичка природа код свих једнака“. (33) „Међутим, како се код блаженог Августина однос човека према Октровењу као извору знања, представља као однос испитујућег и чак сумњајућег, који једино тражи истину истраживача (при чему се животни значај те истине одређује преживљеним искуством), тако је и сведочанство човековог сазнања за њега последњи критеријум при оцени Откровења. У источном богословљу тај однос се представља као однос ума који созерцава или прима постојећу, објективну истину и садржај и источног богословља је пре свега, развој података садржаних у Откровењу, кроз примену логичних операција ума, а не рефлексија над опитом сопственог живота и делатности човека.“ (34)
„Онтологизам истока и психологизма запада“, подвлачи А.Ф. Лосев, „су савршено очевидне ствари. Треба само знати провести ту антитезу у читавој догматици обе религије. Источном монаху није важан он сам и због тога тамо има мало ‘описа’ унутрашњих стања подвижника. Западном подвижнику, осим Бога, важан је још и он сам“ (35) Велика заслуга А.Ф. Лосева је у томе што је он умео да открије и веома убедљиво продемонстрира несумњиву дијалектичку везу између лажномолитвеног прелесног стања западних подвижника, западног психологизма и субјективизма у целини и Filioque, као закономерно-логичног исхода из све те лажне духовности, њеног самооправдања у мисли и он је разобличио то самооправдање уз помоћ непобитних логичних аргумената.
Феномен руског католицизма јесте појава не само жестоко конфесионална колико психолошка, повезана са традицијом фројдовске интелигенције у односу на владајућу конфесију.У самом католицизму постоји цео ред црта сличних тој психологији интелигенције. „Тај ефектни субјективизам и психологизам, сједињен са формалистичком строгошћу дисциплине“, пише Лосев, „увек је био заводљив мамац за шашаву и убогу и по уму и по срцу, уистину беспризорну руску интелигенцију. И у тим кратким минутима свога постојања, када је исцеђивала из себе религиозна осећања, она са већим делом односила према религији и хришћанству као према нешто интересантнијој сензацији.Лепи суптилни, психолошки вијугави и клизави, крваво болни и истовремено правно тачни и дисциплинарно захтевни католицизам, леп као и сам сатана – за ту несрећну интелигенцију, раслабљене душе, увек је био на услузи“. (36) Сада сва та публика, која не уме и не жели да се бори са својим страстима, поново подиже главу, почињући већ директан рат против светог православља и наше Цркве, уз помоћ Ватикана и међународне закулисе.
На тај начин, апсолутно је лажна теза наших екумениста о нетрпељивости православних према ‘другачијој форми хришћанства’. Када ми протестујемо против експанзије Ватикана на територију Русије, то уопште није протест против хришћанства него против налета западне латинске јереси на територију истинске и спасоносне, духовно праве Цркве Христове.
Владимир П. Семенко Превод са руског: Ранко Гојковић
Извор: ПРАВОСЛАВНО – КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ ПОСЛЕ ЈАСЕНОВЦА, стр. 38-53, (реферати са Међународне богословско-историјске конференције, природио и превео Ранко Гојковић) Света Русија, Београд, 2011.
НАПОМЕНА:
1. А.Ф. Лосев „Очерки античного символизма и мифологии“. М. Мысль, 1993. См. в особенности с. 875-883.
2. См. монографию последнего „Свет незримый“ – Пг., 1915.
3. Добротолюбие, т.2.С. 215.
4. Исто. С.221.
5. Исто. С.222.
6. Исто. С.222.
7. Добротолюбие, т.5. С. 463-464
8. Исто. С. 233.
9. Цит. по: Византийски церковные мистики XIV века. Исследование епископа Алексия. 1906.С.45.
Ове три године, 2020, 2021. и 2022. подвукле су одмах црту испод неколико епоха различите дужине. И ми, као да смо упали у временски процеп – хроноклазам. У оваквим временима људи су збуњени и пропуштају веома важне моменте. Својевремено је о таквим тренуцима писала Надежда Мандељштам у књизи „Други“: „У периодима превирања и распада смисао блиске прошлости се неочекивано разјашњава, јер још увек нема равнодушности према будућности, али је срушена аргументација јучерашњег дана и лаж се јасно разликује од истине. Треба сводити рачуне када је епоха, која је сазрела у недрима прошлости и нема будућност, потпуно потрошена, а нова још није почела. Но, овај моменат се готово увек пропушта и људи одлазе у будућност, не схватајући прошлост“.
Постараћемо се да не пропустимо тај тренутак и погледамо како у прошлост тако и у будућност, користећи као увеличавајуће стакло – овај период, пре свега 2022. годину – јер је она била веома богата – и представља кулминацију трогодишњег периода. Погледаћемо ове догађаје – догађаје који су се одиграли у последње три године – управо као догађаје. Једном је велики француски историчар Фернан Бордел рекао „догађаји су прашина“. Шта је хтео да каже? Хтео је да каже да догађаји добијају смисао само ако се поставе у шири контекст. Но, ствар је у томе што постоје догађаји, посебно када је реч о периодима врло брзих промена, који говоре сами за себе. Ово не уклања потребу да се разматрају у најширем контексту. Али и сами догађаји заслужују пажњу.
Желео бих да се усредсредим на неколико догађаја у 2022. години и покушам да их сместим у неки систем. А онда, са тачке гледишта тог система, погледам на ову епоху која се завршила, а почела je крајем ХVIII века.
Нулти догађај – почетком децембра 2022. у Јерусалиму су одржане вежбе „Колективна снага“. Иако су се формално одвијале под окриљем израелског министарства финансија, симулација је имала геополитички карактер најширег обима, о чему сведочи присуство представника Међународног монетарног фонда, Светске банке и најважније, банке банака – Банке за међународна поравнања из Базела. Карактеристично је да ни Кинези, ни Руси, на вежбу у Јерусалиму званично посвећену борби са сајбер-нападима и сајбер-епидемијама, нису позвани. А на вежбама „Сајбер-полигон 2020“ и „Сајбер-полигон 2021“ Русија је учествовала.
Штавише, „Сајбер-полигон 2021“ извео је Светски економски форум у Сбербанци као бази, у тесном контакту између Шваба, Мишустина и Грефа. И, рекло би се, „Колективну снагу“ такође би требало да спроведу ови људи. Али, не! Ништа слично – ни Кинеза, ни нас није било. Овде је савршено јасно да се разматрало нешто што Кинези и ми не треба да знамо.
Следећи догађај, на први поглед је локални, амерички. Али само на први поглед. У августу 2022. године Бајден је потписао „Закон о смањењу инфлације“, Inflation Reduction Act. Касније, у складу са овим законом, покренут је програм субвенција америчкој индустрији у износу од 369 милијарди долара. У оквиру реализације овог програма, у циљу подршке еколошким гранама индустрије, фабрике у САД добијаће од 600-800 милиона долара. Хајде да то упоредимо са, на пример, Западном Немачком. У Западној Немачкој за стимулативне мере је издвојено свега 155 милиона долара. Не милијарди, него милиона! У оваквој ситуацији јасно је где ће отићи производња из Европске уније. На пример, за Француску ће то значити минус од десет хиљада радних места и минус 10 милијарди долара инвестиција, да не говоримо о пражњењу новчаника грађана. У просеку у 2022. години цена електричне енергије у Европској унији је била 60 центи за 1 киловат, а у већини држава САД пет до шест пута мање.
Европљани већ имају главобољу због Бајденовог закона. Тако је евро-комесар за унутрашње тржиште Европске уније,Тјери Бретон у новембру 2022. године окарактерисао амерички закон као „егзистенцијални изазов Европи“. А председник BusinessEurope Фредерик Персон назвао је поступак САД „дављењем Европе“. Преношење производних снага из Европе у САД, сматрају перјанице европског бизниса, није само природан тржишни процес, већ резултат циљаног дејства САД на глобални производни ланац у циљу деиндустријализације Европе. То се зове: пробудили се.
Атлантистичке елите Европе налазе се већ деценијама на овом курсу. И то се завршава управо овако – деиндустријализацијом Европе. Када читам материјале о америчком гушењу Европе сетим се цртежа, чини ми се, из часописа „Смена“ пре 30 година. На њему је нацртана кокошка и испред ње зрна која воде до пања у који је забодена секира. Управо то се дешава Европи.
Још један догађај заслужује да га се присетимо: 14-15 септембра у Нурсултану (претходни назив – Астана, прим.прев.) одржан је седми Конгрес светских и верских лидера. Тема конгреса звучи врло хумано: „Улога светских и верских лидера у духовном и социјалном развоју човечанства у пост-пандемијском периоду“. Део заседања је одржан унутар здања у облику пирамиде и говорило се, у суштини, о неопходности стварања јединствене светске вере. Неко од новинара је чак употребио термин „хрислам“, то јест, хришћанство и ислам.
Такође, треба се сетити да је у октобру 2022. године одржан и ХХ конгрес комунистичке партије Кине, који је завршен победом групе Си Ђипинга над супарницима такозваним комсомолцима, присталицама савеза са САД и Великом Британијом, то јест, Англосаксонцима. Нећу подробно говорити о овим дешавањима, једино ћу рећи одакле комсомолцима, који у суштини представљају јужну Кину, ова оријентација ка Англосаксонцима. Још од времена Првог опијумског рата, то јест 1830-тих, читав низ породица, веома утицајниих, тесно је повезан са Англосаксонцима по линији трговине опијумом. И ова победа Си Ђипинга означила је крај дугог периода директног или посредног учествовања комсомолаца, кинеских либерала, у власти.
а
Следећи догађај је врло занимљив и има „дупло дно“. Од 13-15 септембра папа Франциско I је био у апостолској посети у Казахстану. Пре тога, 2001. године, Казахстан је посетио познати совјетофоб папа Јован Павле II. Позив Токајева да посети Казахстан папа је добио пре скоро годину дана, али је формално у септембру 2022. године дошао да учествује на Конгресу светских и верских лидера. И овде почињу необичне случајности.
Прво, иако је конгрес прилично репрезентативан – 100 делегата из 50 земаља, то ипак, није ниво понтифика. Он је могао да пошаље неког од кардинала. На пример, Руску православну црквку није представљао патријарх, већ митрополит Антоније Волоколамски, председник одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. Друго, Франциско је стар и болестан, креће се у инвалидским колицима. А не тако давно, због болесног колена, отказао је посету Кијеву, који је много ближи Риму од Астане (данас Нурсултан, прим.прев.). Ипак, у Астану је одлетео. И треће, најзанимљивије: готово истовремено са Конгресом религиозних делатника у Астани, у Самарканду је почео са радом самит Шангајске организације за сарадњу.
Током трајања Конгреса светских и верских лидера, а пре састанка у Самарканду, 14. септембра Си Ђипинг је посетио Казахстан. А 15. септембра је почео самит у Самарканду. Званично Си и Франциско се нису сусрели, али, ми то добро знамо, реална плитика је тајна политика, и она се углавном води незванично. У принципу, у високој политици, таквих случајности везаних за време и место где се налазе главни светски играчи – нема.
Стиче се утисак да у свом сукобу са Англосаксоницима за место у будућем пост-капиталистичком и пост-западном свету Ватикан, као и религиозне и секуларне снаге које иза њега стоје, покушавају да у евроазијску корпу положе бар нешто својих јаја, уз сво непријатељство Ватикана према Русији.
Англосаксонци су за њих, за Ватикан, опаснији у овој етапи. И ако узмемо у обзир да је, прво, Франциско још раније наредио Светој столици и са њом повезаним организацијама да до 30. септембра 2022. године преместе своју финансијску имовину у Институт за верске послове, познат као Банка Ватикана; и што, друго, постоји папина директива о брзој промени долара и евра у злато или другу поуздану активу, на пример, јуан… онда следи да се можемо сагласити са стручњацима који претпостављају да Ватикан не верује у будућност глобалног доларског система који контролишу Англосаксонци. И та сумња се продубљује сукобом Ватикана и великог дела романско-германске елите која иза њега стоји, са англосаксонским елитама. Један од одраза овог сукоба су озбиљне промене које је спровео папа и Ред језуита у Малтешком реду. Ове измене су биле усмерене на слабљење утицаја Британаца у њему.
На овоме ћемо се зауставити. Остало је још неколико догађаја које нисмо споменули и разматрали, а даље ћемо анализирати повезаност поменутих догађаја и њихово уклапање у дугорочне тенденције светског развоја.
Поводом изласка из штампе књиге Жарка Видовића ЛОГОС – ЛИТУРГИЈСКА СВЕСТ ПРАВОСЛАВЉА, разговарали само са уредником и саиздавачем Александром Мирковићем, преводиоцем и песником из Новог Сада.
Питање: Уредник сте и коиздавач књиге Логос – литругијска свест православља Жарка Видовића. О каквој се књизи ради?
А лександар Мирковић: Књигу Логос – литургијска свест Православља издали су УГ „Еуфонија“ и УГ „Сродство по избору“, као саиздавачи, и она се први пут појављује пред читаоцима у целовитој верзији. Највећа заслуга за ово свакако припада Дарку Стефановићу који је текст – првобитно објављен у Теолошким погледима 1983. године, преправљан без сагласности Жарка Видовића – средио, унео Видовићеве исправке, а затим додао и други, до сада необјављиван део рукописа. Тако је настала ова књига. Дарко Стефановић је последњих пет година Видовићевог живота био његов близак сарадник и помоћник и најбоље је упућен у жеље и намере Жарка Видовића везане за велики број необјављених радова. После Видовићеве смрти Дарко Стефановић се бавио приређивањем рукописа за штампу и, заједно са још неким пријатељима и следбеницима Жарка Видовића (немам њихову дозволу па им имена нећу помињати), најзаслужнији је за oчување и поступно објављивање велике заоставштине. Тек када сва Видововићева дела буду штампана схватићемо величину и значај његове мисли. За сада то зна мањи број људи који су имали срећу да прочитају дела у рукопису као његови пријатељи или пријатељи његових пријатеља.
У последње време чешће се организују скупови посвећени животу и делу Жарка Видовића, чини се да је све више присутан у размишљањима наших интелектуалаца, све више се на њега позивају, цитирају па верујем да ће у наредним деценијама, а после објављивања заосталих рукописа, добити место које је заслужио.
Питање: Како есеји сакупљени у овој књизи о мистерији, философији, осећању, теизму, магији, слободи, идентитету, литургији, греху итд. могу помоћи читаоцима и да ли је потребно неко предзнање или упућеност у ове теме да би се есеји разумели?
Александар Мирковић: Живимо доба Зла, ратно доба. Као и сваки и овај рат jе, површно гледано, рат за територије, новац, моћ… Али, дубљи поглед открива да се води велика битка за вредности које дефинишу човека; Жарко Видовић пише: „Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације.“ Према томе, са једне стране имамо, западни систем вредности изражен кроз идеологију која представља мешавину џендеризма, трансхуманизма и русофобије, која жели да избрише сваки људски идентитет, чак, противно основама здравог разума – и онај биолошки и човека сведе на глину, ресурс, поништи га као духовно биће, уклони из његове душе Лучу, уништи породицу и сваку заједницу засновану на Љубави, а са друге стране је Исток, предвођен православном Русијом (Кина није идејни и морални предводник Истока) која је недавно и законски дефинисала свој вредносни систем Указом 809 Председника РФ у коме се традиционалне вредности одређују као морални оријентири који формирају поглед на свет руских грађана. У Указу 809 наведено је које су то традиционалне вредности: живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, служење Отаџбини и одговорност за њену судбину, затим, ВИСОКИ МОРАЛНИ ИДЕАЛИ, СНАЖНА ПОРОДИЦА, СТВАРАЛАЧКИ РАД, ПРИОРИТЕТ ДУХОВНОГ НАД МАТЕРИЈАЛНИМ, а такође и: милосрђе, правда, узајамна помоћ, поштовање, ИСТОРИЈСКО СЕЋАЊЕ И НАСЛЕЂЕ ГЕНЕРАЦИЈА итд. Руска душа, обликована Православљем, и у законском акту, наравно, православно размишља. А на још дубљем нивоу, јер „пролог је увек на небу“, видимо продор сила поднебесја, као и код сваког рата и револуције; Зло је показало своје лице, кренуло у богоборство.
У оваквој ситуацији књиге Жарка Видовића представљају заправо приручнике за очување здраве душе. Јер, учи нас Видовић, нема свести без свести о Злу. А ко нема свест о Злу, пише даље, нема потребу за спасењем, не осећа потребу за Христом. Неколико деценија пре почетка овог, Трећег светског рата, Жарко Видовић је поставио дијагнозу Западној култури: „Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума“. Када знамо ове далековиде речи Видовића неће нас изненадити појава трансхуманизма, чији представници дубоко презирући људе изјављују ‒ рецимо надалеко познати Јувал Харари, чије се књиге здушно рекламирају и код нас ‒ „Људи су сада животиње које се могу хаковати. Идеја да људи имају душу или дух, да имају слободну вољу и да нико не зна шта се дешава у мени – тако да шта год ја изаберем, на изборима или у супермаркету моја је слободна воља? Са тим је готово!“ Још Харари ламентира над судбином човека: „Мислим да ће можда највеће питање у економији и политици наредних деценија бити шта радити са свим тим бескорисним људима? Проблем је више у досади и како ће пронаћи неки смисао живота, када су у суштини безвредни? Моја најбоља тренутна претпоставка је комбинација дроге и компјутерских игрица…“ Наравно, поред ових безвредних, беспотребних људи постоје и надљуди настали техничким усавршавањем човека помоћу нано-технологија, генетике, информатике итд. Трансхуманисти верују да ће они бити ти „суперинтелигентни“ постљуди, а људи, овакви какви их данас знамо, представљаће „шимпанзе будућности“.
Идолопоклонички однос према разуму, култ мишљења, у коме је „мислити исто што и бити“, то јест, „мишљење (и говор и језик) исто (су) што и битије“ представља суштину метафизике и њен основни проблем – поистовећивање мишљења са постојањем. А мишљењу су доступне само информације, односно представе које је човек стекао чулима а које чува као искуство (сећање). На тај начин, каже Жарко Видовић, човек може да мисли само о ономе о чему је већ стекао представе, односно човек мисли само о примљеним, сачуваним, искуствено усаглашеним информацијама. „У данашњем Свету технике, у свету моћних механизама информација… метафизичка формула ‚бити = мислити‘ уступила је место формули: бити је исто што и бити информисан! Бити моћан значи: владати механизмом информација а тиме владати и над самом нашом моћи мишљења“. И ако су цивилизацију Запада водили интелектуалци-метафизичари, цвилизацију Света технике воде господари „механизма информација“; њихов култ није разум него информација која се остварује у Свету технике, пише Жарко Видовић. Срби су на својој кожи више пута осетили шта значи бити на овај начин „информисан“. „Механизам информација“ утрпава и данас у српске главе представе о некакаквим победама, па после сваког пораза славимо „победу“ на Косову, а Косово је све даље и даље од нас; као што већина народа, тек сада, двадесет година после окупације, схвата, помало, стидљиво, да смо окупирани од наших западних непријатеља.
Књиге Жарка Видовића у тешким временима која долазе, тешким пре свега за Србе, имаће непроцењив значај. Нисмо први пут у ропству, нисмо први пут зашли у ћорскокак своје историје. А Историја је, каже Видовић, „живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти!“ И зато, да би поново изашли на главни пут своје историје морамо да се вратимо до оне тачке са које смо скренули на погрешан пут, каже Видовић и додаје: „Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације“. А српску нацију је „родио Свети Сава“. Дакле, за разлику од европских нација које су, пре свега, интересне заједнице, српска нација је духовна заједница коју ствара Црква. Жарко Видовић објашња да се то најбоље може уочити после пада Смедерева када српска држава престаје да постоји а Срби живе расути у три царства (турском, хабзбуршком, млетачком) и тек тада Српска православна црква „…под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до Дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса — који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“.
Укратко, Жарко Видовић нам објашњава шта се дешава када човек заборави ко је, одакле долази, затим упозорава где ће нас тај заборав одвести, и, на крају, даје прецизно упутство како да се вратимо на „главни пут своје историје“ – Зветни пут: „Опстају и опстаће у историји – чак ако и немају своју државу и војну заштиту (војске, границе, полиције, царина, валуте, закона) – опстају само они народи који у својој души носе благослов, благодат осећања смисла свог опстанка и опстанка свог потомства… у којих је све вредно по томе смислу, чак и деца која су смисао полног живота! Опстају и опстаће само они у чијој души је Бог, они чији је храм у њиховој души! А душа постаје храм благословом, као благодат. Благодат се збива у души која вредност не види у самом свету и животу, него у вишем, тајном смислу живота и света!“
Само оно што је свевремено може бити савремено – према томе књиге Жарка Видовића не само да могу да помогну, него су нам неопходне. Ово и остала његова дела, протеком времена добијаће на значају, боље речено, заузеће право место у српској и православној мисли.
Питање:У есеју Логос и литургија Видовић пише: „Са хришћанством је човеку откривено да је највиша тајна и смисао вере у Литургији. У њој је садржано и откривено све, па и Откровење о Греху (Паду). Хришћанство, посебно Православље, јест Литургизам, а не библизам. И Библија је света Литургијом: она је схватљива само уколико схватимо ЛИТУРГИЈСКИ завет Библије. Зато Христос и јест средишња Личност и појава Библије. Јер битно у појави Христа и у Откровењу које је Он собом донео људима је ЛИТУРГИЈА. Христос је Спаситељ зато што је Христос Свемогући Литург. А то значи: Свештеник у обреду у којем је Он и Жртва, и Свештеник, и Жртвоприноситељ, и Онај којем се жртва приноси! Логос човека, вере и Бога је скривен и (трансценденцијом!) откривен – у Литургији!“
Да ли ови есеји мотивишу на чешће „практиковање“ литургије и да ли дају неопходна појашњења која нам могу додатно помоћи у бољем „осећају“ литургије?
Александар Мирковић: Цитат који си навео указује на изузетну важност Литургије. Ипак, тему бих мало проширио јер је потребно разумети и велики значај преображености и трансценденције за Видовића, који су такође веома битни и за разумевање Литургије.За Жарка Видовића трансценденција је „једино – и једино судбоносно – питање философије“, јер, сматра он, још од Аристотела философија је сведена на метафизику која се бави питањем бића („шта је биће“) међутим, важније је питање како је могуће превазилажење бића и битија – трансценденција („која није ни мишљење ни моћ мишљења“) – као смисао философије.
У жељи да укаже на појаве надсветовности, превазилажења битија, Жарко Видовић наводи синониме за трансценденцију: „превазилажење, излажење из своје световне границе, излаз из егзистенције отварање егзистенције, проницање у другог или друго, уздизање, духовност (највиша ипостас), постовећење, Логосност, Словесност, ословљеност, сабраност (све три ипостаси у духу), христоликост, доживљај, уметност, мистерија, слављење битија (суштина суштих), Докса, ЛИТУРГИЈА, надвременост, надсветовност, надисторија, Вечност, осећање (и то осећање славе, а не страст која је осећање лишености), осећање смисла и пуноће битија (тј. осећање осмишљености), поунутрење, присност… „
А суштина трансценденције је поистовећивање, али не са оним што непосредно доживљавамо, пише Видовић, него са Логосом „кроз Кога је постало све што је постало“. На тај начин везу са другим човеком ‒ човек остварује тако што постаје христолик („поистовећен са Логосом“), па из те христоликости може да разуме другог човека онако како га је разумео и разуме сам Логос, да погледа другог човека очима Бога. „Трансценденцијом можемо сматрати само доживљај, осећање, уметност, веру, мистерију, доксу, док би духовно искуство било само (и тек) сећање на трансцендецију“, пише он.
Из овога, даље, Видовић описује карактеристике трансценденције: да је она увек „вертикална“, уздизање, а не „хоризонтална“, јер се тек из тог искуства уздизања касније остварује веза која изгледа „хоризонтална“; да је трансценденција увек унутрашње, а не спољашње збивање и да се човек узидиже не „летом душе у висине“ већ понирањем у сопствену скривену и тајну унутрашњу дубину; да је то уздизање, та “вертикала“ „мистерија, литургијски догађај, осећање славе, слављење битија, човеково преображење, уздизање човека у његову највишу ипостасу (духовност, вечну, тј независну о времену, неусловљену временом, искуством): све то можемо сматрати синонимима речи „трансценденција“; и важно је нагласити да се превазилажење, поистовећивање догађа у осећању славе а „не у знању , не искуством и не у искуству“. Самим тим не у времену већ у надвремену, у Вечности, говори нам Жарко Видовић. Трансценденција је слављење битија, као кад Иван В. Лалић у Четири канона пева:
Славити, али без оправдања, и без сумње У достојанственост своју да славиш; славити несразмер Између пера из крила врапца и крила анђела И љубав у тај несразмер уграђену; славити зјап Међу стварима, затрпавати га светлошћу душе Која је позајмљена, као месечева;
А да слави постојање без жеље да мења његову суштину, да буде чувар битија, пастир његов, може само човек који сагледава створени свет из своје преображености. Преображеност, тачније сећање на преображеност је, по Жарку Видовићу, основа човекове личности и његовог постојања. Дајући примере из Његошеве Луча микрокозма: „луча свијетла“, „зрака огња бесамртног“, „искра у смртну прашину“, „луча тамом обузета“, „искра божанствена“…Видовић каже: „а стално је реч о оној преображености човека (његове душе, његовог искуства, његових опажаја) која је истовремена са појавом Небеског Царства и гледањем тога Царства“.
У том силаску Небеског Царства на човека, јер, ради човека силази Бог, „ силаску који је истоветан са духовним уздизањем човека ‒ састоји се Литургија као мистерија“, пише Видовић и додаје: „Јер Литургија је то Небеско царство у којем личност и достојанство човека постају независни од „земаљског царства“, тј. од времена и конкретних световних услова. Небеско царство је онај свет у којем се човекова личност јавља – не као нешто отуђено и заборављено и понижено, него – као одраз Лика Божијег, као одсјај рајске (Небеске) СЛАВЕ. Кад се човек онда сети те атмосфере Литургије, Небеског царства, „Он се сјећа прве своје СЛАВЕ“ (ЛМ, П, 11…) тј. славе као нечег суштинског и првобитног у човеку“.Литургија је „унутрашње, тајно збивање“ у човековој души у којој Литургију служи Небески Првосвештеник Христос, „а Литургија којој у храму присуствујемо и коју, заједно са нама, служи наш парох свештеник је – икона те Тајне Божанске Христове Литургије у човеку“, каже Жарко Видовић.
Међутим, то „осећање Бога“ може бити истинито и лажно, мистеријско и магијско, и мислим да је ово једна од најзначајних ствари на коју нас Жарко Видовић упозорава. Наиме и мистеријски (у хришћанству литургијски) и магијски доживљај су „ДУХ, тј. тајна („маштовна“) преображеност суштог (односно човекове индивидуе) у нешто што оно само собом и по себи није“, али у магијској преображености човек има осећање нестајања, разлагања, утапања у ширу „целину“, „као када бисмо битије припсивали самој шуми, а ниједном дрвету у шуми, те када би, уместо своје суштине, свако дрво имало само своју укљученосту у шуму, а не своје посбено сушто као издвојеност постојећег (суштог) дрвета у шуми“, сликовито нам објашњава Видовић. У таквом стању, човек има осећање као да је у материци, да му је топло, пријатно и нема потребу за свешћу и самосвешћу; доживљава да људи у својој посебности не постоје, да не постоји ни он сам. Дакле, та стопљеност настаје негацијом јединствености и посебности сваког човека кога је Бог створио, управо негацијом Божијег стварања. А са друге стране у мистеријском искуству човек нема осећање да нестаје, већ је свестан себе, своје суштине, постојања као сопственог постојања и при томе не осећа страх због своје „издвојености у усамљеност постојања, без ослонца у било чему сем у себи самом“. У тој мистеријској преображености, пише Видовић, „сушто себе превазилази и у тој превазиђености (вери) осећа своју суштину као своју СЛАВУ, као свој СЈАЈ, као своју (и сваког суштог) изузетну ЛЕПОТУ која ничим не може више бити угрожена. У тој мистеријској преображености, лепота околног света се јавља тако што сушто (мистеријски преображено) зрачи попут Таворске светлости, љубављу, на све око себе, и тако све око себе чини лепим, сјајним, озареним“.
Смисао мистеријског доживљаја није стицање никакве натприродне моћи, већ уздизање човека до оних висина после којих, када се „спусти“ у свет може да уочи Зло и да му се супротстави, и то је, сматра Видовић један од доказа аутентичности мистеријског доживљаја. За разлику од магијског који, у крајњој линији, негацијом идивидуланости, посебности и изузетности сваког створеног човека, осећањем утопљености у „једно и све“, онемогућава човека да пронађе свој прави идентитет, да постане свестан света и себе у свету, да види Зло, да преуземе одговорност за свој живот, брани достојанство човека; то је, каже Видовић, „избегавање зрелости“.
Дакле, после читања ове као и осталих књига Жарка Видовића, разумећемо Литургију онолико колико се разумом она може схватити. Но, то ће, можда, неке навести да оду у Цркву и присуствују Литургији, доживеће је. Тај Доживљај и касније сећање на Њега, трајно мења човеков дотадашњи живот.
Заправо књиге Жарка Видовића припадају оном типу књига којима је пре место у рукама изгнаника, робијаша, војника у рову, тешког болесника, одбаченог од света, усамљеника, маргиналца…него научника, интелектуалаца… дакле, у рукама оних људи који се под тешким животним околностима преображавају, као што се преобразио разбојник на крсту. Они ће најбоље разумети Жарка Видовића.
Питање: Видовић је на више места говорио и писао како је литургија највећи ауторитет у хишћанству и од најранијих дана био против сваког клерикализма?
Александар Мирковић: Да, био је противник клерикализма. Једна његова мисао то најбоље осликава: „ВЕРА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ. КОМЕ? ХРИСТУ ЈЕДИНО!“ Жарко Видовић објашњава да је Литургија дијалог верника и свештеника пред Богом, Он је судија тог дијалога а присуство Духа Светог чини дијалог непоновљивим и светим. „Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши“, каже он. Нажалост, под утицајима католичким и исламским, верска заједница се полако претвара у ауторитарну „па се вера потврђује послушношћу према чиновима“.
Криза духовности у српском народу почиње, сматра Жарко Видовић, заменом литургизма клекрикализмом. „Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа“. Тај дијалог који почиње на Литургији пред Богом мора да се настави и после Литургије у парохијском дому „јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем — нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице“. Само се кроз дијалог открива личност у нама. А без личности нема црквености. Потребно је, дакле, осећање духовне заједнице, то је црквеност, а не послушност. „Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! …Духовни отац је само Бог.“ У књизи о славјанофилима Жарко Видовић, пишући о учењу Алексеја Хомјакова, каже да црква није ни организација ни хијерархија, већ „повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу)“. Даље, објашњавајући идеје Хомјакова каже: „Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима“.
Овакво разумевање односа у Цркви Жарка Видовића (и Алексеја Хомјакова) сасвим је у складу са Посланицом Источних патријарха из 1848. и ставом да Цркву чува сав народ божји, дакле, свако од нас, православних, одговоран је за очување вере. То не значи да је, као у протестантизму, нагласак на личности, да је човек сам пред Богом; Православље потврђује и личност човекову и заједницу насталу из личности „јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог“ и „у том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност“, објашњава Видовић мисао Алексеја Хомјакова.
Из свега наведеног и проистичу познате Видовићеве речи: „Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина“.
На крај бих навео Видовићеву ЛЕСТВИЦУ У ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ
„Цивилизације нема без заједнице (осећања заједнице).
Заједнице нема без морала (осећања дужности према заједници).
Морала нема без личности (која је свест о слободи, о смрти и лепоти).
Личности нема без истине битија.
Истине о својој индивидуи као довршеном бићу, нема безптохос-а (тј. свести човека да му недостаје трансценденција, надбитије, Бог).
Истине битија нема без свести о Злу. (А Зло није од Бога, него од нас. Истина битија зна да Зло није у битију које је створио Бог). Истине битија нема у гностицизму и дуализму (које Ћосић – противно Његошевој ЛМ – излаже у Бајци, као „традиционални“ лик човека револуционара, савезника „лепог Сатане“ у побуни против Бога).
За ту истину битија је нужна свест (свесно искуство трансцендеиције).
Круг се затвара! Почиње трансценденцијом, па онда: сећање на њу, осећање лишености, итд. И то је завршеност истине. То је лествица (хијерархија) у структури човекове личности.
Она се онда огледа у цивилизацији, као творац и покретач цивилизације, историје.
Тако је цивилизација и могућа (по Платону!) – само као огледало тајне, и то тајне човекове личности.
А та тајна је хармонија са Богом, са Небеским царством, као хармонија Бога и човека у Богочовеку, Христу (а не побуна „лепог Сатане“, и револуција).
Логос је сабор, сабраност битија и надбитија, као и Тројице (Љубављу) у Христу!“
Разговор водио: ИВИЦА КУЗМАНОВИЋ
ИЗВОР: Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих, БЛАГОДАРЈЕ, бр. 25, 1. мај 2023.
Када видим толико углађености и сентименталности колико видим у Америци, увек трагам за одговарајућом количином суровости. То је закон парова супротности – увек се појављују заједно.
Код Американаца примећујем најјачу самоконтролу на свету – и трагам за њеним узроком. Зашто је, питам се, Америци потребна тако гвоздена самоконтрола, а одговор до ког сам дошао гласи: због суровости америчког човека. Налазим да у Америци има веома много моралисања. Упитам се шта је узрок томе, и откријем да је то суровост. Моралисање је увек покриће за суровост. Оно је неопходно – служи томе да живот учини подношљивим, док не откријете сурову звер у себи и не успете да њоме истински загосподарите. Када то учините, ви у Америци бићете народ најбогатије емоционалности, најенергичнијег темперамента, најпотпуније развијен народ на свету.
Чини ми се да сте на путу да откријете себе. Све остало сте већ открили – сву земљу овог континента, све ресурсе, сва блага скривена у природи која вам могу послужити за изградњу ваше нације. Саградили сте своје велеграде, испунивши их позориштима, клубовима, катедралама и школама. Све је то спремно и чека на вас да га употребите за неки велики циљ, оног дана када будете открили себе. Да бисте то постигли, мораћете да испитате сопствену самоконтрлоу, да анализирате сопствену свест, да признате да сте се досад само скривали од себе самих, још откад су пуританци и хугеноти допловили у ову земљу.
Суровости се нећете стидети када је будете разумели: штавише, она ће се тада преобразити у залиху узвишених емоција које ће дати замах вашем националном развоју, далеко изнад данашњих надања. Ваш успех у свим великим делима уметности и књижевности запањиће Европу, баш као што је данас запањују ваши велики пословни и филантропски системи.
У Америци, као и у свим земљама које је покорила нека освајачка раса, освајачи се увек спуштају на ниво покорених, јер је много лакше спустити се за десет степеника него се попети за један. Па ипак, сав тај труд у правцу људског развоја састоји се управо у томе да нас погура навише тај један степеник, и ако се одрекнемо било чега што смо цивилизацијом стекли, сувише лако ћемо склизнути наниже. У Јужној Африци су се Холанђани, који су у време колонизације били напредан и цивилизован народ, услед контакта са примитивним расама спустили на знатно нижи ниво. Примитивним житељима неке земље се мора господарити. Док покушава да их потчини, господар постаје све суровији. Он мора да буде немилосрдан. Мора жртвовати своју благост и финоћу како би загосподарио дивљацима. Њихов утицај је веома велик; што сигурнији у своју доминацију господар жели да буде, то примитивнији мора постати. Роб има највећи утицај од свих, јер живи у непосредном додиру са господаром.
Индијанци више немају утицаја на вас; они су узмакли пред вашом снагом и остало их је сасвим мало. Имали су утицаја на ваше претке. Ви сте данас под утицајем црначке расе, која вас је све доскора морала називати господарима. На северу утицај црнаца тренутно није тако велики. На југу, међутим, где им нису пружене исте могућности као белој раси, он је изузетно јак. Истински господари су заправо они.
Приметио сам да Американци с југа говоре с црначким нагласком; да се њихове жене све више крећу и ходају као црнкиње. Налазим да је оно што се на југу називе осећајношћу, витешким духом и романтиком покриће за окрутност: окрутност и витешки дух су, наиме, још један пар супротности. Јужњаци се један према другом формално опходе веома уљудно, док са црнцима поступају онако како би поступали са сопственим несвесним када би знали шта оно садржи. Када видим човека обузетог дивљим бесом према нечем изван њега самог, знам да би тај човек хтео да дâ одушка гневу на своме несвесно биће.
Ваш амерички ум је врло непосредан. Врло логичан. Толики део времена се бави оним што називамо стварношћу, што ће рећи сировим животним материјалом, корисним за стварање ваших великих компанија, за изградњу ваших небодера, да сте се научили да размишљате, да резонујете, у апстракцијама. Ако човек у Америци види да у његовом пословању постоји мала пукотина која се мора попунити како би пословање постало ефикасније, он не размишља само о властитом појединачном предузећу, већ о тој пукотини размишља у светлу пословања свих предузећа налик његовом, па смишља метода да се то реши, и вероватно ће чак организовати велики бизнис – све због тога што је уочио неки мали недостатак у сопственом приватном предузећу.
Ја то називам размишљањем у апстракцијама, а реч је о нечем што људска раса тек сада почиње да учи. У антици су познавали принципе на којима се заснива израда машина, али њихови умови нису били створени да израде машине које би те принципе изразиле. Као да су, када би испред себе видели материјал предвиђен за израду машине, почињали да размишљају о његовом облику и усхићивали се, стали да га украшавају, губећи из вида циљ, тако да машина као таква, као нешто ефикасно, никад не би била направљена. У Америци никад не губите из вида циљ ради којег пројектујете вашу велику машинерију америчког живота. Ваш циљ је ефикасно пословање, обрада сирове грађе живота, па сте тако изградили грандиозан систем.
Очекује се да ћу, пошто сам Европљанин, критиковати Америку, а да ћу као психолог налазити грешке у вашем начину размишљања, у томе како америчка психа налази себе. Али ја нисам критичар; ја сам психоаналитичар. Задатак ми је да покушам да разумем, а где постоји разумевање, не може бити осуде; јер ако свака последица има свој узрок, мора бити да постоји узрок пропорционалан огромним последицама које налазим у вашој земљи, и ја тај узрок морам да откријем, уместо да кривим последице.
Нема сумње да сте морали да жртвујете много тога лепог како бисте подигли своје велике градове и овладали својом дивљином. Да бисте изградили тако грандиозан механизам морали сте згазити многа бића која су управо расла, али мора да негде постоји узрок свему томе, и када га откријете, ваша направа неће бити толико опасна по вас као што је то данас. Све што човек сагради склоно је да га прогута, па данас градитељу у Америци прети уништење – али, зашто бих га ја због тога кривио? Он мора да се изрази небодерима, трустовима, системима, свим оним што је код нас у Европи тек у зачетку. Ми вам уистину завидимо. Нисмо научили да мислимо у тако великим апстракцијама – нити смо у толикој опасности као ви у Америци.
Верујем да ваша способност да градите на велико, да згазите све што се тој градњи нађе на путу, да уништите све што омета ваше процесе и системе, умногоме потиче од ваших пуританских предака. Пуританци су научили да мисле апстрактно пре него што су дошли овамо. Највећи проблем средњег века био је да научи да мисли. У ту сврху изабрана је највећа од свих апстракција, идеја о Богу, и тој идеји је жртвовано све. Државе су се пред њом рушиле, породице су се због ње распадале, армије су сатиране у покушају да се људи науче да мисле о Богу; ваши пуританци, хугеноти, и сви којима је идеја о Богу била значајнија од свега осталог, научили су да мисле тако добро да су напустили сопствене домове: ви сте потомци тих људи. Апстрактна мисао је увек немилосрдна. То је у исти мах најопаснија и најузвишенија мисао.
Према томе, морате да ми верујете да нисам критичар, већ неко ко покушава да разуме. Многе ствари које би могле ми сметају престаће да то чине када им будем схватио узрок. Народ је налик индивидуи. Ако пати, лекар му не сме наносити друге патње, осим ако је потпуно сигуран да је та патња део излечења.
Америка није свесна опасности у којој се налази. Она не схвата да се суочава са својим најдрамтичнијим тренутком: тренутком када мора да одлучи да ли ће овладати својим машинама или ће је онe прогутати – а пошто то не зна, ја не бих хтео да је повредим.
Америка је земља нервних обољења, а свако нервно обољење садржи психички елемент. Нервна болест болно сведочи о неком конфликту у телу и души. Ја покушавам да од својих пацијената сазнам шта то од себе скривају, и тако сам, када дођу код мене, само слушалац. Остављам свом ум празним – спремним да прима. Морам се ослободити сваког предубеђења, избећи да доносим суд о моралној и духовној вредности онога што ми они обелодане.
Након неког времена, током сеанси, пацијенти почињу да говоре о нечему што као да им је тешко да кажу, и тада постаје очигледно где обитава конфликт. Понекад је реч о нечем сасвим једноставном и непосредном – о некој погрешној идеји о животу, која их држи заробљенима и спречава да живе пуним плућима, и која је чак и изазвала нервно обољење како би указала на своје постојање. Ако мој пацијент схвати да је његов конфликт стваран, да је драматичан, и да су сви његови напори да му умакне узалудни, а уз то и недостојни, тада му ја могу бити од помоћи. Тада му моје знање и искуство може бити на услузи.
Проучавам индивидуу да бих разумео расу, и расу да бих разумео индивидуу. Питам се: „Како је изградња Америке утицала на данашњег америчког мушкарца и данашњу америчку жену?“ Сматрам да је то легитимно питање за психоаналитичара.
У сваком људском бићу постоји тек одређена количина животне енергије, оно што у нашој професији називамо либидом. Ја бих рекао да је либидо америчког мушкарца скоро у потпуности усредсређен на посао, па је сасвим срећан да као супруг нема никаквих дужности. Он управљање породичним животом у целости препушта супрузи. То ви називате давањем независности америчкој жени. Ја то пак називам лењошћу америчког мушкарца. Ето зашто је он код куће тако љубазан и учтив, док се у бизнису тако жестоко бори. Истински живот му је тамо где је његова борба.С породицом живи његов интелектуални део.
У стадијуму варварства, мушкарци држе жене у положају робиње. Али ако из неког разлога увиде да према женама не смеју да се опходе као према робињама, док су по природи још увек варвари, шта онда раде? Још увек нису способни да воле нешто што им је равно. Не знају шта је истинска независност, па зато морају да клекну пред оном робињом и претворе је у једино што инстинктивно поштују (чак и када су варвари): идеју о робињи претварају у идеју о мајци. Што значи да се жене супругом-мајком. Они је, дакле, веома поштују и знају да на њу могу да рачунају. Више није потребно да јој буду господари. У Америци жене господаре својим домом зато што мушкарци још увек нису научили да их воле.
Током пловидбе, на бродској палуби сам био заокупљен многим стварима. Приметио сам да се, кад год би се амерички супруг обратио својој супрузи, у његовом гласу назирао трачак сете, као да се не осећа сасвим слободним, као дечак који се обраћа одраслој жени. Увек би био врло учтив и љубазан, и указивао јој свако поштовање. Могло се видети да он у њеним очима није нимало опасан и да се она нимало не плаши да ће је он покорити. Но чим би чуо да негде има клађења, сместа би је оставио на цедилу; израз лица би му постао живахан и жељан, очи би му блистале, а глас постајао снажан и опор, и – да, суров. Зато кажем да је његов либидо, његова животна енергија, у тој игри. Он воли да се коцка. Такав је данас свет бизниса.
Љубав изискује много животне енергије. Ви у Америци пружате толико могућности и мушкарцима и женама да им не преостаје нимало животне енергије за љубав. Ово је земља чаробних могућности. Оне су свуда. За све. Све се купа у њима. И зато се амерички ум излива и шири целим континентом. Али то има и тамну страну. Људи у Америци не морају да копају дубоко за сопственим животом. Ми у Европи морамо.
У Европи имамо много елемената поделе. Узмите моју сопствену државицу, Швајцарску. У Швајцарској морамо да будемо Швајцарци јер нећемо да будемо Немци, нити Французи, нити Италијани. Исто важи за Немце. У Америци, међутим, можете да будете шта год хоћете. У мојој земљи ми се не пружају толике могућности. Да бих пронашао властити живот морам да копам све дубље и дубље. У Америци мислите да имате богзна какву способност за синтезу зато што сте тако непосредни, што вам се допадају они који у сваком тренутку имају само по једну идеју. Примећујем да сте према човеку с две идеје сумњичави. Али ако има само једну, пружате му све могуће изгледе да оствари своју иницијативу. Немам утисак да марите за дубоке ствари. Сувише лако губите пажњу. А све што вам је непријатно, наврат-нанос закопате у несвесно.
Амерички супруг се веома срди кад дође код мене на лечење због неурастеније или нервног слома а ја му кажем да је то зато што је с једне стране суров, а с друге склон моралисању.Лица вас Американаца, баш као и лица Енглеза, безизражајна су, због тога што дајете све од себе да сакријете своје емоције и нагоне. Ми у Европи имамо много ситних одушака за емоције. Имамо стару цивилизацију која нам омогућује да напросто живимо као мушкарци и жене. Енглези су, међутим, до пре само стотинак година још били освајачка раса под утицајем дивљих нагона првобитних житеља Британских острва. Енглези су морали да покоре Келте, а Келти су до пре неколико векова живели у скоро примитивним условима.
Ви Американци сте још увек пионири, и као сви пионири и пустолови имате снажне емоције, али како бисте им се препустили, изгубили бисте игру у бизнису, и зато упражњавате непопустљиву самоконтролу. А затим иста та самоконтрола – која вас одржава прибраним и чува да се не растурите, да се не разбијете у парампарчад – узвраћа ударац, и ви пуцате у покушају да је одржите.
Ето шта ја подразумевам под психоанализом: претраживање душе у потрази за скривеним психолошким чиниоцима који су, у комбинацији с нервним системом, довели до погрешног прилагођавања животу. У Америци сте дошли управо дотле, до тог драматичног тренутака. Али ви нисте свесни његове драматичности; знате само да сте нервозни или, као то ми лекари кажемо, неуротични. Осећате нелагоду. Али не знате да сте несрећни.
Уверени сте, на пример, да су амерички бракови најсрећнији на свету. Ја кажем да су најтрагичнији. То зна не само захваљујући проучавању народа у целини, већ и појединаца који долазе код мене. Примећујем да мушкарци и жене улажу своју животну енергију све осим у свој међусобни однос. У том односу влада потпуна пометња. Жена је мајка својим мужевима исто колико и својој деци, но у њој ипак истовремено постоји и древна, најдревнија, примитивна жеља а је неко поседује, да се покори, да се преда. Али у америчком мушкарцу не налази ништа чему би се предала, осим његове љубазности, учтивости, великодушности и витешких манира. Његов конкурент, пословни супарник, мора да му се преда, али жена – то није неопходно.
Нема земље на свету где жене морају толико да се труде да привуку пажњу мушкараца. У вашем Метрополитанском музеју налази се барељеф који приказује двојке са Крита током једног од ритуалних плесова посвећених богу у обличју бика. Те девојке из другог миленијума пре нове ере носи косу сакупљену у пунђу, имају проширене рукаве, стегнуте су у корсете који им стањују струк и одевен тако да покажу сваку линију свог стаса: баш као што се данас облаче ваше жене.
Разлози који су налагали критским женама да на тај начин привлаче на себе пажњу мушкараца били су повезани са стањем јавног морала у њиховој земљи. Жене су биле очајне, баш као што су очајне и данас, а да тога нису биле свесне. У Атини је, четири или пет стотина година пре Христа, дошло чак и до епидемије самоубиства међу младим двојкама, која су се окончала тек одлуком ареопага да ће прва девојка која се убије бити гола изложена на атинским улицама. Самоубиства су престала. Атинске судије су добро познавале психологију сексуалности.
Кад шетам Петом авенијом, у мислима се непрестано враћа на тај барељеф. Све жене, својим начином одевања, жудњом у погледу, ходом, покушавају да привуку уморне мушкарце своје земље. Како ће реаговати када у томе не успеју, не бих умео да кажем. Можда ће морати да се суоче са собом, уместо да беже од себе као данас. Мушкарци су према себи обично поштенији од жена. У овој земљи, међутим, жене уживају више доколице од мушкараца. Идеје међу њима слободно теку, воде се расправе у клубовима, па би се овде могло догодити да оне прве поставе питање да ли је ваша земља срећна или несрећна.
Може бити да ћете произвести расу која ће се првенствено састојати од људских бића, а тек секундарно од мушкараца и жена. Може бити и да ћете створити истински независну жену, која је свесна да је независна, која осећа одговорност према сопственој независности и која ће, с временом, научити да спонтано дарује све оно што сада, када прихвата фингирање пасивности, допушта да јој се узме. Али данас је америчка жена још увек пометена. Она жели независност, жели да буде слободна да ради све, да има све могућности које имају мушкарци, али истовремено жели и да је мушкарац потчини, да је поседује на архаични европски начин.
Ви мислите да се ваше младе девојке удају за Европљане из жудње за племићким титулама. Ја кажем да то чине што се, на крају крајева, не разликују од европских девојака; и њима се допада како европски мушкарци воде љубав, допада им се кад осете да смо помало опасни. Оне нису срећне са својим америчким супрузима јер пред њима не осећају страх. Природно је, иако архаично, да жена, кад воли мушкарца, жели да га се плаши. Ако не осећају такву жељу, може бити да постају заиста независне, можда се у Америци уистину рађа „нова жена“. У овом тренутку, међутим, амерички мушкарац још није спремам за стварну слободу жене: он хоће само да буде послушан син своје мајке-супруге. Пред америчким народом је огроман задатак: обавеза да види себе онаквим какав јесте; да прихвати да ће велику будућност имати само под условом да смогне храбрости да се суочи са собом.
(одломак)
(1912)
ГОВОРИ КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ – интервјуи и сусрети, (стр. 38-49), Федон, Београд, 2022. Приредили: Вилијам Макгвајер и Р.Ф.К. Кал Превео са енглеског: Бранислав Стојиљковић
О морално-историјској заједници – као заветној нацији –у аутокефалној (заветно-националној) Цркви
Други светски рат је вођен од септембра 1939. године до 9. маја 1945. године, али за Југославију (и Србе), од 6. априла 1941. године до 20. октобра 1944. године (а даље је била камуфлирани антифашизам рата против српске историје), за СССР (за Русију) од 22. јуна 1941. године до 9. маја 1945. године и за САД и Јапан од децембра 1941. године до атомских (амеро-империјалних, вавилонских) бомби, дакле, два месеца после коначног оснивања ОУН и Декларације о правима човека и забране бомбардовања људских насеља!
***
ОУН, Организација уједињених нација основана је већ при крају Другог светског (империјалистичког!) рата. А основана је на три заседања „савезника у рату” против (једне империјализоване, империјално унакажене нације) „Немачке”! (без ближег – а неважног! – назива за агресивну империју, као „фашистичка”, „атлантска”, „комунистичка” и сл., јер је важан назив нације која је – супротно изворном значењу нације! – била империјална већ и у Првом светском рату, 1914–1918. године, па то наставила и остала у Другом!).
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
ОУН је основана на три заседања: у Дамбартон Оаксу, у јесен 1944. године, на Криму (Јалта), фебруара 1945. године, и у Сан Франциску, јуни 1945. године (није се помињао рат против неког режима, фашизма, него рат као сукоб међу нацијама), па се тада – бар у Шведској, међу избеглим логорашима, у њиховим разговорима са високо образованим немачким избеглицама (био је тада у Шведској и Вили Брант) – нобеловски свечано и занесено говорило и писало (више говорило, него писало) да ОУН није заједница држава, него управо нација, језички раздвојених анти-империјалних, тј. „анти-вавилонских” народа, као морално-историјских заједница од којих свака има посебан језик(Постање 11, 1–9), а међу којима, Божијим благословом издвајања нације из империје – библијски и хришћански речено – није смело бити рата (Лука 2, 13–14). А посебан језик (Постање 11, 1–9) значи: посебно памћење, посебан садржај тога свог заједничког памћења, посебну историју (причу, легенду као тумачење стварних догађаја осећањем, а не само бездушним документима и догађајима), па је посебност народа (и сваке личности у њему) у тој посебној садржини и акцентима језика, а морал у настојању сваког људског бића те заједнице да чува и наглашава и посебна значења, посебне успомене, битно различите од „опште, обавезне заједничке” садржине речи-појмова обавезно јединственог језика „Вавилона” (данас енглеског, амеро-енглеског, „светског”!), па је из империје, из „Вавилона” издвојена нација, као морално-историјска заједница – од рођења Христова („Емануила, са нама је Бог”, Матеј 1, 23) – заједница „мира и људи добре воље”, па ће ће само Ирод – оличење империје и антинације! – покушати да Христа–Емануила убије (Матеј 2, 1–14).
***
Па ипак се до данас, одржало – природном осећању заједнице супротно! – империјално-вавилонско схватање да је држава исто што и нација! тј. да је држава једини реални облик постојања – међународно признате и правно одредиве – нације! (А није!)
У чему је разлика? Зашто човечанство не може бити заједница – империјална, планетарна заједница, једног царства, заједница јединственог планетарног тржишта? Зато што је светски језик користан само за светску трговину, а за диалог – једини душевни додир осећања, самоспознаје, покајања, праштања, смирења и блискости ближњих! – потребно је да заједнице буду по мери могућег споразума у диалогу, молитви, поезији, причи, историји, да би био могућ и диалог, језик самоспознаје, духован, богат личном садржином осећања, поезије, вере, блискости плисиоса (ближњих, грађана полиса, Небеског Јерусалима (а не империје, која не може бити Небеска).
***
Држава–правна, власт закона (о правима, о правној сигурности држављана), а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољна навика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања), – а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! дакле, заједницаморално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставити хармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).
Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…
Немцима (овде су били Немци емигранти, Томас Манови, а не Хитлерови!) мора да је то, по њиховом образовању и антихитлеризму, јасно (од Канта, а не од Хегела), а нама Србима логорашима, по ратном искуству из Југославије (али и из поезије: „песма нас је одржала…” и без државе, па чак и без оружја!). А то значи да нацију не спасава држава, него напротив, државу (која није нација!) ствара, обнавља и, као свој простор и своју тврђаву спасава нација!
***
То се јасно показало у отечественом (немачко-руском, империјално-националном, западно-источном) рату!
Јасно се то у нас Срба – и без теорије и метафизике – разумело не само у (технички брзо пораженој и разбијеној) Југословенској краљевској војсци, као и у „четницима” (тј. у ДОР-у, у диверзантско-обавештајном, „полицијском” роду те војске), него и међу партизанима (просрпским, бар на територији НДХ!). Знало се то и без образовања (али – у несрпској, НАТО-комунистичкој Брозовој Југославији – то се више ни „не зна”!).
А на крсташки-верском, метафизички-идеолошком Западу се никад није ни знало, нити се данас – сем у делима изузетних књижевника, историчара-истраживача – данас наслућује шта је заправо нација, шта вера, шта морал, шта култура духовне, морално-историјске заједнице, и по чему се нација разликује од цивилизације – државности као световне моћи (отуђене, увек туђе, или турске, или западне крсташке)!
***
Због свега тога нама – српским избеглим логорашима(!), с једне стране, и с друге стране, избеглим Немцима (па и Данцима, Норвежанима, Финцима, понеком Пољаку итд.), требало је и морало – противно свим Тито-НАТО-комунистичким авној-теоријама!
Да буде јасно шта је тај Други светски рат? шта у сфери Евро-Запада (од 1939–1945), где нема геноцида? а шта у сфери Истока (за Русе, Јевреје, Србе и Роме), тј. за Србе, за Јевреје и за Роме (од 1941–45) – геноцида и концлогора, а – за тада технички много слабије и изненадно нападнуте Русе – свесне националне жртве Руса (26–27 милиона спремних да земљу и нацију бране и голим рукама), док Хитлер говори о рату као сукобу нација, Die Russen muessen sterben dass wir Deutschen leben! (а сенатор Труман – равнодушно и срачунато – очекује да се Немци и Руси узајамно истребе!).
***
Рат је сукоб баш међу нацијама, али – западно схваћеним нацијама, као изворно племенским заједницама, агресивним, које – племенски, номадски, гусарски, крсташки – мењају свој идентитет империјално, интересно, ширећи свој посед вавилонски, па и ратно-крсташки, насупрот нацији схваћеној библијски (морално-историјски, заветно), анти-вавилонски и хришћански (Постање 11, 1–9, Матеј 1, 23 и 2, 1–14 и Лука 2, 13–14). Рат међу западно-метафизички схваћеним нацијама Тито „објашњава” као сукоб политички, а не историјски! сукоб међу заједницама политичким, а не историјским! Па тако Евро-Америка данас напада московску параду – као политику! Да ли је Евро-Запад у кризи – метафизичкој кризи – управо зато што не разуме да је нација хришћанска, морално-историјска заједница, а не интересно-политичка (па тако и племенска, империјална) установа?
И шта даље. Ако смо – као интересна цивилизацијска установа (ЛМ, П, 71–130) без историје и морала, тј. без морално-историјског садржаја националног језика већ доспели и у доба атомског оружја, у Хладни рат као стално стање међународних односа и саме ОУН?!
***
ИСТОК је данас – историјским осећањем гледан – Србија, Балкан и Русија, а ЗАПАД, сви ратови Двадесетог и овог „нашег” века.
Из наслова закључујете да је све ратове (оружане сукобе) – па и овај други Хладни („не-оружани”) рат у Двадесетом (и овом садашњем, Двадесет првом веку!) – повео Запад, светско-историјски чувена Европа: за надмоћ – да ли баш културну? или за одбрану или победу нечег што само ратом – и техничком (у Хладном рату бар медијском, „демократском”) надмоћи – може да победи? Дакле, Евро-Америка, Евро-Запад не допушта чак ни то да се – учешћем на московској Паради 9. маја – бар постави или одговори на питање да ли Евро-Запад – кроз читаву европску „историју демократије и хришћанства” (крсташког!) – ратује против Евро-Истока (медитеранског!), и то за надмоћ баш културну, демократску или хришћанску?
***
Култура је, у суштини, историјска свест (људског бића о свом положају у надвремену, у духу), па и као верска или уметничка или морална свест, ако је историја схватљива само као надвреме, „Вечност” људског бића као личности! Да ли је онда култура могућа као идеолошка (тј. политички контролисана) моћна техника медија у цивилизацији, тј. у Свету технике Запада (НАТО-Запада)? или је могућа тек као национална, у нацији као херојској снази личности, смисла и осећања? у нацији која се – у Русији! после терора Револуције – појавила већ од новембра 1941. године, као васкрсла и једина спасоносна сила отечественог рата: као сила културна, историјска, руска! а не класна, партијско-идеолошка!
Појавила се да слави и брани руско отачаство, историју и Православље! са „новом” (а старом!) химном, која више није „Интернационала”! Појавила се чак и уз – неизбежни! – пристанак Стаљина, коме је – после катастрофалних пораза и повлачења Црвене Армије (из западне, покатоличене) Украјине – било јасно да Русију (и њега маршала Стаљина) не може одбранити Црвена Армија, него само „православнаја” (као Кутузовљева, у Толстојевом „Рат и мир” против Наполеона!).
Нови команданти, неки чак и ослобођени из сибирских логора, постају маршали (као Стаљин, а он ће – јер ником од православних није до политичких спорова у току рата! – он ће на то бити именован као „генералисимус!). На то и старе козачке и царске песме освајају не само „Црвену Армију”, него и српске герилце (четничке и партизанске, једнако русофилске у Босни, на територији НДХ (југословенске „Украјине”!), тако да Срби чак и у Тита верују као у „руског генерала”.
***
Две формације на тлу Југославије – и НДХ и Косово – су и „четници”, и партизани, па чак и Збораши-љотићевци, називали творевинама фашистичким јер су их (и Косово и бановину Хрватску) сви (све сем – непознатог им и тајанственог – Тита) сматрали појавом, територијом и делом недељиве јединствене Југославије, па су (па смо) избегавали да те творевине називају (називамо) „Хрватска” и „Косово”! – а да при томе ни појма немају шта је то фашизам или антифашизам, термини на којима је – из својих разлога – инсистирао Тито, да не би помињао нације (Хрвате и Албанце) као ратне непријатеље, а Србе као савезнике! Према томе су свим трима групама „чувара и заштитника Срба, Јевреја и Цигана” били страни сви термини који би национално делили Југославију, па је тако и Тито – за све једнако! – глумио јединог „антифашистичког” Југословена, чувара револуционарне идеје АВНОЈ-а, али је том идејом сузбијао русофилију, тако да је чак ангажовао и композиторе (као Херцигоњу и сл.) који би русофилију и руске песме заменио „авнојским”.
А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист!, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него у окупираној Србији – против „фашисте” Недића који је територију Србије организовао као пријем и склониште стотина хиљада Срба прогнаних или избеглих са НДХ или са Косова! (па ће после рата спречити и повратак Срба у те крајеве из којих су у време рата били ти „русофили” прогнани у Србију!). Отпор окупаторима био је, с разлогом, назван антифашистичким у Француској, Данској, Норвешкој, јер тамо је сукоб заиста био само политички, а не ратни, национални, историјски!
***
А парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток” (свеједно да ли из времена Александра Невског, Мињина и Пожарског, Наполеона, Кримског рата, Првог светског или Другог, Хитлеровог, или Хладног, НАТО-крсташког рата), при чему је – током читаве историје – Запад увек усмерен антиисторијски, „против Истока”, идеолошки, политички, рационално-интересно, метафизички, а Исток морално-историјски!
***
Зато се ни данас не зна – тј. ни данас није усвојен – општи назив за рат од 1939–1945. и даље (или рат 1941–45)! Као што нам је, коначно, јасно да се не зна ни шта је нација, као што нам је, напротив, јасно да је нарочито Евро-Запад и НАТО заинтересован за уношење забуне у појмове рата, ратне кривице, нације, вере, демократије, историје, личности, смисла! А то смо…
***
… то смо (по атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки) наслутили већ у доба оснивања ОУН, Организације уједињених нација (!): да ОУН није заједница морално-историјских, „по духу” надвремених и неполитичких, вандржавних заједница неког моралног национал-патриотизма узајамне социјалне солидарности међу различитим слојевима нације, него заједница држава, управо државних (политичко-идеолошких) „нација” западног, метафизичког национал-етатизма, са наднационалним, универзал- центром – у Њујорку! тако да и сама ОУН „мора да има своју посебну, ОУН-декларацију о правима (нације и „човека у нацији”, дефинисаног правно, а не духовно).
***
Сав мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” (дакле, и „њене” нације!) нарочито је, у то време, добро дошао разорно-југословенском (авнојском, анти-руском и анти-српском) Титовом Хладном комунизму, његовој НАТО-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије, у корист национал-етатизма западних (метафизички, рационално, државно, неисторијски схваћених) нација, које су – у ко зна каквом и како одредивом рату – као немачки (уједно и западни) савезници ратовале против Руса и Срба, па тај – иначе хладно-ратовски – југо-НАТО-мутљаг (или украјински мутљаг), без икакве тежње јасноћи и диалогу, влада данас једнако и у владајућим и у „опозиционим” странкама, па чак и у интелектуално-јавном мњењу, наравно, лишеном историјске свести!
***
ОУН и нација? Па каква је то заједница која не би била ни интересна, ни политичка, ни економска – а заштићена од државе? реална (жива и снажна) – никако као ратна или политичка, него – „само као духовна историјска (надвремена!), одвојена од државе”? „као и Црква”!
Јасно је да карактер и природа такве заједнице – историјске заједнице смисла и личности – никако не може бити одређен научно, ни метафизички (појмовима „искуства-мишљења-бића”).
***
Очигледно је да се – оснивањем ОУН! – САД-Америка спрема за нову – светску, а своју – политику баш према нацијама, у време кад, по Лењиновој теорији (у књизи „Империјализам, последња фаза капитализма”) баш нација треба да буде нови савезник Коминтернине светске револуције, ефикаснији и за нову (Лењин-Стаљинову) револуцију спремнија од самог (Марксовог) пролетаријата!
Дакле, почиње – у ОУН и на јединственом светском империјалном тржишту! – борба: чији савезник ће да буду ОУН и нације – нарочито колонијалне нације и у Другом светском рату поражени Хитлерови савезници (рецимо, баш Хрватска у Југославији, а Немачка у Европи)? Коме ће те нације – заједно са својим, национално-ограниченим тржиштем – бити подчињене или издржати да буду подчињене: Москви или Њујорк-Вашингтону?! А дошло је време да…
***
…да нација може да опстане само ако се обнови и буде оно што суштински једино и може да буде: културна заједница, смисао и систем вредности демократске цивилизације, морално-историјска, по духу надвремена и вандржавна заједница личности: историјом противна и Револуцији („Коминтерни”) или било којој другој интернационал-империји, почев од папске, преко Карлове „свето-римске германске” до Света технике, технички надмоћне (а бесмислене) силе НАТО-Америке и њене ОУН империје!
***
Та – „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин, Тарковски, Михалков итд.) поново, обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално! – показала: одбранила је (нација! па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. године (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препреку за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петерсбург, а добила је и битку за Стаљинград, одлучујућу битку Другог светског рата, одбранила и Русију (ослободила! као што ће и Београд и Србију!)
И све то кад је и Стаљину било јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили – нису били спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Стаљин, ни Тито (као што ни данас нису западњачке партије – ни у Србији! – спремне да се одупру империји, НАТО-у!).
***
Историја није стварност ни у стварности, ни време стварности, хронологија догађаја и бића тј. није време које наша смртна чула потврђују само искуству нашег смртног бића, него је историја прича или, како каже Андрић, легенда коју – баш као и стварне а пролазне догађаје – потврђују чула.
Али то – у нашем духу-осећању, чулно – присуство легенде чулно и свечано, празнично, парадно, литургијски потврђује и сведочи (а и нас у савременике преображава) надвремена идеја (платонски схваћена идеја!). А идеја (платонска, старозаветна грчка!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у Мојем духовном „Ја” – васкрсава личности, жртве, хероје, тј. легенду сведочи и потврђује као васкрсли, а непосредни учесник и савременик, да и мене – сад већ моје искуство преображено у историјску свест – учини савремеником који себе доживљава као члана васкрсле (у мени живе и присутне) целе морално-историјске заједнице, као моје савременице! То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1, 1–17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити кад схватимо и Христову Тајну Васкрсења! Јер – то треба да најзад схватимо – вера је жива једино као историјска свест! а не као нека „филозофско-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!
Текст уступила Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско–карловачке
Одавно већ не написах песму,
себи на жалост, а можда још понекому.
Помишљам да је то знак часне уплашености
од несхватања свих разлога постојања
у које својом песмом не могу да проникнем.
Можда, нешто горак, и не мислим најлепше о речима
(ово кажем са једном тихом зебњом да заиста није тако),
шта све нису казале бескрајне могућности ових тридесет слова
од памтивека до мене.
Понекад говорим себи:
чему твоја песма ако није откровење,
у име једне лепе трезвености
зашути и ти и твоји пријатељи.
Има неких младића који пишу скоро божански,
песме су им као јутарњи водоскоци
у којима се, ено, провлачи седам боја спектра.
Ти си једном казао нешто мало лепо,
јер дође једно доба кад свак уме нешто да каже,
птица птици, вода води, човек човеку,
и после се све умори и умири
и живи своју ником неречену песму.
Има у томе једно грдно мноштво логичне невеселости
и тек нешто мало милосног оптимизма.
(Човек си, па желиш да је тај однос сасвим обрнут,
мада знаш, уз помоћ једног старог сећања,
била би то лековита обмана).
Сад, сасвим миран, или тачније, умирен,
шутиш.
И нешто стиснутих очију,
под косим тракама оранжних облака који скривају
пустош северног неба,
чуваш своју филозофију тишине
охрабрујућу и реалну до додира.
Светислав Мандић, ТОКЕ ОД МЕСЕЧИНЕ, Центар за српске студије, Бањалука, 2019.
Осећања песника који своју уметност гради на туђој уметности, секундарног су карактера. Ма како његова песма била лепа, она ће увек остати у сенци оног уметничког дела које је проузроковало њено постојање.
Па ипак, има песама које су инспирисане уметношћу другога рода, а садрже у себи аутентичне и примарне стваралачке вредности. Ја се нећу упуштати у навођење туђих примера, рецимо, из талијанске ренесансне, или новије француске поезије,a које су често одушевљено и врло успешно резонирале на велике, а пре свега сликарске догађаје (лепа слика, лепа архитектура, то је догађај). Навешћу један наш пример: најлепшу своју песму Лаза Костић је написао узнемирен прошлошћу и лепотом венецијанске цркве Санта Марија де ла Салуте.
Можда познатија од Костићеве песме јесте Ракићева „Симонида“. Она је инспирисана фреском из Грачанице, која представља краљицу Симониду, младу жену краља Милутина. О тој песми много је до сада говорено. Као и фреска којом је надахнута, Ракићева песма одолева времену и многим пролазним искушењима због колебања историјских и естетских схватања. Чињеница је, свакако, да је она постала присна и песниковој генерацији и свима после ње, све до нас.
Прелепа Ракићева песма говори о Симонидиним очима, о трагичној судбини слике лепе жене. Посматрано чињенички, дабоме. Сав флуид којим песма зрачи, почива на непостојећим очима Симонидиним. Те очи, као далеке, давно угашене звезде које и даље шаљу свој сјај Земљи и људима (дабоме, не само Земљи и не само људима) још светле из својих празнина и већ стотинама година зраче унутрашњу светлост лепог бића.
О тим очима ја ћу понешто да кажем са једног мало необичног аспекта. Зато што оне представљају проблем за конзерватора. Можда мали и једноставан, а можда и велики. И необичан баш због постојања Ракићеве песме.
Фреске у Грачаници старе су близу 640 година. Можемо да кажемо да су грачанички брадати или младолики пророци, испосници и ратници, краљеви и њихове жене, најстарији преживели сведоци Косовског боја и многих других трагедија и радости везаних за Косово. За тих неколико стотина година те фреске је делимично прекрила чађ и прашина, па су данас доста мрачне и недовољно видљиве. На многим местима су попуцале и оштећене. Оштећено је, поред других, и лице на фресци која представља краљицу Симониду. На десној јагодици тог лица налази се овећа рупа. Оштећене су, као што се зна, и њене очи. Али не сасвим. Можда баш због чињенице што су дуго времена потамнеле и што се готово увек налазе у полумраку (Грачаница је, мислим, једна од наших најслабије осветљених цркава), некадашњи комрачикос који је хтео да ископа те очи није сасвим успео у тој намери: загребао је зенице, оштетио горње капке и обрве, тако да су обадве рупе ископане не у центру очију, него мало навише, и померене су у страну, лево и десно од средине лица. А само два уска, оштра уреза, свакако од ножа, мача, или копља, вертикално секу оба ока.
Иначе, у целини узев, очи су сачуване. Ако се пажљиво загледа лице, уочиће се, испод димног прашног вела, фине линијице које обележавају доње капке, зенице, делове горњих капака, и обрве. Међутим, у неравнине оштећења увукла се чађ, па су оне две тамне мрље постале доминантне на лицу, и несумњиво, гледане оком обичног посматрача, делују као две мале гробне јаме неких бивших очију.
Такву Симониду и њене очи видео је и Милан Ракић који је, у доба кад је написао песму, пре педесетак година, био српски конзул у турској Приштини. Преко њега, таква Симонида, са ископаним очима, постала је символ трагичне лепоте.
Сад је ствар у овоме: Када се, ускоро, буде приступило послу на конзервацији фресака у Грачаници, конзерватор ће морати добро да размисли шта ће да уради, или не уради, са Симонидиним очима. На начин већ уобичајен, он би, вероватно, ископане очи испунио малтером, и то окрпљено место вероватно тонирао, држећи се у пракси већ устаљених принципа, а лице би очистио од прашине и чађи, па би оно, са делимично сачуваним очима, постало добро видљиво. Рекох двапут вероватно, јер би целу ствар морао добро да узме у разматрање, водећи рачуна о историјском моменту, пореклу оштећења, поштовању прошлости, као што то увек и чини.
Међутим, постојање Ракићеве песме цело стање чини мало необичним. Људска и осећајна истина Ракићеве песме могла би, мислим, да дође у сукоб са истином чињеница којима је заокупљен конзерватор.
Он би Симонидин лик посматрао као оштећену слику. Али је јасно да Ракићева „Симонида“ врло обавезује данашњег конзерватора и диктира му поступак који треба да примени у своме послу. И, овде, присуствујемо једном занимљивом, ако се може рећи, реактивном деловању. Најпре је фреска инспирисала песника да напише своју песму. Та песма постала је наше опште добро. Она је популарна. А сад, са своје стране, песма утиче на судбину фреске, у извесном смислу: песма захтева да конзерватор остави лице онакво какво је, бар што се рањених очију тиче. Ако елиминише оштећења, рупе које данас изгледају као очи, уништиће тиме онај моменат који је, у ствари, родио песму. Елиминисао би, самим тим, и драгоцену песму.
Зато, по моме мишљењу, ископане Симонидине очи треба, упркос нормалном и уобичајеном конзерваторском поступку, да остану онакве какве су данас. Оне су помогле стварању једног новог, за нас знаменитог уметничког дела. Према таквој Симониди, руменкастом овалу њеног лица под трапезом круне, осећамо поштовање, јер је ту присутна и знаменита уметност и трагична прошлост. Допуњују се и везане су једна за другу, та песма и та слика, два наша лепа уметничка остварења. (Политика, 15. фебруара 1959)
Светислав Мандић, ТОКЕ ОД МЕСЕЧИНЕ, (стр. 67)Центар за српске студије, Бањалука, 2019.
А лександар Мирковић: Књигу Логос – литургијска свест Православља издали су УГ „Еуфонија“ и УГ „Сродство по избору“, као саиздавачи, и она се први пут појављује пред читаоцима у целовитој верзији. Највећа заслуга за ово свакако припада Дарку Стефановићу који је текст – првобитно објављен у Теолошким погледима 1983. године, преправљан без сагласности Жарка Видовића – средио, унео Видовићеве исправке, а затим додао и други, до сада необјављиван део рукописа. Тако је настала ова књига. Дарко Стефановић је последњих пет година Видовићевог живота био његов близак сарадник и помоћник и најбоље је упућен у жеље и намере Жарка Видовића везане за велики број необјављених радова. После Видовићеве смрти Дарко Стефановић се бавио приређивањем рукописа за штампу и, заједно са још неким пријатељима и следбеницима Жарка Видовића (немам њихову дозволу па им имена нећу помињати), најзаслужнији је за oчување и поступно објављивање велике заоставштине. Тек када сва Видововићева дела буду штампана схватићемо величину и значај његове мисли. За сада то зна мањи број људи који су имали срећу да прочитају дела у рукопису као његови пријатељи или пријатељи његових пријатеља.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 