Јекатерина Пољанска, НЕ БРИНИ, ДУШО…

Не брини, душо. Сред опеваних поља Русије,
Чухонских мочвара, пустара у осуђеном граду,
Ничега се не плаши. Не жали због самоће своје.
Не жали ништа. Не чекај ни милост, ни награду.

Нико нас не мора волети. Нико ништа нама
У свету који се хлади, наравно, дужан није.
Не брини, душо. Не скрећи с пута ни кад си сама.
Немирним огњем, пустињу стрепње која лед крије,

Сва пространства загревај собом, на страну запреке,
Бескрај слободе нек‘ је пред законом и роком,
Крилом се узвиси над спокојем последње реке,
И пламти љубављу у лету слепом и високом.

Јекатерина Пољанска
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, А ЈА СТОЈИМ…

А ја већ стојим над превалом.
Међу људима – душом увек сâм.
Молим, да не заклоним сујетом
Тих врхова Божанствених плам.

Чему речи? Зар оне тајанства
У себи носе и откривају?
Тишину небесних врхова
Планински потоци заглушују.


Минск, 21. март 2000.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Виктор Франкл, ЉУБАВ И САВЕСТ – НАЈЉУДСКИЈИ ФЕНОМЕНИ

/…/ Човек прелази у ноолошку димензију увек када мисли о себиили, ако је потребно, када одбацује себе; увек када од себе прави објекат – или када себи нешто замера; увек када показује да је свестан самога себе – или увек када показује своју савесност. У ствари, савесност претпоставља јединствену људску моћ да се уздигнемо изнад себе, да се просуде и оцене човекова дела у погледу морала и етичности.

Наравно да један јединствени људски феномен, као што је савест, може бити лишен своје људскости. Савест може да се замишља и само као резултат процеса условљавања. Али је таква интерпретација, у ствари, примерена и адекватна само за случај, на пример, пса који се помокри на тепих и шмугне испод кревета са подвијеним репом. Да ли је тај пас стварно показује грижу савести? Пре бих рекао да показује преплашено ишчекивање казне – што је вероватно резултат процеса условљавања.

Свођење савести на пуки резултат процеса условљавања само је још један случај редукционизма. Ја бих редукционизам дефинисао као псеудонаучни приступ који занемарује и игнорише људскост феномена тако што их претвара у епифеномене, или, тачније речено, своди их на подљудске феномене. У ствари, редукционизам би могао да се дефинише као субхуманизам.

Примера ради узећу два феномена, који су можда најљудскији, а то су љубав и савест. То двоје су најупечатљивија манифестација једне друге јединствен људске моћи, моћи самопревазилажења. Човек себе превазилази или ка другом људском бићу или ка смислу. Рекао бих да је љубав моћ која му омогућава да докучи друго људско биће и само његову јединственост. Савест је моћ која му омогућава да схвати смисао ситуације и саму њену јединственост, а у крајњој анализи се и сам смисао показује као нешто јединствено. Исто тако и свака особа. Коначно, свака особа је незамењива, ако ни за кога другог, оно бар за особу која је воли.

Интенционални референти (1) љубави и савести су интуитивне моћи управо захваљујући својој јединствености. Међутим поред заједничке одреднице јединствености између ових интенционалних референата постоји и разлика. Јединственост коју открива љубав односи се на јединствене могућности које може да има вољена особа. Док се јединственост коју открива савест односи на јединствену неопходност, на јединствену потребу коју човек треба да задовољи.

Е, сад, редукционизам је склон да тумачи љубав само као сублимацију секса, а савест само као суперего. Ја сматрам да љубав не може стварно да буде само резултат сублимације секса, јер љубав увек већ постоји као предуслов за сублимацију. Рекао бих да само у мери у којој се неко Ја с љубављу окреће према неком Ти – само у тој мери и его може да интегрише ид, да сексуалност интегрише у личност.

Запитајмо се шта би могло да доведе до редукционизма. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да размотримо ефекте научне специјализације. Живимо у добу специјалиста, а то има своју цену. Ја бих специјалисту дефинисао као човека који од дрвећа чињеница више не види шуму истине. Узимимо једна пример: у области шизофреније сусрећемо се са многим налазима који долазе из биохемије. Такође се суочавамо са обимном литературом о хипотетичким психодинамикама које стоје у позадини шизофреније. Такође и са другом литературом која се бави јединственим шизофреничним начином бића у свету. Но, и поред тога, ја сматрам да свако ко тврди да стварно зна шта је шизофренија обмањује и себе и вас.

Слике у којима појединачне науке дочаравају стварност постају толико неуједначене, толико међусобно различите, да спајање различитих слика постаје све теже. Разлика између слика не мора да значи губитак, јер може да буде и добитак за знање. У случају стереоскопског виђења, управо сама разлика између леве и десне слике омогућава задобијање једне целе димензије, то јест,. тродимензионалног простора уместо дводимензионалне равни. Наравно, постоји услов. Мрежњаче морају да омогуће фузију различитих слика!

Оно што важи за виђење, важи и за когницију. Изазов је у томе како да се постигне, одржава и обнавља сједињени појам човека у светлу расутих података, чињеница и налаза који долазе од разједињене науке о човеку.

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом,(стр. 25-28) Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

НАПОМЕНА: 1. „Интенционални референт“ се односи на сам предмет значења, за разлику од „интенционалне референце“, која се односи на само означавање предмета.

Виктор Франкл, ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА НАС ЧИНИ ЉУДИМА

/…/Током једног интервјуа, Хастон Смит са Харварда питао ме је да ли бих ја, као професор неурологије и психијатрије, признао да је човек роб услова и детерминизма. Одговорио сам да сам као неуролог и психијатар, наравно, потпуно свестан у којој мери човек није ни најмање слободан од услова, било биолошких, психолошких или социолошких. Али сам додао да сам, поред тога што сам професор из две области (неурологије и психијатрије), и преживели логораш из четири концентрациона логора, и да сам био сведок неочекиваних размера до којих човек јесте, и увек ће бити, способан за супротстављање и храброст, чак и у најгорим условима. Дистанцирање чак и од најгорих услова, то је јединствена људска моћ. Међутим, та јединствена човекова моћ да се одвоји од сваке ситуације са којом се суочи не манифестује се само кроз хероизам, као што је био случај у концентрационим логорима, него и кроз хумор. Хумор је, такође, јединствена људска моћ. Не морамо да се стидимо те чињенице. За хумор се чак каже да је божански атрибут. У три псалма Бог се помиње као онај који се смеје.

Хумор и хероизам упућују нас на јединствену људску моћ самодистанцирања. Захваљујући тој моћи човек је у стању да се одвоји не само од ситуације него и од самога себе. У стању је да бира свој став према себи. Чинећи то, он стварно заузима став према властитим соматским и психичким условима и детерминантама. Разумљиво је да то представља круцијално питање за психотерапију и психијатрију, образовање и религију. Јер, гледано у том светлу, особа је слободна да обликује свој карактер, и човек је одговоран за оно што је могао да створи од себе. Нису важне црте нашег карактера или нагони и инстинкти као такви, већ став који заузмемо према њима. А моћ да се заузме такав стан нас чини људским бићима.

Заузимање става према соматским и психичким феноменима подразумева уздизање изнад њиховог нивоа и отварање нове димензије, димензије ноетског феномена, или ноолошке димензије – насупрот биолошке и психолошке. То је она димензија у којој су лоцирани јединствено људски феномени. Могла би да се дефинише као духовна димензија…

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом, Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

Јекатерина Пољанска, ГОСПОДЕ, ПОГЛЕДАЈ НАШЕ ЛИЦЕ…

Господе, погледај наше лице –
Сијаш славом кроз стазе звездане,
Господе, ми смо – птице, само птице –
Живот је једва чујно дисање.

Плоти нам се под сунцем истањиле,
Осушиле сузе и осмеси,
Кости танке а нас лакокриле
Држи само ветрић и заноси.

Господе, шта ми још можемо?
Да певамо. Заборавимо окове,
Да љубав једну певамо сȁмо –
У песницу, ипак, не стежи дланове!

фебруар-март 2012.

Јекатарина Пољанска
препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА – СПЕВ О ЉУДСКОМ ПАДУ

Луча Микрокозма је спев о људском Паду (Греху, бачености човека и узроку те бачености у свет, у земаљско царство).

Историја почиње људским Падом. Не божанским стварањем, јер тиме почиње постојање (битије) створеног, а историја тек са људским Падом. Тек са тим Падом. Зато се у Библији људски Пад описује на самом почетку – не Стварања света, него – историје (земаљског царства). Пре Пада је Небеско царство (битије у Небеском царству) и после Спасења (која је Спасење од Пада!) је опет Небеско царство! У међувремену, између две пуноће битија је Историја (време, свет, изгнанство, пад) као човекова лишеност, отуђеност. Суштина историје је та ЛИШЕНОСТ! Наравно, оно прво се од другог разликује: прво је пре искуства, друго изнад и после искуства и упркос искуству. Као што се, поређења ради, дечја наивност (без искуства) разликује од наивности коју има или постиже уметник и поред искуства и упркос искуству.

Али шта је људски Пад? Чиме је он изазван? Шта је то човек учинио? Учинио не случајно или омашком, него учинила сама битна природа човека! Шта је то човек учинио самом својом битном природом коју наслеђујемо и стичемо самим рођењем? Шта је то човек учинио?

Најчешћа је она предрасуда да је Грех у сексу и секс у Греху. Површна мисао прихвата затим ту предрасуду, шири је даље и умножава, што тој истој површној мисли омогућује да лако и у складу са самом собом, тј. површно, „апсолвира“ читаво хришћанство. Па се онда поставља питање: зар је Христово васкрсење – а оно је спасење од Пада – било једини могући начин да се уклони тај Грех, Пад? Зар је смисао Васкрсења (спасења) у томе да се уклони грешност секса?

Очигледно је да појам Пада, као почетка историје човека и земаљског царства, треба осмотрити и растумачити с гледишта КРАЈА, са гледишта Христа. Јер тек Христос је објашњење тајне Пада. Да није Христа, људи не би никад ни сазнали да су пали. Представа о паду као сексуалном чину или као неком кршењу забране – уопште није представа о Паду. То је представа о нечем другом, површном, за шта не би била ни потребна појава Христа. Приказујући Грех као сексуални чин (и сексуални чин као Грех), теолози (вулгарни теолози) желе да учине сувишним Христа. Јер ако Пад није нешто од чега људе може да спаси само Христос – отеловљени Логос који је распет (Бог кога убијају људи), а онда васкрсли Логос – онда је појава Христа сувишна, непотребна чак и РЕЛИГИЈИ!

У Паду се, међутим, не ради о неком сексуалном прекршају Прародитеља, нити о простом кршењу забране, него о кршењу којим је човек хтео да убије Бога или да узме учешћа – причешћа са Сатаном – у побуни и убиству Бога! Тек Христос је – и то својом смрћу – открио у чему се састоји Пад људски! Но Христос је, откривши човеку тајну Пада, донео човеку и спасење од Пада: Васкрсењем!

Христос је открио да се Пад састојао у покушају богоубиства, тј. у жељи човека да убије Бога. Човек није био свестан своје жеље ни тога да је у његовој жељи за „спознајом Добра и Зла“ (у вери да су подједнако божанствени и божанства и Зло и Добро! у дуализму!) битно било управо то да је тежио убиству Бога! Да се то не би догодило, да човек заиста не би и потегао свесно на Бога, Бог човека изгони из Небеског царства.

Прогнан у земаљско царство, човек је, међутим, ЗАБОРАВИО и зашто је прогнан, зашто је БАЧЕН, шта је учинио и шта је хтео да учини кад је био у Царству небеском!

Заборавивши то – и сву своју духовну природу која је духовна чак и у злу! – човек уопште није могао да се снађе.

Долази Христос да га подсети: хтео си да убијеш Бога, па и сада кад тражиш Бога треба да Ти буде јасно шта си хтео и зашто си од Бога одвојен. То хоћеш и сада. Доказ?

Човек пружа доказ: и овај пут човек убија Бога, распиње Га! И Бог умире.

Али и васкрсава, јер Бог је по томе Бог што је изнад смрти, по томе што смрт није божанство, те Бог може да је савлада! А човек – у свом дуализму, тј. у вери да је и Зло божанство (да је и смрт божанство, као и Бог, Добро!) – и даље верује да оно што је убијено, па ма то био и сам Бог, не може васкрснути, не може бити јаче од смрти. У дуализму, наиме, човек ипак верује да је врховно и једино божанство – СМРТ!

То је цела порука хришћанства (о Греху, о дуализму).

Хришћанство, дакле, није пуки „библизам“. (Библицистички су и јеврејство и ислам и многе хришћанске јереси.) Напротив, Библија је схватљива само кад је протумачена (и превазиђена) хришћански, тј. кад је почетак (Пад после Стварања света) протумачен КРАЈЕМ, васкрслим Христом.

Хришћанство је на тај начин исто што и „христоцентризам“: све се објашњава Христом и само Њиме. Он је једино објашњење свега, па и Пада (Греха), и Старог Завета, и целе Библије.

Ако Бог, који је убијен (као Христос на крсту), не може да васкрсне, онда је смрт јача и од Бога. Ако је смрт јача и од Бога, онда Бог није Бог. Тако Христос открива да је у дуализму – вери која је зачета Падом (вером да су и Добро и Зло божанства) – заправо вера у само једно божанство: Смрт. То божанство је Зло. Сатана је причешћем човека у тој вери (са Дрвета спознаје, тј. вере Добра и Зла) хтео да човек верује у Смрт као саму основу БИТИЈА! И свега тога (и дуализма, и Пада) човек постаје свестан тек са Христом.

Ништа од свега тога не би било јасно кад крај (есхатон, који је у Христу, омега) не би био истоветан са почетком (архе). Права садржина Пада се открива тек Спасењем. Ко не разуме Спасење, не разуме ни Пад. Нема ни појма о Паду.

Пад је чак нешто тако страшно да човек не би имао ни снаге да се с њим суочи кад му (човеку) не би у истом тренутку кад се суочава с Падом било дато и СПАСЕЊЕ ОД ПАДА.

Да дамо једно поређење, слабо, али довољно да побуди човека на мисли дубље од овога: ако човек болује од страшне и неизлечиве болести, онда му је боље да о тој својој болести нема ни појма. Саопштавати човеку да болује од болести којој нема лека и којој ће подлећи сви његови потомци (и да их неће ни имати) – то може само Сатана. Он воли истину те врсте, која убија. Тако Сатана наводи човека на „Спознају“ (како каже Библија, а мисли при томе на веру) Добра и Зла. Али Исцелитељ долази да излечи и ми сазнајемо да смо боловали од неизлечиве болести тек пошто смо већ излечени, те сад само НАКНАДНО осећамо страх од оног што је могло бити а од чега смо спасени.

Можемо сад додати само још толико да је ово ХРИСТОЦЕНТРИЧНО тумачење Пада (из Спасења) и свести о Паду (тек из свести о Спасењу) ЛИТУРГИСТИЧКО православно тумачење или, како би то рекао Киркегорд, „грчко“. Киркегорд је изражавао презир према „грчком“ тумачењу Пада, а то тумачење му је ипак било непознато. Он каже, у Појам стрепње (лит. 2. – стр. 24), да „грчка црква није дошла још ни до појма о наследном (првом) греху и назива га прародитељским“.

Христос је, дакле, човеку – спасавајући га! – открио да је Пад у човековом настојању да УБИЈЕ БОГА! А да то настојање води човека – и не само човека (човечији род, genus), него и читаву планету – у пропаст, то искрсава у свест тек са модерним појавама загађивања и уништавања природе.

Убити Бога. „Убићу Бога у Теби!“, „Убићемо Бога у вама!“; револуција као чин „јуриша на Небо!“, као „метафизичка побуна“ о којој говори и савремена књижевност; „уништење трансценденције“, одрицање од ње (од Небеског царства) итд. – то је садржина Пада (Греха) и узрок томе што се човек у овом свету осећа као БАЧЕН у њега.

Жарко Видовић, ЊЕГОШИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Жарко Видовић, ОСВЕШЋИВАЊЕ

Најдубље могуће људско збивање је ОСВЕШЋИВАЊЕ: то је оно збивање у којем нам тек на крају бива јасно шта смо желели и чинили у почетку. Човек је и у почетку знао, али није био свестан да зна. Почетак је садржавао у себи оно што ће се тек на крају показати ЈАВНО, доказати показивањем. Зато се каже: „Омега показује шта је било алфа“; крај показује шта је било у почетку; кад се Логос отеловио (показао се у омега), рекао је: „Ја сам алфа и омега“.

То збивање је, дакле, потпуно у складу са збивањем ОСВЕШЋИВАЊА. Али то збивање показује још нешто: да је освешћивање битно људско збивање зато што је „предмет свести“ – а то је искуство или сазнање којег морамо постати свесни – дат ПРЕ ОСВЕШЋИВАЊА. Другим речима, спознаја настаје пре свести о њој. То значи да настанку знања, спознаји, није потребна наша свест. А то је и нормално, јер иначе дете не би могло ништа ни сазнати, никога упознати, научити говор, стећи искуства. Не би било спознаје кад би свест била услов спознаје! Па ипак, ми реч „свест“ и реч „спознаја“ (знање, искуство) користимо као да је свеједно која се од појава (означених тим речима) јавља пре.

Дакле, битно људско збивање је освешћивање. А човеку за стицање спознаје није потребна свест. Али му је потребна свест за то да „зна“ – да буде свестан! – ШТА ЈЕ САЗНАО, да буде свестан искустава које већ носи у себи и које је стекао пре свести О ТИМ ИСКУСТВИМА. Ако све то имамо на уму, онда је јасно да спознаја (и онда знање и искуство) има сасвим другачију природу од свести. Остаје, наравно, отворено питање како се стиче знање! Свести је потребна слобода – човекова моћ да одлучује о својим поступцима, па и о поступцима провере свог искуства или о поступцима покуса – а спознаји НИЈЕ ПОТРЕБНА слобода.

Уверен да (у својој „Логици“) описује кретање Апсолута све до момента кад Апсолут, коначно, „у човеку постаје свестан самог себе“ (или, како се у Енгелса каже: кад „у човеку природа постаје свесна сама себе“), Хегел заправо описује човеково ОСВЕШЋИВАЊЕ. Ако тражимо „реални модел“ са којег је Хегел могао, као са „објективног духа“, да отчита своју филозофију (јер он је, како сам каже, није „измислио“) – онако како је класични сликар сликао по реалном моделу – онда „реални модел“ Хегелове филозофије (тобожње спознаје Апсолута) можемо наћи једино у феномену човековог ОСВЕШЋИВАЊА. Не у природи или у историји. Хегел чак није морао бити ни свестан да је „реални модел“ његовој филозофији феномен човековог освешћивања. Као што заправо није ни био свестан, јер се у његовој филозофији не поставља питање како је то могуће да се у човеку знање јавља пре свести (о томе истом знању). Зато је Хегелова филозофија тачна слика људског освешћивања – уколико тачном можемо назвати слику (филозофију) у којој се питање настанка искуства (знања, пре свести), као предмета свести, ни не поставља!

Битно у Хегела је следеће: на крају свог „путовања“ Апсолут је тачно оно исто што је, по својој садржини, био и у почетку, пре „путовања“, а разлика је само у томе што сада, на крају, Апсолут бива и СВЕСТАН да је исто, да је већ на почетку имао све што и на крају, само што на почетку тога није био СВЕСТАН! Тако Бог „у човеку“ постаје свестан оног што је (Он, Бог) био, без свести о томе, и у почетку, пре настанка природе и историје (човека). У освешћивању се не мења садржина, него њено стање: она (садржина) сада није успавана, него будна, није у мраку, него је осветљена. Зато се при освешћивању збива само то да се Апсолут „вратио самом себи“, те је сада свестан да је све у њему, да ништа сем њега самог – па ни природа, ни човек (ни историја) – није истоветно с Њим (Апсолутом), те да је Он (Апсолут) истоветан једино са самим собом. То је самоистоветност Апсолута, али сада, на крају освешћивања, и СВЕСНА самоистоветност. Циљ стварања света је самоосвешћивање Бога! Човек и свет постоје да би помоћу њих и у њима Бог постао свестан самог себе, свестан да Он није ни природа ни човек! Понављамо: Хегел је дао слику човековог освешћивања, мада је ту слику „објективисао“ у некакву слику историје космоса, реалног збивања, у уверењу да је „рационално“ (тј. свест) исто што и „реално“ (тј. знање о свету).

Немогуће је, наравно, говорити о Хегелу као ХРИШЋАНСКОМ или из хришћанства насталом филозофу. Јер, по хришћанству, Бог није стварао свет да би посредством стварања постао свестан себе, нити је са Христом човечанству дат доказ да Бог јест Бог зато што је свестан – тек у човеку свестан! – да није човек! То су логички парадокси до којих је Хегел дошао логично, јер су ти парадокси били (несвесно) садржани већ у полазишту његове филозофије „господара и слуге“: своју суштину потврђује и себе доказује само онај ко влада, ко је господар, те је и Богу – кога Хегел схвата као МОЋ и ВОЉУ ЗА МОЋ – потребан слуга без којег Бог не би био свестан себе.

И хришћанство тумачи целу Библију као освешћивање. Али освешћивање није исто што и спознаја (којом настаје знање, искуство, предмет свести и освешћивања). Осим тога, Бог не постаје себе свестан тек у човеку и тек на крају, него „у почетку бјеше Логос“ (тј. свест, сабраност, Слово, словесност), „Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог (Јован 1, 1), па онда још наглашено:

Он бјеше У ПОЧЕТКУ у Бога!“ (Јован 1, 2)

И да није било те свести – у почетку! – ништа не би могло настати. Све кроз Њега (Логос, Слово, Свест, Сабраност) постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде“ (Јован 1, 3). Дакле, не само знање, него и свест о знању је била у почетку. Али само у Бога. Не у човека који је карактеристичан по томе што му се свест о знању јавља ПОСЛЕ стицања знања! (Иначе, дете, које нема свести, не би могло ништа да научи!)

Све ово говоримо да бисмо указали на значај оног питања постављеног у Додатку 1: „Али којим путем да кренемо?“ Да ли од Луче Микрокозма ликовима двојице игумана или од тих ликова натраг, ка почетку, ка ЛМ? Којим путем, од почетка крају или од краја почетку? О каквом је ту освешћивању реч и чега то треба да постанемо свесни кад тврдимо да су ликови двојице игумана оличење ЛМ?

Кад човек замишља да се у свом освешћивању креће од алфе ка омега, од почетка крају, од „Ништа“ ка „Свему“, онда уображава да је Бог. А заправо човек тек на крају постаје свестан оног што је било (и што је чинио и за шта се одлучио) на почетку.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Драган Крстић, ДОСТОЈЕВСКИ

/…/Од свих руских класика Достојевски се најнепосредније бавио тим питањима не само у дневнику писца и у политичким записима, већ и у самом књижевном опусу, у коме је само на други начин операционалисао средишњи проблем савременог човека – однос према Богу и Светом духу. Ако се занемари све оно што представља уметничко обележје монументалног дела Достоjевског, ако се то може занемарити, онда се у схватањима тих односа може peћи да те мале разлике у трансцендентним односима, које стварају огромне последице у овоземаљском понашању, чине окосницу драме главних јунака у целокупном делу Достојевског. На том месту могу се разликовати „јарки“ и „бледи“ ликови Достојевског, како их је сувишно разликовао један део књижевне критике, подразумевајући притом да су »јарки“ типови Шиљагов или Иван Карамазов, на пример, начелно неки „негативни“ јунак, док су „бледи“ они „добри“ као што је Аљоша Карамазов или старац Зосима. Стварна разлика јавља се на критеријуму припадности западноевропејској или славјанофилској оријентацији. Сви „драматични“ ликови Достојевског стварно су „западноевропејци“ са уобичајеним психолошким инвентаром. Достојевски их је видео, заједно са осталим руским класичарима, чак и са Тургењевом и његовим Руђином, у процесима раскола руске духовне климе, поларизације руске духовности и у настајању онога што се тако уопштено називало западноевропејском оријентацијом, из које се касније развила комунистичка идеологија, са страшном Комунистичком партијом (бољшевика). Тек касније, као комунисти (бољшевици), западноевропејци ћe cе појавити као једнообразни и „монолитни“, али су се у свом настајању јавили у неколико модалитета. Њихово понашање се разликовало, али сви они имали су заједничку тежњу да оном што је трансцендентно дато оспоре његову онострану природу и да те привидно трансформисане и рационалне садржаје подреде људској вољи и овоземаљској детерминацији. У основној схеми, то је исто оно што су настојале да учине све тоталитарне идеологије, али и идеологија модерног капитализма, који је одавно престао да буде „либералан“, и који је иза тог израза само вешто скривао своју тоталну, а донекле и своју тоталитарну и прерушену природу. Тој општој тежњи придружила се и психологиjа – прво психоанализа са типичним идеолошким обећањем да ће „рационализовати ирационално“, а затим и руска (совјетска) објективистичка психологија са тежњом да целокупно психичко подреди апсолутној рационализацији и детерминацији, чему се у свему придружила и психолошка школа америчког бихејвиоризма. То су биле школе зачете у време када се почео јављати »нови човек“ са „новом науком“ (о човеку), које су биле најраспрострањеније у психолошким круговима и давале основни печат целокупној психологији нашег столећа, слично идеологиjама у скорашњој и текућoj историји, полазећи од сличних концепата човека и његовог друштва.

По ободу руског западноевропејства друге половине прошлог столећа разместили су сe они који су тада називани „либералима“. Касније, у имплозивним процесима бољшевичке револуције, испоставиће се да ће баш ти либерали бити пресудни чинилац у доласку комуниста на власт. Они су припадали широком кругу људи, претежно у привреди, али и у државној администрацији, као и у академским интелектуалним круговима. То су били типични представници класичног капитализма, тада jош увек довољно либералног, и по тој вези они су такође припадали западноевропејцима, мада нису имали доминантне оне унутрашње, психолошке особине, које су представљале главне одлике тврдог језгра западноевропејаца у Русији. Били су у свeму осредњи, осредњи и као православци, у сваком случају нису се према православљу антагонистички односили, за разлику од западноевропејаца, који су се према православној догматици и концепту Бога, Светог духа и човека у њој односили са неприjатељством, и све скупа одбацивали, док су се према Римској цркви односили с поштовањем, налазећи у њој сличне концете човека које су тако грчевито заступали у својим идеологијама. Либерали нису настојали да освоје трансцендентне силе, да буду репрезенти тих сила, и да њихову страховиту моћ користе и сада (тада), али према својој памети и вољи. Због тога што нису у себи носили драму и трагику „новог човека“ (који је требало да буде имитација античког човека пребаченог у наше време, са лажним улогама), Достојевски се у својим књижевним делима њима није бавио (либерали се срећу у делима Толстоја и Чехова), али као да jе предосетио њихову каснију улогу у револуцији, био је њима опседнут у записима и писмима. Према „тврдим“ западноевро- пејцима Достојевски је осећao и страх и поштовање, али према либералима односио се, чини се, са једва скривеним презрењем. Прави, бескрупулозни презир према либералима показали су западноевропејци (комунисти), који су се по доласку на власт (уз битну помоћ либерала) с њима подједнако жестоко обрачунали као и са славјанофилимасве који су се разликовали од њих презирали су до ниподаштавања, јер су сматрали да само они са својим западноевропским умом поседују ону моћ одлучивања коју иначе поседују трансцендентне силе.

Сви ликови Достојевског који су се одвајали од православног и прелазили на концепте западноевропског хришћанства показивали су необичну окрутност, било у понашању, у мислима, као у случају Ивана Карамазова. Књижевни критичари су се само узгред задржавали на окрутности у делима Достоjевског и његовим личностима у романима, и то углавном када су те личности биле непосредно дате у свој окрутности (обично су спомињани Зли дуси), али ни тада није било речи о могућим импликацијама тог налаза. Тек после револуције о Достојевском је писано и као о пророку зла, и то опет на тему Злих духова.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 76-79), Балканија, Нови Сад, 2016.

Драган Крстић, УЗРОЦИ МРЖЊЕ ПАРТИЗАНА-СРБА ПРЕМА СРБИМА

С обзиром на идеолошку природу режима, могло се очекивати да ништа што ће бити створено у оквиру те идеологије у уметности нeћe yспети, али је невероватно са каквом доследношћу се таква ишчекивања остварују. Током рата, док идеологија није захватила целокупну свест партизанског покрета, створена су ипак нека значајна дела, као што су, на пример, Јама или Стојанка мајка Кнежопољка. Чим се партизански покрет боље организовао, а нарочито када је установио своју државу, ништа више није могло да се роди као стваралачки чин. Понешто се ту и тамо помаљало, пробијајући се једва, више у деловима но као целина, а и тада је било спорно да ли то вреди више због тога што није бедно као све остало, или стварно носи у себи неки стваралачки садржај. Има у томе неке неправде, јер једна стра- шна епопеја наших људи, којима је дато име партизани, остала jе неопевана, а они су из једног ужасног суноврата кроз патњу истрајали.

Реч је, наравно, српским партизанима jep у Хрватској су они једино и постојали, са крајње ретким изузецима понеког Хрвата-комунисте. Сада се ти партизани-Срби хрватизују и провинцијализују као маргинални поданици бивших држава. Просто наказно делује аустријски gemutlich стил и тон понашања који се приписује тим ојађеним људима, унесрећеним онолико колико човек човека може опустошити. Само су трагедија и горчина Срба биле праве, а све остало са њима било је и остало лажно. Чак и борбeне песме које су српски партизани певали биле су иностране или старе српске песме са лажним текстовима, у којима су хвалили хрватске вође. Интернационала или Бандијера роса требало је да их утеши у њиховом приватном болу, а стара песма Од Овчара дo Каблара, са уметнутим текстом о Јосипу Брозу, требало је да им прокријумчари осећање националне припадности и борбе за национално ослобођење. Интернационално вођство са Хрватима и Словенцима у хијерархијском врху, и многобројни „Шпанци“ као оперативци са великим искуством из Шпанског грађанског рата, усмеравали су партизане-Србе да своје главне неприjатеље виде у другим Србима, који су се борили за голи опстанак, и то против истог стварног непријатеља, а не у хрватским националистима који су им убијали ближње и рушили домове. И оно мало интелектуалаца и виђенијих Срба који су изникли из њихових средина претходно су побили хрватски националисти, Немци и Италијани, а докрајчили их сами партизани по налозима свог вођства. Тако је тамошњи српски народ остао без икога ко би му могао помоћи да се у узаврелим и лудим приликама снађе. Крајем и после рата, када су се уз помоћ Англоамериканаца и Совјета дочепали власти у Југославији и Србији, ти похрваћени српски партизани, ограничени људи, острвљени на сваког, постали су орyђe за истребљивање Срба, њихових класних припадника, сељака као и варошана, на које су имали двоструку пизму.

Било је нечег халуцинантног у нашем тегобном искуству с тим људима када су крајем 1944. хрупили у Београд са партизанским јединицама. Годину-две пре тога виђали смо Србе из Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније и других српских крајева као. избеглице у Београду. Скаменили смо се слушајући њихове приче. Све је било сићушно према величини њихове патње. Од иначе оскудних ствари које смо замењивали за храну код сељака, одвајали смо за њих шта и колико је ко могао. Моја породица је дала неке кревете, душеке, постељину, као и делове одеће које смо могли дати y оскудним временима. То су многи чинили, а цела Србија је одваjала од уста и оно мало хране која јој је преостала да би отворила јавне кухиње за неколико стотина хиљада избеглица. Када су људи из истих крајева као партизани-Срби такође дошли у Београд, дочекали смо их као оне који су устали из гроба. А они су нам одговорили мржњом. Није нас толико изненадило то што су као и претходни окупатори хапсили, мучи- ли и убијали, и на крају и пљачкали, јер су то радили и други и готово да смо се на то и навикли. Запрепастила нас је та мржња – толико нас Немци нису мрзили, претпостављам ни Англоамериканци када су нас масовно убијали из ваздуха, рушећи наша материјална богатства. Била је то лична мржња, показивана скоро у сваком појединачном сусрету, према конкретној личности, коју ти људи никада пре тога нису ни срели, нити ма шта о њој знали, али понашали су се према њој као личности која је поклала њихову чељад по њиховим двориштима у њиховом завичају. Апсурдно је то било, и ма како да нас је збуњивало, наслућивали смо да ти људи на нас преносе један страховити агресивни набој, пошто су претходно инструисани од својих комесара да тако и треба поступити. Комунисти су лукаво поступили примењујући класичну технику премештања агресије са објекта који је извор првог агресивног набоја на неки други објект. Уместо да се тај очајнички агресивни набој сручи тамо где је и настао, у Хрватској, над Хрватима који су клали недужну нејач по двориштима српских сељака, који су радили са људима других вероисповести све оно што једна зликовачка машта може замислити, да не набрајам шта све може, тај набој комунисти су усмерили на биће српског народа, и ту га заиста испразнили, постижући оба циља – да што више заштите Хрвате и да што више допринесу даљем уништавању Срба, њихових главних непријатеља.

To jе било доста лако изводљиво са наступањем Црвене Армиje у источне делове Југославије, и са идеологијом која је омогућавала да сваки непожељан грађанин ако је сељак буде проглашен „кулаком“, а ако је варошанин „буржујем“. У ту клопку српски партизани су увучени идеолошким коришћењем њихове динамике огорчености, због великог јада који су им људи уопште могли нанети, и из те клопке за њих није било излаза. Ако су српски партизани понекад успели да се освете онима који су починили злочине према њима, то је имало и своје етичко оправдање и свој психолошки смисао, који је служио као одбрана од психолошке трауме. Али ти исти партизани починили су велики број „освета“, злочина према сопственом народу, што није имало никаквог етичког оправдања нити икаквог психоло- шког смисла, па је морало представљати тешку психолошкутрауму, која се jавила одложено, тек пошто је идеолошка занесеност прошла. Тада су постали непоуздани том истом систему коме су тако верно служили, што је било довољно да уз прикладне спољнополитичке услове буду безобзирно одбачени слањем у пензију у најбољим радним годинама. Сабијени у велике бетонске зградурине, претежно на Новом Београду, са упоредиво доста пара, али као у неком гету, нису били спосбони да раде ништа друго осим да буду „борци“, сада ником потребни, од свих одбачени, а cа својим тешким бременом ужасавајућег искуства у себи.

Знам да према њима имам променљив однос. Имам на уму да говорим о претежности типа случаја и о већини, јер ни њихова група није хомогена, између осталог и по томе што многи међу њима нису пристали на улогу џелата сопственог народа. Ипак, не могу им опростити поjединачна и масовна стрељања у Србији, нарочито у Београду и већим насељима, као и масовно терање у погибију српских младића на Сремском фронту. Ту »директиву“ хрватско-словеначког врха „спровели“ су, нажалост, они и са тим се чињеницама морамо суочити, ма како неподношљиве оне биле за све нас.

Питања одговорности за своје понашање често су формалне природе јер не узимају у обзир важне околности у којима то понашање мора да се одигра. Мислим пре свега на психолошке услове тог понашања. Срби из западних крајева Југославије су до те мере били огорчени злочинима који су према њима почињени, да се лако може разумети њихова општа заслепљеност, у оквиру које је била тешко остварљива диференцијална реакција. Призор своје или туђе деце разбацане у дворишту, како су их ухватили док су вриштeћи бежала, са пререзаним танушним вратовима, забачених глава, или своје или тyђе жене у некој соби, мртве, још увек раскречених ногу међу разбацаним стварима којима се бранила док су је групно силовали Хрвати или њима придружени муслимани, распореног трбуха, јер су јој после силовања завукли нож у вагину и њиме повлачили навише. Такви и слични призори, а било их је на десетине хиљада, не побуђују само гађење, жеђ за осветом, или императив казне, већ мењају личност, врше менталну реорганизацију, у гешталт терминима врше комплетну реорганизацију и реструктурирање психолошких структура. После таквих призора ниједан не може остати оно што је био, ако је био човек и ако је остао човек. На ту психолошку основу наишла је комунистичка идеологија, са мало комунизма у себи, али са много наглашавања панславизма, улоге велике и вечне спаситељице Русије, која се бори против исто тако злог непријатеља, и која га побеђује, долазећи као спас од ове страшне море. Спаситељица је апстрактно и из даљине нудила и идеологију којом се обећавало преношење Божје државе на земљу, са апсолутном праведношћу, као мелем на рану баш тим људима, који су баш тада трпели апсолутну неправду. Комунистичка партија је одмах по нападу Немачке на Совјетски Савез међу те збуњене, унезверене и ужаснуте људе, који су остали без својих интелектуалаца и домаћина-предводника (њих је нова, Независна држава Хрватска имала прве на списку и одмах их побила), упутила своје искусне партијске раднике, нарочито оне који су имали искуства у грађанском рату у Шпанији. Овде су „шпански борци“ били на своме, као рибе у води, осeћajyћи се много боље него тамо у Шпанији, јер су иза себе имали мит о Спаситељици Русији (у чије је име све било могуће остварити), уз допунско дејство још једног мита, оног о ,Савезницима“ који „воле“ Србе и који ће им опет помоћи. Савезници су то, уосталом, преко радија и обећавали, лажно, као што је била и лаж да yопште и постоји некадашња Русија, као и све друге лажи које су говорили партијски „комесари“. Искусни специјалисти за грађански рат знали су како се људи везују за свој покрет, и то бесповратно, вешто им намештајyћи „задатке“ да осуде или убију свог комшију, Србина, блиског пријатеља, рођака, ако је тај припадао оној другој, четничкој страни. Само мали број људи успео jе да се извуче и не буде захваћен револуционарном технологиjом. Негде при крају рата, пред освајање Београда, већина западних Срба која се нашла у редовима партизана имала је иза себе учешће у убиству или и само непосредно убиство неког од Срба које је партијска политика такође прогласила непријатељем. Када су дошли у Србију и Београд, била је то уходана партијска машина за ликвидацију не само отворено супротстављених људи у грађанском рату, непосредних противника комунизма, већ и оних које је партија обележила као „потенцијалне непријатеље“, а то су били мирни грађани за које се могло претпоставити да ће показивати незадовољство комунистичким режимом. Учешће у тим убиствима и другим облицима терора над Србима запечатило је судбину западних Срба – они су тиме изгубили и последњи остатак аутономије личности.

Не желим никог да браним, нити то могу пред његовом сопственом одговорношћу. Немам ни права да то чиним, и нико нема права да своју евентуалну племенитост заснива на опроштају зла учињеног другом – то могу чинити само они који су жртве тог зла. Знам породице које су истребљене баш од стране тих западних Срба. Као опомена да се не правим великодушан на туђ рачун памтим суви, пригушени јецај жене коjа је остала сама, и оне крупне сузе човека погнуте главе, да би их некако сакрио, ћутао је, није пустио гласа од себе, а сузе нису текле низ образе, већ су падале право на под, био је повијен унапред, као да му је неко пресекао утробу. Тај тихи, пригушени плач све нас је заглушио, а скривене сузе многих прострелиле су нас као ужарено олово. Жртве ни у очајању нису биле слободне, па се њихова туга није могла претворити у јавни крик Србије, нити су грехови крвника могли бити опроштени. За ту неисказану патњу и за те неокајане грехове морали су платити они који су одржавали режим терора од кога су страдале не само жртве већ и они који су оплакивали те жртве. Ти исти, који су били носиоци терора над својим народом, и који су на последице тог терора одговорили накнадним терором, када су били одбачени од те терористичке машинерије, или када су се и сами нашли међу њеним зупчаницима, завапили су исто онако тихо као и њихове некадашње жртве, јер је и њима јавни крик био забрањен, али њихова патња нашла се у другачијем психолошком и етичком контексту него што је био случај са патњом њихових жртава.

Дубину кризе кроз коју пролазимо добро описује неразјашњеност свега што је у нама. Ко може сада – пошто су жртве отишле својим путем, и пошто су они који их оплакују такође ишчезли, или су замукли у својој патњи и неће се више отворити, јер све око себе виде као део наказног система, чак и оне који су такођe жртве тог система, само у мањем степену – ко може сада опростити и заборавити злочине? Оваква питања могу изгледати реторичка, помало патетична, па чак и демагошка, али она су стварна, психолошки раде и не могу се заобићи. Она су можда нејасна, па се на њих не може јасно одговорити, јер се одговори на њих могу наћи тек у процесима који следе, у времену које се jош није одиграло. А када се отворе ти процеси, биће у њима много срамоте. Многи који су стајали иза тих злочина осећаhe бескрајни стид који ће угрожавати саму основу њихове егзистенције, а они који су непосредно учествовали у злочинствима биће прогутани страхом, не само од могуће казне, већ и од сазнања шта су учинили. Осим саме замршености питања пред којим већ сада стојимо, тај стид и страх пред којима ћемо тек стајати биће једна од најглавнијих сметњи у изналажењу одговора на судбински постављена питања, без којих не може бити психолошког, па с тим и друштвеног ослобођења.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 433-499), Балканија, Нови Сад, 2016.

Драгослав Михаиловић,ОБЈАВЉИВАТИ ИСТИНУ, ПУНУ ИСТИНУ О НАЈСТРАШНИЈИМ ТРЕНУЦИМА ЉУДСКЕ ИСТОРИЈЕ

Мисао је, наравно, моћна, али само размишљање o Голом отоку као сукусу зла у људској природи недовољно је јако да изрази његову грозу – и то је оно што сам почетку рукописа приговарао. О њему, сматрао сам, треба – приповедати. Тек ове, 1988. године, рецимо, чуо сам за сумрачног херцеговачког голооточког активисту и злодеја, који се после логора у свом босанском селу бавио клањем свиња. Забивши животињи нож у гркљан, кажу, он би јој одмах засео на груди, хитро је дугим резом распорио и, док би се она трзала и ритала, док би кркљала, скичала и врискала, до лаката крвавим рукама развалио би joj утробу, потражио у њoj jетру и плућa, отфикарио с њих парче и, још онако дрхтаво, стрпао у уста. Врисак недоклане свиње понекад је изражајнији од било какве људске мисаоности.

Мирослав Поповић има ону чаробњачку мoћ даровитих да види што други не виде, и да, причајући једно, казује друго. Као какав уман професор, у есејистичкој глави „Гоњење“ он вам прича, ако нисте знали, да се за логорско прање мозга не употребљавају никакве јако сложене машине, него просте справе познате jош преисторијском човеку, које су се на Голом отоку звале трагач и ћускија. И, што је још простије, у томе мучитељи уопште не морају да учествују, па чак ничему ни да присуствују, све ћe мучени између себе обавити сами. Али ова Књига ипак – јасно ћете видети – није намењена мучитељима.

Ако сте деценијама веровали да су се у логору на Голом отоку налазили крокодили, убице, шпијуни, организатори и команданти сибирских лагера, агенти, атентатори и терористи, и да су ваши голооточански познаници изузетак, он ће вам, само причајући своје, објаснити да су тамо били једино – неки као ви. У својој деликатности, нећe вас мучити размишљањем о томе да ли су били гори или бољи од вас, казаће тек толико да су вам били слични. Исто вам тако неће тврдити ни да за гулаг нису знали, а камоли да су га оснивали, иако су им мучитељи често Говорили: „Да си сад у Русији, био би у Сибиру!“ Али то је голооточанима увек звучало као шала. Jедан духовити Словенац, у тренутку мекшег логорског режима, а, богами, и добро заштићен од „своје“ Удбе – и тамо су Словенци имали аутономност – био успео да на зид бараке накратко прилепи овакав плакат: „Мењам годину дана Голог отока – за пет година обичне робије!“

Сигурно сте више пута видели фотографије кинеског кажњавања смрћу од сто рана или оне черечења српског индустријалца Теслића у Сиску 1941. године. Само он је на њима видео још нешто. Као и Теслић под усташким ножевима, линчовани Источносрбијанац Властимир Петровић, који је једино јако желео да опет види своју руску жену и своје две полуруске девојчице, пред одвајање душе од тела у строју смрти маја 1951. на острву Светом Гргуру био је, рeћи ће Поповић, сав накострешен. Не само душа него и тело на предосећање блиске насилне, мученичке смрти реагује ужасавањем...

У овој драгоценој књизи оваквих луцидно уочених појединости има много.

Малобројни који су се ишчупали испод маља и каме Јaсеновца, из душегубних купатила Треблинке и Освјенћима, из леда и глади Колиме или из строjа и можданог прања Голог отока, нажалост, знају да се све то може, и вероватно хоће, joш много пута у историји света поновити. Оптимистичка могућност укидања оваквих „установа“ њима мора изгледати смешно, и изгледа им смешно. Такви су на својој ожиљној кожи осетили да су људска надања у разум у психотичним часовима човечанства ништавне снаге и не желе нико да их заварава нити сами иког да облагују.

Али они још peђи међу њима који су своје логоре не само преживели него их и у себи победили – а нико од осeћaња кривице не пати више од преживелог логораша, оно је код њега можда јаче неголи и код његовог злотвора – знају да у људима њихову крволочну, демонијачну страну треба обесхрабривати, објављујући истину, и пуну истину, о тим најстрашнијим тренуцима људске историје. Ако већ нека гнусоба у људској заједници, због наказне природе човекове, мора да се понавља – знају Солжењицин, Шаламов, Поповић – нека се, бар, не понавља као потпуно иста и нека се не понавља толико често. Нека њихови суманути наредбодавци и садистички извођачи имају макар ту невољу да их сваки пут морају изнова измишљати и на други начин скривати. И нека, попут ових голооточких, лоше спавају од страха да ће се једног дана, с пуним именима и презименима, све до танчина сазнати, а њихови се синови и унуци питати кога су имали за претке. Голоотачког зликовца као оца или деду нико неће волети да има.

Драгослав Михаиловић, Црвено и плаво (одломак из есеја МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, стр. 95 и 97-99), НИН, Београд, 2001.