Петар Петровић Његош, АХ, ДИВНА ПОЕЗИЈА, ИСКРА ТАИНСТВЕНА!

Л.А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени гопосдине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сâд божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом господине Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. Његош

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 210-211), Просвета, Београд. 1967.

Advertisements

Бранко Миљковић, ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

Уметнички садржај, у коме је циљ песничког казивања, изван је облика тога казивања и огледа се у њему као небо у води; огледа се, али није у њему. Када говоримо о садржају у песми, то је као када говоримо о звездама у води. А вода је — празна. Тако облик постаје суштина, принцип и посебни начин гледања на свет. Он отуђује садржај, али га се не одриче. За песму можемо рећи да је њена истина изван ње као облика. То је потребно да би песма трајала, да би се премештала сама у себи, час ближа, час даља својој властитој истинитости да би, на крају, поседовала вероватноћу којом ће надживети властиту првобитну истину. У томе смислу Т.С. Елиот има право када за Шекспира каже: „Ја бих рекао да ниједна Шекспирова драма нема смисао, иако би погрешно било тврђење да је Шекспирова драма бесмислена. „

Поезија је вероватна и истинита ако собом омогућава истину која је изван ње. Тиме што стављамо истину изван поезије постижемо ослобођење поезије од мучних могућности гномике и убитачних рационалистичких стега, омогућавамо јој другачије организовање језика и средстава и гарантујемо јој специфичан облик и могућност бескрајног и неисцрпног транспоновања.

Поезији је истина неоходна уколико јој омогућава језик, спасавајући га од конфузије. Међутим, тај језик, који логика и истина пружају поезији, још увек није способан да буде језик поезије која мора изрећи неизрециво. Потребо је постићи један језик који истине не могу исцрпсти. Тај „језик је могућ — вели Морис Бланшо — само у перспективи једног стања нејезика“. То стање нејезика се очитује у томе што реч тежи да се изгуби, да се удаљи у своју властиту  недовољност. Међутим, језик, у својим границама, схватајући своју недовољност коју користи као изражајну способност, постаје могућ. Језик који не уме да користи празнину у речима и између речи брзо се исцрпе. Речи почињу да следе саме себе и јавља се највећа опасност поезије, вербализам. Дакле, већ по природи свога језика, поезија не може у себи носити истину; она је може подностити само изван себе, одражавајући је. Велика је она поезија која највише истина може поднети, а да се притом битно не измени. Зато су велика дела неисцрпљива и трајна, па их свака генерација открива за себе на свој начин. 

Одсуство истине у песми, које одређује обим истине и мисаони радиус песме, не само да не чини песму нејасном и произвољном, него, напротив, будући да то активно, стваралачко одуство истине јесте гаранција њеног присуства на другом месту, захтева толику прецизност, да оно што се искаже постаје као нешто извањско и у односу на себе и у односу на оно што казује. Још једном се испољава да истина заиста омогућава језик и песму, али не својим садржајем, него својом недовољношћу и одсуством који од језика захтевају строгост, усмерену прилагодљивост и непропадљивост. 

Када говоримо о истини изван песме, ми то узимамо сасвим условно. Значи, не у онтолошком смислу истине пре или после ствари, већ у смислу неисцрпних могућности песме да себе јасно и непосредно сазнаје истинама које нису њоме буквално обухваћене. Са тога становишта, за разлику од науке, поезија не дели своја уверења на лажна и истинита по себи. Јер лаж није лаж по ономе што казује, већ по ономе што није рекла. У поезији се јавља овај парадокс: поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину. Она је истинита уколико је „лажна“. 

Иако је истина изван песме, песма је обухваћена истином на тај начин што је њоме осветљена. Истинитост идеје, којом је песма осветљена као нечим спољнимм, јесте двострука сумња истине: у односу на идеју и у односу на песму. Песма стално сумња у себе и тако траје. А истина која не сумња у себе није истинољубива и далеко је од сваке поезије. 

1959.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Поезија и истина“, стр. 22-24 ) Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

јеромонах Роман, ЖИВИ ДУШОМ…

Живи душом, живи смело
И босоног чекај зоре.
Буди мало чисто врело —
Кад не можеш бити море!

Живи маштом да засијаш.
Хвали Творцу све што твори.
Ниси звезда да заблисташ —
Буди свећа — али гори!

25. октобар 2005.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, МАТЕРЊИ ЈЕЗИК

Језик је матерњи — Отаџбине основа.
Зато не мути извор Божански,
Добро чувај себе: душа рађа слова —
Наш велики Свети-језик-руски !

2001.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Бранко Миљковић, ПЕСМУ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Треба ићи напред, не освртати се, заборавити. Јер песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би , већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала. Био је бол и очајање, а родила се песма која је утеха и прелепа безболност. Да би песма живела, морамо је стално поново откривати у њој самој, и зато је претходно морамо заборавити! Кад песници не би заборављали своје песме, не би их ни писали. Све заборавити! Ја знам само да ли је моја песма добра или није, али не могу да се сетим шта сам то њоме хтео рећи, јер она превазилази све моје напоре и значи много тога. Ја немам право да је поткрадам, и зато се можда намерно никад нећу сетити какав сам јој смисао првобитно наменио. Заборавити не значи напустити; то значи: „partir sans abandonner“.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Песму треба заборавити“,одломак стр. 101)Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

јеромонах Роман, ЗА ЛИПАМА И ЗА БРЕЗАМА…

За липама и за брезама
Стражом старих дубова скрит,
Заснежен је белим ружама
На Тројицу радостан скит!¹

Славујеве песме блаженство —
И цвеће душу отвара…
Унаоколо свуд јединство —
Земља се у Храм претвара!

15. јун 2008.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Скит(Σκήτη) Усамљено обитавалиште отшелника, мала заједница монаха, односно мали манастир или само неколико монашких келија, најчешће на пустом месту, где се живи строгим подвижничким животом. Монаси који живе у скиту дају допунске завете (нпр. строжег поста, чешће молитве, затворништва итд). Назив потиче од пустиње Скит у Египту, места првобитног ширења монаштва. Скит, бесплодна и дивља пустиња која се налазила недалеко од Александрије, на југоистоку Либијске пустиње, западно од делте Нила, а јужно од Нитријске пустиње, била је место подвига светог Макарија Великог и његових ученика – преподобних монаха који су поседовали благодатне дарове и нарочито дар духовног расуђивања. Они су веома духовно узнапредовали и, по сведочењу светог Јована Лествичника, надмашили све остале египатске манастире. Ово потврђују и други писани споменици који су нам сачувани. Преподобни Арсеније Велики је Скит назвао престоницом монаштва, поредећи место Скита у монаштву са местом Рима у свету. У пространој пустињи Скит постојали су различити видови монашког живота. Тамо је било и општежића, и живота удвоје или утроје, што је називано царским путем, и отшелништва, то јест живота у усамљености. (Младен Станковић, МАЛИ РЕЧНИК  ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ)

јеромонах Роман, СМИРИ СЕ…

Смири се. И Бог ће ти опростити.
Угледаћеш природу пуну светлине
И Звезде ће се са небом стопити
У недокучивом тајанству тишине.

Тишина свуда. И гора што зове…
Хармонија пуни творевину сјајем.
Уз светлост звезда, нежне гране ове —
Ја Богојављење у свему познајем.

Како је близак Бог! Несхватљив умом.
Речима далек је и недохватан,
И срце више не престаје с песмом —
Да Благ је Господ! Милостив! Прекрасан!

19. јануар 1997.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ХРИЗАНТЕМЕ

На прозору срȅбрни се иње, 
За ноћ су хризантеме процвале. 
У врх стакла небо јарко сиње 
И стреху беле пахуље сакриле. 

Залази сунце, од зиме бодро, 
Одблеском окно позлаћује. 
Јутро је тихо, младо и ведро. 
Посвуда белина царује . 

И овог јутра од блиставих нити, 
У висинама гледаћу боје, 
И до поднева ће се срȅбрнити 
На прозору хризантеме моје.
1903.

Иван Буњин 
Препевао: Алескандар Мирковић

Александар Мирковић, МОЛИТВА ПРОТИВ БРОЈЕВА И СЛОВА

 

   „Све су наше ране да их Љубав вида.“
Марија Јефтимијевић Михајловић, Поглед у време

3 хиљаде, 5 хиљада, 68 хиљада,
83 хиљаде, 100 хиљада, 700 хиљада,
милион…

Господе, како су ужасне бројке!
Не чује се трава док пије крв дојке,
Ни шум кме кад утробом плови
И Нерођено у стомаку лови.
Господе, како су бројке ужасне!
Од њих се не виде пољане јасне
И не чује Луна што безгласно јеца
А челик и пупак и грло прeсеца.
Како су ужасне бројке, Господе!
Како нас далеко од истине воде,
Док земља у недра Рођено скрива
Рођено Заклано први сан снива.

Господе, бројеве и слова одузми
И власт над Душом нашом преузми:
Љубав и Сећање нек у њој засија —
Да се роди Нерођена Србија!

2019.

Александар Мирковић

Иван Буњин, КАО ДИМ…

Као дим што нàчас поља сакрије,
Прошао је пљусак својим завесама —
И поново плавет са небеса лије
Над освеженим шумама.

Топли, влажан сјај. Медно миришу ражи,
Жита на сунце баршун преливају,
И на гранама брезе што у дну лежи
Безбрижно жује чаврљају.

Весели звон шуме, ветар у брезама —
И брезе у његовом  меком наручју,
Роне кише својим алмазним сузама
И кроз њих се осмехују.
1889.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић