Петар Пајић, НА ЧИСТУ ВОДУ МИСЛИМ КАД СЕ МОЛИМ

1.
Обична водо, док те гледамо
Учиш нас сасвим једноставна.
Тебе да упамтимо. Да као ти знамо.
Од свих земаљских чуда ти си највише славна.
Учиш нас како да будемо лепи.
Како да се одморимо. Како да волимо.
Срце у греху пред тобом стрепи.
Само се теби чистој молимо.

2.
Боже, заљубљени смо у воду.
И у истину. Вода је празник.
Она нас зауставља у ходу:
Пере нам руке, умива наш лик.
То је тренутак благослова.
Опет за ход добија снагу
Наше тело од олова.
Можемо да пољубимо драгу.

3.
Мирнија све што је дубља. Сама
на свету који није њен, а од ње је.
Без душе тако присна душама.
И тамо где се не види све је.
Пролази не мењајући се. Тамо
где је нема рађање је њено.
Семе H²O с кореном у ваздуху. Само
је време тако безвремено.

4.
Вода је збир свих предела.
Она је пут који путује.
Текла је кроз свет провидног тела,
све што је видела, ево, ту је
у овој чаши на нашем столу.
Водено тело њено се блиста.
Згрчена пре њом у свом болу
душа осећа да је иста.

5.
Заробљен морски талас
кроз стабло у парку хуји.
Његов моћни и дивљи глас
чују танки славују.
И нас, сред летње месечине
опија та песма чиста.
Снага морске пучине
струји кроз петељку листа.

 

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2004.

Иво Андрић, И МИСЛИМ…

    И мислим: како је добро што смо створени овакви,
    Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и 
 неугледни
    Без ичег привлачног за остале људе;
    И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако 
                                                   често                                                                                                        често
    Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
    И свако добро ове земље и неслућених других 
                                         светова                                                                        
    А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо 
                                         смисао                                                      
    И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо
                                           увек                                                         
    Покорност и сажаљење.

1934.
Иво Андрић, Ex Ponto, Немири, лирика, Sezam book, Београд, 2016

Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ

У мраку видим како ти очи сијају,
а кад нам се лица дотакну
и твој дах укрсти са мојим,
ја осетим све године наше љубави
сажете у један једини трен,
и знам само да постојимо ти и ја,
али претопљени на силној ватри
наше дуге, тајне и тајанствене љубави,
и помешани нераздвојно, заувек.

Иво Андрић, Свеске /Пепита свеска, стр. 83/, Просвета, Београд, 1981

Да је љубав велика и стална мотивација и тема уметничког стварања – опште је познато. Али да љубав и у наше време може потпуно да испуни смисао великог ствараоца и наметне му се као активна замена за све друге вредности – то посведочује и о томе документовано говори ова књига.

У природи је ствари да многи ствараоци држе даље од очију јавности своје приватне проблеме, свој лични живот, па чак и своју праву природу. И у том погледу Иво Андрић је био занимљива, али и противречна личност. Иако је својом спољашњошћу и строгошћу израза одбијао (насртљивце), он је био човек жељан комуникације и лако се предавао страстима поверења и ћаскања. Само, то је имало своју границу, постојала је једна недодирљива исповедна табу-тема: љубав према Милици Бабић-Јовановић. Како показује аутор ове књиге, Гордана Брајовић, Иви Андрићу је требало читавих тридесет година ћутања и чекања да би пријатељима отворено рекао оно што је у себи носио као највећу своју тајну и најдубљу емоцију:
Ја сам Милицу много волео… Она ми је била све.“ Та љубав се зачела на први поглед, при првом сусрету у Берлину 1939. године. И страст је одмах планула, али све се одигравало на дискретан и префињен начин, са свим елементима једне скривене и никад у детаљима обзнањене емоционалне и психолошке драматике „љубавног троугла“, јер је Милица већ била супруга Ненада Јовановића, с којим се волела још из ђачких и студентских дана све до његове преране смрти. О каквим се истанчаним односима и природама ту радило, како су се ту страсне и бурне емоције постепено преображавале у „сазнање срца“ и колико је ту требало улагати напора за самосавлађивањем, најбоље сведочи чињеница да је та љубав утроје постала основа трајног пријатељства између Андрића и брачног пара Јовановић, као и да је све време то био „љубавни однос без сенке и скандала.“
…..
Описујући себе као младића у трећем лицу, у Знаковима поред пута, како тачно и лепо запажа наша ауторка, Андрић се очигледно, из разноразних, не увек сасвим одгонетнутих или одгонетљивих разлога, дуго времена осећао фрустрираним за љубав: „Сматарајући се од ране младости неспособним да иког истински воли и бежећи од љубави као од сувеше тешке обавезе, он је и нехотице све чинио како и њега нико не би трајно и потпуно заволео, и то му је полазило за руком све боље и боље.“

Да се у ствари радило само о заблудама и узалудним покушајима да се промени сопствена природа, али и о психолошки и емоционално неразрешеним ситуацијама које сежу у далеко и веома рањиво детињство кога оптерећује мутно порекло (по очевој линији) и чемерна сиротиња (по мајчиној), посведочује управо ова књига, и то од корица до корица! Ма колико се трудио да остане по страни емоција и ма колико уображавао да му је то све више полазило за руком, читалац ће се на страницама ове књиге уверити да је Андрић постигао у животу управо нешто супротно од онога што је себи можда и као свестан циљ, поставио у младости: окружио се пријатељима који су му до краја живота били одани и којима је узвраћао емоције, али и остварио нежна пријатељства са женама, од које оно са Милицом Бабић може бити и закаснели, али прави трубадурски модел верности, истрајности, нежности и лепоте.

Мислим да није нимало претерано рећи, што недвосмислено произилази из ове књиге, да су Миличине заслуге биле пресудне баш у тој интимној сфери емоционалне комуникације: она је „отворила“ Андрићево биће, скроз-наскроз фрустрирано, за љубав и емоције, ослободила га могућих погубних последица интровертности, и ако човека, заправо првенствено као човека, а може бити, бар делимично, и као писца, охрабрила га и подстицала да негује своје осећања и да открива оно што је у њему било дубоко скривено.

Пратећи детаљно и темељно Андрићев животни пут, аутор нам открива колико је Андрићева судбина зависила од његовог детињства и умећа да савлада његове трауме и претвори их у продуктиван ефекат. Фином опсервацијом и анализом Брајовићка открива да је Андрићева склоност за путовањем, коју је задовољавала и испуњавала његова дипломатска каријера, била компензација за његово порекло (син ткаље и незнаног оца) и да је тиме истовремено прибављао себи максимално повољне услове за свој списатељски рад. Службовање по свету чинило га је духовно и интелектуално својим и аутономним, али и испуњавало свешћу да припада целом свету, тј. помогло му да успостави и одржи ону преко потребну равнотежу између локалног и општег, конкретног и универзалног.

Цела ова прича о Андрићу, али и његовом односу према женама, у чијем је емотивном, психолошком и егзистенцијалном средишту однос са Милицом Бабић-Јовановић, несумњиво потрврђује да је Андрић имао људског, интелектуалног и мушког шарма да трајно придобије оданост и сентименталност, и никако, нити увек, само платонски обојену приврженост женског пола. Иако привлачан као мушкарац и интелектуалац, из њега је зрачила једна аутентична егзистенцијална резонанца, и њу је својом префињеном женственошћу, вишеструко обојеном мајчинским, сестринским , пријатељским и еротским инстинктом, открила и трајно за себе везала Милица Бабић. Ту и јесте тајна ове неразориве љубавне везе.

Цитатима из писама, дневника, изјава и разговора са људима који су били најближи Андрићу, аутор ове књиге открива једног сасвим другог Андрића, Андрића који је крајња супротност оном закопчаном, уштогљеном, мада елегантном, у себе затвореном господину, чији намргођени израз лица унапред обесхрабрује сваки покушај комуникације. Каква заблуда и самообмана! То је била само привидна маска за улицу и свет, нека врста бране да се сачува сопствени свет и мир, али бране која зачас прска и попушта чим се оствари додир, па је Андрић умео да се преда и поведе за општим расположењем: замислите Андрића који у друштву веселих и робустних пријатеља и другара сликара Воје Станића и сам пева као равноправни члан веселе кафанске дружине, или пак Андрића шерета, како га је описао Света Лукић у својој последњој књизи Звезде на небу социјализма (1966), који са таквим хумором и виртуозношћу импровизује пред својим гостима, импровизује и импровизујући глуми разговор двеју певачица нове народне музике или, у одсуству Милице, прича свом посетиоцу како су за њега Пољакиње биле фаталне жене…

Завршна реченица ове књиге најбоље говори какав је она дар за читаоца: „У Андрићевим делима учићемо да живимо, као што бисмо волели да живимо у бићима која волимо.“

Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ (одломак из предговора књиге Гордане Брајовић, Андрић и Милица), Народна књига, Београд, 2004

Марина Цветајева, ПРОМИНУТИ…

А можда је најлепша победа
Над временом и силом теже —
Минути, не оставити трага,
Минути, не оставити сене.

На зидинама...
           Може бити — одбијањем
Узети? Нестати из огледала?
Тако: као Љермонтов по Кавказу,
проминути, у мир стења не дирати.

А можда је — највећа забава
Прстом Себастијана Баха
Не дирнути у оргуља еха?
Распасти се, без зрна праха.

За урну...
          Може бити — обманом
Узети? Из ширина се исписати?
Тако: Временом као океаном
Проминути, у мир воде не дирати...

Марина Цветајева, 14. мај 1923.

Препевао: Александар Мирковић

Константин Леонтјев, ШТА ЈЕ ТО ПРОЦЕС РАЗВОЈА?

(…) Пре свега ћу поставити себи питање: шта значи реч „развој“ уопште? Она се употребљава бадава сваки час у наше доба. Људски ум је у том погледу, вероватно, на добром путу; он примењује, можда, врло верно идеју коју су разрадиле реалне, природне науке на психички, историјски живот појединих људи и друштава.

Непрестано се говори: „Развој ума, науке, народ који се развија, развијен човек, развој писмености, закон историјског развоја, даљи развој наших институција“ иитд.

Све је то лепо. Међутим, има ту и нешто погрешно; заправо, кад пажљиво размотримо реч „развој“, ми видимо да се она понекад употребљава за означавање сасвим различитих процеса или стања. Тако се, на пример, развијен човек често употребљава у смислу учен, начитан или образован човек. Али то никако није једно исто. Образован, формиран, свестрано изграђен човек и учен човек су различити појмови. Фауст је развијен човек, а Гетеов Вагнер је учен, али нипошто развијен.

Још један пример. Развој писмености у народу није, по мом мишљењу, добар израз.

Ширење писмености је друга ствар. Ширење писмености, ширење пијанства, ширење колере, трезвености, штедљивости, мреже железничких путева итд. Све ове појаве представљају ширење нечег истородног, општег, простог.

Идеја развоја, заправо, у они реалним, егзактним наукама, из којих је она пренесена у историјску област, одговара неком сложеном процесу који је, приметићемо, често сасвим супротан процесу ширења, распростирања, разливања, процесу који као да је непријатељски овом последњем.

Ако ближе размотримо појаве органског живота, из чијег се посматрања управо и јавила ова идеја о развоју, видећемо да процес развоја у том органском животу значи следеће: постепено кретање од простог ка сложеном, постепену индивидуализацију, изолацију, с једне стране, од околног света, а с друге стране – од сличних и сродних организама, од свих сличних и сродних појава.

Постепено кретање од безбојности, од једноставности ка оригиналности и сложености.

Постепено усложњавање саставнх елемената, увећавање унутрашњег богатства и, истовремено, постепено јачање јединства.

Тако да је највиша тачка развоја не само у органским телима, већ уопште и у органским појавама, највиши степен сложености коју обједињује чврсто унутрашње јединство.

Само раст, траве, дрвета, животиње итд. већ је усложњавање; само, кад кажемо „раст“, ми пре свега имамо у виду кванитативну а не квалитативну страну, не толико мењање форме колико мењање димензија.

При расту се садржај квантитативно усложњава. Трава, рецимо, још није процветала, дала плод, али се придигла, порасла, значи, иако нисмо у њој приметили било какву, ни унутрашњу (микроскопски гледано), ни спољашњу, оком видљиву морфолошку промену или обогаћење, ми ипак имамо право да кажемо да је трава постала сложенија, јер се количина њених ћелија и влакана увећала.

Ближа посматрања, међутим, показују да у процесу развоја увек постоји непрестано, макар и најмање мењање форме, како у појединостима (на пример, у величини, у изгледу самих ћелија и влакана), тако и уопште (тј. појављују се сасвим нове црте, које се дотле нису уочавала у слици целокупног организма).

Исто видимо и у развоју тела животиње, и у развоју људског организма, и, чак, у развоју човечјег духа, карактера.

Рекао сам да су не само читави организми, већ и сви органске појаве потчињене истом закону.

Узмимо, на пример, слику неке болести.¹ Рецимо, упала плућа (pneumonia). Он нaјчешће почиње обично, толико обично да се у почетку не може јасно разликовати од обичне прехладе, од бронхитиса, плеуритиса и многих других и опасних и безазлених болести. Слабост, температура, бол у грудима или у слабинама, кашаљ. Када би човек у том тренутку умро од нечег другог (на пример, када би га неко убио), у плућима би се могле констатовати само мале промене, минималне разлике у односу на здрава плућа. Болест није развијена, још није компликована и зато и није индивидуализована и није јака (још није опасна, није смртоносна, још не утиче много на опште стање болесника). Што слика постаје сложенија, то је у њој више разноликих карактеристичних симптома, то се она лакше индивидуализује, класификује, изолује, и тиме је, с друге стране, све јача, утицајнија. Ранији симптоми и даље остају: температура, болови, грозница, слабост, кашаљ, гушење итд., али се појављују и нови: обојена мокраћа, од боје цигле до боје лимуна, зависно од случаја, слушање плућа даје на крају специфичан ronchus crepitans. Затим наилази моменат када је слика најкомпликованија: у једном делу плућа видимо обичан ronchus crepitans, карактеристичан и за друге процесе, у другом ronchus crepitans, у трећем слушање плућа открива бронхијално, туберкулозно дисање, ваздух уопште не пролази кроз плућа. На крају се може догодити да се истовремено јави и каверна и онда можемо чути и видети нове пропратне појаве и добити још сложенију слику. Исто ће нам показати и обдукција: 1) силу, 2) сложеност, 3) индвидуализацију.

Даље, ако организам почиње да се опоравља, онда се слика болести упрошћава.

Ако побеђује болест, онда се, напротив, упрошћава (или одједном или постепено) слика самог организма.

Ако болесник почиње да се опоравља, онда се сложеност и разноликост симптома, који чине слику болести, мало-помало смањују. Мокраћа постаје обичнија (мање индивидуализована); шумови у грудима такође постају обичнији, слични шумовима код кашља друге врсте; температура опада, „запаљење“ пролази, тј. плућа постају опет једнородна, једнообразна.

Ако болест води смрти, почиње упрошћавање организма. Предсмртни, последњи час је код свих умирућих сличнији, једноставнији него средина болести. Затим долази смрт, која, како је давно речено, све изједначава. Слика леша је мање сложена од слике живог организма; у лешу се све мало-помало меша, отиче, течности се згушњавају, једро ткиво постаје млитаво, све боје тела се стапају у једну зелено-мрку боју. Ускоро ће бити тешко разликовати леш од другог леша. Затим упрошћавање и стапање (смешение) саставних делова, настављајући се и даље, све више и више прелази у процес разлагања, распадање, разливања. Меки делови леша, распадајући се, разлажући се на своје хемијске саставне делове, долазе до крајње неорганске једноставности угљеника, водоника, кисеоника, разливају се у околној средини, шире се. Кости, захваљујући јакој унутрашњој кохезији креча, који чини њихову основу, надживљују све остало, али се и оне, ако постоје повољни услови, убрзо распадају, прво на делове, а затим на чисто неоргански прах.

Дакле, ма шта развијено узели, болест (органски сложен и јединствен процес) или живо, цватуће тело (сложен и јединствен организам), видећемо једно – да распадању и смрти другог (организма) и унитшењу првога (процеса) претходе следеће појаве: упрошћавање саставних делова, смањивање броја сипмтома, слабљење јединства, снаге, и заједно с тим, стапање. Све се постепено смањује, меша, стапа, а тек после тога се распада и нестаје, прелазећи у нешто опште, што више не постоји само и ради себе.

Пред коначном смрћу, инидивидуализација, како делова тако и целине, слаби. Оно што умре постаје и унутра једнообразније и ближе околној средини, и сличније сродним, блиским појавама (тј. слободније). Тако су јајашца свих женки и унутра једноставнија, и ближа организму мајке, него што ће бити ембриони, и сличнија, по својим првобитним ћелијама, свим другим животињама и биљкама.

Разни животињски ембриони су диференциранији од јајашаца, од њих чак имају више микроскопских разлика. Међу собом, они су већ мање слични. Зрели плодови у утроби још су разнороднији и различитији. То долази отуда што су они и сложенији и јединственији, тј. развијенији.

Одојчад, деца су још сложенија и разнороднија; млади, зрели људи све до потуне оронулости, још су више развијени. У њима је (у складу са степеном развоја) све више и више сложености и унутрашњег јединства, а зато и више карактеристичних обележја, више одвојености, независности од средине, више особености, самосвојности.

И то, понављам, важи не само за организме, већ и за њихове делове, системе (нервни, крвни итд.), за органе (пробавне, дисајне итд.); важи и за нормалне, и за патолошке процесе; чак и за оне идеалне, научне, збирне јединице које зовемо врста, род, класа итд. Што су сложенији, развијенији врста, род, класа, разноврснији су одсеци (делови који их чине), а збир, целина, ипак је једна и природна. Тако је домаћи пас животиња врло развијен; зато је грана сисара, позната под називом домаћи пас – грана врло богата, грана која има врло много различитих представника. Род мачака (у широком смислу), четвороношци (мајмуни), уопште кичмењаци, представљају, уз сву своју необичну разноликост, изузетно јединство општег плана. Све су то гране врло развијених животиња, веома богатих зоолошким садржајем, индивидуализованих, богатих особинама.

Исто видимо и код биљних организама, процеса, органа, и у биљној класификацији по одсецима, по збирним јединицама.

Све је у почетку једноставно, затим сложено, онда се опет упрошћава, тако што се прво изједначава и стапа унутра, да би се затим још више упростило отпадањем делова и општи разлагањем, све до преласка у неорганску „нирвану“.

Ако даље размислимо, видећемо да је овај тројединствени процес својствен не само оном свету који заправо зовемо органским, већ, можда, и свему што постоји у простору и времену. Он је можда својствен и небеским телима, и историји развоја њихове минералне коре, и људским карактерима; он је присутан и у развоју уметности, сликарских школа, музичких и градитељских стилова, у философским системима, у историји религије и, на крају, у животу племена, државних организама и читавих културних светова.

Овде не могу дуго и детаљно да развијам ову мисао. Ограничићу се само на неколико примера и објашњења. На пример, за небеска тела: а) период првобитне једноставности: растопљено небеско тело, једнообразно, течно; б) средњи период, оно стање које можемо назвати цватућом сложеношћу: планета покривена кором, водом, континентима, флором, насељена, шаролика; в) период поновне једноставности: охлађено или поново растопљено тело услед катастрофе, итд.

Исто ћемо наћи и у историји уметности: a) период првобитне једноставности: киклопске грађевине, купасте гробнице Етрураца (које су вероватно послужиле као образац за куполе и, уопште, за заобљене линије развијене римске архитектуре), колибе руских сељака, дорски стил итд., епске песме првобитних племена; музика, дивљака, првобитна иконографија, примитивне слике итд.; б) период цватуће сложености: Партенон, храм Дијане Ефеске (у коме су се чак на стубовима налазиле скулптуре), катедрале у Стразбуру, Ремсу, Милану, црква св. Петра, св. Марка, велика римска здања, Софокле, Шекспир, Данте, Бајрон, Рафаел, Микеланђело итд.; в) период стапања, прелаза у поновно упрошћавање, пада, замене другим: сва здања прелазних епоха, романски стил (до почетка готског и од пада римског), све садашње утилитарне грађевине, касарне, болнице, школе, железничке станице итд. У архитектури је јединство оно што зову систем. У цватућим епохама здања су разноврсна у границама стила; нема ни еклектичког мешања, ни необдарене старачке једноставности. У поезији такође: Софокле и Еурипид – сви су једног стила; на крају, све се, с једне стране стапа еклектички и хладно, слаби и пада.

Као пример за поновно упрошћавање свих ранијих европских стилова може да послужи савремени реализам књижевне уметности. У њој постоји и нешто еклектичко (то јест смешано), и снижено, квантитативно пало, банално. Типични представници великих стилова у поезији су, ипак, потпуно различити међу собом: код њих је изванредно много унутрашњег садржаја, много особина по којима се разликују, много индивидуалности. Код њих је и много тога што припада веку (садржај), и онога што припада њима самима њиховој личности, оном јединству личног духа који су они узносили у разнолики садржај. Такви су: Данте, Шекспир, Корнеј, Расин, Бајрон, Валтер Скот, Гете, Шилер.

У наше време, нарочито после 48. године, све је много више смешано, све је много сличније међу собом: општи стил, одсуство стила и одсуство субјективног духа, љубави, осећања. Дикенс у Енглеској и Жорж Санд у Француској (ја говорим о њеним старим стварима), ма колико различити међусобно, ипак су били последњи представници сложеног  јединства, снаге, богатства, топлоте. Реализам обичне опсервације је већ по томе сиромашнији, простији, што у њему нема аутора, нема личности, нема надахнућа. Зато је он баналнији, демократичнији, доступнији сваком недаровитом човеку, и писцу и читаоцу.

Данашњи објективни, безлични, свеопшти реализам је поновно стапајуће упрошћавање, које је дошло после топле објективности Гетеа, Валтера Скота, Дикенса и некадашње Жорж Санд, и ништа више.

Баналне општеприступачне оде, мадригали и епопеје прошлог века били су слично упрошћавање, деградација претходног француског класицизма, високог класицизма Корнеја, Расина и Молијера.

У историји философије је исто: а) провбитна простота: једноставне изреке народне мудрости, прости почетни системи (Талес, итд.); б) цватућа сложеност: Сократ, Платон, стоици, епикурејци, Питагора, Спиноза, Лајбниц, Декарт, Кант, Фихте, Шеллинг, Хегел; в) поновно упрошћавање, стапање и нестајање, прелаз у сасвим друго: безлични еклектичари свих времена (Кузен); затим феноменални реализам који одбацује апстрактну философију, метафизику: материјалисти, деисти, атеисти. Реализам је врло једноставан јер он чак и није систем, већ само метод, начин: он је смрт претходних система. Материјализам је неспорно систем, али, наравно, најпростији, јер ништа не може бити простије и грубље него рећи да је све материја и да нема ни Бога, ни духа, ни бесмртности душе, зато што те „ствари“ ми не видимо и не додирујемо рукама. Данас је ово поновно упрошћавање философије доступно не само образованим младићима, који се, по својим гдинама, налазе на ступњу првобитне једноставности, на ступњу зелених јабука, већ и семинаристима киклопске грађевине, или чак париским радницима, кафанским келнерима итд. Материјализам готово увек прати реализам, иако реализам сам по себи још не даје прави ни на атеизам, ни на материјализам. Реализам одбацује сваки ситем, сваку метафизику; реализам је очајање, самокастрирање, ето зашто је он упрошћен! Али на материјалистичке закључке он ипак не даје право.

Материјализам је, са своје стране, последњи из система последње епохе: он ће владати све док онај исти реализам не смогне снаге да му одлучно каже своју скептичну реч. После скептицизма и реализма обично долази препород: једни људи прелазе на нове идеалне систем, други се са жаром окрећу религији. Тако је било у прошлости; тако је било почетком нашег века, после реалзма и материјализма XVIII века.

И метафизика и религија остају реалне снаге, истинске, неуништиве потребе човечанства.

Истом закону су подређени и државни организми, и читаве културе света. И код њих су врло јасна ова три периода: 1) првобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања.

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИЗАМ И СЛОВЕНСТВО (одломак, стр. 71-78) Логос, Београд, 2005

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

НАПОМЕНА: 1. Бојим се да ће ми се замерити због дужине и опширности, у којој неки могу само обично упоређивање. Поређење није само украс у говору, већ оно чини предмет доступнијим и јаснијим, уколико је оно умесно и кратко. Дугачка, заморна поређења само сметају и одвлаче мисао. Међутим, журим да признам да је имам овде претензију на нешто много веће него што је поређење: имам претензију да изнесем нешто у виду хипотезе за социјалну или историјску науку. Да ли сам у праву или нисам, да ли сам добро изразио своју мисао или не, друго је питање. Желим само да упозорим да овде није реч о поређењима, већ о жељи да се укаже на чињеницу да су закони развоја и пропадања држава, по свему судећи, у општим цртама идентични не само са законима органског света, већ и уопште са законима настајања, постојања и нестајања (Enstehen, Dasein und Vegahen) свега постојећег што нам је доступно. Свако зна да држава пропада, али како? Који су симптоми? Има ли сада таквих ужансних симптома? – Код кога? То је циљ! (Прим. аутора, 1874. године).

Жарко Видовић, УЛОГА НАЦИЈЕ У УЗДИЗАЊУ ЧОВЕКА ОД СЕБИЧНЕ ИНДИВИДУЕ ДО ЛИЧНОСТИ ОТВОРЕНЕ НЕБУ, СВЕТУ И РАДОСТИ

ХРИШЋАНСКА ЦРКВА – СИНТЕЗА ТРИ МЕДИТЕРАНСКЕ КУЛТУРЕ

(…)Ви знате шта је зветна заједница. То је заједница људи са Богом. …

Хришћанска Црква је настала као синтеза трију медитеранских култура: јеврејског, римског и грчког народа, односно културе Јерусалима, Рима и Атине. Има извесних философа (међу којима је, рецимо, и Шестов код Руса којему се приписује да је философ егзистенције) који говоре о сукобу између Атине и Јерусалима, тј. Грка и јеврејског народа.

Међутим, они не узимају у обзир да се овој синтези трију народа не ради о Јерусалиму, на кога је и Сâм Христос бацио проклетство, предсказавши му пад (као што ће Јерусалим и бити освојен и разорен 71. године од стране римског цара Тита) – већ о Небеском Јерусалиму, о Небеском Риму и о Небеској Атини. То значи о синтези култура трију крштених народа. Та синтеза се најбоље огледа у самом животу Апостола Павла, који сâм за себе јасно каже и представља се да је он Јевреј или Јудеј из племена Венијаминова (што значи потомак најмлађег сина Јакова Израиљева), да је он фарисеј и син фарисејев (а то значи школовани теолог и познавалац књиге, дакле који је имао теолошки факултет оног времена), и да је он римски грађанин са пуноправним статусом римског грађанина, који има право да се позове на цара кад неко угрози његово право, па чак и самог цара да позове, као што стоји у Душановом законику, на суд и цар мора да се појави пред судом ако је, у име цара, закон био прекршен. То је својеврсна страхота римског права.

СИНТЕЗА – ВИЗАНТИЈА, ЦАРСТВО ПАРВОСЛАВНИХ РИМЉАНА

Ту синтезу је извршила једна цивилизација која се погрешно назива Византија, по граду Византу, а која се звала – Царство православних Римљана. То је био званичан назив Византије. То су цареви Константин и Јустинијан успоставили коначну хармонију између римског права и Цркве Христове. Такву хармонију није више остварио нико у каснијој историји Европе и Запада где владају било римокатолички западни клерикалзам, са учењем о непогрешивости папе или протестантски „цезаропапизам“ – у коме на челу цркве стоји владар.

Дакле, ту хармонију између права и Цркве успоставила је Византија и зато се она назива Црство православних Римљана, тј. римских грађана. Такав римски грађанин Јеванђељима, нарочито Јовановом, заснива се целокупно учење Цркве према држави и према друштву. У Старо Грчкој била је демократија, али је Сократ исто тако демократски осуђен на смрт, као што је Христос и демократски осуђен да буде распет. Шта то значи?

ЗАВИЧАЈНА ЗАЈЕДНИЦА

И у Атини, рецимо, била је демокраиија, али људи су били одани поштовању права грађана, у оној мери у којој су грађани били одани завичајној заједници којој су припадали, осећањем части те заједнице, осећањем смисла живота, вољом за живот која се звала обичајност, завичајна обичајност. То је било усклађено једно с другим, и човек који није био завичајно везан није осећао ни неку потребу да спасава част полиса или града, нити је осећао некакве љубави према суграђанима, он једноставно није био везна за тле. А онај који је био везан за тле, ако га за казну протерају, то му је била већа казна него да буде осуђен на смрт. Протеривање из завичаја је, за грађане Атине, била најгора казна.

Данас се поставља питање демократије и поставља се питање става Цркве у једној сасвим новој ситуацији. Ви имате данас демократију, имате светско тржиште, имате људе који пословно немају никаквог завичаја. Завичај му је тамо где је уложио новац. Финанскијски капитал јури широм планете: подигни га у Токију, уложи га у Сиднеју, подигни га у Москви, уложи га у Варшави, подигни га у Њујорку и тако даље. Капитал уопште нема отаџбине. Ти људи који немају завичаја сматрају да их нација ограничва и да та национална граница мора да буде уништена да би они могли пословно да имају великих успеха.

Они су јако моћни и сматрају да треба укинути све могуће националне границе како би се привреда и економске везе развијали до мафијашких размера, које више нико не може да контролише.

КАКО НАСТАЈЕ ЗАЈЕДНИЦА?

Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто је то важно данас казати? Јер је српску нацију изградила Црква, а не држава и то је једина нација у Европи коју је само Црква градила, а не држава.

Држава је од 1878. године, од Берлинског конгреса, добила налог да, по западном принципу, гради нацију. Од краља Николе па на даље почела је да се гради црногорска нација која је потпуно одступила од принципа да нацију гради Црква. Кажу – националне мањине морају имати права. Шта то значи? То значи да нација која има апсолутну већину у једној држави мора да обезбеди мањинама право да се развијају и то се очекују од нација ако је демократска. Тако може да се деси да та национална мањина постане бројно већа од ове нације која је из почетка већинска. И ко нам је онда крив? То значи да се нешто дешава у тој нацији када је она потпуно изгубила црквеност, породичност, парохијски живот итд. Ко је нама крив што смо породице без деце? Престали смо да живимо црквеним животом…

Пре најновијег рата били смо изложени насиљу марксистичког тумачање заједнице. Марксизам је тумачио заједницу као „интересну заједницу класног типа, одређену облицима и односима својине“. Заједница, у марксистичком тумачењу, зависи од тога да ли учествујеш у својини или не, или, пак, претендујеш на то да револуционарним потезом, солидарношћу пролетеријата освојиш власт. А све је ово било лаж. Дакле, марксизам је понудио једну лажну представу о заједници као интересној категорији и требало је доста година да увидимо да је та теорија заједнице лажна, јер не постоји никаква заједница у којој би људе сабрао интерес. Заједница је заједница зато што се људи у њу укључују спремни да жртвују своје интересе за ту заједницу, а не да би од заједнице наплатили своје чланство у њој.

Дакле, ради се о заједници другог типа, а то је заједница коју је засновало Хришћанство. Видите, на чему се заснива хришћански појам заједнице? Бог је сабрао људе у хришћанску заједницу, у Цркву, не неком теоријом, не неком мудрошћу, умом итд. (јер је Бог знао да никакв ум не може људима да помогне, пошто су они уверени да имају ум малтене божански, па у метафизици то и тврде, да је својим умом човек раван Богу), него је Бог жртвовао Свога Сина јер само жртвом се ствара заједница. Е, видите, чак и и Бог је Сина жртвовао да би створио заједницу. Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.

….

Међутим, сада кад је створен тај колективизам марксистичког, или финансијског, или мафијашког типа, сад се јављају и нове теорије разних психоаналитичара који тврде да човек постаје човек тек кад се одвоји од колектива и тек онда кад постане индивидуа у себи сама заснована. То се зове „индивидуација“. То су Фројд, Јунг и други који говоре о колективном несвесном у коме се чува и, генима преноси, Бог са колена на колено у сваком од нас; рађамо се са „Богом у генима“, па га онда проналазимо негде у себи, итд. То су магијске теорије азијског порекла које су „пронашли“ Немци у свом ходочашћу на Исток и сервирали европској култури. Међутим, ту нема оног основног хришћанског учења у личности.

ТАЈНА ЛИЧНОСТИ

Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)

Тајна личности, личност не може да буде предмет никакве психологије или психоанализе. Психоанализа може да изучава индивидуе, индивидуално… Индивидуа може да буде предмет науке. Понашање човеково може да убде предмет науке. Наука може добро да опише чак и поремећаје, болести и да, кад те поремећаје примети, каже: то је поремећај те и те врсте, али она апсолутно не може да помогне. Мени може да помогне само ако се ја из индивидуе уздигнем, будем уздигнут у личност.

А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учни предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним, настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да будемо личност.

То се дешава у великим моментима љубави, жртве, доживљаја, у великим сусретима. Још игуман Стефан каже: „Тајна чојку човјек је највећа… Шта је човјек, а мора бит’ човјек. Тварца једна коју земља вара, а за њега види није земља.“

Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отовреној Небу и свету и радости.

ЧОВЕК ЖИВИ ОСЕЋАЊЕМ СМИСЛА

Међутим, човек стварно интересује смисао. То осећање смисла је својствено само човеку. Само човек тражи смисао. Јер, ако нема смисла мојег постојања, каже Ками, онда се човек, кад осети да нема смисла његовом постојању, убија. Сваки самоубица потеже руку на себе оног момента када је коначно изгубио осећање да његово постојање има смисла. Човек живи осећањем смисла, једином виталношћу, као што животиња живи нагоном.

А то осећање смисла се јавља у човеку само у свести о томе ко је он, шта је он, у самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Он тада види своју границу и онда каже – добро, кад сам ја овако немоћан, кад сам цео ја овако смртан, који је смисао мога постојања? Тада само осећање смисла може да извуче човека из очаја тог сазнања. Смисао је једини спас од очаја и Христос је открио смисао вере у Бога. Јер иначе постојање Бога нема смисла. Заиста нема никаквог смисла без Христа. Христос је открио смисао вере у Бога.

То је суштина Храшћанства. Смисао! Који је смисао? То ниједна вера није открила. Заправо, Христос је превазишао све религији. А хришћанство није религија. Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања. То осећање смисла доступно је само поетској усмерености човека и због тога су православни у седмом и осмом веку, бранили Иконе, појање, Литургију, у време кад су иконоборци, у име ислама, навалили да укину црквену уметност, икону итд, као што су касније, и протестанти то укинули.

Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам заједнице ни са ким.

Ако се прегоним са својим унуком, да му докажем да сам паметнији од њега, онда је готово, губи се заједница. Ја морам да га поштујем као личност!

Ми смо имали свештеника (то је био брат од стрица Јована Дучића; звао се протопрезвитер Љубомир Дучић), и ми се играмо, а кад он наиђе ми устајемо и кажемо – љубимруке. А он, носио је хаубцилиндер, скида деци хаубцилиндер, не од шале, већ – озбиљно! Он сматра, као свештеник, да се среће са тајном личности у човековој индивидуи. И хоће да дете сачува свест о свом достојанству, јер само тако може и да поштује другог. Само тако се у њему дешава све оно што се назива историја, уметност, вера, љубав, нација, Црква.

ШТА ЈЕ НАЦИЈА?

Дакле, шта је заправо нација? Нација је солидарност међу генерацијама умрлим, живим и будућим. Та солидарност се зове историја. То је тајно збивање у човеку када он осети присуство генерација којих више нема на Земљи и када се осећа постиђеним пред њима, и када се осећа позваним да плати дуг које су те претходне генерације направиле, а нису стигле да врате; када се осећам позваним да доврши или да исправи или да надокнади оно што су други оставили за собом, да наставим њиховим путем. То је човекова моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ се дешава искључиво личности у моментима који се зову празнични моменти доживљаја поетског, литургијског и верског.

Дакле, ми апсолутно не можемо очекивати да демократија буде стабилна ако њу не подржава једна здрава нација. Нацију не може да обнови никаква држава, никакв устав, никаква граница. Ми ћемо се и даље распадати како се распадамо. Настаје „црногорска нација“. Једини ко може да нас састави, то је Црква.

Од појаве Милошевића ми смо сву наду положили у државу, да нам она гради заједницу. Тог момента ми смо бачени на милост и немилост светских сила које нигде нису у стању да граде заједницу, па ни у својој сопственој земљи. И почели су да нас сатиру. Међутим, то су све биле политичке манифестације, политичко призмеље у коме учествују и наша садашња влада, која мисли да политичким мерама може да спаси веру, вољу животну, радост животну, смисао… Никакв закон не може бити донет којим ће бити описани поступци који ће нас да врате у веру. Ми стварамо државу, а не држава нас: нас као народ ствара Црква. Нас ствара Црква, а ми стварамо државу. Црква ствара нацију, а нација државу. Држава мора да буде инструмент у рукама црквеног народа, а не да народ буде инстурмент у рукама државе.

Жарко Видовић, ЦРКВА – ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЦРКВА – ИЗВОР И УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње, 2008

 

 

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ (II)

У сну сам толико снажно ударио једну хуљу, да сам осетио како су ме заболеле све кошчице шаке. Ударио сам човека кога је требало пре двадесет година да ударим на јави, будан. Мислио сам да сам му, као хришћанин, опростио, али, испоставило се да нисам. Подсвест је то доказала овим сном. Занимљиво, допире ли уопше хришћанство до подсвести?
***
Неопходност да се оде ноћу на спавање готово увек изазива тугу и осећање несхватљиве кривице. Недостаје осећање правилно проживљеног дана.
***
Много пута сам себи поставио питање: како је могуће да су нечасни људи понекад прилично талентовани? И увек би ме то питање збунило. Нечастан човек – значи, трула душа. Али зар трула душа може стварати? На крају сам дошао до закључка да је и у гњилој души остало место које трулеж није захватила, и тим местом они пишу. На срећу, велики таленти нису нечасни; велики су зато што стварају целом својом душом. И то је очигледно.
***
Човек кога сам презирао учинио ми је неочекивано, мени несхватљиво, добро дело. Осећам се збуњено и покрадено.
***
Понекад је наша храброст само облик окајавања нечисте савести.
***
Најодвратнији људи – они који посету цркви сматрају накнадом за грех и тако свој грех удвостручују.
***
Зао језик – оружје немоћи.
***
Ти не волиш људе, и премда многи од њих нису достојни љубави — својом нељубављу према њима, другима дајеш аргумент за нељубав према људима.
***
Сви примећују понижење роба, али нико не примећује страшнију ствар –  роб не зна за светињу.
***
Савест је пракса Бога, коју људи нимало не журе да прихвате.
***
Црква – народна библиотека.
***
Ако би наука доказала да Бог постоји, био би то крај и науке и Бога.
***
Религиозност је као музички слух: или га имаш, или немаш. Морал, доброта немају са тим никакве везе (рецимо, имамо много моралних атеиста…).¹
***
Цивилизација појачава светски буку, да би заглушила разум. Нажалост, не без успеха.
***
Космичка хладноћа света превладава се милошћу. У томе је чудо Христовог учења.
***
Цинизам који себе оправдава одсуством лукавства је цинично лукавство.
***
Весеље је безопасни неред.
***
Памћење, као и вид, може бити кратковидо и далековидо.
***
Када не схваташ политичара, направи најглупљу претпоставку и погодићеш у мету.
***
Либералне реформе у Русији требало би спроводити под конзервативном контролом.
***
Револуција је народна хистерија. Не треба доводити народ до хистерије.
***
Демократија, више или мање добро функционише тамо где је код народа изграђена навика добровољног самоограничавања. Тамо, где је деспотија гушила и принуђавала човека на самоограничење, не треба одмах прелазити на демократију. То је исто као када би човека који је дуго гладовао, изненада посадили за сто припремљен за пир.
***
За Шопенхауеров универзални песимизам каква је разлика између совјетске власти и демократије.
***
Мистицизам – мутан покушај да се превлада мутноћа.
***
Треба се са поштовањем односити према истини сваког свог књижевног јунака, колико год да она противречи истини твојих омиљених хероја. Али изнад свега тога треба да стоји хуманистичка мисао.
***
Каква је корист широко забацити мреже кад у језеру нема рибе.
***
Умеће писца да ћути када не пише, представља продужетак талента, плодотворну заштиту већ написаног.
***
Приметивши да је старости туђа животна сујета, младост мисли да старости ништа не треба. Али то је горка грешка. Старости је потребно све – и љубав, и нежност, и шала, само у складијем облику.
***
Хероизам старости – сређеност мисли.
***
У човеку живи подло осећање – занимање за убиство. На томе је заснован успех детективске литературе.
***
Лимунади се радују само деца.
***
Пред искушењем слатке подлости, човек треба да се осети као подлац, да се не би препустио искушењу подлости.
***
Човек који поставља безобзирна питања, очигледно сматра да тиме превладава свој кукавичлук.
***
Да би изградио самоувереност, песницом је разбијао јаја.
***
Стидљивост је виша форма осећајности.
***
Треба да испаднемо из живота да би упали у мисао.
***
Он је рекао: гласине да живим са таштом, блиске су истини – живим са њеном ћерком.
***
Тај човек је завидео свима; чак је завидео и свом другу због тога што му нико није завидео.
***
Ко пре јела споро пере руке, тај после јела споро приступа послу.
***
Када роб покуша да буде мужеван, добијамо – дрскост. Када роб покуша да буде дружељубив, добијемо – полтронство.
***
Мравињак не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.
***
Непрестана усмереност пажње на муве – знак је слабоумља.
***
Памет може да уништава – мудрост никад.
***
Добро сећање и лош ум, исто је као – добар апетит и лоши зуби.
***
Убрзавање живота прети заостајањем морала.
***
Што је ружа мириснија оштрије је њено трње.
***
Бог – чежња за смислом.
***
То, што се људи још увек смеју недостацима своје земље, представља наличје наде у њено оздрављење. Ако не желе да се смеју, значи да је земља мртва; над покојником се нико не смеје.
***
Што је земља несрећнија, чешће се у њој срећу лепе проституке. Када сам први пут допутовао у Немачку, био сам изненађен ружноћом њихових проституки које су стајале на улици. И тада сам коначно поверовао да је Немачка срећна земља.
***
У празној глави и најбезначајнија информација постаје главна.
***
Све суштинско што је о животу речено, рекли су људи којима није недостајало животне вештине.
***
Комете, астероиди у магли,
Сударају се, нестају без трага,
Да би људе на Земљи тешили:
Ни на небу нема пуног склада.

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

Превео и приредио: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Ова Искандерова мисао је преузета из предавања Д. Бикова о Михаилу Салтикову Шчедрину

Петар Пајић, ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Срешћемо се!
У висини,
У плавој нигдини,
Где множина
Постаје једнина.

Крај је краја
Почетак бескраја,
Нисмо гости
Само у вечности.

Срешћемо се
Кад се све избрише
И кад сенке
Не будемо више.

Петар Пајић

Марина Цветајева, НЕКО ЈЕ САЗДАН ОД КАМЕНА, НЕКО ОД ГЛИНЕ…

Неко је саздан од камена, неко од глине —
А ја срȅбрним и блистам!
Судбина ми је — издаја, име – Марина,
Неухватљива  —  морска сам пена.

Неко је саздан од глине, неко од плоти –
Њима гроб и плоче надгробне…
— Мене су крстиле морске дубине  — и у лéту
Своме  — вечно сам разбијена.

Кроз свако срце, кроз све те мреже сиве
Пробићу пут својевољи.
Мене  — погледај коврџе неукротиве! —
Нећеш саздати од земне соли.

Разбијам се о ваша гранитна колена —
Васкрсавам!  — вал нови кад блеска;
Нека живи пена  — та весела пена —
Та висока пена морска!

1920.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКИ И ЗАВЈЕТНИ КАРАКТЕР ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ЛУЧА МИКРОКОЗМА

26. Његош открива духовност као човјекову суштину: духовност није моћ мишљења, него моћ коју има осјећање („умно чувство“ вјере и Луче) да се човјек из страсне везаности за свијет уздиже у надсвјетовност, у Небеско царство. То уздизање (вјере и Луче човјекове) приказује и пружа човјеку као „општи узор“ Евхаристијска Литургија: Причешћем! Као што је Тројански рат модел Илијаде, тако је Литургија модел за Лучу Микрокозма.

27. Смисао духовности је завјет, Косовски завјет: тако Његош највиша стремљења човјека усклађује са историјском свијешћу, тј. националним осјећањем (јер нација је историја, историја је начин постојања нације).

29. Духовност је тајна људске личности и остаје тајна којој се не прилази искуством чак и кад је то искуство о самом духу, духовно искуство. Духовност је тајна, јер је осјећање тајна: независно је о искуству.

30. Дух и битије: покушај Сатане да у побуни против Творца (у Лучи Микрокозма) измијени закон битија и да битије прикаже као дух. А дух је надбитије (превазилажење битија). Човјек је Луча „тамом обузета“ (тамом битија), а дух је Луча кад се она (човјеку непознатом, тајном Енергијом) уздигне изнад таме битија!

31. Једини излаз суштог из битија је Литургија.
Битије је постојање. Сушти је онај који постоји, који јест. Литургија је збивање тајне, божанске Енергије којом човјек излази из битија, превазилази себе, суштог и духом, Лучом доспијева у надбитије.
Тако човјек доживљава провобитну пуноћу битија (у којој је створен), само што је та пуноћа смисао, испуњеност смисла, супротност празнини, таштини (о којој говори Књига Проповједникова у Старом завјету) – та пуноћа послије Гријеха (Пада) могућа само Литургијом. Литургија је уздизање омогућено жртвом. Жртва је жртвовање страсти. Његош открива суштину Литургије, што је могуће само доживљајем, пјесничким доживљајем у Лучи Микрокозма. Његошев савременик, велики руски књижевник Гогољ („мистик“, 1809-1852) описује то искуство доживљаја, тумачећи Литургију, у свом дјелу:
Разматрање божанствене литургије, у преводу на српско-хрватски, др. Емилијан Чарнић, изд. Каленић, Крагујевац, изд. установа шумадијске епархије, 1981.

32. Његошев пут у освјешћење Косовског завјета: поезија! Без свијести о Косовском (сад већ поново и светосавском) завјету нема ни националне свијести (свијести завјетне заједнице). Та свијест се не стиче философијом (никаквом, па ни марксистичком), него само поезијом; тек послије тога је могуће мишљење: као мишљење о сјећању на поетски доживљај (поетско осјећање, поетско освјешћење). То освјешћење о завјету и завјетној заједници је Његошев пут освјешћења: он је тај цијели пут прешао од епског и лирског, преко трагедијског до литургијског! Јер свијест је феномен осјећања („умног чувства“ каже Његош), а завјетна свијест је феномен осјећања свештене поезије!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 76-78) , Филип Вишњић, Београд, 1989