ПРЕПОРУКЕ
Блогови:
Марија Јефитимијевић Михајловић, SANTA MARIA DELLA SALUTE
Станимир Трифуновић, ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС
Маја Стокин, ПРЕПОЗНАВАЊА
Књиге
http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2017/10/violeta-bjelogrlic-zlatokosi-i-barbel.html
„Златокоси и Барбел“, Виолете Бјелогрлић, топла је и дирљива прича, чија се радња одиграва на свим нивоима људског постојања, од света тврдог, грубог, суровог до оног најфинијег састављеног од најплеменитијих чувстава, маште, и даље, све до оних „пукотина људског разума кроз које се назире плавет Вечности“ – прича о слободи и Љубави. После двадесет година „слободног“ лутања, „тачније двадесет четири“, Барбел се враћа Љубави оличеној у Златокосом, Уметнику детиње чистоте, чији се разум пара по шавовима, а Срце остаје нетакнуто, и који неодољиво подсећа на неког јуродивог Свеца, којег је у једном тешком животном тренутку, напустила. Златокоси је тада окачио њене црвене чизмице на плафон и кроз њихово љуљушкање пратио Барбелино корачање кроз живот и потрагу – и чекао је. Он верује да Љубав (ако је Љубав) не пролази.
И вера је донела чудо (јер нема Љубави без вере), Барбел се вратила. Привремено, мислила је, јер Златокосом је све горе, а како нема ко да се стара о њему неопходан је смештај у одговарајућу установу. И тада се дешава велики преокрет, дешава се Преображај који Барбел уздиже до идеала за којим трага – праве, потпуне, истинске Љубави на земљи. Иако то ниједном не изговара, ми видимо из њене одлуке да остане са Златокосим – одлуке најзад слободне, најзад донесене не из страха од губитка слободе већ из Љубави, да је Барбел спознала: слобода није сама себи циљ, већ само средство за оно највише – за Љубав, када се у „додиру голе душе са голом душом“, „и у добру и злу“, кроз Душу вољеног човека, додирује – Бог. Тако је Барбел, жртвујући се, „изгубила“ „слободу“ а добила Љубав, то јест добила је Све! Значи и Слободу! И у овом парадоксу, а кроз парадоксе нам се увек смеши Бог, парадоксу да одричући се своје слободе, из Љубави, заправо први пут постајемо истински Слободни, писац овог нежног романа показује како нас, са љубављу прихваћено „послушање“ које нам Живот задаје, води до остваривања највишег Идеала у нама, или како, другачије речено, узрастамо до Лика који нас стрпљиво чека у средишту Душе. „Јер себе дати/То је сласт… “ пева један велики Песник.
Наравно, ово је само једна страна овог лепог а недовољно познатог дела; на нека друга значења критичари су већ указали, а нека ће се тек открити, но једно је сигурно: читајући „Златокосог и Барбел“ ми не губимо време него га добијамо, јер на моменте ова ванвремена прича – време зауставља.
30.10.2019.
Александар Мирковић
Филмови:
