Скоро сваки разговор који се данас води о поезији почиње од закључка да се поезија чита све мање. Или да се не чита никако. Од закључка да се поезија не чита логично се стиже до питања зашто се она уопште и пише.
Поезију прати мноштво предрасуда, које рађају незнање и неупућеност. Неретко се срећемо са уверењем да је поезија нешто ексклузивно, нешто за упућене и посвећене, нешто што нема везе ни са нашим животом ни са нашим језиком. Неко ће већ при првом додиру с поезијом закључити да је она нешто превазиђено, и отписаће је за сва времена. Прави разлози за равнодушност према песништву су, чини ми се, много обзиљнији: људи не читају зато што не осећају потребу за перцепцијом другачијом од конвенционалне. Зато што не осећају потребу да виде невидљиву, и да открију непознату, страну ствари. Давно сам написао, и много пута сам поновио: „Знајући шта од поезије добивам ја, који је читам, знам шта губе они који је не читају.“
Наша школа не развија свест о томе да се ствари могу видети и на неочекиван начин. Напротив, школа све утерује у конвенционално, у очигледно, у недвосмислено. У мртво. Измалтретирани школском лектиром, људи једва чекају да се тог мртвила и те досаде ослободе. Бојим се да се настава књижевности и данас изводи на нивоу термина „родољубива“, „социјална“, „љубавна поезија“, и сличних. Те термине је, у интересу поезије, требало давно укинути. Поезија није изјава љубави, ни домовини, ни жени, није пропаганда патриотизма, није дидактика. Поезија је: „ХИималаји су колена других планина.“
Много забуна о поезији, и много штете, створили су и неки тумачи поезије, поготову они који су читање и тумачење песма тренирали на састанцима идолошких комисија. (Те комисије можемо наћи и на неочекиваним адресама.) Ипак, рекао бих да су незаинтересованости за поезију највише доприносили писци рђавих стихова. Ових дана Раша Попов је објавио занимљиву књигу, иза чијег се провокативног наслова – Како написати најгору песму – крије много драгоцених истина, корисних и за песнике, и за читаоце.
Подозрење које осећам према терминима устаљеним у школским теоријама књижевености неретко осећам и према неким терминима авангарде. Укључујући и саме термине авангарда и авангардно. Од оног што ми се нудило као авангардно често сам добијао мање него што сам очекивао: увек сам очекивао нешто авангардније. Авангардно је најчешће било шокантно и провокативно, чак и фасцинантно, али ја од поезије не очекујем да ме шокира и фасцинира него да ме одведе тамо где нисам био.
Тамо где други кажу „авангардни“ или „модерна“ поезија, ја користим један термин који не звучи нимало учено: ја кажем „жива поезија“. Жива у језику, жива у проблему, у мотиву, у слици, жива у изразу, жива у открићу, жива у чињеници да казује и открива нешто чега пре ње није било! Песма ништа не сме да поправља. Мора да открива. Да би се открило то „нешто друго“ и ново, и да би се створио неки нови језик и израз, треба гледати све, слушати све, читати све. Кад кажем све, не мислим само на све песнике. Мислим на свејезичке нивое, од пијаце и улице до Џојса или Музила, од уличних графита до Илијаде и Одисеје. А шта желим да нађем читајући и слушајући то бескрајно и непрегледно све? Мислим на оно што је написао песник Цантоса: „у изучавању физике почињемо од једноставних механизама, од полуге, ћускије, ослонца, котура и стрме равни, и све то је корисно као што је било и у часу када је пронађено.“ По мом осећању, песник тражи слике и симболе који ће у поезији бити оно што су у физици полуга, ослонац, котур и стрма раван. Тражећи оно што неће бити „корисно“ и „ново“ само једном, само први пут. Што ће увек да нас води тамо где нисмо били. А тамо желе да стигну и неки читаоци. Нису сви људи дигли руке од себе.
2008.
Љубомир Симовић – “Титаник” у аквараијуму, Издавачки центар Матице српски, Н. Сад, 2013
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 