Јустин Поповић, ОДГОВОРНОСТ

….Сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи?

Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао – твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцимаи врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији и највиђенији и и најпониженији.

Јустин Поповић, Философске урвине (Манастир Ћелије)

ШТО ЈЕ БИЛО ТО ЋЕ БИТИ

Таштина над таштинама,
вели проповедник,
таштина над таштинама,
све је таштина.

Каква је корист човеку
од свега труда његова,
којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази
и други долази,
а земља стоји увек.

Сунце излази и залази,
и опет хита на место своје
одакле излази.

Ветар иде на југ
и обрће се на север:
иде једнако обрћући се,
и у обртању свом
враћа се.

Све реке теку у море,
и море се не препуња;
одакле теку реке,
онамо се враћају
да опет теку.

Све је чудно,
да човек не може исказати,
око се не може нагледати,
нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити,
што се чинило то ће се чинити,
и нема ништа ново
под сунцем.

Има ли шта за шта би ко рекао:
„Види, то је ново?
Већ је било за векова
који су били пре нас.“

Не помиње се што је пре било,
ни оно што ће после бити
неће се помињати у оних
који ће после настати.

КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА   (2-11)

по преводу Ђуре Даничића
ГЛАС ЦРКВЕ, 2007.

Приредио: Александар Мирковић

Николај Велимировић – ГОСПОДЕ ПРЕМИЛА ТАЈНО ДУШЕ МОЈ

Господе,
премила тајно душе моје,
како је лак овај свет
када га мерим на кантару с Тобом!
На једној страни кантара
језеро растопљеног злата
а на другој облак дима.

Све бриге моје,
са телом мојим
и његовим лудим грчевима
од сласти и горчине,
шта су него дим,
испод кога душа моја плива
по златном језеру?

Како да исповедим људима тајну
коју гледам кроз кругове
архангела Твојих?
Како деловима
да говорим о целини?
Како he нокти на прстима
разумети крвоток тела?
Заиста онемелом од чуда
мучно је говорити
оглувелим од ларме.

Прво је било рађање
па онда стварање.
Као што се чудесна мисао
у човеку нечујно и тајанствено рађа,
па рођена мисао потом ствара,
тако се нечујно и тајанствено
у теби родио Свечовек, Јединородни,
који је потом створио
све што Бог може створити.

У Твом неузнемиреном девичанству,
дејством Духа Свесветог,
родио се Син.
То је рађање Бога одозго.

Како горе, тако доле —
говорише стари.
Оно што се десило на небу,
десило се и на земљи.
Оно што се десило у вечности,
десило се и у времену.

Мио си ми, љубави моја,
зато што си ми тајна.
И свака љубав гори
и не сагорева док тајна траје.
Откривена тајна
сагорена љубав.
Кунем Ти се вечном љубављу
као што се Ти мени
кунеш вечном тајном.

Обукао си се у седмора небеса;
скрио си се предубоко од свих очију.
Да се сва сунца слију у jедно око
не би прогорели све завесе твоје.
Ниси се скрио намерно,
Велики Господе,
но несавршенством нашим.
Разложено и иситњено створење
не види Те.

Само за онога ниси скривен –
ко је постао једно с Тобом.
За онога ниси скривен –
за кога је порушен зид
измећу Ја и Ти.

Господе,
премила тајно душе моје,
како је лак овај свет
кад га мерим на кантару с Тобом.
На једној страни кантара
језеро растопљена злата,
а на другој облак дима.

Николаj Велимировиh – Молитве на jезеру

Приредио: Александар Мирковић

Р. Фалгам – ВЕРУЈЕМ

Верујем да је машта јача од знања.
Да је мит моћнији од историје.
Да су снови снажнији од чињеница.
Да нада увек побеђује искуство.
Да је смех једини лек за тугу.
И верујем да је љубав јача од смрти.

Роберт Фалгам

Томас Транстремер – О ПРЕВОЂЕЊУ ПОЕЗИЈЕ

Дозволите ми да предочим две врсте сагледавања песме. Песму можете да посматрате као изражавање живота самог језика, као нешто органски израсло из језика на ком је написана – у мом случају, песма коју сам ја написао на шведском језику. Немогуће је пренети је у неки други језик.

Друго, супротно становиште гласи: песма по себи представљена је као манифестација друге, невидљиве песме, написане језиком изван заједничког језика. Преношење у енглески или малајски само је нови покшај отелотворења невидљиве песме. Битни је чинилац то што се дешава између текста и читаоца. Ипак: пита ли се истински читалац да ли је оригинал или превод то што чита?

То питање никада нисам постављао када сам, у својим млађаним годинама, учио да читам поезију – и да је пишем (обе ствари десиле су се истовремено). Као што двогодишње дете у многојезичној средини разне језике прима као један једини, тих првих полетних песничких година целокупну поезију посматрао сам искључиво као шведску. Елиот, Тракл, Елијар – све су то били шведски писци, онако као што су се појављивали у ненакнадивим грубим преводима.

Теоријски можемо, донекле с правом, на превод поезије да гледамо на као некакв апсурд. Али практично ми преводима поезије морамо да верујемо, уколко желимо да верујемо у светску књижевност уопште. То је оно што ми чинимо овде у Оклахоми. А ја својим преводиоцима захваљујем.

(Беседа приликом уручивања Ноштатове награде за поезију, 1990.)

Томас Транстремер – Песме (Нолит, Београд)

Булат Окуџава, ЗАШТО ПРОПАДАЈУ ЦАРСТВА

Васељенско искуство говори,
да пропадају сва царства
не зато што тежак живот мори
ил’ што су страшна митарства.
Већ пропадају управо
(болније – што дуже издише),
јер људи своје царство
не уважавају више.

1968.
Б. Окуџава

Препевао: Александар Мирковић

Булат Окуџава – ПЕСМИЦА О БУДАЛАМА

То је одлика нашега века:
на сваку осеку дође плима,
на сваког паметног будала нека,
сви су једнаки, праведност свима.

Ал’ начело такво будале не воле:
Уочљиве су врло лако.
Викати будалама: „Будале! Будале!“
Па њих то увреди баш јако!

Да будале не би срамотили,
да свако буде обележен, свако,
свакога су паметног жигосали
са по једном етикетом тако.

И етикете су се сад одомаћиле,
у бесцење баш отишло је све.
И паметнима вичу: „Будале! Будале!“
А будале су, ето, неприметне.

1961.
Булат Окуџава

Препевао: Александар Мирковић

ЈОШ, ЈОШ, ВИШЕ…

„Свако хоће да има пријатеља, али неће свако да буде пријатељ“. Данас све чешће хоћемо да „имамо“. „Хоћу дете“ – уместо „хоћу да будем мајка“, „хоћу мужа“ – уместо „хоћу да будем жена“ и томе слично. У тим језичким нијансама изражен је однос човека према животу, његова девиза: или – ја за некога, или – неко за мене… У жељи да поседујемо ми уништавамо живот, ломимо срца – и на крају страдамо усамљени…. „Човеку поседнику“ увек је мало онога што има. Мало му је новца, мало једна жена, мало другова, мало весеља, мало самог себе. Потрошач нема сопствену суштину, састоји се из онога што поседује.“

Аутор непознат

Превео: Александар Мирковић

Епиктет – НЕ РЕЦИ НИКАД: „ИЗГУБИО САМ ТО“, ВЕЋ РЕЦИ: „ВРАТИО САМ“

6. Не реци никада, ма шта се десило: „Изгубио сам то“, већ реци: „Вратио сам.“ Син ти умро? – Вратио си га. Жена ти умрла? – Вратио си је. – Имање ти је одузето? – Ево још један повраћај си учинио.

– Али онај који ти је отео имање, велиш, неки је рђав човек. Шта те се тичу руке којима је хтео да га узме Онај који ти га је раније дао? Док ти оставља на уживање, уживај у њему као у ствари која ти никако не припада и послужи се њиме као што се каравани служе друмским хановима.

Епиктет/М. Аурелије – Обрасци воље и среће, Градац, 2015.

Љубомир Симовић – ЖИВА ПОЕЗИЈА

Скоро сваки разговор који се данас води о поезији почиње од закључка да се поезија чита све мање. Или да се не чита никако. Од закључка да се поезија не чита логично се стиже до питања зашто се она уопште и пише.

Поезију прати мноштво предрасуда, које рађају незнање и неупућеност. Неретко се срећемо са уверењем да је поезија нешто ексклузивно, нешто за упућене и посвећене, нешто што нема везе ни са нашим животом ни са нашим језиком. Неко ће већ при првом додиру с поезијом закључити да је она нешто превазиђено, и отписаће је за сва времена. Прави разлози за равнодушност према песништву су, чини ми се, много обзиљнији: људи не читају зато што не осећају потребу за перцепцијом другачијом од конвенционалне. Зато што не осећају потребу да виде невидљиву, и да открију непознату, страну ствари. Давно сам написао, и много пута сам поновио: „Знајући шта од поезије добивам ја, који је читам, знам шта губе они који је не читају.“

Наша школа не развија свест о томе да се ствари могу видети и на неочекиван начин. Напротив, школа све утерује у конвенционално, у очигледно, у недвосмислено. У мртво. Измалтретирани школском лектиром, људи једва чекају да се тог мртвила и те досаде ослободе. Бојим се да се настава књижевности и данас изводи на нивоу термина „родољубива“, „социјална“, „љубавна поезија“, и сличних. Те термине је, у интересу поезије, требало давно укинути. Поезија није изјава љубави, ни домовини, ни жени, није пропаганда патриотизма, није дидактика. Поезија је: „ХИималаји су колена других планина.“

Много забуна о поезији, и много штете, створили су и неки тумачи поезије, поготову они који су читање и тумачење песма тренирали на састанцима идолошких комисија. (Те комисије можемо наћи и на неочекиваним адресама.) Ипак, рекао бих да су незаинтересованости за поезију највише доприносили писци рђавих стихова. Ових дана Раша Попов је објавио занимљиву књигу, иза чијег се провокативног наслова – Како написати најгору песму – крије много драгоцених истина, корисних и за песнике, и за читаоце.

Подозрење које осећам према терминима устаљеним у школским теоријама књижевености неретко осећам и према неким терминима авангарде. Укључујући и саме термине авангарда и авангардно. Од оног што ми се нудило као авангардно често сам добијао мање него што сам очекивао: увек сам очекивао нешто авангардније. Авангардно је најчешће било шокантно и провокативно, чак и фасцинантно, али ја од поезије не очекујем да ме шокира и фасцинира него да ме одведе тамо где нисам био.

Тамо где други кажу „авангардни“ или „модерна“ поезија, ја користим један термин који не звучи нимало учено: ја кажем „жива поезија“. Жива у језику, жива у проблему, у мотиву, у слици, жива у изразу, жива у открићу, жива у чињеници да казује и открива нешто чега пре ње није било! Песма ништа не сме да поправља. Мора да открива. Да би се открило то „нешто друго“ и ново, и да би се створио неки нови језик и израз, треба гледати све, слушати све, читати све. Кад кажем све, не мислим само на све песнике. Мислим на свејезичке нивое, од пијаце и улице до Џојса или Музила, од уличних графита до Илијаде и Одисеје. А шта желим да нађем читајући и слушајући то бескрајно и непрегледно све? Мислим на оно што је написао песник Цантоса: „у изучавању физике почињемо од једноставних механизама, од полуге, ћускије, ослонца, котура и стрме равни, и све то је корисно као што је било и у часу када је пронађено.“ По мом осећању, песник тражи слике и симболе који ће у поезији бити оно што су у физици полуга, ослонац, котур и стрма раван. Тражећи оно што неће бити „корисно“ и „ново“ само једном, само први пут. Што ће увек да нас води тамо где нисмо били. А тамо желе да стигну и неки читаоци. Нису сви људи дигли руке од себе.

2008.

Љубомир Симовић – “Титаник” у аквараијуму, Издавачки центар Матице српски, Н. Сад, 2013