Николај Заболоцки – НА ЗАЛАСКУ

Кад тешким измучен радом,
Пламен моје душе утрне,
Увече прошетам с мрзовољом,
Кроз уништене брезове шуме.

На заравни прекивеној свилом
Боја розих и зелених,
У нереду стајали су складном,
Редови стабала сребрних.

Кроз невелико растојање
Између стабала, кроз листове,
Сенку је пружало преко траве,
Вечерњег неба блистање.

Уморног заласка био је час,
Час умирања кад пада,
Туге најтежи талас на нас
Због несвршеног рада.

У човеку два су света:
Један, који он сам створи,
Други, још од давних лета,
Мера наше снаге твори.

Ту велика несразмера влада,
Јер и поред свега интереса,
Брезик крај Коломне сада
Још не личи на моја чудеса.

Душа је у невидљивом лебдела
И прича препуна својих,
Погледом слепим је пратила
Природу што око ње стоји.

Можда, тако, и мисао гола,
Бачена некад у дубоку тмушу
Сама у себи сва изнемогла,
Не осећа моју душу.

1958.

Н. Заболоцки – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s