Р. Рождественски – ЛАЖ ЈЕ ДА ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ

Лаж је да време пролази.
То пролазимо ми.
По непокретном времену.
По његовим дугим долинама.
Мимо заборављених санки усред сибирских зима.
Мимо иртишких вода с непоновљивим ветровима.
Тамо, за нашима леђима –
магла с четири стране.
И усамљено дрво, ружно повијено.
Лаким бомбама –
иње прекрива пероне.
Руке, које се нису пружиле ка порцији хлеба.
Тамо, за нашим леђима –
снежне су дубине.
Тамо, изгорела рамена коче се од бола.
Над затамњеним градом
песма:
„Устани земљо, огромна-а!…
„А-а-а-а…“ враћа се жустро, као у празној цркви.
И ми остављамо прошлост.
Шкрипи под зубима песак.
Зарђао жбун сабласно се костреши на путу.
И бацамо на њега
очевих кошуља дроњак,
и облачимо синтетику, по здравље штетну.
Идемо ка црти иза које –
женске сузе су краткотрајне.
Заустављено поподне.
Нечујан тутањ грома.
Болница
из које ће нас изнети…
Проседи диригент.
И тромбонист,
који облизује суве усне.
Пут – у облику спирале.
Пут – као кружница.
Но –
покусавши хељдину ил кашу од кромпира –
историју Човечанства
до сопственог конца
свако пролази временом.
Свако пролази.
Свако.
И свакоме – наизменично –
сунчано, па тамно.

Ми пут меримо
мером својих аршина.
Иако је већ неко рекао давно:
да је цело људско искуство –
понављање грешака…
И ми идемо ка хоризонту.
Кашљемо.
Рано устајемо.
Откривамо школе и споменике.
Звезде и маркете…
Лаж је да ми старимо!
Просто – посустајемо.
И тихо се у страну склањамо,
кад понестане снаге.

1989.

Р. Рождественски

Препревао: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s