Фазил Искандер – ДУША И УМ

Занимљиво је да у целој светској књижевности, најдубљи, најупечатљивији ликови људи предивне душе, увек имају неки умни недостатак, као да је лепота душе са њим повезана. Такав је Сервантесов Дон Кихот, кенз Мишкин у „Идиоту“ Достојевског, такви су Гогољеви „Старовременски властелини“, Флоберова „Проста душа“, Герасим у Тургењевљевом „Муму“, Матрјона у „Матрјониним данима“ Солжењицина.

Није ли у Светом писмо речено да ће нишчи духом први ући у Царство небеско? Но зашто се управо они одликују таквом привлачном снагом? Није ли зато што нормално развијен ум поседује способност самозаштите. Шта год ми говорили, развијен ум се пре свега развија да би себе заштитио. Осим тога, бројним питањима која у њему ничу, он невољно одвлачи душу од њеног главног посла.

И само ови људи, ненаоружани и беспомоћни, као деца, бачени у наш зверињи свет, стварају једино што могу: љубав, доброту. И осуђени су да погину. А ми, тако да кажем, умно развијени људи, колебамо се и исправљамо, како би се у неко доба досетили да су заправо они, боље од свих, испунили основну човекову предодређеност у овом свету – да чини добро. Ако је тако, онда су они били и најумнији људи – умни умом срца.

У том случају слава и уму писаца који су створили ликове тих људи, у знак великог поштовања према њима, али и као знак несујетности и сврховитости свога ума.

Фазил Искандер – ЕСЕЈИ

Превео: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s