Фазил Искандер – МИЛОСРЂЕ

Пролазим кроз подземни пролаз који се налази у близини хотела „Совјетска“. Испред мене убоги музикант са црним наочарима седи на клупици и пева свирајући на гитари. У то време, због нечега, пролаз је био пуст.

Дошавши до музиканта, ишчепркао сам из капута ситниш и спустио га у његову металну кутију. Идем даље.

Случајно стављам руку у џеп и осећам да у њему има још новчића. Шта је то дођавола! Био сам сигуран да сам дао све.

Враћам се до музиканта, и сада већ радујући се што има тамне наочаре па неће приметити глупу сложеност целе процедуре, поново копам по капуту и стављам шаку ситниша у металну кутијицу.

Продужавам даље. После десетак корак опет завлачим руку у џеп и са изненађењем откривам да у њему има још много ситинине. У првом тренутку сам био тако изненађем да умало нисам повикао: „Чудо! Чудо! Господ пуни мој џеп који сам испразнио због просјака!“

Но тренутак касније сам се смирио. Схватио сам да су новчићи једноставно упали и затурили се у дубоким наборима мога капута. Много их се накупило. Кусур се често враћа новчићима за које се ништа не може купити. Зашто први и други пут нисам сакупио сав ситниш? Зато што сам то чинио немарно и аутоматски. Зашто немарно и аутоматски? Зато што сам, авај, био равнодушан према музиканту. Ако је тако, због чега сам онда ипак претурао по џепу тражећи ситни новац?

Пре свега зато што сам безброј пута пролазећи подземним пролазима, у којима су седели просјаци са испруженом руком, много пута због журбе, због лењости прошао поред њих. Прошао, али је остајала огреботина на савести: требало је зауставити се и нешто им дати. Могуће је да сам несвесно, тај мали чин милосрђа пребацивао на друге. Обично су ти пролази пуни људи. А сада није било никога, и тај човек као да је свирао само мени.

Међутим, у свему томе има нечега. Може бити, и по неком вишем смислу, добра дела треба чинити равнодушно, да се не би јавила сујета, да не би очекивали захвалност, да се не би наљутили због тога што нам се нико не захваљује. Да, и какво је то доброчинство ако ти се заузврат човек захвали. То значи да на захвалност рачунаш, а онда нема никакве велико-. душности. Узгред, у тренутку кад схватиш великодушност свога поступка већ си добио тајну плату за своју несебичност. Зато дај равнодушно оно што можеш дати човеку у невољи и иди даље не мислећи о томе.

Али питање можемо поставити и овако. Доброчинство и захвалност су неопходни човеку и служе развоју човечанства у области духа, као трговина у материјалној области. Размена духовних вредности (захвалност за доброчинство), може бити, да је човеку још потребнија од трговине.

Фазил Искандер

Превео: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s