Ђуро Шушњић – ДУХОВНА ПЕСМА – МОЋ СВЕТИХ РЕЧИ

„Не труди се да схватиш живот – и он ће онда празник бити.“

Живети значи певати, а не мислити.

….

О људским стварима може се мислити и певати: један те исти живот изазива учењака да о њему мисли а песника да о њему пева. Песник не може без речи, научник је везан за појмове. Реч може да означава више појава, појам само једну. Зато песник никад не излаже неко учење о свету, он ствара естетички угођај: чисту радост која није везана за једно једино значење. Зато Р.М. Рилке има право да каже: „Не труди се да схватиш живот – и он ће онда празник бити.“ Живети значи певати, а не мислити. Има песама у којима мисао није вредна помена или је уопште нема, али стих може бити веома вредан с обзиром на ритам, мелодију, хармонију…Песнички језик претходи рационалном мишљењу. С рационалног становишта могуће је видети интелектуални спор тамо где се одиграва животна драма. Песнику је реч култ. Наравно, љубав према речима не чини песника, као што ни познавање бројева не чини математичара.

Песник, дакле, није учењак који другима нуди објективан поглед на свет, него човек који им дарује свој, субјективни доживљај света. Кад он отвори уста осећамо да смо у близини тајне, која је низрецива у научним појмовима. Појмови повезују појаве између којих постоји нужна повезаност, док речи повезују појаве на начин на који оне не морају бити повезане, нити су повезане у стварности. Песник, преко речи, повезује своје слике о појавама које је доживео на бројне начине, што значи да те везе нису једине и једино могуће, те да неки други може да открије или створи неки нови ред веза, независно од оног првог. Поредак речи у једног песника разликује се од реда речи у другог, иако певају о истом и користе исте речи. „Језик је вечна љубавница“ – вели Ф. Кафка.

…..

А научне истине брзо застаревају. Фројд вели да се последња заблуда у науци назива истином. Зато наука старих народа има само историјски значај, док њихова уметност садржи надисторијска значења. Ако се хтело рећи нешто битно о некој ствари, онда се нису постављала питања о њеном пореклу, структури, функцији, развоју, форми итд., што је обележје научног мишљења, него о њеној етичкој и естетичкој вредности, то о њеном крајњем значењу и значају за живот, што је особина митопоетичног духа. У научним појмовима боља половина људског живота не долази до свога гласа. Зато се овај недохваћен и несхваћен живот буни и оглашава у делима песника, за које су речи постале вредности по себи. „Замерка која се често износила, да је Хомер лажљивац, не умањује ни најмање његово дејство; њему није потребно да полаже право на историјску тачност своје приче, његова стварност је довољно јака; он нас хвата у мрежу, уплиће нас у њу, и то му је довољно. У том „стварном“ свету, који сам због себе постоји, који нас опчињава и нема ничега другог до њега самог, Хомерове песме не крију ништа…“

Хомерове песме су толико моћне да их свако може препознати у свом срцу, души и духу. Речи носе значења, али не јамче истину. Јер песник уопште не доказује већ показује шта је створио помоћу уметничких средстава: он зато не може да лаже. Читаоци или слушаоци препознају у песми оно што расветљава макар један слој њихвог искуства: читалац и слушалац су ловци на зрнца уметничке истине и смисла. Један исказ може да има значење али да се не односи на нешто у спољашњој стварности, јер те стварности уопште нема. Б. Расел у свом стилу вели: „Краљ Француске је ћелав.“ Овај исказ има смисла, али у овој земљи одавно нема краљева.

Кад мислилац каже своје о некој ствари, долази песник да је уздигне до небеске висине, помоћу неуглачани и неиспегланих, невиних и девичанских речи, које заразно делују не само на људе, него и на друге речи, ширећи своје дејство до граница говорног система. Зато његови стихови не подлежу логичком проверавању и емпиријском потрврђивању: по томе је поезија рођена сестра музике. Ако је поезија слична музици, онда је то због тога што се и она чује и што има изражајна својства, посебно мелодичка, ритмичка и вишезначна: стари језик нужно је био метафоричан и алегоричан.

Речи нису ту да опишу нешто што постоји независно од њих, оне заправо стварају један свет значења који пре тога нигде није постојао. Ваља веровати искусној уметници речи када каже да „поезија почиње тако да свему ономе што је изван тебе кажеш: не!“ Језик ставара многе светове а не само један свет. Ови светови постоје на одређен начин захваљујући моћи језика: моћи да речи играју безброј језичких игара. У свакој песми песник поново ствара свој свет. „Путујући без пута, а пут се за њим рађа“ – вели Васко Попа. Ружа о којој говори песник није она ружа што цвета у природи или врту, него ружа у божијој башти, ружа оживљена магичном моћи речи, идеална ружа, која није чулна, него натчулна, припада чистом виђењу духовним оком. То је видљива слика невидљиве руже – идеалне лепоте. Ружа није обична биљка, она је цвет препун значења, које песник открива али не објашњава: он се чуди и своје чуђење преноси на друге. „Таква ружа нема имена. Она је нешто у свести, лепше и богатије од сваког цвета за себе.“

Тајна уметности састоји се у превођењу нечег великог у нешто мало, нечег апстрактоног у нешто конкретно, нечег општег у нешто појединачно. Највеће откриће уметности јесте река која се огледа у капи чисте воде, живот који се открива у живој јединки: у једном једином појединцу прелама се човек уопште, историја уопште, култура уопште.

Одломак из књиге: Ђуро Шушњић – Огледи о скривеној страни ствари (Службени гласник, 2012.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s