Љ. Симовић – ПОНЕКАД СВЕВИШЊИ СТАВИ МАСКУ ДА БИ СМО ГА МОГЛИ ВИДЕТИ

Унутрашње и спољашње

Ми стално све делимо на унутрашње и спољашње, на реално и фантастично, на традиционално и модерно, на свето и профано, а ја сам најсрећнији кад осетим да је једно препуно другог. Ја све то доживљавам, и покушавам да изразим као једно и јединствено. То јединство је веома лепо осећао Лаза Костић. То што називате „крхотинама свакодневнице“ и привлачи моју пажњу зато што у тим свакидашњим и обичним предметима слутим неке несвакидашње и необичне садржаје. Некад је неки обичан предмет, нека алатка, или кашика, учествовао као реквизит у магији, бајањима, обредима. Ја хоћу да верујем, а у то ме неки предмети и уверавају, да ти неки „други“ садржаји нису сасвим ишчезли из премета који употребљавамо, и да и данас у неком ножу, или брави, или игли, можемо да осетимо живо присуство митског света. Такав мој однос према предметима из свакодневног живота можда се може испитивати на неким примерима из Путујућег позоришта Шопаловић, на томе какав садржај и какве улоге добијају, на пример, једно корито, или једна шајкача. О том претварањеу обичних ствари у симболе, у Шопаловићима, веома је лепо писао Јован Христић. Ја томе могу, евентуално, да додам да не желим да мој читалац, или гледалац примети кад су ствари које га окружују и којима се свакодневно служи, почеле да значе нешто друго, различито од онога што му значе сваки дан. Не желим да он примети кад сам га из „овог“ света пренеу у неки „други“: тај прелаз не сме да се приемти, јер га ја укидам, а укидам га зато што је вештачки створен.

Свакодневница

Шта је свакодневница? За мене је свакодневница део вечности који нам је дат на располагање. И све у том пролазном делићу вечности сматрам садржајним и драгоценим. Зато се веома везујем за то што зовете „детаљи“ свакидашњице. Од тих „детаља“ покушавам да изграђујем чак и песничке симболе. У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напрстку, о древној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покшавам да у тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионице, игле – то су наши ослонци, наше полазне тачке. У поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њега одем што даље – у нестварност, као у нову стварност.

Поезија, стварност и савременост

Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованиј, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не значи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми не ретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. Према томе, моја веза са стварношћу не доказује се само мојим песмама о догађајима на Косову, на које вероватно мислите, него и песмама о ономе што се „није“ догодило, о ономе што се само наслутило и сањало, о ономе што се збива у непознатим, непризнатим и недоказивим областима стварности, које нису мање стварне зато што су мање очигледне. Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре.

Универзално и појединачно

Ја пишем српским језиком, то јест пишем свим оним што је створило српски језик. Део тога су и национални мит и дух, и легенда, и фолкор, и историја, и свакодневни живот…Осим тога, мислим да се у мојим песмама и драмама све развијало тако како се развијало зато што сам ја увек веровао да се универзално заснива на личном, локалном и посебном, и да се о општељудском може говорити само на основу личног искуства. Увек сам се опирао уверењу да универзализација подразумева деперсонализацију и денационализацију, и да је универзално само оно што је апстрактно. Ја покушавам да тражим жице којима универзално прожима сваку појединачну судбину, и покушавам да нађем оно чиме свака појединачна судбина допуњава универзално, и чиме учествује у њему.

Два ослонца

Ми имамо бар два велика ослонца: нашу усмену поезију (мислим при том не само не епску, него и на лирску), и нашу средњовековну књижевност. У те ослонце убрајам и нашу средњовековну архитектуру и зидно сликарство, али и саму српску историју, као и легенду која ту историју прати. На томе се може веома чврсто стајати и у модерним временима. Морам, међутим, да кажем да у том споју традиционалног и модерног ја не видим ништа парадоксално. Не видим где је граница измђу једног и другог. Кад Пастернак, на пример, у једној песми каже: „Хтео бих огромност у кући“, зар се у томе не осећа оно „безгранично море битности“ Јована Дамаскина? Мислим да је та подела на традиционално и модерно помало исфорсирана, помало неприродна. Мене занима један другачији однос између њих: не однос конфротације, него питање колико традиционално храни модерно, и колико модерно реактуелизује, и ревитализује, традиционалне вредности.

Завичај, језик…

За мене, завичај је место на коме најдубље и најнепосредније осећам цео свет. И све друге светове, чак и оне невидљиве…Завичај за мене није само одређена географија и историја, него нешто што је и све то, али и нешто много више од свега тога: језик. Ништа није толико везано за један народ, за његову судбину и егзистенцију, као језик. Ви, на пример, у поезији не можете имати Бодлера, ако немате Париз. Нити можете имати Доментијана и Теодосија, ако немате Хиландар и Студеницу. Хоћу да кажем да нема језика који би нас, такве какви смо, изразио тачније и потпуније од овог језка којим говоримо, и који смо сами створили. А ја сам тај језик научио у завичају. И када кажем језик, то за мене нису само гласови, речи, реченице, него, још увек, предели, догађаји, лица, куће, алати, дрвеће, ваздух. За мене су, као и за дивљака, речи још увек везане за ствари, и још увек су провидне. Кад кажем шума, ја у тој речи заиста, непосредно, видим и чујем шуму. Реч шума је за мене још увек зелена. Кад кажем облак, то је за мене више стварни облак, него реч која га означава и заборавља и, заорављајући га, постаје апстракција. Завичај је за мене та изворност и непосредност свега: и звезда и језика.

Поезија је свколико јединство

У књизи Дупло дно говорио сам и о песницима којим ми нису много блиски, чак и о онима који су врло далеко од мене, али чије сам дело сматрао важним за развој поезије на српском језику. Што се утицаја тиче, они су веома сложена појава, и не верујем да би иједан писац могао да регистује, а камоли да преброји, све утицаје којима је био изложен. Можда су чак најјачи и најпресуднији они утицаји које не осећате, којих нисте свесни…ми и не слутимо у какве све односе и контексте долази оно што пишемо. На пример, Љермонтвљев „Сан“ и Рембоов „Спавач у долу“ могу се читати као једна песма! Кад пишем, моја рука није сама. И не пишем само своју књигу. Поезија, не само она која је написана на једном језику, него свеколика поезија, представља једно велико јединство, а у оквиру тог јединства постоје многобројна струјања, у свим правцима, и на свим нивоима. Песме једна дургу могу да оплођују, да допуњавају, да активирају, чак без обзира на језичке, временске или стилске разлике и препреке.

Љубомир Симовић – Ковачница на Чаковни (Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s