Фазил Искандер, ДРЖАВА И САВЕСТ

Главна грешка наше нове, демократксе државе, из које проистичу све остале њене грешке, по мом мишљењу, састоји се у томе што власт, не примећујући то ни сама, понавља грешку марксизма: економија је база, а све остало надградња. Држава која живи по овом закону осуђена је на смрт, ларву смрти она већ у себи носи. Совјетска држава је управо због тога и пропала. То се могло десити нешто раније или нешто касније, али се морало десити.

Ми смо имали среће што је распад Совјетског савеза протекао без крвопролића грађанског рата. Може се рећи да је то била природна смрт. Иако се може рећи да та агонија још увек траје. То зависи од тога са које стране посматрамо оно што се дешава код нас.

Да економија није база људског друштва релативно је лако доказати. Као прво, човечанство је хиљадама година живело без икакве економске науке и никоме на ум није падало да економску страну живота прогласи базом. Као друго, све велике религије тврде, а наше лично искуство то потврђује, да је најважније у човеку – савест. Оно што је основа за човека истовремено је основа и за људско друштво и за државу.

Парадокс се састоји у томе да је држава, у којој је економија – база, пре свега осуђена на економску пропаст. У таквој држави економијом не управљају професионални економисти, већ идеолози економије. А то су потпуно другачији људи, који често уопште не разумеју економију.


Тако, у идеолошкој држави, агронома у колхозу нису бирали на основу његовог познавања посла, већ на основу његових идеолошких тирада, у којима је економија – база. Тако је, не схватајући лите- ратуру Жданов покушао да управља литерарним процесом. И тако се годинама, и деценијама у држави вршила негативна селекција, па су се хиљаде и хиљаде људи, слабих умно и морално, на- шло на управљачким местима. Таква држава је била осуђена на пропаст. Ето до чега је довело почетно неразумевање човекове природе:  економија је база.

Човекова база и база људског друштва је савест, а економија је једна од важнијих надградњи. При томе, економија може добро функционисати само ако је база – човекова савест, у више-мање здра- вом стању. Економија без базе – савести – није ништа друго до зверињак са отвореним кавезима, што и видимо данас, код нас.

Један културни економиста ми је рекао: економија је полунаука-полууметност. Чини ми се да је ова дефиниција тачна. Економски закони, очигледно функционишу, када су у ваљаним односима са човеком.

Много нам говоре о чуду економског препорода послератне Немачке. Заиста чудо! Хиљаде градова су били руине, милиони убијених, милиони рањених, милиони гладне и беспризорне деце!

Али економско чудо процвата Немачке је секундарно а главно је: пробуђена савест нације постала је снажан темељ економског и духовног препорода. Посматрајући чудовишни крах нацистичке идеје, гледајући свеопшти распад, немачка душа се очистиле од пропаганде мржње у коју раније веровала. И Немац је рекао себи: „Ми смо се спремали да у Европи и целом свету изградимо нови поредак? Безумници! Треба да обновимо земљу и мирно живимо у породици народа.“

Наша катастрофа била је много мање уочљива, није била тако отвореног каратера. Они који су веровали у комунизам престали су да верују много пре његовог пада. Ипак, сви су се, иако безвољно, претварали да верују. Савест током седамдесет година својетске власти не само да је плански изгубила своју сврху, него ју је и наш човек, да би преживео, уништавао у себи.

Најчешће се то дешавало несвесно. Под страшним притиском дикататуре молекули страха у људској души пребражавали су се у формулу љубави. Човек се будио ујутро и говори себи: „Још сам жив! Хвала великом Стаљину!“

Сада чекамо великог економисту као што је некада народ чекао доброг цара. Економска наука пред нашим очима се претвара у некакву мистику, која ће наводно спасити нашу земљу. Све спасава и никако не може све да спаси. Разуме се, потребни су нам културни, талентовани економсти. Али такви људи су нам потребни у свим областима живота.

Свеједно, чекају нас велике трагедије, док не постанемо свесни да је база, темељ човековог живота и целе државе – савест.

Пробуђена савест је најграндиознији извор људске енергије. Али како је пробудити?

Како је говорио знаменити физичар, треба себи поставити „немогућ“ задатак да би се он постао реално остварив. На питање шта ми то градимо морамо дати храбар одговор: ми градимо савесну државу, ми градимо државу савести. А демократија и тржишна економија само су полуге тог, још не-, виђеног у свету држава. Држава савести – данас то звучи помало смешно, као слон који плаче док слуша Моцартову музику. Али сутра може постати природна и радосна основа новог живта, и слон ће заплакати.

И канибалистичке државе, угушивши савест, никада је теоријски нису порицале, већ су је једноста- вно изобличиле у своју корист. Чак су се и оне, необјашњиво, бојале да отоврено и гласно порекну савест.

Занимљив дијалог о томе водио је наш познати свештеник-хирург Војно-Јасенецки са Стаљином. Пренећу суштину.

– Зашто ви говорите – душа, душа. Душе нема. Њу нико није видео, рекао му је Стаљин.

– Савест такође нико није видео – узврати је славни свештеник-хирург – али ви нећете порицати њено постојање.

И Стаљин је оћутао. Није се осмелио да каже да савести нема. У томе је велика, непобедива тајна савести.

Како то, узвикнуће скептици, изградити државу савести у земљи, у којој једне тресе златна грозница а друге треса грозница од глади, у којој је сваки други – лопов?! Утопија!

Али управо због тога смо дошли до самога дна и коначно се уверили – другог ослонца, да би се подигли нема и не може бити, савест ће нас подићи.

Таква чудеса већ су се у Русији дешавала. За седамдесет година, од 1820. – почетка Пушкинове зрелости, до 1890. – Чеховљеве зрелости, наши преци су створили заиста велику литературу, за чије стварење су европски народи потрошили више од петсто година. И наша класична литература у целом свету је призната као најсавеснија. „Рат и мир“ Толстоја, или „Браћа Карамазови“ Достојевског нису само величанствене уметничке слике, они су суштина хиљадугодишње хиршћанске цивилизације.

И поред свега, две Државе Савести унутар једне, поприлично бесавесне државе, као што су, уосталом и све државе света.

Данас се Русија нашла у центру кризе светске савести. Цео двадесети век представља кризу савести света, изазвану утопијом прогреса. Али то је посебна тема. Ми ћемо први почети, а пратиће нас такозване државе благостања, у којима је благостање доста релативан појам.

Да би преживело у двадесет првом веку, човечанство мора заменити класичну политику лажи и подвала, политиком савести, то јест политику одсуства политике. Све држва би требало да стекну једну црту коју имају истински генији – безезленост.

………………

Нико никада у европској и руској исторји није покушао да савест учини главним инструментом управљања народом. Не кажем – јединим, кажем – главним. Ако би имали могућност да питамо Бога: „Може ли се управљати људима помоћу савести?“ Он би одговорио: „Управо сам то људима и предложио преко свога сина, али нико од владара није покушао.“

Ф. Искандер – Држава и савест (одломак из есеја)


Превео: Александар Мирковић


Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s