Ј. Бродски – ТИБЕРИЈЕВА БИСТА

Поздрављам те Тиберије, две хиљаде година
касније. Ти си, такође, био ожењен курвом.
Имамо доста заједничког. Уз то
око нас је – твој град. Бука, аутомобили,
хулигани са шприцевима у сивим хаусторима,
рушевинама. Ја, обичан странац,
поздрављам твоју прашњаву бисту,
у пустој галерији. Ах, Тиберије,
ти овде немаш ни тридесет. Оличење
уверености у брзину послушних мишића,
пре него у њихов збир у будућности. Глава,
одрубљена још за живота од скулптора,
јесте, у суштини, пророчанство о власти.
Све испод подбратка је – Рим:
провинције, закупци, кохорте
плус скуп твоје мусаве, огрубеле
деце – задовољство у млазу
из вучице која нуди мрвицу Рема
и Ромула. (Та уста!
која глагољају слатко и неповезано
у постави тоге.) И резултат – биста
као симбол независности мозга
од живота тела. Сопственог и
императорског. Да си цртао свој портрет,
састојао би се само од вијуга.

Ти овде немаш ни тридест. Ништа
у теби не задржава поглед.
Са друге стране, ни твој тврди поглед
није спреман да се на било чему задржи:
ни на неком лицу, ни на
класичном пејзажу. Ах, Тиберије!
Зар није свеједно шта блебећу
Светоније и Тацит, тражећи узроке
твоје суровости! На свету нема узрока,
постоје само последице. И људи жртве последица.
Посебно у оним подземљима, у којима
се све признаје – узалуд што су признања
под мукама, као исповести у детињству,
једнолика. Најбоља је судбина –
не бити учесник у истини. Зато што
она не уздиже. Никога.
Цезаре тим пре. У најмању руку,
изгледаш способан да се
загрцнеш пре у свом купатилу него
великом мишљу. Уопште – није ли
суровост само убрзање заједничке
судбине ствари? Слободног пада
простог тела у вакууму? У њему
се увек нађеш у моменту пада.

Јануар. Нагомилавање облака
над зимским градом, као вишак мрамора.
Од стварности бежећи Тибар.
Фонтане, млазају тамо, откуда
нико не гледа – ни кроз прсте, ни
зашкиљивши. Друго време!
И за уши држећи нећеш зауставити већ
разбеснелог вука. Ах, Тиберије!
Ко смо ми да ти судимо?
Био си чудовиште, али равнодушно
чудовиште. Но управо чудовишта –
нипошто – жртве – природа ствара
по свом приличју. Много је
пријатније – ако се може бирати –
бити уништен од ђавољег племена,
него од неурастеника. Са непуних тридесет,
са лицем из камена – каменим лицем,
процењене старости две хиљаде година,
изгледаш као природна машина за
уништење, нипошто
роб страсти, спроводник идеја
и другог. Тебе штитити
од измишљотина – исто је као штитити дрвеће
од листова са њиховим комплексима, бесмислено,
али ропћућој већини разумљиво.

У пустој галерији. У мутно подне.
Прозор, умрљан зимским светлом.
Шум улице. На квалитет простора
не реагује биста…
Не може бити да ме не чујеш!
И ја сам безглаво бежао од свега
што ми се дешавало и претворио се у острво
са рушевинама, са чапљама. И ја
сам изрезивао свој профил помоћу лампе.
Ручно. До онога што рекох,
оно што сам рекао никоме потребно није –
и то не касније, већ сада.
Али можда је и то, такође убрзање
историје? Успешан, али авај,
покушај последице да одреди узрок?
Плус, у потпуном вакууму такође – што
не гарантује велики прасак.
Покајати се? Преокренути судбину?
Прићи са друге, како се каже, стране?
Но, треба ли? Радиоактивна киша
нас полива једнако добро као и тебе твој историчар.
Ко ће се остати да нас проклиње? Звезда?
Месец? Преживео, од безбројних
мутација млохавог трупа, вечни
термит? Могуће. Али, забивши у нас
нешто тврдо, и он, мора бити,
да ће се мало изненадити и прекинути бушење.

„Биста, – рећи ће језиком развалина
и поражених мишица, – биста, биста“:

1981.

Ј. Бродски – Сабране песме

препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s