Љ. Симовић – „ГЛУВИ“ ЈЕЗИК

3.
Лазарево опредељење за царство небеско, које је изражено не само узвишеним, него и јасним и недвосмисленим језиком косовског завета, представља врхунац духовности српског народа. Испод тог врха шире се многи психолошки слојеви, а на самом дну те пирамиде, на коме се живот одржава у неким редукованим, тињајућим облицима, постоји и једна тамна, замуничка психолошка црта, која се изражава тамним, празнимм, намерно „глувим“ и бесмисленим језиком. Тај језик су створили паничан страх и непрекидна брига: страх да се говором нешто не ода, и брига да се речима нешто сакрије. Како изгледа тај језик најбоље ће се видети из три сусрета која сам последњих година доживео и записао на Јеловој гори.
а) Ове јесени, после неколико јалових година, шљива је добро понела и у шљивицима Момчила Папића, па је и он пекао ракију. Питам га:
– Колико сте испекли ракије?
– Иха!
– Ко вам је пекао?
– Ма каки!

б) Једног дана, дижући прашину, на белом неоседланом коњу, наиђе мали Јоцо Радојев. Чујем како га Момчило пита са дрвљаника:
– Докле си то пошо, Јоцо?
– Донекле!

в) После скоро две недеље боравка на Јеловој гори, баш кад смо се већ спремали натраг за Београд, наиђе од Ужица Ђекна жена, натоварена пртеним торбама. Поздравља нас с пута, и пита:
– Кад сте то дошли?
– Дошли смо још пре дванаест дана! Већ се спремамо и да одемо!
– Ја била на пута, па вас нисам виђела!
– А где си путовала?
– Била сам ви ја на далеком путу!

Психологија једног вековима прогањаног народа као да се огледа у овом избегавању тачних одговора. Српска истoрија је увек била пуна видљивих и невидљивих непријатеља и претњи, пред којима је човек морао да се крије и замеће трагове. То неповерење и опрезност, који су вековима били основни услов егзистенције, одржали су се и до данас у подсвести, понашању и језику. Мoжда се тим скривањем правих намера и чињеница понекад понешто и спасло. Међутим, и тако заваравајући друге, заварали смо и сами себе, и одједном се нашли у једном свету који је и нама, а не само онима од којих смо зазирали, постао нејасан. Као да смо и сами постали жртва тог нашег избегавања тачних одговора, за које смо веровали да нас спасава, а које нас је одвело у нејасност и кофузију, у којима смо остали без оријентира и ослонца, и у којима више ни сами нисмо видели ни ко смо, ни шта смо.

Љ. Симовић „Ковачница на Чаковини“ (Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s