Милета Јакшић – ПОСЛЕ БОЛЕСТИ

У грозничавом сану у бунилу
           Видео сам је, близу ми је била:
 Стала је мирно крај постеље моје,
           Дотакнула ме дахом црних крила.

По бледој, хладној, тужној руци њеној,
           По једној строгој на челу јој црти,
 Ја сам њу познô, јест то она беше -
           Она, смрт сама, ил' анђео смрти.

И, док је тако стојала крај мене
           Лепа и мирна, нема, без покрета -
 Ја сам добио свест новог живота
           И осетио чар дугога света.

Беше л' то живот што га смрћу зову
           И што нам вечним уништењем прети -
 Живот без бола, рана и увреда,
           И њим живети, је ли то умрети?...

Дâ, сад када сам опет амо враћен
           На мутну светлост земаљскога дана,
 У старе борбе – ја носим у души
           Сакривен спомен виђених тајана.

И док задајем и примам ударце,
           И док ме ране отроване пеку -
 Спокојну храброст ја у срцу имам,
           Дубоку веру, утеху далеку:

Кад се за мене буре земне смире,
           И ја из њиних вртлога испловим,
 Да ни уздаха не пустим из груди
           Ил' сузе једне за животом овим.

Милета Јакшић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s