Миодраг Павловић – ЗАГОНЕТНИ ЗАХТЕВ ПЕСМЕ

Поезија без загонетке је самоописивање или убеђивање. Не кажем да она постаје нарација, приповедање може да садржи многе загонетке, као што говорништво понекад износи неизрециве слутње и насвладиве парадоксе. Али говорништво које убеђује, реторика у ужем смислу речи, зна све више и боље од слушалаца које хоће да наведе, да убеди у потребу једне одлуке или некакве акције. Онај ко описује може да се усредсреди на предмет који је сам собом загонетан, али ту је описивач само посредник, од њега загонетка не полази, нити он може одгонетањем да донесе на видело неки смисао. Када не би постојала могућност посредног говорења, иза којег се слути нека тајна коју треба разоткрити или спознати толико да се она може и неком другом пренети, поезија би била језикословље без икаквог сопственог супстрата.

Да ли песник своју загонетку тражи, или се кроз њега језик сам поиграва и гради архитектуру свог лабиринта, свеједно је. Ми то не можемо никада сасвим тачно ни да закључимо. И то је једна од загонетки уграђених у здање песничког дела. Песничка уметност је могућа јер језик по свету може да ходи нахерен, да све дотиче искоса, да саопштава неколико ствари одједном, да се извуче из шаке дерикоже, из клопке правника који све разјашњавају. А ипак може да се говори о прецизности песничког изражавања, о чистоти песничке форме. Сваки језички израз се укршта сам са собом чим се појави. Поезија је прва која то види и од тога тка своју тканицу са знацима који опет имају засебну припадност, оквире и системе.

Не може се очекивати да једна песничка језичка творевина буде мање загонетна но неки унеколико осложени природни облик. И као природни облици, и песма тражи понирање, удубљивање у њу, признавање њене загонетке. Чини се да цвет који нам се испречи на путу каже: убери ме. И да песма тражи од намерника који се над њу наднео: разуми ме. Но ни једно ни друго захтевање не изгледају вероватним. Цвет, ако беседи, рећи ће: осмотри ме. А песма сигурно не захтева више у својим обраћањима но: ослушни ме. Ослушкуј ме, дуго, и упорно. Захтев љубави и побожности у исти мах,на сличан, загонетан начин.

М. Павловић – Свечаности на платоу (Просвета, 1999.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s