Миодраг Павловић, КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

Срећни су они људи који налазе да нам истину о нашем душевном животу нуди психологија, односно њена примењена, лечилишна варијанта: психијатрија. Срећни су они људи који верују да о друштвеиом бићу човековом највише и најбоље говори историјска наука или у примењеном облику: наука о друштву и њена делатна компонента: политика. Блажени су они који истине о духовном бићу човековом  виде кодификоване у догмама постојећих религиозних предања и верских организација. У мом душевном и умном развоју, од раног детињства надаље, изостале су могуће фиксације за одређене системе објашњавања, душевног откривања, или спасоносних политичких програма. Али рано су се јавили доживљаји којима је била потребна артикулација у језику, у обреду, у групним друштвеним деловањима. Ти рани или нешто познији доживљаји имали су тежину судбинске нерешивости, били су тајна која нас притиска, а да не омета умни и душевни развој. Напротив, рекао бих, што су дуже те три тајне биле нерешиве, то је основна животна брига могла бити делотворнија.

Рано сам угледао тајну небеске висине; знао сам да је она мање или више нерешива. Чувао сам то рано у детињству угледано небо – чувао сам у резерви. Доводио сам га повремено у везу са визијама што су могле да послуже као објашњење далеких реалности или као слутња суштине коју су визије могле у себи понети. Откриће друштвене условљености нашег бића јавило се такође рано, преко мреже људских зависности у породичном животу, затим у постојању школских оквира људске међузависности. Ту је свакако спадало и искушавање живота у градској четврти, сагледање загонетних панорама појединих улица. Најзад и необични импулси јављали су се из наше унутрашњости и наводили су свакога да исправи свој поглед ка душевним покретима којима се најчешће није могло владати. Често је људска бруталност била најопипљивији доказ да носимо у себи тајанство душе. Али гледајући унутра, ка себи, у себе саме, углавном нисмо могли видети друго до ли слике које нисмо призивали, речи позајмљене однекуд споља, и најзад посвемашњу празнину као доказ да сами себи најлакше измичемо, уместо да себи будемо најпоузданији сведоци и најчвршћи јемци.

Од малих ногу чини ми се да сам био свестан да ли небо лебди или ходи нада мном. Опасност да наиђем на неки понор, да се наднесем над провалију, указивала ми се касније, повремено. Морска дубина је била најдвосмисленија од свих понора: затворена својом несагледивошћу, отворена могућношћу да у њу потонемо до потпуног неповрата, без икаквог обећања о искупљењу, морска дубина је била права супротност небу, готово моћнија од њега и као свака права саблазан, исто толико лепа као и небо само. Али ја лепоту морске дубине, па ни пучине саме, нисам волео. Излагао сам се њеном погледу, али нисам жудео да се отиснем преко морске површине у Одисејева предузећа. Ако сам искрен према себи, онда треба да кажем да сам волео равнице, брегове и планине. Ту се могао наслутити бескрај и без примамљивих чари пловидбе по мору. Планина је била обећање великих и далеких видика и залог чистих ваздушних сфера што су водиле ка митском, или оптичком етеру. У етеричности су се сажимала зрачења различитих елемената, у њој зачињала се могућност једног другог опредељења.

Ако нисам у себи откривао праву жељу да прихватим језик законодавца или политичара, ако у збирци мојих религијских књига нема Догматике, ако нисам сматрао да се психичка комплексност може сторнирати доктринама дубинске психологије, поверовао сам да ме најближе језгру истине доводи она врста делатности која у себи спаја највећу могућу количину хетерогених партикула, оно што је у највећој људској мери способно да скупи у себе и искаже својим обликом комплексност релација које је људски ум-дух способан да схвати, сазна. То су творевине у којима се укрштају истовремено различите верзије смисла, – можда увек у основи истог. Уметнички облик ме је ослобађао методске зависности којом нас окружују могућности чистог ума. Уметник и његово дело не сазнају: они су већ сазнали. Они су сазнали да је човекова позваност не у сазнавању предмета, него у начину како да се елементи стварности доведу у међусобну смислену везу, у слику која ће највише личити на порив, погон живота у чијој се матици човек нашао, да сагради творевину највеће могуће комплексности: уметничко дело. Тако настаје песма. Тако и опстаје песма.

М. Павловић, НАСТАНАК И НЕСТАНАК ПЕСМЕ (одломак )

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s