Миодраг Павловћ – ЖИВОТ ПО МИТУ

Мит је, кажу, прича, по томе сви ми живимо по некој причи, само не знамо где она почиње, ни где се завршава. Дакле, наш живот и није прича, него би то тек могао да постане. И када би постао прича, чак и херојска, или педагошка, ничији живот не би био мит док не закорачи у нешто онострано, док не буде више нешто замишљено него искуствено. По мени мит је слика која се креће, слика која иде изнад нас, испред нас, може да се дозове или изгуби. Ту слику неко посвећује, даје јој дубље значење него што она на први поглед има. Она има порекло које није произвољно и смер кретања којим ми сами не управљамо. Ипак, мит излази из нас, као да га стврамо, опажамо га као да је реч у поворци облака која се креће и преображава пред нашим очима. Размишљајући о њему доспевамо до неке стварности о чијем постојању слутимо готово од нашег рођења, а неизвесну стварност претварамо у слутњу до пред крај нашег живота.

Мит је згуснути ваздух пресићен кисеоником за машту, али га ретко сусрећемо на нашим путевима. Он прође испред нас као прамен магле, подигне се са ливаде у зору као испарење росе, у граду га углавном не срећемо, осим кад нам неки димни траг дочара слику анђела што пада, или Икара којем се топе крила. Ни у сну га нема тако често колико се прича међу психолозима. Не стиже нам он бесплатно нити незаслужено. Мит се учи као и свака азбука, као речи нашег будућег матерњег језика. Да бисмо мит узнели и познали морамо се њиме бавити, скупљати га као лековите траве. После се он појави и сам од себе, као визија, али при томе морамо се ставити у службу његове дисциплине. Мит живи од нашег дозивања, враћа се на овај свет као да њиме историја није никад сасвим загосподарила, доноси нам потврде највишег јемца о постојању Лепог и Доброг, Страшног и Моћног. Без нас, њега нема. Без њега, ми бисмо били нешто треће.

Је ли погрешно ако кажемо да сваки човек по миту мисли и делује? Није ли сама појава небеских тела над нама и равнање по странама света већ живот у митској причи и делања по налогу митских сила? Но у ствараности сваки човек живи према неколико схема одједном и може своје поступка да тумачи помоћу разних кључева. Мит ће бити онда оно што се интензитетом издваја из арсенала наших мотивација: он је висока свест о нама самима. Сликовитост је његов услов да би нам се јавио. Његова покретљивост је доказ надмоћи што нас мами, обећава и доводи до тачке и места на којима почињу испуњавања највиших очекивања.

М. Павловић – Свечаности на платоу (Просвета, Београд, 1999.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s