Мирослав Максимовић – ПОЕЗИЈА И БОЕМИЈА

Нема више боемије. Ни песничке, ни било какве друге. Зашто? Па, принцип боемије је – живети. У животу какав је. А принцип транзиције је – преживети. Јурити за животом. Са надом да ће се једног дана негде стићи. У међувремену се не живи.
Шта је, у ствар, била боемија?

Спољни знаци су јој били: пиће, кафане, скандали, упечатљиви јавним гестови, сусрети с полицијом, затвори…Међутим, то су били само реквизити. У суштини, боемија је била побуна против задатих духовних и социјалних околности живота. Али не побуна на насилан начин револуције, већ само непристајање на фиоке у које нас живот гура да би нам омогућио опстанак и осигурање егзистенције. Тражење простора слободе.

Ту су се боемија и поезија додиривале. Није случајно појам боема изједначаван са појом песника. И поезија је тражење простора слободе, и зато су се песме песника који се, по спољним знацима, не би могли сврстати међу боеме налазиле у антологијама боемске поезије.

Најважна институција боемије је – кафана. Која је била и веома важна друштвена институција. Све оно што се није могло наћи у другим институцијама друштва и чега тамо није било – налазило се у кафани. Кафана је била место за слободу, социјалну равноправност, људску комуникацију. Потпуно је логично да у транзиционом добу таква институција изумире. Кафана више готово да нема, надиру кафићи, специјализовани ресторани, затворени клубови. Нема места где би се људи могли зближити. У Београду – чија се историја не може написати без прича о кафанама и боемији – нема ни једног ни другог. Умиру последње преостале кафане, годинама је Јаша Гробаров више био споменик боемије него активни боем.

Све то је лако уочљиви симптом правца куда, као род, идемо (транзиција је само термин одабран за један сегмент тог кретања). Формално, слободе су све веће, а у суштини тоталитаризам је све јачи. Појединац је успешан ако је у функцији невидљивог бога тржишта, а ако није – онда је губитник, без икакве могућности за боемску побуну.

Нема боемије. Нема кафана. Остала је, у празном простору, поезија.

Мирослав Максимовић – Скривени посао (есеји, издавач Народна библиотека „ Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s