Јустин Поповић, НА ВОДОДЕЛНИЦИ КУЛТУРА

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се ицсрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена по софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то — европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили, како он неизмерно воли да богује, да богује макар — мачем и огњем, макар — троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистично-позитивистичке науке објавио да — нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто Бога нема, онда сам ја — бог!

Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је подчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповршини човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? — Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина; европски човек робује стварима, не богује на њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио. У своме походу против свега натрпиродног, он је тековинама своје културе заменио све идеале, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога живог и истинитог. И културу промовисао за Бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан, — таква је кобна иронија овако устројениг човека.

Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба — идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело?

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза – створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле; од технике и њених изума — створила је идоле; од религије и њених представника – створила је идоле; од политике и њених партија – створила је идоле; од моде и њених сателита — створила је идоле. А посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.

У суштини својој, европска култура је — повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. „Гурманство за стварима“ је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако — људождерством, само маскираним, културним људождерством?

Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота — борбу са самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање — свим средствима; бори се, ако треба и — људождерством! Главно је: живети! Главно је: одржати се у животу! Како? — То не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања — све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка наука је објавила: све што бива — бива по природним законима. У природи влада као врхони закон — закон неопходности. Он влада и на људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Кад греше, људи греше по неопходнсти. Човече, ти ниси крив,ни за највећи преступ свој — ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности…У самој ствари, грех не може постојати за човека, за кога не постији Бог, јер је грех — грех пред Богом. Ако Бога нема, онда — ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: „нема Бога“, морао се пројавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура из човека потискује све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, самњује душу док је најзад не сведе на — на нулу.

Треба се ослободити Бога, — то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтраризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима стовирли су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискуснији исповедник европске културе — Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: „умро је Бог!“

Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда — нема ничег апсолутног, ничег савршеног, онда је све релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене – релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих њенгових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до — нихилизам.

Зар може човек не бити нихилиста, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка, да је релативизам отац — анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда — ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења.

Пошто су све вредности релативне, какво право има која од њих да себе наметне за највећу и врховну?

На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда —не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постији само анархија.

Очигледна је иситна да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилисти. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? — Леш. Шта од Европе, кад се из тела њеног извуче Бог? -Леш. Истериали су душу из васионе, зар није постала — лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до — униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао — ствар. Личност је обесцењена и разорена; постао је човек = ствар. Нема целог, интегралног, бесмртног човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људа и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек – бездушна ствар међу бездушним стварима.

Јустин Поповић, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ / На вододелници култура, одломак /Манастир Ћелије

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s