Ј. Бродски, УСАМЉЕНОСТ

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза, уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.
Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.

Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим,
чудом неким,
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

Да. Дивити се стварности је боље
упркос њеним мерилима што ти се гаде,
и која ће ти потом, сред невоље,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

1959.

Јосиф А. Бродски
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s