М. Максимовић – ПОЕЗИЈА И ГЛАД

Може ли гладан човек да се занима за поезију?

Овакво питање често искрсне у разговорима о недостатку интересовања за поезију. Дај, бре, ти мени да имам шта да једем и пијем, па ћу онда да се занимам за твоју поезију. И? Наједе се, и напије се, па дрема уз телевизију, поезија му не пада на памет.

Глад отписујемо као разлог незаинтересованости за поезију.

Добро, али човек, осим што мора да једе и пије, мора да задовољи и неке друге материјалне и духовне потребе, не може да купи књигу песама док не купи ово и оно. И? Човек купи ово и оно, остане му пара па он купи дуго ово и оно, књигу не купи, нити оде у библиотеку да је позајми.

Недостатак новца није разлог неинтересовања за поезију.

Сви имају жељу за храном, да утоле глад. Сви имају жељу за овим и оним, да задовље неку стварну или рекламом сугерисану потребу. Мало их има жељу за поезијом, јер она не задовољава ни ову ни ону потребу.

Зашто је тако? Треба ли људе образовати да науче које им жеље може да здовољи поезија?

Не треба. Поезија не задовољава ни ове ни оне жеље. Она је жеља. Жеља живота да не буде само пуки живот.

Мирослав Максимовић – Скривени посао (есеји, издавач Народна библиотека „ Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s