С.Н. Лазарев – ШТА ЛЕЖИ У ОСНОВИ ВЕЗАНОСТИ?

Реците ми шта лежи у основи везаности? Када човек почиње да се привезује? Једноставно говорећи ми почињемо да се везујемо за свет када се наш главни циљи и смисао живота мења. Смисао живота сваког човека треба да буде сједињење са Богом. Зашто? Зато смо створени по „лику и подобију“ Божијем, ми смо Његов део, ми смо једно са Њим, и увећавањем јединства са Богом, осећањем и реалним растом љубави у души, повећањем енергије… итд…. долази до ослобађања и испољавања свих наших потенцијала. Што је снажнији контакт са Богом – више среће и задовољства, у крајњој линији, добија човек. Он добија, он губи, но суштински, то и јесте развој.

Када унутрашњи човекови циљеви почну да се мењају и када му најважнија постане реализација везаности за овај свет, он почиње да зависи од света, и постепено, све више, потпада под утицај нагона. Привезаност се појављује због тога што престајемо да осећамо потребу за јединством са Богом. Питање: када се то дешава? Један од главних чинилаца који онемогућавају лично стремљење ка Богу јесте – непризнавање чињенице да смо једно са Богом. То је неразумевање да човеков развој представља повећавање једниства са Богом, то јест, љубави према Богу. То је несхватање и одбијање да прихватимо – да смо сви ми деца Божија. Како се религија постепено развијала….у почетку су видели Бога као нешто сурово, као суровог родитеља који кажњава за грехе, видели су у томе и могућност за правду, али љубав нису видели. А тамо где нема љубави, неће бити ни јединства. Према томе од чега су полазиле све религије? Од тога да Богу треба служити као господару, човек је као роб био принуђен да испуњава Божије заповести и то је било добро, али само као прелазна етапа од људске логике ка Божанској логици. Почела је човекова трансформација. Но, пошто је постојала дистанца између човека и Бога, човек није могао да осети унутрашње једниство са Богом, није се осећао Његовим делом; он је видео своје несавршенство и није могао да доживи то јединство.

Да би могао да спозна јединство била је потребна дијалектика, а дијалектика постоји када у души има љубави, сјединити супротности могуће је само када у души постоји пуно љубави и енергије, а пре неколико хиљада година је није било, зато је човек бирао или „ово“ или „оно“. Или људска логика или Божанска логика. У мери у којој се развијао, у мери у којој је испуњавањавао Божије заповести, човек постепено долази до онога што се испоставило…..у Старом завету је речено сте ви саздани по „лику и подобију Божијем“….испоставило се према томе, да је то реалност, ми смо део Бога – значи његова жеља и наша жеља на вишем плану су једно исто. Спољашње противречности, да, постоје – човек је несавршен, он се развија, његове жеље су повезане са телом, са подмиривањем нагона – али на највишем плану све је то једно, једниствено. Шта даље добијамо? Добијамо да је главни закон развоја – једниство и борба супротности. Ако постоји јединство онда ће борба супротности доводити до развоја, ако нема јединства, борба супротности ће водити у убиство, самоуништење и деградацију.

Према томе, да би заједно деловали, сарађивали ….и под наводницима: борили се с Богом, то јест када се наше жеље боре са Божанским, морамо истовремено осећати јединство са Богом, осећати да смо једно и тада ће доћи до развоја, наше жеље ће се трансформисати. Ако, међутим, не признајемо своје јединство са Богом, онда нећемо моћи да управљамо, да обуздавамо своје жеље зарад Божије љубави, свим снагама ћемо се трудити да их остваримо, до последње, тј. људска воља ће тежити да се наметне, тежиће ка тријумфу, а то је тежња ка пропасти у крајњој линији.

Зато јудаизам можемо посматрати као прелазну фазу од паганства ка једнобожију. А хришћанство је релано – једнобожије, у коме је човек признат за „сина Божијег“ и о томе је Христос свима говорио. Ако тако посматармо, можемо видети да су протестантизам, католичанство и православље – прелазне етапе, али сада обрунуто – од једнобожија ка паганству. Сама чињеница да се не признаје – да је богочовек не само Исус Христос, већ и ми, као што је и сам Христос говорио и учио људе – представља затварање пута ка Богу. То је блокирање реалне љубави, јер љубав подразумева потпуно једниство. А ако нема реалне љубави према Богу онда смо изгубили главни, најважнији циљ. Онда ће наш главни циљ постати љубав према овом свету. А то и јесте основа сваке привезаности. Према томе, добијамо да изобличени религијски погледи, створене догме – чији извори нису свеци, пророци, већ сабори архијереја, арихепископа…итд…то јест чиновника – дакле, такве догме сада управљају светом онемогућавајући људе да превазиђу, превладају корен греха.

Пре осам, десет година, разговарао сам са неким лекарима. И они ми кажу: „Ми до сада нисмо открили како човек постаје злочинац.“ Свет је током последњег века покушавао да пронађе ….шта лежи у основи злочина? Како изгледа будући злочинац? До данас наука на ово питање не може да одговори, немоћна је. А знате ли зашто? Одговор је врло једноставан. Знате ли зашто? Зато што наука не зна шта је то душа и слабо разуме шта је то дух, то јест психа човекова.

С.Н. Лазарев

Превео и прилагодио: Александар Мирковић

Извор: Официальная группа С.Н. Лазарева на ФБ, објава 16.06.2016. https://www.youtube.com/./.watch?v=VRyJBWAmAo4&index=28&list=PL7JbyJhlfiErbSwck6CMd1hJcCc1GvXWV

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s