Дозволите ми да предочим две врсте сагледавања песме. Песму можете да посматрате као изражавање живота самог језика, као нешто органски израсло из језика на ком је написана – у мом случају, песма коју сам ја написао на шведском језику. Немогуће је пренети је у неки други језик.
Друго, супротно становиште гласи: песма по себи представљена је као манифестација друге, невидљиве песме, написане језиком изван заједничког језика. Преношење у енглески или малајски само је нови покшај отелотворења невидљиве песме. Битни је чинилац то што се дешава између текста и читаоца. Ипак: пита ли се истински читалац да ли је оригинал или превод то што чита?
То питање никада нисам постављао када сам, у својим млађаним годинама, учио да читам поезију – и да је пишем (обе ствари десиле су се истовремено). Као што двогодишње дете у многојезичној средини разне језике прима као један једини, тих првих полетних песничких година целокупну поезију посматрао сам искључиво као шведску. Елиот, Тракл, Елијар – све су то били шведски писци, онако као што су се појављивали у ненакнадивим грубим преводима.
Теоријски можемо, донекле с правом, на превод поезије да гледамо на као некакв апсурд. Али практично ми преводима поезије морамо да верујемо, уколко желимо да верујемо у светску књижевност уопште. То је оно што ми чинимо овде у Оклахоми. А ја својим преводиоцима захваљујем.
(Беседа приликом уручивања Ноштатове награде за поезију, 1990.)
Томас Транстремер – Песме (Нолит, Београд)
