Х.Л. Борхес – СРЕЋА

Онај што грли жену је Адам. Жена је Ева.
 Све се дешава први пут.
 Видео сам нешто бело на небу. Кажу ми да је то
                                     Месец, али
 шта могу учинити са једном речи и једном митологијом.
 Прибојавам се дрвећа. Тако је лепо.
 Мирне животиње ми прилазе да им кажем њихова
                                            имена.
 Књиге у библиотеци немају слова. Кад их отворим,
                                             навиру.
 Кад прелиставам атлас, оцртавам облик Суматре.
 Онај који пали шибицу у мраку проналази ватру.
 Из огледала нас гледа онај други.
 Онај што посматра море види Енглеску.
 Онај што изговара Лилијенкронов стих ушао је у битку.
 Сањао сам Картагину и легије које су је опустошиле.
 Сањао сам мач и вагу.
 Благословена нека је љубав у којој нема онога
     који поседује ни оне која је поседована, већ
           се обоје једно другом предају.
 Благословен нека је ружан сан који нам открива да
                     можемо створити пакао.
 Онај што сиђе на реку сишао је на Ганг.
 Онај што гледа пешчани сат види распадање царства.
 Онај што се игра бодежом слути Цзарову смрт.
 Онај што спава је сви људи.
 У пустињи сам видео младу Сфингу коју тек што
                             су исклесали.
 Нема ничег старог под сунцем.
 Све се догађа први пут, али на вечни начин.
 Онај што чита моје речи измишља их.

Х.Л. Борхес - Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)
 Превео: Р. Константиновић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s