Момчило Настасијевић – ХРАМ

1

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

Пеците, жеге –
пламена не спекосте плам;
ледите, циче –
леда не следисте лед.

2

И нека схоре се све злости –
смешак им одоли блед.

Болног тек бол ме,
кореном у потаји кад
проклија немо и ниче,
родна кад затишти злед.

3

Тајна то тајни,
за даљу некуд мену
отвори вид.

И обневиди око,
где прогледала душа
непоробоја кроз тврди
прострели зид.

4

То задњу премашити је мету
у бездан себе ко крену;
то силе је у цвету
мрклу разбудити стену.

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

М. Настасијевић – ПЕСМЕ /Магновења/ (СКЗ, Београд, 2007.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s