Ј. Бродски, ВЕРУЈЕМ У ЛИЧНИ ПОКРЕТ, ПОКРЕТ ДУШЕ…

Не верујем у политичке покрете, верујем у лични покрет, у покрет душе, када се човек загледан у себе толико постиди да пожели да промени нешто у самом себи, не у спољашњем свету. Уместо тога предлажу нам јефтин и крајње опасан сурогат унутрашњој човековој тенденцији за променом: овај или онај политички покрет. Јер сваки политички покрет представља средство избегавања личне одговорности за оно што се догодило. А човек који се споља бори против Зла, аутоматски себе поистовећује са Добром, почиње себе да сматра његовим носиоцем. То је само форма самооправдавања, self-comfort, и у Русји је она распорстањена ништа мање него било где у свету, можда се само испољава на други начин, јер тамо има опипљивију основу, више је детерминисана у дословном смислу. Заједништво у сфери идеја по правилу ништа посебно добро није донело. Чак ни у сферама веома високих идеја: сетимо се Лутера. Шта рећи о чисто политичким идејама! „Свет је рђав, треба га променити. На такав и такав начин.“ Свет уопште није рђав, може се чак рећи да је добар. А истина је да су га искварили његови становници. И ако нешто треба мењати, нису то детаљи пејзажа, треба мењати саме себе. У политичким покретима је глупо то што они одлазе сувише далеко од свог полазишта; што њихове последице понекад тако унаказе свет да га можемо сматрати рђавим, чисто визуелно; што људску мисао усмеравају у ћорсокак. Напон политичких страсти директно је пропорционалан растојању од извора проблема.

Сви се ми понашамо у животу као да нам је неко некада негде рекао да ће живот бити леп, да можемо рачунати на хармонију, на рај на земљи. Хоћу да кажем да за душу – за човечју душу – има нечег увредљивог у проповеди раја на земљи. И нема ничег горег за људску свест од замене метафизичких категорија прагматичним, естетским и социјалним. Но, остајући у сфери практичног, ако се потрудимо да се присетимо ко нам је и када говорио нешто слично, у нашој подсвести се јављају родитељи у тренутку када само болесни и лежимо у кревету, наша бака, учитељица у школи, наслов у новинама или просто реклама за киселу воду. Ако је, заправо, неко нешто и говорио човеку, то је Господ Бог – Адаму, о томе како ће зарађивати свој хлеб и какви ће му бити дани и ноћи. И то највише личи на истину и још треба захвалити Творцу за то што нам с времена даје одушак. Живот – такав какв је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла. Услови живота на земљи су се изузетно брзо закомпликовали и човек, очито неспреман на тако силовиту промену, чак и биолошки, сада је наклоњенији пре хистерији него храбрости. Али, ако не вери, управо га томе треба позивати – на личну храброст, а не на наду да ће неко (други режим, други председник) олакшати његов задатак.

У томе ја видим можда и основни задатак литературе: да човеку прикаже праву размеру онога што се догађа. А што се средстава тиче, она су увек индивидуална, за сваког писца другачија…

1972.

Ј. Бродски, ВОДЕНИ ЖИГ и други есеји, (Писац је усамљени путник, стр. 63-64), Руссика, Београд, 2010.

Превела: Неда Николић-Богић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s