Миодраг Павловић – БОГУМИЛСКА ПЕСМА

Траже моју главу.

Све што на главу личи
бацају по ливадама на хрпе
и ноћу газе коњима.
Земљи отварају окна
те ваде сребрну руду
што глави пророчкој слична је,
па је обесе о храстово грање.
И облаке кад људски покажу лик
чакљама свлаче и копљима боду.

Траже моју главу
а нису ни чули моју реч.
Као гуја без отрова у глави
по гудурама лежим
немоћан да своју кожу променим.
О кнежеви пијани
што ме са бедема вребате
зар мислите: неће мој говор
даље од локве моје крви?
Земљи сам близак,
она боље памти речи но крв;

у недра ћу јој казати, загрљен са зовама,
све што о љубави знам.

Мали је ваш мач
да читавој земљи главу посече.

М. Павловић – ВЕЛИКА СКИТИЈА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s