Миодраг Павловић – НА КРАЈУ БДЕНИЈА

6.

Неће из једног тела у друго да се сели моја истост.
Преображења су само унутарњи рад који нас при-
ближава души у којој је наш облик – језгро. Границе
мог бића нису крхке, иако је трошна материја која
нас чини. До последњег часа граница је знак једин-
ственог створења. Можда има тог тренутка када
свака граница пада. Сећање не може да сачува оно
што из нас последњи дах издува. Ко каже да се на све
ставља тачка можда говори о потпуног нестајња
шифри. Крај. И опет ћемо се надати повратку нама
какви јесмо и какви смо били. Увећан ил сажет,
прозрачан ил опак, наш је облик сачуван у дубини
елемента. Или нисмо ни били, али наше небивање је
добило своје име и грађу у којој настаје озарење.
Живота чистог или духа који се не одваја од оног ко
га носи. То што сада јесмо, доказује и све друго: да
смо оно сазнање које су богови један од другог
крили.

М. Павловић – На крају бденија (одломак)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s