Миодраг Павловић – СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ

На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести. И на том месту
у полутами жбуна, по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи,
и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток. Вода, бистра и густа и као
растопљен метал, као тела неких животиња сјајних и провидних. Стајаше над тим
извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да
је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

***

Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро, онда вртоглаво брзо.
Прво је све изгледало природно: близина, лепота, постојање, светост. После је све
морало да се премерава, распознаје, именује, надокнађује. Од довршеног направило
се незавршено. Откровење зато мора да покаже оно што се на почетку засигурно
знало.

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела

Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења

М. Павловић – Светогорски дани и ноћи

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s