Х.Л. Борхес – PARADISIO, XXXI, 108

Диодор са Сицилије приповеда о раскомаданом богу кога су разбацали унаоколо. Ко бар једном није осетио, ходајући у предвечерје или исписујући неки датум из сопствене прошлости, да је изгубио нешто бескрајно?

Људи су изгубили лице, неповратно, и сви су желели да буду онај ходочасник (сањан на седмом небу, под Ружом) који је у Риму видео Вероникин убрус и пун вере прошапутао: «Исусе Христе, Боже мој, Боже истинити, такво је, дакле, било Твоје лице!»

На једном друму постоји камено лице са натписом који гласи: «Истинити портрет Светог Божије Лика из Хаена»; кад бисмо стврано знали како је изгледао, имали бисмо кључ парабола и знали бисмо да ли је дрводељин син био и Божији Син.

Павле га је видео као светлост која га је оборила на замљу; Јован – као сунце кад засија у пуној моћи; Тереза Авилска – више пута, окупано мирном светлошћу, и никада није умела да каже боју његових очију.

Изгубили смо то лице као што се може изгубити магичан број сачињен од обичних цифара; као што се изгуби слика у калеидоскопу. Можемо га видети и не препознати. Профил неког Јеврејина у метроу је можда Христов; руке које нам враћају кусур на неком шалтеру можда понављају оне које су неки војници, једнога дана, закуцали на крст.

Можда нас нека црта распетог лица мотри из сваког огледала: можда је лице умрло, избрисало се, да би Бог био сви.

Ко зна нећмо ли га видети ноћас у лавринитима сна, а да то сутра нећемо знати.

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд, 2005.)
Превео: Р. Константиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s