Х.Л. Борхес – БЕПО

Бели мачак без женке огледа се
у светлом месецу огледала
и не може знати да су та белина
и те златне очи – које није видео
никад у кући – његова сопствена слика.
Ко ће му рећи да је онај други што га гледа
тек сан огледала?
Размишљам; те складне мачке,
она из огледала и она с топлом крви,
привиђења су која допушта времену
вечни архетип. Тако тврди,
такође сен, Плотин у Енеадама.
Кога Адама старијег од раја,
кога недокучивог божанства смо
ми људи разбијено огледало?

Х.Л. Борхес – Изабране песме и кратке прозе (Паидеиа, Београд 2005.)

Превео: Р. Константиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s