Чеслав Милош – ПОЕЗИЈА ЈЕ СТРАСНО ТРАГАЊЕ ЗА СТВАРНИМ

НИШТА ВИШЕ

Требало би једном да испирчам како сам променио
Своја схватања о поезији, и како је дошло до тога
Да себе данас сматрам једним од многих
Трговаца и занатлија старог Јапана
Који су распоређивали стихове око трешњевих цветова,
Кризантема и пуног месеца.

Кад бих само могао да опишем куртизане Венеције
Како су у лођи задиркивале пауна гранчицом
И размичући боркат и бисере свог појаса
Ослобађале тешке груди и румени руб
Где је закопчана хаљина оцртавала трбух
Тако живо као што га је видео капетан бродова
Што тог јутра стиже са товаром злата;
И кад бих могао да нађем њихове бедне кости
На гробљу чије капије подлокава мутна вода
Реч трајнију од њиховог последњег чешља
Што у трулежи под надгробним споменицима,
осамљен, очекује светлост,
Тада не бих посумњао. Из невољне материје
Шта може да се добије? Ништа, једино лепота.

И стога, морамо се задовољити трешњевим цветома
И кризантемама и пуним месецом.

Чеслав Милош

Чини ми се да је та песма прилично настрана. Навикли смо да кинеску и јапанску поезију гледамо као на примере посебне привржености конвенцијама. Тако, особа која овде говори одриче се свог амбициозног трагања за реалношћу, и уместо ње, бира трешњеве цветове, кризантеме и пун месец; ово су стални реквизити оне врсте поезије која се много не разликује од друштвене игре стога што се универзално упражњава и процењује зависно од нечије вештине коришћења тих реквизита. „Трговци и занатлије старог Јапана“, просечни људи који су у својим слободним тренуцима писали поезију, уводе се да би се нагласило интегрално место вештине стихотворца у обичајнима сваког друштва. Овде имамо коренито одрицање наслеђа боемије која се поноси изолованим и отуђеним песником. А ипак, говорник тврди да његов избор представља чин одрицања које је изабрао због тога што је остварење одређених циљева за њега било немогуће. „Кад бих само могао“, каже. Мого шта? Да опише. Онда следи опис куртизана Венеције који нам, парадоксално, показује да песник постиже оно што, према његовом мишљењу, превазилази његове моћи. Ипак, пошто је читава ова слика у кондиционалу и треба да послужи као доказ недовољности речи, то није опис који би песника задовољио, него у најбољем случају представља нацрт, пројекат. Иза употребљених речи осећа се присуство целовитих људских живота, кондензованих: те куртизане у тренутку кад примају капетане бродова, њихова судбина, која се може замислити али није испричана, њихове смрти, њихов последњи чешаљ. Реално је просто сувише обилно; оно тражи да буде именовано, али имена не могу да га обухвате и оно остаје само као каталог података, лишен коначног значења.

Аутор није најбољи тумач својих песама, али пошто сам узео на себе ту улогу, могу рећи како налазим прилично озбиљне филозофске импликације у тој чежњи за савршеном мимезом. Пре свега, читав велики спор око постојања света изван граница нашег опажања, спор кој је започео Декарт, исказан је, тако рећи, као да је стављен између заграда, и он не интересује песника који говори у мојој песми. Свет објективно постоји, упркос облицима у којима се појављују у људском духу, упркос бојама, светлими тамним, које му позајмљује срећа или несрећа појединца. Тај објективни свет може да се види какав јесте; ипак, можемо претпоставити да га само Бог може видети са потпуном непристрасношћу. Желећи да га представи, песник остаје препуштен себи са горким сазанањем о неадекватности језика Друго, жарко желети да се неки објект поседује не може се назвати друкчије него љубављу. Песник се због тога појављује као човек који је заљубљен у свет, али је осуђен на вечну нутољивост, стога што жели да његове речи продру у саму срж стварности. Он се стално нада и стално бива одбијан. Филозофски, то је врло блиско расправи о љубави у Платновној Гозби. Из текста песме коју сам управо прочитао следи да је сваки песник слуга Ероса који „је тумач између богова и људи: говорећи и преносећи боговима молитве и жртве људи, а људима заповести и одговоре богова; он је посредник који премошћује јаз што их раздваја и стога је у њему све спојено и кроз њега умећа пророка и свештеника, њихове жртве, хистерије и мађије, и сва пророчанства и бајања налазе своје пут.“

Изгледало би да опис куртизана Венеције пружа веродостојан доказ о способности језика да се суочи са светом. Али говорник одмах поткопава тај закључак. Он то чини сасвим очигледно, алудирајући на једну Карпачову слику на којој је приказано двориште у Венецији у којем седе куртизана и гранчицом задиркују пауна. На тај начин, не само што језик преобраћа стварност у каталог података, него се стварност појављује посредством једног сликарског дела – другим речима, не у свом првобитном стању, него пажљиво сређена, већ као део културе. Ако стварност постоји, како онда можемо сањати о томе да је досегнемо без посредника једне или друге врсте, без обзира да ли су то књижевна дела или визије које произлазе из читаве прошлости уметности? Тако, против конвенција уместо да нас доведе до неког слободног простора где човек може директно да се сусретне са светом, као на први дан стварања, враћа нас оним историјским слојевима који већ постоје као форма.

Опис куртизана у мојој песми смештен је између „Кад бих само могао да опишем“ и „Онда не бих сумњао“. А сумња проистиче из чињенице да се материја одупире заљубљеном поседовању од стане речи и да једино што из ње може да се добије јесте лепота. Ако схватам особу са којом сам колико-толико идентичан, онда она не мисли на лепоту садржану у природи, при погледу на небо, планине, море, заласке сунца, него на лепоту у облику песме или слике. Она прокламује да је то не задовољава, јер ту лепоту може да добије само по цену одрицања од истине, што би значило савршену мимезу. Трешњеви цветови, кризантеме и пун месец су инвентарски предмети који служе неком трговцу или знатлији старог Јапана да увек изнова распоређује лепе форме. Тврдња да би ово требало да буде довољно има сенку ироније и стога је, у ствари, исказ неслагања са класицизмом.

Мој је циљ овде био да укажем на противречност која постоји у самој основи песниковог настојања. Ту противречност нису јасно видели ни Кохановски ни други песници ренесансе. Данас је тешко избећи свест о унутрашњој напетости између императивâ. Та напетост не обезвређује моју дефиницију поезије као „страсног трагања за стварним“. Напротив, она јој даје већу тежину.

Чеслав Милош – СВЕДОЧАНСТВО ПОЕЗИЈЕ (Народна књига, Београд, 1985.)

Одломак из есеја Обрачун са класицизмом

Превео: Андрија Гросбергер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s