Волт Витмен – НОЋУ НА ОБАЛИ

Ноћу на обали,
Стоји девојчица с оцем
И гледа на исток, јесење небо.

Горе кроз тмину,
Док се грабљиви облаци, покровни облаци,
       у црнилу шире
И, суморни, супштају брзо преко целог неба,
Усред прозирне, јасне траке етра која још стоји на истоку,
Диже се велики и мирни господар звезда Јупитер,
А у близини, тик изнад њега,
Пливају нежне сестре Плејаде.
На обали дете држи оца за руку,
Гледа оне покровне облаке који се победнички спуштају да убрзо
        прождру све,
И тихо јеца.

Не плачи, дете,
Не плачи, мила моја,
Дај да ти пољупцем уколоним сузу,
Неће још дуго грабљиви облаци да ликују,
Неће још дуго да владају небом, они само наизглед прождиру
         звезде;
Јупитер ће се појавити, буди стрпљива, поново гледај, неке друге
         ноћи, Плејаде ће се појавити,
Оне су бесмртне, све оне звезде сребрне и златне
         засијаће опет,
Велике звезде и мале засијаће опет, оне трају;
Огромна бесмртна сунца и дуговечни замишљени месеци засијаће
         опет.

А онда , најдраже дете, жалиш ли за Јупитером само?
Мислиш ли једино о погребу звезда?
Постоји нешто
(Док те уснама тешим, шапућем још,
Наговештавам ти ово посредно),
Постоји нешто бесмртности веће и од звездане
(Док много погреба, много дана и ноћи пролази),
Нешто што ће трајати дуже и од сјајног Јупитера,
Дуже од сунца и сваког сателита што се окреће,
И блиставих сестара Плејада.

В.Витмен - Изабрана поезија (Плато, Београд, 2008.)
Превео: Драган Пурешић