Љубомир Симовић – ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ

Мудрац међ нама ћути,
ћути јер види
да онај који би могао
при сјају звезда
које сам пали
Јерусалим да зида,
народе да буди,
труљевину гори,
мекиње меси,
међ свињама спава.

Мудрац међ нама ћути,
ћути јер зна
да бисмо од оног
што би могао рећи
највише пречули,
мало разумели,
па и то мало брзо заборавили.

Мудрац међ нама ћути,
ћути јер смо му језик ишчупали,
јер смо га камењем
и цепаницама јер смо га дотукли.

Ал његова се бела коса
у облаке над Повленом и снег
претвара,
његова дуга брада
дубоко у земљу
пушта храстово корење,

ишчупан, његов језик,
у нова времена,
из сваке гране
избија ко лист,
у храстовој крошњи
с вечери на ветру,
никле из воде,
из птица,
из гробова и вукова,
његове речи,
златне и зелене,
цветају, брује и расту.

И док се жена
у њиховој сенци,
гола као из воде,
гола на обе плећке,
пробуђена сунцем
из неба месечевог
мужу сеновитом
до дна перунике отвара,

из долина,
и с врхова брда,
из градова и села,
из столарских радњи,
с дрварских пијаца,
дуге поворке,
одасвуд,
мостови препуни нáрōдā,
са секирама и тестерама журе

Љ. Симовић – ГОСТ ИЗ ОБЛАКА (Просвета, 2008.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s