Николај Заболоцки – МЕТАМОРФОЗЕ

Како се мења свет! Како се мењам и сâм!
Једним се именом само називам
(Заправо, то што именују мноме).
Ја нисам сâм. Много је нас. Ја – жив при томе.
Ја умирах не једном – да не би успела
Крв да се охлади. О, мртвих колико
Тела одвајах од сопственог тела!
И када би само мој разум пронико
И устремио у земљу своје око
Видео би тамо, сред гробова, дубоко
Да лежим. Показао би ми у том часу –
И мене, где се њишем на морском таласу,
Мене – где у крај незанан лети лако
На ветру, мој прах јадан, некад вољен тако.

А жив сам ипак! Све чишће и пуније
Уз скуп чудних бића мој се дух сад вије.
Жива је природа. Сред камења живи
И жива влат и мртви мој хербарији сиви.
Спој у споју и форма у форми. Свемир
У живој својој сав архитектури:
Оргуље што поју, море труба, клавир
Што ни у радости не мре, ни у бури.

Како се мења све! Што пре беше птица
Сад ту лежи као писана страница;
Мисао је била цвет обичан; мора
Да је песма ишла с крдом, ко бик спора;
А то, што ја бејах, можда опет сада
Расте и растиња множи свет, где спада.

И тако, док с муком распредаш помало
Као клубе пређе која те надмаша
Одједном и видиш: то што би се дало
Назвати бесмртним. О, сујеверја наша!

1937.
Стеван Раичковћ – Препеви (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s