Ернесто Сабато – НАЈГОРЕ ОД СВЕГА ЈЕ ВРТОГЛАВА БРЗИНА

При вртоглавој брзини не рађају се плодови, нити има цветања. Својствен јој је страх, човек поочне да се понаша као аутомат, више не осећа одговорност, више није слободан, нити препознаје друге око себе.

Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином,испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.

Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.

Спокојство, извесна спорост, нераскидиво су повезани са човековим животом, као смена годишњих доба са биљкама, или са рођењем детета.
На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана. Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано? Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канала и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало. Ова заједничка судбина представља за људе велику шансу, али ко се усуђује да искочи напоље? Више не умемо ни да се молимо, јер смо изгубили тишину,али и вапај.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост. Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилзацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда. Огромна већина људи не жели слободу, страхује од ње. Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по пвршини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима. Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.
….
СМАТРАМ ДА ТРЕБА ДА ПРУЖИМО ОТПОР: ово је била моја девиза. Али се данас често питам на који начин треба оживотворити ову реч. Раније, када је живото био мање тежак, под отпором бих подразумева некакав чин јунаштва, као што је одбијање да се и даље возимо овоим возом који нас води у лудило и несрећу. Може ли човек да затражи од људи који живе вртоглавом брзином да се побуне? Може ли се од људи и жена у мојој земљи захтевати да одбију да живе у овом дивљем капитализму ако човек зна да они издржавају своју децу, своје родитеље? Ако је на њима таква одговорност, како човек да тражи од њих да напусте такав начин живота?

Ситуација се толико променила да треба поново, и детаљно, да размотримо шта подразумевамо под пружањем отпора. На то не умем да вам одговорим…..Али слутим да је оно што желим да вам поручим овим писмом много мање изузетно, много скромније, нешто што би било веровање у чудо. Нешто што би одговарало овој ноћи коју преживаљавамо, можда тек некаква свећа, нешто што би помогло да се наша нада оџри у животу……

Прва трагедија која хитно треба да буде заустављена јесте човеково потцењивање себе самога, што је корак који претходи потчињавању и омасовљењу. Данас човек себе не доживљава као грешно биће, он себе види као зупчаник, што је трагичније и још горе. А та профанација једино може да буде заустављена тако што ће свако од нас упутити поглед ка другом човеку, не да би проценио домет његове личне успешности, нити да би анализирао било који од његових поступака. Један загрљај може да нам пружи здовољство што припадамо једном великом делу, у који смо сви укључени.

Ако бисмо, упркос страху који на парализује, обновили веру у човека, убеђен сам да бисмо били кадри да победимо страх који нас кочи стварајући од нас кукавице….

Ернесто Сабато

Одломак из есеја ОТПОР

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s