Чеслав Милош, ШТА ЈЕ КЕТМАН?

Шта је кетман? Његов опис нашао сам у књизи Гобиноа Religions et Philosophies dans l’Asie Centrale. Гобино је провео више година у Персији (од 1855. до 1858. године био је секретар француског посланства, а од1861. до 1863. године – француски посланик), а не може му се порећи дар за проницљиво посматрање, чак ако се не треба обавезно слагати са закључцима овог веома опасног писца. Подударности између кетмана и обичаја упражњаваних у земљама Нове вере толико су зачуђујуће да ћу себи дозволити дуже цитате.

По мишљењу људи на муслиманском Истоку, онај ко поседује не треба да излаже своју особу, своју имовину и своје достојанство заслепљености, лудости и пакости оних које се Богу допало да доведе у заблуду и одржи их у заблуди“. Дакле, треба ћутати о својим правим уверењима ако је то могуће.

Па ипак каже Гобино има случајева кад ћутање није довољно, кад се оно може сматрати признањем. Тада се не треба колебати. Не само да се тада јавно треба одрећи својих погледа, већ се препоручује прибегавање свим лукавствима само да би се противник преварио. Тада ће се исповедати све вере које могу да се допадају, вршити сви обреди који се сматрају најбесмисленијим, кривотворити сопствене књиге, користити сва средства за увођење у заблуду. На тај начин човек ће стећи велико задовољство и заслугу што је заштитио и себе и своје, што није изложио драгоцену веру одвратном контакту с неверником и најзад што је, варајући овога другога и учвршћујући га у заблуди, навукао на њега срамоту и духовну беду, које је заслужио.“

Кетман испуњава поносом онога ко га примењује. Захваљујући њему верник достиже стање трајне надмоћности над оним кога је преварио, макар он био министар или моћни краљ; за човека који примењује према њему кетман, он је пре свега јадан слепац; лишен је приступа на једино исправан пут и чак у то не сумња; међутим, теби, дроњавом и гладном, који привидно понизно дрхтиш пред весто обманутом моћи, очи су пуне светлости; корачаш у сјају пред својим непријатељима. Ругаш се неинтелигентном бићу; разоружаваш опасну звер. Колико ли само радости истовремено!“

Како далеко може да иде кетман доказује пример оснивача једне од секти, Хаџи-Шеика-Ахмеда. „Мада је оставио за собом многа теолошка дела – каже Гобино – никада није открио јасно у својим књигама, како признају његови чак најватренији ученици, ништа што би могло да упути на траг идеја, које му се данас приписују. Али свуда се тврди да је практиковао кетман и да се кришом одликовао великом храброшћу, уводећи веома прецизно ред у доктрину која данас носи његово име.“ Дакле, не можемо се чудити ако, као што је признао у разговору с Гобиноом један Персијанац, „у Персији нема ни једног савршеног муслимана“. Ипак, нису сви били опрезни као Хаџи-Сеик-Ахраед. Некима је кетман служио у њиховом припремном периоду, кад би се ипак осетили довољно јаки да отворено прокламују јерес. Ево описа проповедничких похода Садре, који је био авиценовац*(Авицена (980-1037), арапски филозоф, научник и лекар. Живео је у Персији. Један је од главних пред.ставмка аристотелизма на арапском Истоку. Попут Аристотела, сматрао је да је материја вечна и нестварена. Одбацио је догму о ускрснућу тела. Иако у Авиценином систему има пуно недоследности и компромиса, у њему су видљиви и јасни елементи материјализма и атеизма. Због многих јасно изражених материјалистичк атеистичких погледа, ортодоксни верници су 1160. године спалили Авиценина дела као јеретичка. Прим. прев.) „…Он се такође бојао мула. Није се могло избећи изазивање њихове подозривости, али давати солидне основе, пружати доказе за њихове оптужбе значило би подврћи се бескрајним прогањањима и изложити опасностибудућност филозофског препорода који је планирао. Зато се прилагодио захтевима времена и прибегао том великом изврсном средству, какво је кетман. Кад би стизао у неки град, старао се да се представи покорно свим тамошњим мучтехидима*(‘*Миичтехид (тур.Miictehid)) – признати муслимански (шеријатски) правник, имам, стручњак компетентан да самостално решава верска питања. Прим. прев.) или докторима. Седао би у угао њиховог салона, крај њихових талара, углавном је ћутао, говорио је скромно, слагао се са сваком речју која је долазила из тих достојанствених уста. Питали су га за његово учење; казивао је једино идеје позајмљене из најправоверније шиитске теологије и ничим није одавао да се бави филозофијом. После неколико дана, видећи да је тако благ, мучтехиди су му сами предлагали јавна предавања. Сместа се прихватао тога, узимао је као текст доктрину аблуције или нешто слично и распредао је нашироко и надугачко о прописима и сумњама савести нај суптилнијих теоретичара. Такво поступање одушевљавало је муле. Узносили су га до небеса; заборављали су да га надзиру. Сами су захтевали да води њихову машту сложенијим питањима. Није одбијао. С доктрине аблуције прелазио је на доктрину молитве, с молитве на откровење, с откровења на божје јединство и тамо, чинећи чуда од вештине, користећи прећуткивања, исповести пред напреднијим ученицима, порицање самоме себи, реченице двоструког значења, лажне силогизме, из којих су само упућени могли да наду излаз, преплићући све богато изјавама о својој узорној вери, постизао је коначно циљ и ширио авиценизам у читавом слоју образованих, а кад је најзад оценио да може да наступи отворено, уклањао је засторе, одбацивао ислам и показивао се само као логичар, метафизичар и ко је заиста био.“

Кетман ислама и кетман двадесетог века у Европи изгледа да се разликују само по томе што би се храброст, до које је ишао Садра, морала за њега у Европи сместа тужно завршити. Па ипак, кетман у његовим прецизнијим и строжим формама свуда је упражњаван у народним демократијама.

Слично као у исламу, осећање супериорности над онима који нису достојни да се приближе познавању истине представља једно од главних задовољстава у тајанственом животу који углавном не обилује задовољствима. Девијације, чије искорењивање доноси толике невоље владарима, нису варке. То су случајеви демаскираног кетмана, при чему су од највеће користи у откривању девијација људи који практикују кетман схчне врсте: препознавајући с лакоћом код других акробатске трикове, које сами примењују, користе прву прилику да увале у невољу противника или пријатеља; тиме се осигуравају, а мера вештине је предупредити бар за дан сличну оптужбу, која би могла да их снађе од стране човека кога уништавају.

Пошто је број врста кетмана скоро неограничен, називи девијација не могу да стигну да среде тај врт пун неочекиваних примерака. Сваки нови коментар уз прописе Нове вере, објављиван из Центра с општеважећом снагом, множи унутрашње ограде код оних који су по својој спољашњости изузетно верни. Немогуће је навести све кетмане који се могу пронаћи у земљама народне демократије. Потрудићу се ипак да се задржим на њиховим главним групама и породицама, поступајући помало као природњак који врши општу класификацију…

Чеслав Милош – ЗАРОБЉЕНИ УМ (Паидеиа, Београд, 2006.)

Превела: Љубица Росић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s