Иван Настовић – НОРМАЛНОСТ

…Стога „величина историјских личности није се никада састојала у њиховом безусловном потчињавању конвенцијама,већ, напротив, у њиховом ослобађању од конвенција. Они су као врхови планина штрчали из масе, која се чврсто држала колективних страхова, уверења, закона и метода и изабрали сопствени пут. И увек се обичном човеку чинило чудно, кад би неко, утабаним путевима са познатим циљевима, претпоставио стрму и узану стазу, која води у непознато. Због тога се увек мислило да је такав човек, ако не луд, онда, ипак, да је у њему неки демон или Бог; јер се ово чудо, да би један човек то могао чинити другачије него што је то човечанство одувек чинило, могло објаснити само на основу обдарености демонском снагом или божанским духом“. (Јунг) А присуство такве снаге било је евидентно у личности Николе Тесле.
…..
Појмови нормалности и абнормалности, посебно у психијатрији, нису сасвим јасно разграничени. У прилог томе А. Адлер каже да се: „код неуротичара не налази ниједна потпуно нова карактерна особина, ниједна једина карактерна црта која се не би могла срести и код нормалног човека“, а Фројд да „не постоји ниједно нормално стање у коме се не би могло доказати присуство неуротски црта“. (Фројд)
……
Нормалност се дефинише као способност човека да се адаптира, па модерни појам абнормалности иде у правцу поремећаја адаптације. Једна особа се означава као нормална када је потпуно адаптирана на своју средину. …
……
Стога, макар са становишта дубинске, динамичке психологије, способност спољашње адаптације не би смела да се поистовети са појмом нормалности, јер једна особа може бити споља адаптирана, а да нам то још не гарантује да је они и нормална. Ово потврђује, рецимо, случај ратних злочинаца, попут Ајхмана и Хесеа, који су, као што истиче Игор Каруз, били личности ванредно „прилагођене“ свом друштву…
………
Потврду да спољашња адаптације не значи обавезно и присуство нормалности налазимо и код особа које су постигле адаптацију путем тоталне идентификација са својом Персоном (маском), односно са установом у којој раде или положајем у друштву који заузимају, тачније са својом социјалном улогом. (Напомена: „Испуњавање обичаја и закона може исто тако да буде маска за суптилну лаж, која је још сувише фина да би је наши ближњи могли приметити. Ми додуше ту не можемо да избегнемо сваку критку, па можда и сами себе да заварамо у веровању у нашу тако очигледну исправност. Али дубоко испод површине просечне свести један тихи глас нам каже: „Нешто није у реду“, поптуно независно колико је јако јавно мњење или морални кодекс обичаја који подупиру нашу исправност“. Јунг) Према речима Јунга, било би узалудно иза њихове маске тражити личност, јер тада „редовно наилазимо на човечуљка достојног сажаљења.“ Стога је за такве особе неодољиво привлачан „лов на титуле“, јер су титуле јефтина компензација за осећање властите недовољности. Тако, на пример, има професора чија се целокупна индивидуалност исцрпљује у „бити професор“, док се иза њихове фасаде, које се грчевито држе, не може наћи ништа, осим сујете.

Јунг сматра да је у самим појмовима нормалност и адаптација садржана редукција на просечност и да је нормалност „идеалан циљ за људе без успеха, и иза све оне који се налазе на општем адаптивном нивоу, док би за оне, који могу да иду даље од просечног човека прихватање нормалности значило препреку и сметњу за даљи развој“, односно за њихов процес индивидуације, што је био случај и са Николом Теслом.

Стога Е. Фром тврди да је „особа које нормална, с обзиром на своју добру прилагођеност, често јесте мање здрава од неуротичне особе, с обзиром на њене људске вредности. Она се чсето добро прилагођава једино по цену одступања од свог личног Ја, да би мање-више постала онаква каква треба да буде. При томе је можда ипшчезла сва инстинктивна индивидуалност и спонтаност. С друге стране, неуротичара можемо означити као особу која није била спремна да се потпуно ангажује у борби за своје лично Ја. Свакако да њен покушај да спасе своје појединачно Ја није успео, те је она уместо да своје лично Ја стваралачки изрази, потражила спас у неуротичним симптомима, са становишта људских вредности мање осакаћена од оне врсте нормалних особа које су потпуно изгубиле своју индивидуалност.“

Све ово иде у прилог Биндерове тврдње да „не може бити ни говора о томе да само адаптација на средину, која је додуше нужна у људском друштву, али често конзервативна и стерилна, представља одлучујући критеријум при одређивању нормалности.“ Јер, „унутрашња нужност нормалног психичког живота може једној особи дати повода се од своје средине окрене или да јој се енергично супротстави“ у циљу „тражења нових друштвених форми и животних вредност. Стога би било погрешно означити такве особе абнормалним, зато што се по својим убеђењима и понашању разликују од владајућих социјалних норми.“

Стога, и поред чињенице да „човек не може да егзистира без социјетета, као што не може ни без кисеоника, воде, беланчевна, итд, јер све то, као и и социјетет, представља нужан услов егзистенције, ипак би било смешно тврдити да човек живи да би могао да удише ваздух, исто као што би било смешно рећи да индивидуа егзистира за социјетет. „Социјетет“ је само појам за симбиозу једне групе људи, али један појам не може бити носилац живота, кад знамо да је природни и једини носилац живота индивидуум. И тако је у целој природи“ (Јунг)

Зато можемо рећи да је способност спољашње, социјалне адаптације важан и нужан критеријум при одређивању психичке нормалности, али не и једини и одлучујући, јер поред спољашње постоји и унутрашња адаптација. „На захтеве спољашњег света човек може потпуно да одговори само ако је адаптиран и на свој унутрашњи свет, односно ако живи у сагласности са самим собом“ (Јунг) што је иначе, био случај с Николом Теслом. Јер, одуство унутрашње адаптације спречава процес индивидуације, однсоно реализације оног што је највредније у једној личности. (Напомена: „И најмањи човек може бити компетентан, ако се креће у границама својих способности и умећа.“ каже Гете. Ниче: „Врлина је међу нулама бити нула“.)
……………
Уосталом, чак и да је психијатрисјко етикетирање Николе Тесле тачно, што, како ћемо видети, није случај, не сме се никада заборавити да је сваки човек-стваралац, како је говорио Јунг, дуалитет или синтеза парадоксалних особина, тако да је он, с једне стране, човечно личан, а са друге стране безличан стваралачки процес. Уметничко дело није никаква болест и захтева сасвим другачији приступ од психијатријског; дело није човек, већ нешто надлично, па сходно томе о „о уметнику не треба говорити као о личности, већ као о стваралачком процесу„. Јер „лично код уметника никад није важно за његову уметност, тако да његова лична биографија може да буде биографија једногФбилистара, часног човека, неуротичара, манијака или злочинца: то је све занимљиво и неизбежно, али је небитно у погледу самог уметника“, односно његовог дела, што, свакако, важи и за научника.

Иван Настовић – НИКОЛА ТЕСЛА НА ПСИХИЈАТРИЈСКОМ КАУЧУ В. ЈЕРОТИЋА
(Прометеј, Нови Сад, 2011.) /одломак/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s