Иван В. Лалић – ВИЗАНТИЈА

ВИЗАНТИЈА VII

Неко ће можда, у мудрој пратњи наших душа
 Шетати једном по црти ових бедема, где смо
 Гледали сунце, бакарни утег нагнут у меру ноћи;
 Море ће лучити сребро и наплавине на шљунак
 Заобљен будућом нежношћу; ваздух ће бити модар
 Од дима наших имена;
                         но ко ће да нас разуме?
 Јер померено биће средиште, слике друкчије,
 И спојене можда са петељком: можда цвет -
 А дела љубави у говор спојена, у језик;
 Па ко ће онда хтети да саставља наш исказ
 Од растурених ових слогова, од узвика
 Одсликаних случајно у древном неком огледалу,
 У покрету таласа? И зашто?
 Има ли сутра места за овај раздор
 У неком спокојном сећању анђела, у глатком
 Сећању младе воде? Сећању љубавника?
 Да ли ће потребне бити изневерене слике
 Наше љубави, и стражари у пустињи
 Са песком у плућима, тај оскудни језик несреће,
 Брза казна за зрелост, досуђен пораз?
 Или ће без нас бити тачнија равнотежа,
 И језик љубавника лепши без наших гласова
 Помешаних са смрћу као ветар са пламеном,
 Као извор са ушћем?
 Иван В. Лалић - О делима љубави или Византија (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s