Иван В. Лалић – У ноћи душе…

2.
Ветар што дува у ноћи душе,
У земљи пустој, на месту страшну
Где бучи пустош – ветар ме води.
Води ме, слепца, у светлост црну;
Ветар ме води, у непомаку,
На месту страшну, у ноћи душе.

Постеља моја талог, нигредо;
Вода из чесме за зидом капље,
У несаници, у ноћи душе.
О успорено, капље ко милост
У недохвату, за танким зидом.
На месту страшну, у земљи пустој.

Води ме, ветре, у светлост црну.
Поведи, ветре, из ове собе –
У ноћи душе страшне су сенке
Од бивших ствари, будућег стида;
Црн ми је јастук од црних суза.
И несвеарена вечера, и жуч.

Једна би душа хтела да буде
Душа у мојој души, паразит;
Води ме, ветре, из ове собе
Где сенке чврсну у пораз ствари;
Туђа би душа хтела да буде
Пораз у мојој души, у црној –

Изведи, ветре, у светлост црну,
Где као звезду на дну бунара
Назире слепац жижак што зари:
То неко тамо обнавља милост
У ноћи душе, у продуженој,
На месту страшну, где бучи пустош.

Иван В. Лалић – Четири канона (Први канон), Завод за уџбенике, Београд, 1997.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s