Иван В. Лалић – ШТА САЊА НАРОД У НОЋИ ДУШЕ….

Страшна је књига кад каже: јер су народ
Који пропада са својих намера, и нема
У њих разума;
                  ако народи имају душу,
Онда и њина душа душе познаје ноћ,
И место неко страшно, где бучи пустош -
 
Али шта сања народ у ноћи душе? Ја сам
Честица народа једног, јер Творац смисли тако:
Да народ човечанства сведени, живи облик
Буде у историји; или, по књизи: раздаде
Наследство народима кад раздели синове Адамове -
 
А ја, честица, предмет физике субатома
У спорним размерама народа једног,
Ја сањам караконџуле, усековања и але,
Губавца са капуљачом, змијску траву, кад заспим
Тврдим, дубоким сном у ноћи душе народа
 
Који пропада са својих намера, и нема
У њега разума, већ само упорне наде у правду
Бестрасног Творца - што с разумом везе нема,
Као и љубав што нема је.
                    Већ предзимско расте вече,
Укључује све телевизоре у земљи Србији...
 
Најблаженија, кћери Јоакима и Ане,
Крај Студенице реке родитељима твојим
Сазда народ један храм, када светлост још беше,
Пре ноћи душе. И пропеваше зидови, бојама
Распирчаним о твом животу земном.
                                            Сети се
Tанког потомства зидара те црквице. И мене сети се
У том грешноме мноштву.

Иван В. Лалић - Четири канона (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s