Иван В. Лалић – ВРАЧ, СВЕШТЕНИК, ПРОРОК И ПЕСНИК УМЕШЕНИ СУ ОД ИСТЕ ГЛИНЕ…

Ово питање (односно тврђење) представља само предворје простора једног много ширег питања, што сте ми га били претходно поставили: питања односа између религије и поезије. Оно има практично неизмеран број импликација; питање иманентности о којој говорите јесте једна од њих. Ето, за Романа Мелода, на пример, није постојала никаква недоумица: он је певао религију. Чинио је то, на други начин, на пример, и један Сан Хуан де ла Круз. Међутим, Дантеова грађевина подигнута је на тлоцрту система Томе Аквинског – но никоме не би пало на памет да тврди да је Данте с а м о религиозни песник…Можда треба кренути од чињеница да поезија и религија, као прафеномени, имају заједнички корен; прототипови врача, свештеника, пророка и песника умешени су од исте глине. Ако су се током времена издиференцирали, то не значи да су се међу њима покидале, једном и заувек, све везе; нарочито не оне дубинске, на први поглед најмање уочљиве. Новалис је, у том сислу, врло одређен када каже: „Песници и свешетеници су изворно били једно, само што су их касније епохе раздвојиле…Неће ли будућност да поврати тај стари поредак ствари?“ Новалис, који извор поезије види у дубинском, присном саживљавању са Природом ( писаном великим словом), са којом песник стоји у односу апсолутног садејства, откривајући оне њене тајне, које за друге остају под печатом…Хелдерлин у више наврата и на разне начине понавља мисао да је поезија један виши вид реалности; да је она активна креација, а не пасивна рефлексија стварности. Религиозна осећајност? А с друге стране, зар Тертулијаново credo quia absurdum није изразит пример „пиндарског мишљења“? Овакве везе нас наводе на мисао о односу песничке и религиозне духовности и осећајности. Само што ја лично мислим да су у овом случају разлике битније од сличности. Посебно у модерној поезији; песник чију би духовност могли да јасно препознамо као у основи религиозну, неминовно ће се изражавати као јеретик (са становишта религије као догме). Пјер Жан Жув, један од највећих француских песника оваога века, изразито је религиозан; али то што своју релитиозност контаминира Фројдом и у том споју артикулише своје најдубље акценте, одводи га право у бласфемију. А зар није чак и Данте прокрујумчарио у Комедију мало ислама, најсуптилније врсте?

Песничка осећајност, песничка духовност обликовала се током векова у нешто неопозиво самосвојно и сасвим специфично. Уз напомену да песничко мишљење има једну нападно уочљиву сродност са религиозним: и оно у пресудној мери зависи од симбола. У време када је смисао, садржај, емотивни набој толиких традиционалних симбола доведен у питање (што је само једна од последица радикално десакрализованог космоса), почели су и они разговори о кризи поезије. Некако паралелно, или само мало касније него разговори о кризи религије. Или кризи цивилизације. (1985.)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s