Момчило Настасијевић – ЉИЉАНИ

Топи се дан.
По златном одру девице мру,
драгане болу,
сестре моје миле.

Путују несмехнуте
за нечим што су сниле.

Сâм ја.
Топле пониру реке.
Миришу на љиљане
што прецветали лане.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

Шта ли се њима снило,
па теку насмехнуте
у тамни дол?

Сâм ја.
Нестајем чудно
из овог нестајања,
сном те дубље ме све буди.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

М. Настасијевиће – ПЕСМЕ /Вечерње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s