Момчило Настасијевић – ДВЕ РАНЕ

Убод ли,
то буја убиству,
то љубим.

Врео врх мачу
зажуди до балчака у тело.

Јер и кроз рану,
и тише тим,
призивљу се бити.
_______

Ал’ две се отворе.
Преболи те зададох,
моја без пребола, брале.

Јер је тихо саткана душа,
на тише брдо уводиле
прозирне руке.

За ожиљком се
у видање прикраде,
бледа видарица без наде.
______

Ал’ каже ми се долина.
Ромори што је шкргут овде зуба.
Тихо се тамо сјаранило
што се крваво мрзи овде и љуби.

Нема за мене биља овде доле.

М. Настасијевић ПЕСМЕ /Бдења/ (СКЗ, Београд, 2007)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s