Бела Хамваш, ПРИЈАТЕЉСТВО

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност људских карактера, темперамената, талената, интелигенција, ја сам пре изненађен: како и два човека могу да живе под истим кровом а да до јутра један другог не задаве. Чудо је богиње Филије што међу бићима која реже једна на друге постоји нешто као заједнички стан и заједнички језик и заједнички обичаји. Без ње бисмо били тек усамљене звери. Заједницу ствара богиња Пријатељства, и зато је прареч заједнице: Филија.

2.
У односу на то о чему се водила реч у последњих стотину година, ћутање о пријатељству је сасвим чудно. Постоји само једно значајно дело, Емерсоново. У античком свету нико га није заборављао. Али што се данас тако мало пише о пријатељству, узрок није сасвим у томе што је оно класична тема, а човек је данас мален за класичне теме. Узрок ће пре бити у томе што је пријатељство класична веза, а данашњи човек је мален за класичне везе. Човечанство још никада није било тако близу томе да постоји само неколико бића а да се толико мноштво претворило у звери и да из заседе реже једни на друге. Површан је насилни колективизам масовних религија, испод њега живи човек који је већ скоро спреман да до јутра удави човека који живи с њим под истим кровом, само зато што се овај разликује од њега. Свако ко данас пружа руку према некоме, требало би постиђено да проживи како се не разуме управо оно што је једино битно. Али нико се не може позвати на одговорност. Јуче сам према некоме испружио руку, и није је приметио; данас је неко према мени испружио руку, и ја сам онај који је није приметио. Живимо живот без Филије, и везе које још постоје међу нама, можда су остаци старих, можда предујам за будуће; из данашњице не извире пријатељство.

3.
Аристотел вероватно ипак греши када каже да могућност заједнице ствара Филија. Заједница није више или мање. Заједница је друго. Потпуно и савршено и темељно другачији живот, бивство, могућност, стварност, чудо и мистерија. У последњим годинама је нађен израз за њу, кажу да је веза Ја и Ти. За заједницу су неопходна бар три човека. Али тамо где је троје, Филије више нема. Ја и Ти су два. Увек само два. Један више него кад је човек сам, један мање него кад је човек у заједници. Веза Ја-Ти посебан је егзистенцијални круг: специфичан круг бивства између индивидуе и колектива. Између усамљености и заједнице. Између осаме и мноштва. Између Један и Три. Ово Два је место Филије у свету.

4.
Астрологија је простор човекове судбине изделила на дванаест делова, или како она каже, позорницу људске судбине дели на дванаест кућа. Такве су куће: личност, имање, учење, дом, брак и друго. Кућа је означена и за пријатељство. У огромној литератури модерне психологије нема ни речи о пријатељству – из ове једине чињенице произлази колико астрологија има више осећаја за целину људског бивства. Астрологија зна и да пријатељство нема никакве везе са заједницом, ни са Ја, нити с љубављу. За Филију је означена посебна кућа, она има исто толику тежину и значај као позив или смрт. Пријатељство није просто дружење, као што пријатељ није чисто друг. Није саборац, није колега, није партнер. Оно што се догађа у кући пријатељства ниједна друга веза не може да замени. Пријатељ се ничим не може заменити. Постоје људи неспособни за пријатељство; има оних који су неподесни за пријатељство; постоје они око којих увек има неко; и има оних чији живот пролази у глади за пријатељством, а да ни једног јединог нашли нису.

5.
Монтењ пише да љубав никога нема обичај да пита. Долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега.„Il me semble n’estre plus q’à demy“ — изгледа да сам нечему само половина. Али ме ни онда не обара. Увек је питом и без страсти. Филија је најнежнија богиња од свих божанских бића. Љубавник каткада уме да осети радост или невољу одсутне љубави, и каткада може да јој погоди жељу. У љубави је то изузетак, у пријатељству је природно. Увек знам и морам да знам шта се с њим догађа и шта мисли. Ништа не може остати скривено ни пред њим, ни преда мном. Али то није услов пријатељства; искреност не претиче пријатељство. То мисли само онај ко нема појма о пријатељству. Кога је богиња повезала, с њега отпада свака лаж и маска. Не извире пријатељство из искрености, него искреност из пријатељства. Прво је Филија, а остало су њени дарови.

Монтењ говори о грчким облицима контакта и каже били су овакви: природни, друштвени, љубавни и гостински. Али Филије нема ни у природи, ни у друштву, ни у љубави, ни у гостима. Пријатељство је Филија.

6.
Емерсон тврди да је пријатељ парадокс природе, истовремено њено ремек-дело. Једино биће, каже, од кога не желим оно што има, него желим оно што је он сам. Уколико су се бавили пријатељством, то тврде и новији аутори. То су: Шелер, који пише о облицима симпатије, Бубер, који је најлепше изразио везу Ја – Ти, Ебнер, који је на овој вези изградио читаву есхатологију, Барт, Гогартен, Јасперс, Клагес, који је написао много лепих делова о Zweisankeit-у. Али сваки од њих негде промаши. Један мисли да пријатељство, однос Ја – Ти није ништа друго до копија односа Бог – Човек. Други да је витална, трећи да је метафизичка, четврти да је егзистенцијална веза. Ниједан не види да је овде реч о нечему што је несводиво на друго и што је необјашњиво из друге позиције. Ниједан не види да је пријатељство стање освећено од више Силе.

Можда би се овако могло дефинисати: бивство се помера према кругу јединке и ту се остварује. То је обоготворавање Ја. Човек полази од оне метафизике да само Ја може бити вечно и бесмртно, због тога овамо ставља тежиште.

Бивство се пак помера и према заједници, и тамо може да се оствари. То је обоготворавање заједнице. Човек полази од оне метафизике да је само заједница, као род, нација, религија, вечна и бесмртна, и због тога овамо ставља тежиште свога живота.

Пријатељство је онај круг бивства, где остаје и Ја, остварује се и заједница и живи даље нетакнута, али између њих двоје и независно од њих настаје сасвим нова, трећа могућност бивства, која се не може извести ни из прве, нити из друге. Отвара се нов облик живота. То је пријатељство. Биће пријатељства не личи ни на један други облик. Потпуно засебан круг. Зашто? Јер има сасвим засебног бога. Филија ствара свет Филије који се не може побркати с другим. То је свет пријатељства.

7.
Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци.

Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Ако се погледа расут начин живота жене која живи за себе и готово располаже сопственим средиштем, пашће у очи колико се мушкарац везује за свој клуб, за свој витешки клуб, зашто воли прописе, униформу, измену мачева и ступање укорак. Могуће је, ако би жене вршиле послове човечанства, никада не би настало нешто као народ, заједница, држава. Никада не би написале законе и не би носиле униформе. Могуће је да је колектив дело мушкарца, и држава није ништа друго до нарастао монашки ред или мало умекшана и олабављена војска.

Шта је у овоме радост и озбиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах.

И ако неко зна шта је бити у рату, логору, прихватити се опасног подухвата, живети на ратном броду између живота и смрти заједно са четрдесет осам сличних мушкараца, ако преживи оно што Амундсен или Шаклетон говоре о својим друговима, учесницима експедиције на Антартик, о надмоћи, о смирености, о одрицању, о солидарности, о хумору, о услужности, о самопрегору, које су ови људи показали једни према другима, почеће да схвата шта је оно што твори и одржава мушки колектив. И почеће да схвата да је пријатељство могуће само међу мушкарцима.

8.
Пријатељство настаје само тамо где два мушкарца не само да један другом чувају целовитост бића, него иступају из сопственог Јакруга у круг двојице, јер знају: то је оно место где се у целовитости пријатеља сопствена целовитост удвостручује. Целина се само целином може допунити. Као што тлачење коначно потисне и само тлачење. И као што се потпуност само потпуношћу може употпунити. Отворен могу бити само у отворености свога пријатеља, искрен само у његовој искрености. Пријатељ у његовом пријатељству и он у моме. Нема хијерархије, редоследа, узастопности. Вредности су потпуно признавање узајамне једнообразности. Пријатељи су једнаки. Јер тамо где су они, нема разлике. Место где живе, налази се изван конкуренције. Пријатељство расте и постоји и живи и пролази на егзистенцији. Круг пријатељства није круг живота, него бивства. Пријатељско руковање знак је сусрета у вишем свету.

9.
Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета.

10.
Елементарни Ерос је она древна повезујућа Сила која држи заједно атоме, уједначава супротности. Елементарни Ерос има два детета, једно је добило царство љубави, друго пријатељства. Та два детета су Афродита, богиња љубави, и Филија, богиња пријатељства.

11.
Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку.

Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне.

12.
Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.

13.
Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојице постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом.

14.
Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада.

15.
Постоје историје штампања књига, ковања новца, навигације, одевања, употребе дрога и керамичких посуда. Пријатељства не постоји. Зашто? Историја пријатељства јесте: Лао Це и његови пријатељи, Буда и његови пријатељи, пријатељство у тројанском рату, Хармодије и Аристогитон, Сократова пријатељства, витезови Грала, пријатељства сликара, уметника и песника, Георгеов круг.

16.
Из пријатељства су искључена три узрока: таштина, охолост и иронија. То су три основна облика уздизања Ја. Сва три затварају и искључују. Сва три су аутистичко понашање и користи их онај човек који по сваку цену жели да се разликује. Таштина у другом човеку тражи и налази само огледало; охолост хоће само слугу и подређеног кога може да презире; иронија само несавршеност. Знамо да је свако огледало, слуга и несавршен. Али знамо и да то није важно. Пријатељ сам себе чини огледалом, слугом, несавршеним. И ко то не разуме, и не узвраћа слично, он не повређује човека, него пријатељство.

17.
Пријатељство има четири облика: јуначко, интимно, духовно и играчко. Али право пријатељство уједињује сва четири и због тога се мирно може рећи да су то четири димензије пријатељства. Јунаштво је: жртвујем за њега живот; духовно је: где сам заједно с њим, то је свет духа; игра је: играм се весело с њим као дете; интимно је: отварам му се.

18.
Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља – треба се за њега одрећи својих убеђења.

19.
Колико је Филија поштована у античком свету показује и то што је она само тамо имала статуу. Касније је статуа представљала или једног човека, бесмртно Ја, или групу, бесмртну заједницу. Заборављено је бесмртно два. Хармодије и Аристогитон, успомена на два Атињанина, споменик је пријатељству. У њему се налази оно што је битно за пријатељство: загонетно удвајање бивства у толикој мери да би човек, ако би тамо био постављен само један мушкарац, знао да је он само половина нечега.

Лоренс за пријатељство Ловца на медведе и поглавице индијанског племена Делаваре каже: дубље је од рођаштва, дубље је од очинства, дубље је од мајчинства, дубље је од љубави – тако је дубоко да у њему нема ни љубави – со дееп тхат ит ис ловелесс. Нестала је из њега свака симпатија, наклоност, жеља, жудња, страст, оно је тако дубоко да човек тамо досегне само својим најдубљим жилама. У овој дубини влада тишина, непомућено спокојство и непокретан мир. То је свет идиле. То је златно доба. Оно што се у љубави само ретко, на трен остварује, срећа која блиста безграничним спокојем: то је у пријатељству стално присутно. Пријатељство препознајем по томе што је идилично. Заједница не зна за овај мир. Заједница златног доба још се није остварила на земљи. Мир једном може да проживи и усамљеник, само ако га богови посебно воле. Мир лебди у пријатељству и онда ако два пријатеља крећу у бој, и онда ако мозете поред ватре на ивици шуме, и онда ако се играју, и онда ако један живи преко мора, а други с ове стране, на удаљености од десет хиљада миља. Изгледа да се у идилично бивство може и сме ступити појединачно само по божјој милости; заједнички, изгледа, бар за сада, није могуће. Мушкарац и жена никада не могу толико срасти да би им се отворило златно доба – више од једног трена. Пријатељство започиње тиме што обојица ступају у идилу. И ту нема потребе за жудњом, жељом, снагом, битком; идила не зна за недостатак и сваку страст задовољава. Зато је пријатељство дубље него љубав.

Оно што ступи у онај највиши круг бивства, што се назива златним добом, шта је идила, то је сасвим савршено окончано, потпуно и готово. А што је потпуно, савршено и готово, то је класично. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија.

20.
Постоји нека неразумљива веза између пријатељства и звезда. Зашто је пријатељ звезда? Зашто је звезда пријатељ? Јер је тако далеко па ипак живи у мени? Јер је моја, па ипак недостижна? Јер простор где се сусрећемо није људски, него космички? Јер не жели ништа од мене, ни ја од њега? Само да буде и овако како постоји и он постоји и ја постојим, то је нама двојици савршено довољно? Нема одговора. И не треба. Али ако и не треба одговор, према свом пријатељу ћу увек осећати да је звезда, неразумљиво блистање свемира према мени.

21.
У људском свету пријатељство је било, биће и остаће облик класичног начина живота. Из хуманог мутног иреалитета, који се на необјашњив начин назива реалитетом, иступа пријатељство и живот разрешава на песнички начин. Кажу да љубав чини песником. Често. Пријатељство живот чини песничким и поетским. Из љубави се брзо губи поезија, јер је за љубав све само средство како би се две највеће супротности универзум, мушкарац и жена стопили у једно. Само пријатељство је ова поетичка веза. И песме не пишемо, него их живимо.

Могуће је да је Аристотел то разумео када је рекао да је прареч заједнице: Филија.

5 thoughts on “Бела Хамваш, ПРИЈАТЕЉСТВО

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s