Р.М. Рилке – И УМЕТНОСТ ЈЕ САМО ЈЕДАН НАЧИН ЖИВЉЕЊА…У СВАЧЕМУ СТВАРНОМ БЛИЖИ СМО ЈОЈ…

И уметност је само један начин живљења и човек се може, живећи ма како, и не знајући, припремати за њу; у свачему стварном ближи смо јој, готово као суседи, него у они нестварним полуартистичким позивима који, варљиво приказујући блискост уметности, практично поричу и нападају постојање сваке уметности, као што то чини, на пример све новинарство и готово сва критика и три четвртине оног што се литературом зове и хоће да назове. Радујем се, једном речи, што сте пребродили опасност да западнете у то и што живите тамо негде у суровој стварности, усамљени и храбри.

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак-Београд, 2012)

Превела: Вера Стојић

Advertisements

Емили Дикинсон – Узвишени тренуци Душе

Узвишени тренуци Душе
Догоде Јој се – само –
Кад пријатељ – и потребе чулне
Удаље се бескрајно –

Или кад Она – Сама – узлети
До Висине недостижне
За Спознајом дубљом
Надмоћнијом од Ње –

То ослобођење погубно
Ретко је – али дивно
Ко Привид – деспотском
Ваздуху потчињено –

Вечности указање
Више воле – ретки –
Од Величанствене суштине
Бесмртности

Емили Дикинсон – ЈА САМ НИКО! А ТИ, КО СИ? (Мали врт, Београд, 2016)
Превод: Александар Шурбатовић

Емили Дикинсон – ЈА САМ НИКО! А ТИ, КО СИ?

Ја сам нико! А ти, ко си?
Такође нико, дал’ то си?
Онда нас је двоје – ћути!
Знаш, разгласили би свима.

Како је суморно бити неко!
Како јавно, ко жабе пој,
Читав дан понављати своје име
Баруштини очараној!

Емили Дикинсон – ЈА САМ НИКО! А ТИ, КО СИ? (Мали врт, Београд, 2016)
Превод: Александар Шурбатовић

Х.Л. Борхес – ОБУЗЕТОСТ ПРОШЛОШЋУ

Знам да сам изгубио толико ствари да их не бих могао изборјати и да су ти губици, сада, оно што је моје. Знам да сам изгубио жуто и црно и мислим у тим немогућим бојама како не мисле они који виде. Мој отац је умро, а увек је поред мене. Када хоћу да рецитујем Свиндбернове стихове, ја то чиним, кажу ми, његовим гласом. Само је онај који је умро наш, наше је само оно што смо изгубили. Илион траје у хексаметру који га оплакује. Израел је постојао када је био древна чежња. Свака песма, временом, постаје елегија. Наше су жене које су нас напустиле, када нас не мучи ишчекивање које доноси стрепњу, нити немир и муке надања. Нема других рајева осим изгубљених.

Х.Л Борхес – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ (Паидеиа, Београд, 2005)
Превео: Р. Константиновић

Андреј Тарковски УМЕТНОСТ – МОЛИТВА У КОЈОЈ НЕСТАЈЕ „ЈА“

Питање: ….то и јесте романтичарски индивидуализам….

Андреј Тарковски: За мене, то је нешто најодвратније што може постојати. Егоцентризам, одвратно размишљање у оквирима – „Шта за мене још постоји?“, то је страшна уображеност, жеља за потврђивањем, доказивањем. Учинити себе центром света. Противтежа томе је другачији свет – поетски, који повезујем са Истоком, са источном културом. Упоредите, рецимо, Вагнерову музику, или чак Бетовенову, то је већ крик, то је непрестани монолог о себи: „Погледајте како сам сиромашан, како сам јадан, Јову налик! Погледајте, како сам несрећан, сав у ритама, како страдам, као нико! Видите, патим као Прометеј. А погледајте како волим! А како ја…А како ја…“ Да ли разумете? Ја, ја, ја, ја, ја! Недавно сам баш због тога узео да слушам музику из VI века пре нове ере (кинеска таоистичка ритуална музика). То је апсолутно растапање личности у Ништа. У природи. У космосу. То јест, потпуно другачији квалитет. А романтичар говори: ја, ја, ја, ја, ја! Ја патим! Ја осећам. Моја су осећања најважнија, а све остало је неважно. Кад год се уметник, на неки начин, растопи у уметничком делу, кад без трага нестане, онда настаје невероватна поезија.

Навешћу пример који ме опчарава. У средњовековном Јапану многи сликари су своје уточиште налазили у шогуновим палатама или су живели код феудалних господара. Јапан је тада био распарчан на велики број провинција. Били су то сјајни уметници, обожавани, достизали су саме врхове славе. Међутим, баш тада, на врхунцу угледа, славе, поштовања многи од њих изненада би нестајали, одлазили… Наједном ишчезли, појавили би се на двору неког другог шогуна, под другим именом, као сасвим непознате особе, и започињали нову каријеру дворских сликара, стварајући, стилски потпуно другачија, уметничка дела. На тај начин неки од њих проживели су и по пет-шест живота у једном. Ето у чему се огледа величнина духа!
…….

То није скромност. То је готово молитва! Где моја личност, моје „ја“, нема никаквог значаја, зато што ми је таленат дат одозго. И ако сам с висина дарован, на неки начин сам издвојен и тим даром обележен. Значи, морам служити томе. Према томе, ја сам роб, а не „пупак Земље“. Све је врло једноставно. Исправно сте поменули скромност, али ово је нешто много значајније од скромности

Из интервјуа, 1985. -Jerzy Illg i Leonard Neuger

Превео и приредио: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – ВЕРОВАО САМ…

Веровао сам.

С чудним уживањем
веровао сам скоро од рођења
у срећни свет
         испуњен многооким домовима...
Град је сав био у портретима
                        као иконама.
И литије су -
           по рејону -
носиле
своје барјаке и знамења...

А ја сам писао, луд од среће,
како нас током јубилејâ
мудро гледају с Маузолеја
"посебног кова" вође највеће.

(Знање ми је било мало.
 И то ми је помагало.)

Да посумњам у веру: 
нисам покушао ни знао.

Стихови су прошли.
А стид због њих
           остао.

1974.
Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Роберт Рождественски – СЛОВА САМ НАУЧИО ПРЕ ШКОЛЕ…

Слова сам научио пре школе,
то је било слатко и рискантно…
Ал сваку сам књишку лавину
храбро скраћивао за половину.
Природа и остала „тра-ла-ла-ла“
нимало ме није занимала.
Читао сам од заласка, па док
Сунце почне да се диже,
сиже сам тражио од књига!-Сиже!
Заузврат не добих ништа; сад рећи смем:
– Остао сам неписмен.

Р. Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

Исидора Секулић – НАД ЦРТЕЖОМ РУСКОГ СЛИКАРА – „РАСКОЛЊИКОВ ПРЕ И ПОСЛЕ ПРИЗНАЊА ЗЛОЧИНА“

А наша је тема: Расколњиков признаје злочин. – Човечанство је страховита веза. Самоће нема скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит је његов крик: Сам, сам да будем!Одниъ! Одниъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао.

С једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на Земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред људма признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људма, пред свима људма, пред најнижим људма, свеједно.

Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевни тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преобрражење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људима признали грех као пред Богом.

Да  је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учино пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на Земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људма, вратио се и судијама као људма, заузео међу људма своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више отстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људма, опет човек.

Људство прима грех преступника. То потсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида. Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми – и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција. Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац решења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егизстенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирање морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима.

Човечанство је дакле веза и по гресима. Није то писао само Достојевски. Нико као Достојевски, али и други. У француском роману једном реч је о човеку несрећном некада с првом женом, који сад стоји крај смртне постеље друге жене. С њом је био везан још за живота покојнице. „Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала“ – признаје грех друга жена, самртница. Муж неодољиво прима грех. „Знао сам ја за то“, одговара Јаков; иако никад слутио није да се оно десило. „Нас двоје смо једно, твој грех је и мој. Никада те нећу заборавити.“ Важна је ту нарочито последња реченица: кроз сећање, као кроз живу жилицу, прима грех убице човек, како хоћемо, и сукривац и невин. Недужни у Јакову прима грех са самилошћу, а сукриви плаћа за преступ, јер без њега Јакова, преступ не би настао. Да ли би тај проблем савести могле решити судије и земаљски закони? Не. Отровна кап, отровна жилица има даље да колута и тече. У Јакову се грех већ мења у значењу и дејству. Али закон Божји, „закон без мрље“, тражи више. Признање злочина мора бити учињено јавно , пред свима људма. Тек кад то учини Јаков, тек кад дође до оног „ватреног кајања које разорава срце“, које руши старог човека, грех ће се растворити и изумрети у људству.

Расколњикова је гонила полиција, гонио га је закон, гонио га је онај истражни судија у чијем мозгићу је била читава барутана отрова. Али кад је убица клекао пред врата човечанства, та су се врата пред њим одмах широм отворила. То је апсолутна реакција људства пред криком признања. Та апсолутност је доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. „Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету.“ Бежању је крај, самоћи је крај, искључењу из људства је крај. Расколњиков клечи и дубоко се сагиба пред људма које није никада видео. Баш као што је некада клечао и дубоко се клањао пред гробом свога малог од шест месеци умрлог брата, кога такође никад није видео. Веза међу људма је тајанствена, силна.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Матија Бећковић – СИНСТВО

Пре него што сам челом пао
И по пепелу помилио
Ти си већ моју тајну знао
И на мене се самилио.

Кад себе бејах загубио
Позверио и забасао
Опет ме ниси погубио
Кад си на мене набасао.

Ни одгурнуо ни издао
Ни душманину просочио
Већ се у мене поуздао
И пре иког ме уочио.

И шта сад мени да говоре
Како без сина и без синства
Нема ни црва испод коре
Камоли оца и очинства.

И шта ће мени ко да каже
Оче, да јеси и да ћеш бити
Кад глас твој за мном запомаже
Сине, немој ме оставити!

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Матија Бећковић – ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу
А, ево, још сам дете и сироче,
Млађи си био од мене, мој оче,
Кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
И не опрашта ми своја непочинства,
И држи ме жедна без капи очинства,
И не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
Да тражим своме сопству носиоца,
И срж своју згрејем код свог створиоца,
И примим срамоту због твога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
О, дај мене мени, творче и праоче,
Јер, ево, свако са свога распела
Вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
Зато да би га могли доубити,
И за смрт моли искорениоца,
А све речи су само једна: бити.

М. Бећковић – БЕЗ НИЂЕ НИКОГА (Завод за уџбенике, Београд, 2007)