Бошко Петровић – ПРЕТПОСТАВКЕ О ЧИТАОЦУ

(…) Приповедач је тај који поступа и о чијим поступцима – тојест о ономе што прича, пише – ради. Елем, како на њих може утицати слушалац или читалац, који ћути?

..Шта можемо одговорити? – Поуздано и јасно, не много.

Прави одговор могао би дати само читалац, а он то није кадар. Јер, шта се с њим збива док чита, то он рећи напросто не може. „Читање нас апсорбује у потпуности,“ каже професор Низен у књизи о књижевности и читаоцу (la litterature et le lecteur), „оно нас одваја не само од наше околине, него на неки начин од нас самих да би нас навело да живимо на начин дела. Оно нас уводи у прави забран, који најмањи покушај рефлексивног погледа да у њ продре, растаче. Немогуће нам је да своје читање удвостручимо, пратећи га непрекинутим посматрањем, неком врстом његова причања о самом себи, на које бисмо се после могли вратити. Постоји формула коју ми оживљавамо и која заузврат утиче на нас. То је све. Идеална слика, она која би нам дала неку врсту успореног филма нашег читања, та слика је онемогућена од самог почетка: не снимају се две фотографије на истој подлози.“
….
Код Сартра, у његовој познатој расправи о литератури, из 1948, књига без читаоца напросто је једно ништа. Тојест, без читања; а оно је по Сартру, „синтеза перцепције и креације“, односно права духовна вежба имагинације, мишљења и двоструког ћутања (ћутања мисли и, дубље, неизрецивости), тако да несрећна књига не постоји још ни на – тако омиљеној данас – разини језика. Књига се, вели он, преко њега остварује, али никада није дата у њему. Не чине је ни сто хиљада речи поређаних једна до друге, и читаних тако, јер њен „смисао није збир речи, он је њихова органска целокупност.“ Она, као предмет, „једна је необична чигра, која постоји само кад се креће. Да бисмо је ставили у покрет, потребан је стваран чин који се звое читање, и покрет траје само колико може да траје оно. Изван њега постоје само црни трагови на хартији.“ Нечитана, и сама за себе, књига „се слеже и руши, остају само мрље мастила на буђавој хартији.“

Више од двадесет година касније Мишел Турније, рећи ће, у складу са све мање уздржаним временом, како књига у ствари и нема једног аутора, „mais un nombre indefini d’auteurs“, а то су сви они „који су је читали, који је читају или ће је читати“. Она је, каже Турније идући све даље, „une virtualite“, „биће које је сасвим искрварило, празно, несрећно, које се уби зовући у помоћ како би могло постојати.“ Што аутор зна, „па када објављује књигу, он на безимену гомилу људи и жена пушта јато папирних птица, исушених вампира жељних крви, који се распршују како било у потрази за читаоцима.“ И тако она живи од њих, читалаца, и иде од једног до другог, „налик на певца који заредом гази неодређен број кока“ – као поређење, пример, држим, довољно драстичан.

Пишући о истој теми неких сто, сто и тридест година раније Шопенхауер је – и опет у складу са временом (временом фракова према времену данашњег одевања) – био, деликатно речено, уздржан.(..) „Дела песника, вајара и ликовних уметника уопште садрже по општем признању благо дубоке мудрости: баш зато што из њих говори мудрост природе самих ствари, чији се искази могу протумачити само помоћу објашњавања и чистијег понављања. Али зато, да би ону мудрости изнео на видело, сваки онај који чита песму или посматра уметничко дело, ваља, дабоме, да се потруди сам: према томе, схвата га само онолико колико му допушта његова способности или његово образовање….Пред неку слику свак има да стане као оно што се стаје пред кнеза, и да чека хоће ли му онај и шта рећи; и као и онога, тако ни ово не сме да ослови он: јер у том случају, чуо би једино сама себе.“

У тренутку када ставља руку на хартију, читаоци – или како их у тај мах назвати? – око писца су као сенке. Ако застане оком на њима и покуша да их разабере, може му се десити, не само понекада, да те своје сенке, као оно Одисеј у кимерској тами и магли своје, угледа како му прилазе са свих страна (..) и ако би се у том сеновитом колу задржао подуже, могао би рећи као и онај довитљивац: а мене бледоћа обузе и страх.(…)
Кратко речено: писац своје нејасне сенке претвара у читалачку публику.
….
Књижевност, наиме, колико год била предмет проучавања и учења, не живи у паприној маси по регалима и излозима око нас, нити у скоро не мање масивном писању и говорењу о њој. Она живи у нама. У правој истини, она је, излучена из свег оног околиша, у свакоме од нас његово лично пулсирајуће језгро, све и када тога нисмо свесни. Другога места и смисла она и нема. Чак и песник као што је Елиот сматра да поезија делује на друштво као целину; „а то значи и на људе који не уживају у поезији“, вели он, и наставља овако: „Чак ту укључујем и оне који не знају како им се звоу властити наиционални песници.“
(…) Толстој каже, без патоса – патос и иначе није његов домен – да је „уметност једно од духовних исходишта човечанства, као што су исхрана и саобраћај физичка исходишта.“ Примењена на људе, на њихов свакодневно прозни и краткоминајући живот, ова се мисао односи на све нас и свакога од нас: где уметност пребива.

Писац пише своје, али материја његових творевина, облици и значења која им даје, као и језик којим то чини, исто као и свет око њега, нису само његови. Они су својина и својство свих других, свих нас: заједничко. Градећи сваки садашњи и следећи тренутак, они притичу из прошлости, која је у њима жива непрестано. Они су нам свима претходни и, такви, на свој начин већ обликовани; и дати нам такви: реч да се сви ми градимо једни на другима и помоћу других, и да нас другачијих нема, она значи управо то.

Али, приближени један другоме у толикој мери, готово стопљени један у другог, и писац и читалац се мењају. Читалац особито. Од спољашњег и пишчеву делу накнадног представника публике, он постаје нешто што, рекло би се, увелико прелази границе које би му се могле дати. Представник духовног живота колектива, његових облика и вредности, и језика исто тако, он се не би више могао звати само читаоцем, ни уопште, нити, поговоту, појединачног дела; нити би га писац могао узимати тако. Јер обојица су ту, изједначени, претапају у један већи и виши појам, који се у први мах чини далек књижевности, бар у форми и практици у којој се с њом свакодневно сусрећемо. Мада она, као што је речено, није то. Па ипак.

(…) Оно што човека јединствено издваја и на известан начин усамљујуе, његову способност мишљења, Мерло-Понти назива, помало поетично метафорично, не свешћу, него тишином свести, silence de la conscience. (…) Свест сама, још без говора, она је, дакле, тишина која се може именовати још и као cogito ћутања (cogito tacite). Она „обухвата свет који говори“, тојест надилази у њему, онако као стратосфера тропосферу, cogito говора (cogito parle), а све нас људе на земљи окупља и прострујава – та тишина свести, тај cogito ћутање – подједнако и без обзира на језике. Од свих нас, она као да чини неку врсту титравог спиритуалног кружнога кола изнад света животиња, биљака, земље, камена и ствари; и говора, као што је речено, изрицаја и нас и света, такође.

У овом колу, и писац и читалац, примарно су истоветни, делови истог cogitа, онога говора и онога ћутње, те спиритуалне масе која је клијалиште или инкубатор али и потенција онога што називамо књижевношћу, тојест језичким уметничким обликовањем; и не само област у којој се оно збива, него и у којој бива и пребива. Колико год на овај начин и прелазио границе које се допуштају читаоцу – или оно што ми данас називамо тако, а што некада није занчило то, нити то мора да значи – писац се од читаоца још никако удаљио није.

Истина – ако остане у овој не само терминолошкој игри – он, по вокацији и примарној нужности да изриче, тојест говори, пробија и можда изневерава елеменат ћутеће свести. Међутим, то чине и сви други. Они именују, а то их већ одваја колико од именованих ствари, толико, разноврсношћу језика, између себе. Но писац чини више. Он именује ствари не само зато да бих означио. Он их изриче у тоталитету. Шта то значи, види се из начина на који он посутпа, рецимо, са лицима своје приче. Он их оставља само на имену које, кад је човек у питању, не значи ништа, него их изриче у њиховој језгри, њиховој природи и њеним тајнама, у суштини , која, изречена и пренесена у један виши квалитет, почиње и, зачудо, остаје да живи интензивније но у животу самом; мада, опет, у старом cogit-у тишине, ризници у којој је никла и којој се, обогативши је, вратила.

У тој активности, којој је основна њихова стална истоветност, писац се од других, од читалаца, стално одваја. Али он то чини помоћу исте оне масе која му је заједничка са њима и енергије што га с њима спаја такође: помоћу њих самих, дакле; можда чак и на њихов захтев и очекивање.

Људи, дакле – ти што су малочас названи читаоцима – имају у књижевноме стварању далеко другачију улогу но што им се обично даје. Или им се, тачније, обично не даје: читаоци по општем схватању или начину како се о њима говори, наступају тек пошто је књига готова, post factum. – А они су у њој од зачетка. Или она у њима, свеједно.

Бошко Петровић – У СВЕТУ РЕЧИ (Завод за уџбенике, МС, Београд,Н.Сад, 1997)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s