Исидора Секулић – ЗАБЕЛЕШКА О ГЊЕВУ

У молитви Господњој Оче наш споменуто је на ванредан начин, у неколико реченица, све оно чега човек треба да се сети у часу смирења, када из обичне своје природе прелази у дух. Та молитва је тихи преглед животних нужди и сметњи, дугова и греха; уједно тихо осећање зебње пред могућним несрећама и смрћу; и тежња за спасењем.

Ипак нам понекад дође мисао да додамо нешто тамо где човек моли од Бога дарове, и тамо где човек моли отклањање зла и опасности. Дође нам да поред хлеба замолимо да нам се сачува разум. И дође нам да нарочито молимо да нас мимоиђе гњев.

Можда те допуне нису на месту. Можда није довољно скрушен онај који ни у молитви није задовољан с кором хлеба. И можда је зала и опасности у човеку и око човека толико, да се за одбарну од њих не може молити друкчије до општим речима: “ и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго“. Можда. Али то не смета да се додирне у неколико речи оно што је у нама не ђаво лукави него ђаво безумни.

Црква убраја гњев у смртне грехе. Ретко што је нађено, речено и класификовано тачније. Јер је гњев оно што је афект у афекту, порок у пороку, оно што је заправо отров и зло у љубомори, зависти, итд. Сва та стања почињу у човеку с муком и грижом, а завршавају с потребом освете, али од потребе за насиљем до насиља, има празнина коју потире гњев. Кад се та стања осложе с навалом гњева, онда човек више није ни љубоморан, ни завидљив, ни грамзљив, него је само гњеван. Највишу свесност човечју, свесност одговорности, прождире гњев очас, као пламен перце.

Утолико је страшнији гњев, што може да освоји и беспорочнога. Болестан човек се може разгњевити до мржње и освете. Дохвате га, на прекретници између стрпљења или резигнације и гњева, ово друго: безуман гњев против дрвета пред прозором, против болесног места у телу, против болничара.

Има страшан гњев амбициозног и славољубивог човека. Замислио је да му свет призна нешто што сам себи не може признати, и ако то не буде, он се понаша лудачки, свети се, измишља грозне наредбе и одлуке, ако му је то у власти.

Али набрајању нема краја. Сви без разлике, а ми „виолентни Динарци“ нарочито, знамо шта је то кад из утробе јурне нешто вруће и замршено, и загуши у гркљану реч и договор, и удави у глави разум. Човек онда збацује крст који мора и треба да носи, и нема способности да учини мрвицу добра која му је дужност. У гњевноме се стрелица напредовања окреће уназад, и човек се своди на најпримитивније што је човек био: постаје неразуман и диваљ, потребно му је тренутно утољење, и он га ствара по цену злочина и издајства.

Говори се понекад, и пише, о племенитом гњеву. Племенитог гњева нема; а и оно чему се даје то име очајање, огорчење, неспоразум – јесу ствари које треба да прођу критику моралних вредности.

Ваљало би опширније размислити и оној прекретници на којој се човек губи у гњеву. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек с нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гњева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.
(1935)

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s