Андреј Тарковски УМЕТНОСТ – МОЛИТВА У КОЈОЈ НЕСТАЈЕ „ЈА“

Питање: ….то и јесте романтичарски индивидуализам….

Андреј Тарковски: За мене, то је нешто најодвратније што може постојати. Егоцентризам, одвратно размишљање у оквирима – „Шта за мене још постоји?“, то је страшна уображеност, жеља за потврђивањем, доказивањем. Учинити себе центром света. Противтежа томе је другачији свет – поетски, који повезујем са Истоком, са источном културом. Упоредите, рецимо, Вагнерову музику, или чак Бетовенову, то је већ крик, то је непрестани монолог о себи: „Погледајте како сам сиромашан, како сам јадан, Јову налик! Погледајте, како сам несрећан, сав у ритама, како страдам, као нико! Видите, патим као Прометеј. А погледајте како волим! А како ја…А како ја…“ Да ли разумете? Ја, ја, ја, ја, ја! Недавно сам баш због тога узео да слушам музику из VI века пре нове ере (кинеска таоистичка ритуална музика). То је апсолутно растапање личности у Ништа. У природи. У космосу. То јест, потпуно другачији квалитет. А романтичар говори: ја, ја, ја, ја, ја! Ја патим! Ја осећам. Моја су осећања најважнија, а све остало је неважно. Кад год се уметник, на неки начин, растопи у уметничком делу, кад без трага нестане, онда настаје невероватна поезија.

Навешћу пример који ме опчарава. У средњовековном Јапану многи сликари су своје уточиште налазили у шогуновим палатама или су живели код феудалних господара. Јапан је тада био распарчан на велики број провинција. Били су то сјајни уметници, обожавани, достизали су саме врхове славе. Међутим, баш тада, на врхунцу угледа, славе, поштовања многи од њих изненада би нестајали, одлазили… Наједном ишчезли, појавили би се на двору неког другог шогуна, под другим именом, као сасвим непознате особе, и започињали нову каријеру дворских сликара, стварајући, стилски потпуно другачија, уметничка дела. На тај начин неки од њих проживели су и по пет-шест живота у једном. Ето у чему се огледа величнина духа!
…….

То није скромност. То је готово молитва! Где моја личност, моје „ја“, нема никаквог значаја, зато што ми је таленат дат одозго. И ако сам с висина дарован, на неки начин сам издвојен и тим даром обележен. Значи, морам служити томе. Према томе, ја сам роб, а не „пупак Земље“. Све је врло једноставно. Исправно сте поменули скромност, али ово је нешто много значајније од скромности

Из интервјуа, 1985. -Jerzy Illg i Leonard Neuger

Превео и приредио: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s