Ђуро Шушњић – ЛИЧНА ПАТЊА И НОВЕ ИСТИНЕ

Кад пати друштво, говоримо о друштвеној кризи; кад је појединац у кризи, говоримо о личној патњи. Патња је увек нарушен склад између јединке и средине, макар та патња била и самоужитак човека. И друштвена криза и лична патња непресушни су извор нових сазнања (1), нарочито када је реч о духовима чија је жеља за новим истинама јача од страха од очекиваних болова. Јер они знају: најдубље мисли и најдубљи болови иду заједно. Ко не пати, тај не мисли. Ви мени претите болом, а ја вама истином. „У патњи постоји идеја“. (2)

Из личног искуства знам да има таквих тренутака када сам потпуно сам, напуштен од свих, без ичега изван мене или у мени за шта би се ухватио и на шта би се ослонио, и, баш тада, о Боже, баш тада, иако тога нисам никад био свестан, био сам потпуно слободан од свега, јер ништа нисам имао, и зато слободан да кренем у било ком правцу, да ставим будћност пред ноге, да пођем за оним унутрашњим гласом који ме позива у још неискушане просторе живота. „Јер шарене и веселе могућности живота почињу заправо тек после оне катастрофе која је све збирсала и која се тачно назива грађанском смрћу, а од свих положаја у животу највише нам изгледа пружа онај кад нам је тако рђаво да нам горе више бити не може.  Верујте то човеку, пријатељице драга, коме је тај положај, ако не из материјалног а оно из унутрашњег искуства, познат не може боље бити! Уосталом, ви се у њему још заправо и не налазите, а то је, извесно, и разлог који спутава крила вашег духа.“ (3)

Патња је извор идеје, она својом окрутном руком дарива човеку још окрутније истине. Сваку патњу човек претвара у једну истину. Живот је патња и зато је живот истина. Патим – дакле постојим! О, кад би задовољни знали, шта уопште значе они страшни тренуци када се најдубља патња претвара у најузившенију истину!  Када се из дубине очаја вади бисер истине! Ништа узвишено и дубоко не пада човеку на памет ако није рањен до дна своје осетљивости! Мисао се рађа на болним местима телесне и душевне напетости, у некој плодној грозници. Дубину своје љубави меримо величином наше патње кад ту љубав изгубимо; значења и значаја слободе за наш живот постајемо болно свесни када упаднемо у ропске ланце; живот знамо ценити кад нам је опасно угрожен… Све су то прилике кад нам је лакше наћи речи за изражавање губитка или пораза него их смоћи за описивање среће. Опет из искуства говорим: више ме чине писцем и човеком моји порази него моје победе, јер из пораза сам учио о величини и дубини људске душе, из победа сам излазио сиромашнији за плодну људску патњу. Зато позивам у бој који је унапред изгубљен за оне који очекују победу, а који значи добитак за оне који знају да се окористе искуством што га црпемо из људских пораза. Идеје су награде за јаде. Никад нисам био без јада, никад нисам био без идеја.

О ближњима можеш нешто дубље сазнати (4) само ако с њима живиш и радиш, а то је веома тешко и веома болно, укратко, то је патња. Али кроз патњу ми најдубље упознајемо наше ближње. Патња није особина мене као живог бића, већ облик у коме ми се свет јавља и открива – начин сазнавања света око мене и у мени. Истином зовом свако искрено давање облика своме болу. Без осећања патње не бих знао да сам жив, и био бих лишен најдрагоценијих истина о себи и другима (5). Не може се ући у истину осим кроз врата бола.

У животу ме често храбрило сазнање да и други пате, да су њихове патње можда много теже и дуже, али да нас све заједно ипак очекује награда за претрпљене болове у облику неке младе и дубље истине, коју без муке не бисмо никад упознали (6). „Поред оног ја које пати, смјеста никне оно ја које ту патњу окрутно запажа и хладно зарезује. А из те страсне запажачке ангажираности ниче извјесно мало олакшање. Мало , али ипак такво да значи надрастање. И при том као да наше право, дубље и аутентичније ја лежи не у оном ја које се свија и грчи, него, бар за трунку више, у оном ја које му преко рамена радознало вири у рану“. (7)

Знам да се позитивна наука сумничаво односи према истинама које долазе изнутра, из унутрашњег човека, и да ће ми упутити многа питања на која нећу моћи да одговорим њеним језиком. Она тврди да је истинит само онај исказ који се слаже са спољашњим чињеницама, а ја питам: шта је са исказима који се слажу са унутршањим чињеницама? Зар је стварност у нама мање стварна од стварности изван нас? Шта смета једном исказу што није научан ако је истинит. Научни исказ мора бити истинит, истинит исказ не мора бити научан.

Ко не говори из свог искуства боље је да ћути! Сваки пут говорим из свога искуства, јер је то једино искуство које имам, али не и непоновљиво, пошто се моје искуство, очигледно, понавља у другим људима и њихово у моме, и тако проверава. Искуство патње је универзално људско искуство, начин на који свет улази у свест. Кога вуче неодољива жеђ за сазнањем, тај је пристао на патњу као пратњу. Велики истраживач људске душе сјајно је запазио: „Ма шта чинио ја се бола свога ослободити не могу; ту нема бијега и нема повратка, јер он је увијек пода мном као бескрајан оцеан под уморном птицом.“ (8)

Патња је највиши врх нашега искуства, и са тога врха, као са неке животне осматрачнице, могу се једино сагледати и изрећи неке истине о људском животу и јасније него гледањем одоздо, са дна живота сапетог у свакодневне навике и робовање ужицима. У болоном протицању времена, сви који су мислили, искусили су патњу, и добро су знали да је патња била неопходна цена истине. „Све велико што познајемо долази нам од нервозних. Они су, и нитко други, основали вјере и створили ремек дјела. Никада свијет неће знати се што им дугује, а још мање што су они претрпјели да му то даду. Ми уживамо у красним музичким композицијама, у лијепи сликама, у тисућу њежних ствари, али не знамо колико су оне стајале своје творце бесаница, суза, грчевита смијеха, свраба, асме, падавице, тјескобе умиривања.“(9) Ми уживамо у туђем болу!

(…) Човек живи у друштву али, пати сам, што значи да није само друштвено биће. Друштвени догађаји урезују се у његову душу на осебујан начин, и зато је његова прича о њима само његова. То што је његова прича испричана на сличан или чак истоветан начин као и прича неког другог, ништа не говори о истоветности доживљаја, већ само о томе да се доживљаји преводе у најбаналнији језик, који, својим правилима намеће сличне или идентичне обрасце изражавања. Али нађе се међу њима, на нашу срећу, танана и осетљива душа, која своје патње преводи у одговарајући језик, износећи пред нас облике од речи, боја и звукова, који се нашој погашеној свести чине као да су пали са другога света. (11) Ту префињену душу здрав разум зове чудаком. „То  је као нека врста првог осамљена појединца обдарена једном врстом осјетила које људски род у његово доба још не посједује“(12)

Веснику нове истине, по правилу се не приређује добродошлица, јер он осећа, мисли и делује другачије него што налажу писана и неписана правила заједнице у којој и сам живи. Овај побуњени анђео, који „жели да извикује истину која га пече“, не може се контролисати на уобичајене начине, и зато се често ставља ван закона – прогласе га лудим. На основу чега? Само због тога што осећа, мисли и делује друкчије него огромна већина вођена навиком. Али тој већини, која после извесног времена и сама осећа, мисли и чини као што је овај ретки човек осећао, мислио и чинио, не пада на памет да сада себе прогласи лудом и да се лечи. Не треба схватити само као шалу онај натпис на душевној болници који су истакли сами болесници: „Ми смо луди јер смо у мањини!“ „Кажу да једна ласта не чини пролеће; али зар зато што једна ласта не чини пролеће та ласта која осећа пролеће не треба да лети, већ да чека. Тако би онда требало да чекају пупољак и трава, па пролећа никад не би ни било.“ (13)

Та задовољна већина која „проповеда спокојство сите краве“, не може да схвати због чега се њихов брат узбуђује и зашто тако пати. Ова маса, састављена од робова својих навика, не може да разуме просту чињеницу: за овог усамљеника није важна величина догађаја; за њега је одлучујућа величина доживљаја. Ако је он неку ситну увреду, преко које би сви други олако прешли, доживео дубоко и болно, његов доживљај је јак као да се ради о највећој увреди. За њега важи оно: мали грех и велика патња. Могуће је чак и да узорци његове патње не буду стварни, али тиме патња није мање стварна. Када Леопарди каже да „исто вреди сањано уживање колико и стварно“, тада се с истим правом може рећи да човек дрхти од нестварних или уображених бића колико и од оних од крви и меса, чак и више. Чим видимо човека у страху, следи да мора бити нешто чега се он плаши, макар то нешто било природно или неприродно, видљиво или невидљиво, стварно или измишљено, у њему или изван њега. Оно јесте, у најмању руку, једно стање душе, ако није ништа друго. „Можда сасвим ретко гледате муке човека коме се душа из корена чупа“, (14) без видљивог разлога! Ако ова душа, која зна само за страх и дрхтање, успе да ова осећања преточи у одговарјуће симболе („стручно вођење бола“) човечанство добија могућност да ужива у облицима искованим у патњи и „преко патње иде истини и добру у сусрет“ (15). „Не треба гледати на несрећу само с њене рђаве стране“.(16)

Ђуро Шушњић, ЦВЕТОВИ И ТЛА, Чигоја штампа, Београд, 1995, стр. 107-111

___________________________________________________________________

 1. „Јер патња је једини узрок и извор сазнања. Иако сам у почетку казао да је сазнање, по мом мишљењу, велика несрећа за човека, ипак знам да га човек воли и да га неће заменити ни за каква задовољства“ (Ф.М. Достојевски, Записи из подземња, стр. 339).
2. Ф.М. Достојевски, Злочин и казна, стр. 498
3. Т. Ман, Исповест варалице Феликса Крула, стр. 59
4. У ствари, иза сваког покушаја да упознаш друге, крије се тежња, које често ниси ни свестан, да упознаш самог себе, јер друге можеш разумети само у аналогији са самим собом, што значи да је сазнавање других друга реч за самоупознавање.
5. „Без болова се не може постати свесним“ (К.Г. Јунг, Дух и живот, стр. 351). „Кад трпим бол, свестан сам да се покреће једно питање“ (И. Илич, Медицинска немезис, Вук Караџић, Београд, 1976, стр. 122). „Кад не би било патње, човек не би знао своје границе, не би познавао самог себе“ (Л.Н. Толстој, Рат и мир, 2, стр. 314).
6. „Без мука не рађа ни духовни плод“ (Л.Н. Толстој, Публицистички списи, стр. 360.                      7. В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, СКЗ, Београд, 1967, стр. 189-190. „Ономе тко сам није двадесет година патио, забранио бих да се бави филозофијом“ (А. Солженицин, У првом кругу, стр. 356). „Несрећа учи истини чак и недаровитог“ (Л. Леонов, Лопов, II, стр. 133).                                   8. Иво Андрић, Ex ponto, стр. 79. „Има сазнајних, касних, дубоких, која су суђена као дар људима који мисле и пате“ (Оп. цит. стр. 96).                                                                                                                9.  Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 285. „Као да се напредак, уколико га има, нема  да захвали једино болести, то значи генију – који није ништа друго него болест. Као да здрави нису у сва времена живели од тековина болести. Било је људи који су се свесно и хотимице разболевали и лудели да би  за човечанство извојевали сазнања, која ће претворитиу здравље, пошто су претходно стечена лудилом“ (Томас Ман, Чаробни брег, стр. 580).
11. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 13, стр. 18
12. „Истина се понекад јавља у облицима на које нисам припремљен“ (С. Белоу, Хендерсон, краљ кише, стр. 260).                                                                                                                                                       13. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 199. „Ако сте обраћали пажњу на новине у мишљењу само за вашег живота, свакако сте морали запазити да скоро све доиста нове идеје, када се први пут излажу, носе у себи понешто будаласто“ (А.Н. Втхјед, Наука и модерни свет, Нолит, Београд, 1976, стр. 92).                                                                                                               14. Л.Н. Толстој, Дневници, 1, стр. 543. „И сложили смо се да свако лудило престаје то да буде оног часа кад постане колектвно, када се претоври у лудило целог једног народа, или пак целог људског рода“ (Мигел де Унамуно, Живот Дон Кихота и Санча Пансе, Култура, Београд, 1969, стр. 13).
15. И. Секулић, Писма из Норвешке, стр. 122.
16. И. Андрић, Ex Ponto, (репринт) Београд, 1975, стр. 37
17. „Има нечег истински великог, за ум и душу великог, у свакој правој несрећи. Само у њој постоји једна истина живота које се више не би лишило. Никад. (Д. Ћосић, Време смрти, 3, Београд, 1975, стр. 48).

Advertisements

Владан Десница – „ЈА “ КОЈЕ ПАТИ И „ЈА“ КОЈЕ МУ ВИРИ У РАНУ

„Поред оног ја које пати, смјеста никне оно ја које ту патњу окрутно запажа и хладно зарезује. А из те страсне запажачке ангажираности ниче извјесно мало олакшање. Мало, али ипак такво да значи надрастање. И при том као да наше право, дубље и аутентичније ја лежи не у оном ја које се свија и грчи, него, бар за трунку више, у оном ја које му преко рамена радознало вири у рану“.

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, СКЗ, Београд, 1967. стр. 189-190

Арсеније Тарковски, УСРЕД СВЕТА

Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.

Ја сам Нестор, мезозоика хроничар,
Будућих времена ја сам Јеремија,
У рукама држим и сат и календар,
Уплетен сам у будућност, као Русија,
И прошлост проклињем, као нишчи цар.

Ја више од мртвих о смрти знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
смеје се, ко златне свиле комадић.
1958.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Р.М. Рилке – ПОСЛЕДЊИ КОЈЕГ ПРИЗНАЈЕМ…

Последњи којег признајем, с ким зборим,
безлечни боле у телесном ткиву,
приђи: ко што у духу горех, горим
у теби; да на твоју ватру живу
пристане, дуго противило се дрво,
а сад те храним, твој сам плам и сев.
Овдашњу моју благост сву је схрво
неовдашњега пакла гнев.
Сав чист, сав лишен будућега плана
на паћење се ломачу уптих,
знајућ да нема сутрашњег дана
за ово срце, где залиха ћути.
Ко то нераспознатљив гори? Ја?
Не увлачим овамо успомен.
О, живот, живот: Изван мене.
А ја у огњу. Никог ко ме зна.

1922-1926

Р.М. Рилке – Изабране песме (Нолит, Београд, 1986)

Превео: Б. Живојиновић

Бела Хамваш – ОПСЕНА И СТВАРНОСТ

Ево експеримента који жели да на најкраћи могући начин објасни метафизику.

Замислимо да се данас, овде, у Европи, окупе метафизичари на светски конгрес: одржавају бројне седнице, читају расправљају… На крају у једногласној одлуци изразе резултате конгреса: – чулни свет је непостојећа илузија. Донесу одлуку која доликује да је донесу метафизичари свих времена и свих народа, јер је то одиста становиште метафизике. Илузије је столица на којој седе, светиљка која им светли, просторија у којој седе. Када су донели одлуку, у загради букне пожар, и шта се збива? – Метафизичари, сулудо бежећи испред непостојеће ватре, искачу кроз непостојеће прозоре, на непостојећу улицу.

Пример овога парадокса хоће да у корену ухвати питање метафизике. Јер када је реч о метафизици, у свакој прилици је реч о истом. Чулни свет је илузија. То је квинтесенција учења метафизике. Узалуд човек верује у обичан живот – да објекти имају своју стварност; узалуд наука верује да се искуство усмерава на стварне објекте. Чулни свет је илузија. Али када дође до стани-пани, метафизичар је први који порекне ово учење. Ето парадокса.

Како се може разрешити ова противречност?

На следећи начин: несумњиво постоји једна стварност. Различити погледи разликују се по томе шта сматрају једином стварношћу. Свакодневни живот, материјализам и рационалистичка наука изграђена на њему, каже да је једина стварност материјална природа, објективни свет; дух није друго до дериват ове материје. Постоји само такозвани спољни свет. То становиште се назива светом објективне стварности. Насупрот овом схватању налази се метафизика која каже да је једина стварност духовни свет. Материја није ништа друго до пројекција овога духа. Ово схватање се назива субјективним идеализмом.

Овде, међутим, треба додати важну примедбу. А та примедба гласи: конкретни истраживачки методи науке никада нису усмерени на стварност, него свуда на природу – понављам – не на стварност, него на природу. Природа је онај објекат који је доступана научним методама. Наука нема метод за истраживање стварности. А стварност није једнака природи. Природа је дати облик стварности у одређеном простору и времену; а стварност је онај појам у који не само да може да стане, сада и овде, дата и доступна природа. Стварност представља укупност свих природа и свих замисливих природа заједно са свим њеним суштинама, збивањима, појавама.

Наука стоји насупрот овде и сада датој природи и због тога је темељни појам науке – природа. То је оно што она истражује, то је оно што она сме и може да сме. То је par excellence објекат науке. То је солидна и чврста основа од које она не може ни за корак да одступи.

Метафизика се, међутим, не бави природом, него стварношћу: нечим у чему је природа само један елеменат. За метафизику постоји реалитет и таквих чињеница које наука, у недостатку јасних објеката, не може ни да такне. Наука се бави природом, односно објектима; а метафизика се бавим свим оним што спада у универзални круг стварности, у тзв. круг бивства.

Ситуација је значи таква да наука извршава своје специфичне задатке, може да открива и систематизује – у односу на природу. Али истински смисао сваког научног акта може се достићи само онда ако се овај акт пројектује на разину стварности. А то значи – ако се смести у перспективу метафизике. Њутнов закон је научан, дакле поједностављена констатација која се односи на природу. Ова констатације је, међутим, постала значајна, не само на разини природе него и на разини стварности, односно не на разини par excellence науке него на разини par excellence метафизике – јер свака мисао тек овде добија свој истински лик. На разини науке поједини акти немају никакве последице у простору који се налази изван круга науке. Сви акти су овде конкретне чињенице, ништа више. Последица аката, њихово дејство на друга подручја бивства одигравају се на разини метафизике: научне природне чињенице улазе у круг стварности.

На то ће, наравно, неко поставити питање – а има сва права да га постави – зашто је то тако? Како је то могуће да утврђивање научних чињеница, теорија, систематизовања, откривања, значи сваки научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао постиже и може да постигне само на натприродној (meta ta physika – над природом) разини? Одоговр је веома једноставан и кратак.

Научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао зато може да постигне само на натприродној – метафизичкој разини јер истраживње стварности није научно, већ метафизико питање. Појам реалитета јесте база и мера науке, то је нсумњиво. Целокупне природне науке изграђене су на појму реалитета. Али сам појам више не спада у природне науке. Што се тиче истраживања, контроле, мерења овога појма наука нема никаквих средстава. Наука користи овај појам, и то толико да без њега не може да начини ниједан корак. А појам реалитета није научна, већ метафизичка категорија – и то категорија бивства. То је она категорија по којој су и начуни акти или исправни, или то нису, другачије речено: реални су, или нису реални. Али овде следи најтежи корак: „реалитет“. Појам „реалитет“ није тако једноставан и у потпуности јасан, као што то мисли научна пракса и како се његово значење употребљава.

И због тога сада следи његово метафизичко објашњење.

Метафизика тражи стварност. Док тражи стварност, поставља питања шта је примарно: природа или стварност? Шта је важније: – природа или стварност? Шта је пре? Шта је универзаллније и генералније у човековом основном стању? Шта је реално: – природа или стварност? Шта је оно што постоји независно од мене – и од сваког човека – природа или стварност?

На ово питање одговара једино метафизика свеукупног човечанства, древна и основна метафизика. Она метафизика којој је све друго само потомак и варијанта, и која чува оснвоно стање универзалног човечанства – метафизика Упанишада.

Упанишаде кажу:

Бивство постоји. Ово бивство је једно. Значи постоји једно бивство.

То је природно. Постоји једно бивство, евиденто и само по себи се разуме. Логичка таутологија. Ако постоји бивство, онда све спада у његов круг, зато постоји једно бивство. (…) У ово једно бивство спадам и ја.

Ако бивство постоји, онда је бивство стварност.

То је таква таутологија, тако евидентна. Ни њу не треба тумачити.

Ако постоји бивство, онда нема небивства.

Свако без и мало напора може да следи овакву таутологију. То не захтева доказе.

Ако је ово бивство једина стварност, онда изван ње нема стварности, строго следи из претходнога. Логички је исто тако евидентно, и ито тако не захтева доказе.

Све што изгледа да постоји изван ове једине стварности, то није стварност. То је опсена.

Таутологија то само још боље изоштрава и истиче крајње последице.

Ово откриће – каже Веда – чиним ја, субјективни човек. Чиним ја, лишен сваког утицаја, на примарни начин, и то тако што не мислим на основу претходних промишљања, него је то примарна база мога бивства. Не знам другачије да будем, само тако што себе као живо биће држим постојећим, и као постојећи проживљавам стварност.То је предуслов сваког елемента мог бивства и на томе почива целокупно моје бивство.

Али ако ја, субјективно биће, ја, стварно постојећи, јесам онај који је бивство, који је једина стварност, и изван мене нема стварности, онда све што изван мене изгледа да се види, то је нбивство, нестварност, него: – опсена.

Опсена није стварност, опсена је опсена. Опсена је опсена ја, постојања, стварности: не-постојање, не-стварност: – објекат, природа.

Ових неколико реченица заправо је цела метафизика. То је сажети извод Упанишада.

А последице су следеће:

Природа није стварност. Природа није постојећа. Природа је објекат. Објекат субјективног ја. Опсена ја. Опсена се, наравно , не може распршити мисаоним освешћивање, промишљањем, констатацијом. Зато конгрес метафизичара, мада је и закључио да је спољни свет илузија, односно интелектуално осетио да је природа опсена – није умео да распрши и ликвидира опсену. Интелектуалним разумевањем стварност се не може сазнати. И управо због тога је метафизичара ја даље било опсењено и ватра је била опсена, пред опсеном морали су да опсењени искоче на улицу која је исто таква опсена као и ватра, природа, и исто је таква опсена као и конгрес заједно са својом одлуком да је све опсена. Упанишаде кажу да опсена није индивидуална маја (опсена) као што су то погрешно разумели европски метафизичари, него маја која је важећа за универзално човечанство и за сваки субјекат, то јесто опсена.

Ова метафизичка концепција је незаобилазна. Наука у односу на метафизику обично поставља овакву аргументацију: у реду – ова чинија трешања на столу је за мене опсена, али откуд то да ако дође потуно непознат човек, он ће видети ову чинију трешања на столу и почеће да их једе? Метафизика Упанишада на то одговара: – јесте, непознати ће видети чинију, и треба да је види, јер сви заједно видимо како Сунце излази и залази, заједно доживљавамо буру на мору и рат. Зајдено, сви попуно једнако, јер смо сви у ропству истоветне универзалне опсене. Сви живимо у истоветној природи. У истој маји, у истом зачараном стању са својим субјективним ја.

Али – кажу Упанишаде – ако човеков субјекат, ја, једини постојећи, уме да се пробуди на другу будну ситуацију која се разликује од опсене – а то сваки субјекат може да учини – онда ће бити свестан да опсена није једино понашање субјекта. Опсена није ништа друго до деградираност будности субјекта. Зачарано стање. Месечарство. Ако је ликвидира ту деградираност, постаје буднији, све боље и боље види, и видеће опсењеност природе. Из ове будности неће видети само природу, него стварност. А стварност је да је природа управо опсена, а једино постојећи је субјекат.
(…)
А да ли се може сазнати опсена? Како да не! Али нема никаквог смисла. Зашто? Јер не дотиче стварност, постојећи субјекат, већ само непостојећи. Разумно сазнање само је једно: једино сазнање субјекта јесте да је субјекат постојећа стварност – а оно што изгледа да је изван њега, то је последица деградиране будности, то је опсена.

Бела Хамваш – Велика ризница предака, стр. 13-20 (Службени гласник, Београд, 2011)
Превео: Сава Бабић

Исидора Секулић – ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

(1936)

Исидора Секулић

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна друштва у Србији“, Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

С.Н. Лазарев – ЉУБАВ ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

Људи су навикли да се површно односе према садржајима Светих књига. На први поглед постоје само две основне заповести. Прва заповест – потпуна, апсолутна љубав према Свевишњем: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом..“ Друга заповест – „Љуби ближњег свога, као самога себе.“ Многи верујући људи граде своје животе полазећи од ове две заповести. Али, због нечега, јављају им се проблеми.

У васељени све је троично. Свака појава, процес троични су – иначе не би било развоја. Испоставило се, друга заповест у себи садржи и трећу. Заповест „Воли ближњег као себе самог“ подразумева да човек прво треба да заволи себе, а тек онда – као самог себе, да заволи и ближњег.

Посматрано на тај начин, главна заповест у васељени гласи овако: као прво, воли Бога више од свега, као друго, воли себе, и, треће, воли ближњег као себе самог. Треба волети Свевишњег, треба волети Свевишњег у себи, и треба волети Свевишњег у другима.

У складу са овим заповестима следује изградња сопственог живота. Када човек схвата да постоји оно више, које обједињује две супротности, да постоји оно што је изнад нашег људског „ја“, тада ће, у критичним моментима, моћи да се жртвује ради других. Човек је дужан да воли себе, дужан је да се стара о себи, али може заборавити на себе и жртвовати се зарад другог човека. Ако, испуњавајући заповести „Воли Бога“ и „Воли ближњег„, човек престане да воли себе, онда се, на крају, нељубав према себи претвара у нељубав према ближњем, и према Богу, т.ј. у своју супротност. Гушење себе доводи до нарастања унутрашњег протеста и агресивности – и, као резултат свега тога, човек престаје да воли друге и почиње да воли само себе. Што више човек себе „гази“ – агресивнији је, и суровији постаје према другима. Агресија према другима, пре или касније се претвара, у агресивност према Богу.

Ако смо разумели однос између три главне заповести, даље, нужно је одредити шта заправо значи – волети себе? Наша суштина је Божанска, и љубав према себи пре свега значи, љубав према свом Божанском „ја“. У пракси то се испољава тако што не мислимо о себи лоше, не презиремо себе, не осећамо страх пред будућим догађајима, не очајавамо. Исус Христос је говорио да је Бог – наш Отац и да смо ми – Његов део. Зато немамо право на таква негативна осећања, јер она, у суштини представља агресију према Богу, убиство љубави у својој души. То је недопустиво.

Човек је пре свега душа, потом – дух и тек онда – тело. Из тога произилази да волети себе – значи заштитити своју душу, старати се о својој души. Старати се о сопственој души значи сачувати љубав у души, шта год да се деси; то је испуњавање заповести; то је брига о свом моралу, о својој доброти, о побољшању свога карактера. Потребно је обуздавати животињске нагоне и развијати виши инстинкт – инстинкт стремљења ка Богу. Човек који се брине само за своје тело и дух, не размишљајући при томе о души – не воли себе. На другом месту, потребно је старати се о свом духу – о развоју своје свести и својих способности, о својој судбини. Треба помоћи свом људском „ја“ да се отвори, рашири, треба остваривати своје циљеве, реализовати своје жеље, ни у ком случају не закопавати таленте у земљу. Непоходно је старати се о телу, али најважније је не стварати култ тела, обожавање тела, не дозволити да старање о њему  искочи у први план.

Овде постоје неке опасности о којима треба знати. Трошећи енергију човек се развија; да би енергију добио мора је прво дати. Али, енергију треба давати док душа осећа срећу. Ако човек даје превише енеригије он себе „искључује“. То је такође облик испољавања нељубави према себи. Понекад то може довести до губитка здравља и живота.

По чему се љубав према себи разликује од егоизма? Главна разлика је у томе што егоист пре свега воли своје нагоне, обожава их, а човек који реално себе воли – нагоне обуздава, непрестано се трудећи да измени свој карактер, прелазећи са животињског начела на људско и Божанско. У таквом случају љубав према себи се не претвара у везаност и самообожавање – као што се дешава код егоиста. Ако схватамо да је љубав према себи – пре свега љубав према Богу, који је у нама, онда по дефиницији то не може бити везаност, већ ће љубав према свом људском егу у таквом случају бити слична љубави према несавршеном детету, које треба васпитавати и о којем се треба старати.

Особито је тема љубави према себи актуелна и значајна за жене. Нељубав према себи, незадовољство собом, мрачне мисли о својој будућности – програм је уништења сопствене деце. У периоду формирања детета (до зачећа, и у време трудноће), мајчина осећања изграђују дететов будући поглед на свет и карактер. Ако је код њен присутан очај, нељубав према себи и својој судбини, тај програм самоуништења ће се код детета појачати и оно ће бити болесно, његово тело ће патити.

Многе жене, после читања мојих књига су убеђене да се агресија према љубави испољава, у основи, кроз увређеност и мржњу према мушкарцима; иако је нељубав према себи и својој судбини – много је опаснија. Тај програм (нељубави према себи) може изгледати као губитак смисла живота, као губитак вере и наде, као разочарање у блиског човека и у себе, као потуна унутрашња пасивност и губитак жеље да се било шта уради, као одрицање од маште и виших жеља. Ако је човек само на тренутак помислио лоше о својој будућности, то већ представља лагано самоубиство.

На фином плану нељубав према себи и одсуство жеље за животом једно је исто. Ако не волим себе, то значи, да у складу са законима подсвести, морам умрети. У нашој подсвести постоје две позиције: или ја нешто волим и тада то „нешто“ има право на постојање, или ја то не волим и тада оно нема право да постоји, мора нестати.

Савремени психотерапеути говоре да смо престали да волимо себе. Али они не схватају да је то последица тога што смо престали да волимо свет, своје родитеље, друге људе. Одрицање од вољеног човека који нас је увредио, повредио или преварио, на фином плану изледа као да смо пожелели да умремо.

У души човека који је заборавио на Бога – љубав се хлади. А Бога престајемо да волимо онда када уронимо у људске вредности, када пре свега тежимо ка благостању, подигавши нагоне на пиједестал.

Поставка „Воли ближњег као себе самог“ је велика, али истовремено и катастрофална, смртоносно опасна ако је човеку основна. Богу је, главни конкурент у нама, вољени човек. Прво треба разумети смисао речи Исуса Христоса: „Човекови непријатељи су укућани његови“,(„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу;нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови.“ Мт. 10, 34-39, прим.прев. ) и тек после тога можемо говорити да треба волети свога ближњег.

Када теза „Воли ближњег свога као себе самог“ доспе на прво место, у човеку се појављује тенденција ђаволизма, т.ј. ђаволизам је тенденција – губитка љубави и тежње ка Богу. Религија говори о томе да је страст – нешто лоше, да се од страсти треба избавити помоћу молитве, поста и сл. Али нико не говори о томе да љубав према ближњем такође може бити – нешто лоше. Ништа се не говори о корену греха – везаности за овај свет, и пре свега ближње – која и постаје извор страсти и патње, за којима следе болести и смрт. Ближњега треба волети, о ближњем се треба старати, али при томе не смемо заборавити да се у томе крије и велики ризик губитка љубави према Богу.

У другом човеку пре свега треба волети и видети Бога – зато није добро људе осуђивати, лоше мислити о њима. Треба разумети: пре свега потребно је старати се о души блиске особе. Ми смо навикли да сматрамо старањем помоћ усмерену само ка телу. Ми мислимо да блиској особи морамо обезбедити новац, одећу, посветити јој време, направити компромис, жртвовати своје интересе. Све то зовемо старањем. Али, понекад старање представља и ограничавање човека у нечему, строг однос према њему. То је већ старање о његовој души. Ми смо дужни да помогнемо ближњем да осети љубав према Богу и обузда животињске нагоне.

У ситуацијама када губимо дужни смо да сачувамо љубав према Богу, да прихватимо Његову вољу и сачувамо љубав према себи и другима – као онима који носе Бога у себи. Без тога нећемо имати будућност.

С.Н. Лазарев
Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=3019&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

Зоран Глушчевић – РИЛКЕ И МАГИЈСКИ ДОЖИВЉАЈ СМРТИ

Док је човек заробљеник света привида, док за њега важе правила постојања и мишљења у том свету, он дели његову судбину:

„То је судбина: бити насупрот,
Ништа до то и вазда насупрот.“

Сопственим унутрашњим преображавањем ми смо ипак у могућности да пређемо ту зачарану границу, јер су оба света ту, у нама, не у неком објективном простору ван нас. Кад говори о унутарњем простору и отвореном свету, Рилке мисли на просторе свести, на наш унутарњи духовни простор. Није свакоме дато да учини тај одлучујући корак, али исто тако нико није без шансе да га достигне ако се одлучи и истраје у самопреображавању. У сваком случају, обавезни смо да то покушамо.
(…)
„Види, ја живим. Од чега? Нит се детињство смањује
нити будућност… Безбројан живот
извире у мом срцу.“
Рилке

Преображена свест постаје сама себи извор сопствене неуништивости, срце – симболички носилац те митско-магијске моћи преображавања – јесте творац бесмртности, јер живот и смрт нису ништа друго до гранични појмови наше свести, супротне и супротстављене стварности у чијем међупростору подељена свест ствара своју извитоперену слику света. Повраћено јединство свести враћа субјекта у његову прадомовину, отуда вечно детињство и отуда невидљива земља, јер се она налази у нама или нигде!

З. Глушчевић, Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998 (одломак из есеја„Рилке и магијски доживљај смрти“, 1980)

Р.М. Рилке – ИСКУСТВО СМРТИ

Тајна је ово одлажење, које
за нас је вечно немо. Што да ми
мржњу ил’ љубав ил’ дивљење своје
показујемо смрти, коју скри

трагична маска искривљеног бола?
Улога наших свет је препун још.
Док стрепимо за успех својих рола,
игра и смрт, иако глумац лош.

Ал’ кад ти оде, на ову бину продре
стварности прам кроз исти процеп тај:
боје истински зелене и модре,
истинска шума, правог сунца сјај.

Ми настављамо своју глуму. Све што
научисмо кроз труд и страх и јад
рецитујемо, и у то понешто
гестова уплићемо понекад;

ал’ о тој другој стварности се знање
каткада спусти на нас као сен
и твоје нас далеко постојање,
изван комада нашега, за трен

толико сколи, тако смо сплетени
да неко време, не знајући то,
играмо живот сасвим занесени,
не мислећ да л’ ће пљескати нам ко.

Р.М. Рилке ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нолит, Београд, 1986)
Превео: Бранимир Живојиновић

Р.М. Рилке – ВОЛИТЕ СВОЈУ ОСАМЉЕНОСТ

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
Р.М. Рилке

Ворпсведе код Бремена 16. јул 1903.

Али све оно што ће можда једном многима бити могућно може осамљеник већ сада да припрема и гради својим рукама, које мање греше. Зато, драги господине, волите своју осамљеност и бол што вам га проузрокује носите уз складне звуке тугованке. Јер они који су вам блиски, далеки су – кажете ви – а то показује да круг око вас почиње да се шири. И ако је ваша близина далека, онда је ваша даљина већ под звездама и веома велика; радујте се свом растењу и развоју, у које не можете никог да поведете са собом, и будите добри према онима који заостају, и будите сигурни и спокојни пред њима, и не мучите их својим сумњама и не плашите их својим поуздањем или својом радошћу, које они не би могли да схвате. Тражите неку једноставну и одану заједницу са њима, која неће морати неминовно да се измени ако ви сами будете постали друкчији; волите у њима живот у туђем облику и будите трпељиви према људима који старе и плаше се самоће, у коју ви имате поверења. Избегавајте да оној драми која је вазда напета иземђу родитеља и деце додајте нове сукобе; она истроши многу детињу снагу и исцрпе љубав родитеља, која делује и загрева и када не схвата. Не тражите савета од њих и не рачунајте на њихово разумевање; али верујте у љубав коју одржавају за вас као неко наслеђе, и уздајте се у то да у овој љубави полива снага и благодат из чијег круга не морате изаћи па да доспете сасвим далеко!

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак, 2012)

Превела: Вера Стојић