Исидора Секулић – Р.М. РИЛКЕ: ПИСМА ЈЕДНОМ МЛАДОМ ПЕСНИКУ

Увек усамљеном и у себе повученом, сада већ мртвом Рилкеу, човеку уосталом који је још за живота волео смрт — више не дају мира сада но док је био жив. Имену његову повећавају сјај и звук, умножавају број дела издавањем неиздатих радова, сакупљањем и објављивањем писама. У Вајмару, уз архив Гетеа и Шилера, уз архиве који су постепено основали уз онај први: Ничеу, Имерману, Мерикеу — основан је у најновије доба и архив Рилкеа. Раде за ту установу, и у њој, књижевници, пријатељи, кћи и зет Рилкеов. Одатле се управља заоставштином. Тренутно су при писмима, којих има, досада, преко шест хиљада, а објављених, три збирке. Као све усамљење, ћутљиве и преосетљиве природе, и Рилке је, изгледа, лако, можда и радо писао писма. Преко хиљаду адресаната је забележено; по том се броју може судити да су писма необично разнолика, и писана, као и песме Рилкеове, пре људству него људима, и исто толико по доброти колико по таленту.

Рилке се нештедице давао другима, иако је много боловао и знао да неће бити дуга века, иако се вечито ломио по путовањима и туним градовима. Збирка о којој је овде реч једна је од ванредних доказа за чудо које је Рилке био међу песницима, за доброту и ширину његову, за светитељско стрпљење његово. Десет писама, дужих и краћих, али увек подугачких, јесу одговори на писма младог човека Ф. Кс. Капуса. Писма младићева нису штампана, али им се садржина сазнаје из одговора на њих. Обратио се Рилкеу потпуно непознат млад човек, изјадао му се, и јадао даље, на околности у животу и стање душе (на какво би се можда могао потужити сваки пети човек); дошао му са питањима на која, зна се одувек, нема одговора сем да их нађе у себи онај ко их тражи; послао са писмом и песме на читање и суд, и — још и није био дарован даром поете. Рилке ће од првог писма рећи шта мисли о песмама, али, озбиљно и срдачно ће узети на душу човека, остати с њим у преписци шест година, слати писма додуше разређено и неуредно, али их свакад, од првог до последњег, писати с топлином и пуном искреношћу, с напрезањем мисли да убеди, с трудом да реч добије утешну снагу од лепоте уметничког израза. Ф. Кс. Капус може бити поносан на златну књигу Рилкеову која му је поклоњена, њему, случајном намернику.

Рилке, дакако, није младићу могао дати запис против мука („не можете, како кажете, да доведете у склад спољашњи свет са својим унутрашњим”), али му је разложио да од тренутка кад неко доиста однегује унутрашњи свој свет, обичног и лаког склада измену њега и спољашњег света и не може више бити. Али, не само да се због тога не хули и не јауче, него се чак ни одговори не траже на питања. Негује се снага да се живи све што живот донесе, дакле да се „живе и питања” без
одговора.

Упадају у очи најразноврснија места одакле су писма датирана: Париз, Виарено, Ворпсведе у Северној Немачкој, Рим, Боргеби, па Фуруборг, у Шведској, Париз. Тешко неко осећање да је свугде на земљи туђ, морало је гонити тог болешљивог и врло сиромашног човека из места у место; њега који је казао да је срећан у собици ван града са погледом и излазом у слободну природу, и који је писао, у једном од својих сјајних текстова о Риму, граду чија је „ноћ велика, звездана, мека од ветрова”, да је ипак, „Рим зато леп што је свугде лепо”.

Десет Рилкеових писама јесу у поетски облик заодевена велика лекција о животу човечјем, о унутрашњој самосталности човека. Човек може и мора бити утруђен и болан од живота и света, али мора бити независан од тога. Сваки човек треба, а творац мора бити свет за себе, независан од свега спољашњег, доброг и злог. Кроз свој раст и развиће мора се човек пронети самосталан и сам. Нико ником не може саветовати ни помоћи у најважнијим стварима. Међу условима за унутрашњу самосталност, од неколико познатих Рилкеових идеала и енергија: самоћа, сиромаштво, чистоћа, стрпљење — самоћа је у овим текстовима добила највише места и најснажнији израз. Самоћу човек не може избећи, мада се стално људи труде да је избегну. Она се враћа са сваким озбиљнијим и тежим догађајем; а све је у животу озбиљно, а „све озбиљно је тешко”. Самоћа је диспозиција да нешто примимо, она је средство да се од нечег одбранммо. Усамљени и пажљиви морамо бити кад нешто улази у нас; а да нешто избегнемо, не вреди нам ни презирање ни отуривање — тиме се баш учествује у ствари — вреди само одлазак усамоћу.

Што је самоћа дубља и болнија утолико је више у човеку „храбрости за вечност“. Људи су кукавице, потискују од себе све несродно, несхватљиво, тешко. Кад се то прима храбро, нема судбине споља, него из нас излази, пошто је постало једно с нама, оно што је судбина н а ш а. Људи отискују Бога, тугу, болести, смрт, управо цео живот, јер се једнако жале на живот и бежали би радо од њега. Са оптимизмом једног свеца-пантеисте говори Рилке горком младићу да нема клопки и замки животу, да живот увек има право, да смо стављени у живот зато што је то елемент који нам највише одговара, да смо потпуно слични животу, да се ,,с једном мало срећнијом мимиком не разликујемо више ни од чега што је око нас”.

Вероватно је Рилке писао са сталном примишљу: да временом можда ипак може пробити у младом човеку прави творачки импулс, и зато је говорио о животу у његовом пробраном облику, и понаособ о животу творца. Песник мора сам од себе бескрајно много тражити, јер је ствараше „начин да се чисто живи”, die reine Art zu leben. Кроз сва писма, самим собом, Рилке обилно показује шта то значи. Он је пун не само љубави, него поштовања за сваку мисао која му се јави, за сваку ствар коју погледа. Осећа се да га је томе научило велико општење с природом, с њеним поноситим појавама, са малим и сиротим њеним стварима. Ко природу не воли, не зна и не уме бити сам. Волети треба у природи нарочито оне ствари у којима траје вечно, које се може волети, и самотно, у чему се може тихо учествовати.

Младић се, изгледа, потужио Рилкеу да је изгубио Бога. А Рилке га пита (са једним седим, добрим осмехом, осећа се) како се може Бог изгубити, било да га човек није ни имао, било да га је имао. Ретки га имају, али свако мора осећати да ће Бог доћи. ,,Бог, то је закључни плод на дрвету на којем смо ми лишће.” Бог се гради у нама и од нас. А зато што је самоћа најбоље и најплодније у човеку, „рад, ранг и позив наш”, и Бог се гради самоћом. Ванредна је, ако смемо рећи, пантеистичкохришћанска синтеза Рилкеова о непрекидном почињању Бога са сваким радом духа, о сигурном, али недовршеном настадању Његову, тако да га лично нико од нас неће довршити, иако га може имати. Са свачим што радимо сами, без учесника и присталица, почињемо Њега; „наравно, нећемо га доживети, као што нас нису доживели наши претци”.

Љубав је мену тешким стварима овога живота најтежа. Рилке говори о њој и поводом тешкоћа у сполном животу. Људи су телесно уживање изопачили, као све (једење, на пример, и у великом сиромаштву, и у богаташким пресићавањима). Песник нарочито мора знати да је „плодност човека једна”, телесна и духовна плодност једно. Сполови нису тако туни каквима су их људи начинили. Поводом те теме, спомиње песника Демела (у вези са одломком Капусова писма о Демелу), признаје му велику уметничку снагу, али се слаже са Капусовом карактеристиком о Демелу:„brunstig leben und dichten”. У сполном, није доста чист, воли само као мушкарац а не и као човек, осећање сполно му је „пуно дивљине”. Млад човек мора учити љубав. Љубав је рад на себи, и то сложен и дуготрајан, под условом да се самоћа повиси и удуби ради тога више но икад. Све укупно што човек ради, само је припрема да се доживи љубав. Бацити се што пре у страст, то је изгубити себе. Несрећа је што људи стављају телесно уживање ,,на најуморнија места живота, кад хоће да се расеју и забораве”. Рилке, дакако, и ту уноси своје дубоко искуство о самоћи, и каже да су двоје који се воле ,,две самоће које се штите, граниче, поздрављају”.

Из невероватних дубина вади Рилке бескрајни низ искустава, којима се труди да младића, постао он песник или не постао, научи да се пење ка највишем. Он му се, младић Рилкеу, потужио и на несрећно детињство. Рилке, у неколико збијених као олово тешких реченица каже све о несрећи усамљене деце, која су свему изложена, а y свему туђа, и опомиње да се у таквим случајевима не осуди лако, не каже лако реч: порок. Са именима треба били опрезан. „Често се о име једног прекршаја разбио цео један живот.”

Кроз сва та, и таква писма, Рилке је свега на једном месту уздахнуо над својим животом, отет са племенитом жељом да охрабри. „Немојте мислити да онај који покушава да вас утеши, живи без муке испод простих и тешких речи које вама понекад годе. Његов живот је пун труда и туге, и заостаје далеко за вашим. Али да је друкчије, не би оне речи никада нашао.”

Читалац се на крају крајева пита: како је Рилке то благо могао бацити у писма, и у писма потпуно непознатом и никада невиненом пролазнику! Али, сети се затим да су и све песме и приче Рилкеове тако писане. Тај песник је дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања. Ова писма су драгоцен документ, редак и јединствен, како песник увлачи славу у таму и скривеност, да би узрела до љубави.

(1931)
Исидора Секулиш – СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s